Ana u eko-selu „Sennrueti“ (intervju)

Prošlog meseca sam dala intervju za interni časopis eko-sela „Sennrueti“. Tema je bila: „Socijalni aspekt života u zajednici, prednosti i izazovi zajedničkog života.

„Socijalni aspekt zajedničkog života je ono što je na mene ostavilo najači utisak kada sam došla u eko-selo. Prvi jutarnji krug (jutarnje okupljanje uz muziku, meditaciju, pre razgovora o dnevnom poslu) i prvi ručak kada sam prvi put srela veći broj stanovnika eko-sela su za mene bili posebno zanimljivi. Život u zajednici je veoma različit u odnosu na to kako sam ranije živela. Već prvih dana sam primetila da je ovde način komunikacije veoma različit u odnosu na ono na šta sam navikla. Osetila sam veliku količinu empatije, poštovanja i međusobnog razumevanja. Za manje od nedelju dana osetila sam bliskost prema ljudima koje sam jedva poznavala. Slušajući ih stekla sam utisak da zasta daju sve od sebe da svoje idela pretvore u realnost.

Rekla bih da je život u zajednici fenomenalna prilika da se sučimo sa svojom senkom i da sve iluzije o samom sebi iznesemo na svetlost dana. Ali takođe i da usavršimo svoju veštinu komunikacije i da izglancamo svoju ličnost. Iz tog razloga smatram da život u zajednici nekada može biti vrlo zahtevan i izazovan. Zahteva od nas hrabrost i spremnost da zaista vidimo ko smo. Zahteva da se nosimo sa sopstvenim emocijama, ali i sa tuđim, kada primetimo da su izazvani našim ponašanjem. Nekada naše učenje dolazi kroz konflikte, nekada kroz posmatranje. Koliko god ovo nekada bilo iscrpljujuće, to nas vodi ka emocionalnoj zrelosti, što, po mom viđenju predstavlja vrlo bitan sledeći korak u našoj evoluciji. Kada postanemo emocionlno zreli, moći ćemo da nastavimo dalje putem od separacije ka jedinstvu i povezanosti. Verujem da je to (pored sticanja emocionalne zrelosti) jedan od osnovnih ciljeva života u zajednici. Da se setimo kakav je to osećaj biti povezan, u harmoniji sa drugima, kakav je to osećaj biti deo nečeg većeg od sebe samog. Tada ćemo shvatiti da je povezanost sa svima oko sebe (horizontalna povezanost), kao i povezanost sa Dušom i Univerzumom (vertikalna povezanost) u nama a ne van nas. Kada budemo u tom stanju svesti više neće biti neophodno da živimo u zajednici da bi bili u stanju povezanosti. Tada će se verovatno neki novi načini života pojaviti. Tada ćemo biti u stanju da u potopunosti obgrlimo svoju jedinstvenost ali istovremeno potpuno svesni veće slike čiji smo deo i naše uloge u toj slici. To je stanje uma u kome će naš pun potencijal doći do izražaja. To je stanje uma u kome se stvaraju čuda. “

Intervju dala: Ana S.

Original na engleskom jeziku ovde

Priče iz eko-sela možete pročitati ovde

Priče iz eko sela 4. deo – Otkrivanje unutrašnjih svetova

  Septembar 2016.

Septembar je neočekivano brzo došao. Ko bi rekao da sam već mesec dana ovde? Do sada sam upoznala skoro sve stanovnike eko sela i navikla se na novu svakodnevicu. I dalje sam jako zadovoljna uslovima života i načinom na koji se svi prema nama odnose. Na taj nivo međusobnog uvažavanja i poštovanja nisam baš navikla. Izgleda da je došlo vreme da naučim šta znači zaista komunicirati sa ljudima. Tek sada shvatam da svaka komunikacija koja je na bilo koji način usmerena tako da povredi drugu osobu osudom, ljutnjom, agresijom, nipodaštavanjem, zastrašivanjem ili odbacivanjem predstavlja vid zlostavljanja. Ali da smo mi toliko naviknuti na takav vid komunikacije da smatramo to normalnim. Tome smo često izloženi u obdaništu, u školi, na fakultetu, na poslu, u partnerskim odnosima i u porodici. To je toliko prisutno da to i ne primećujemo. A i kada primetimo, smatramo to normalnim. Nema razloga da to bude moja realnost. Makar ne više.

Buđenje senki

Sa druge strane, kada sve funkcioniše kako treba, naša sopstvena senka počinje da se pomalja. Onaj deo nas kome su potrebni problemi, nezadovoljstvo i destrukcija. Kako su svi okidači na tuđe ponašanje odjeci naše prošlosti može se reći da je život u eko selu idalan za integraciju svih odbačenih i potisnutih delova nas samih. U porodici imamo samo par ogledala, ovde ih ima tridesetak. Gde god da se okrenemo vidimo sopstvenu senku. I to je recept za pakao. Ili za pročišćenje, sve zavisi od toga kako se nosimo sa  tim. Mnogi gosti koji su dolazili na par nedelja posle prve su odlazili. Kažu, previše im je. Osećali su kako bes, ljutnja, tuga, odbačenost izranjaju na površinu praktično bez povoda. Mnogi su se na fizičkom niovu osećali loše. Nespremni da integrišu naboj, ubrzo bi odlazili. I za mene je ovaj mesec bio dosta naporan. Još jedan sloj naboja je izašao na površinu da se integriše. Sreća pa sam ovde došla opremljena Reikijem, PEAT-om i Theata Healing-om, pa sam svoje naboje čistila umesto da ih projektujem na druge i ulazim u konflikte. Ovde sam takođe naučila i pravo značenje podrške. Da damo prostor drugima kada osetimo da su izazvani našim ponašanjem. Tada im je najlakše uzeti energiju uvalčeći ih u konflikt i  izazivajući u njima emocije na koje ih njihovi obrasci navode. Ali, poenta je izaći iz obrasca i dati im prostor da integrišu svoj naboj, nekada uz naše tiho prisustvo, nekada uz naše aktivno vođstvo a nekada  uz povlačenje. Mudrost je znati proceniti kada je šta najkorisnije.

Process work

U eko selu koincidencije nisu izuzetak već pravilo. Verovatno zato što su ljudi svesni njihovog značaja, pa govore i rade i ono što ne razumeju ukoliko osete impuls za to. Na taj način sam dobila mogućnost da probam psihoterapeutsku metodu poznatu kao „process work“. Te večeri sam krenula na večeru i usput srela čoveka čija se supruga, koja je po profesiji psiholog, bavi ovom metodom. Započeli smo razgovor, ona je naišla i priključila se i pitala da li može da „vežba“ na meni. Ja sam naravno sa radošću pristala. Ta seansa, kao i mnoge druge tehnike koje sam probala mi je dala jedan uvid više i približila me korak bliže onome što zaista jesam.

Mentorstvo i njegov značaj

Ovo je takođe period kada sam dobila svog mentora unutar organizacije. S obzirom da da je ovo prvi put da imam mentora, iznenađena sam značajem koje prisustvo mentora ima za mene. Njegova uloga je da bude tu i da bude na raspolaganju, da bude podrška, neko na koga uvek možemo da računamo. Nekada je tu da nas posavetuje, nekada samo da sasluša. U svakom slučaju, to je osoba koja je mnogo toga i sama prošla i koja je uvek voljna da svoja iskustva podeli sa nama, pritom ne pokušavajući da nas kontroliše, da nam daje gotova rešenja ili da nam nameće šta je to što treba da uradimo.

Koncert mira

Ovaj mesec je obeležio i „koncert mira“ kojim je jedna stanovnica eko sela obeležila svoj rođendan. Na koncertu su svirali devojka iz Sirije i momak iz Libana, muzičari koji su ovde u statusu izbeglica. Izvodili su arapsku muziku sa ciljem da se švajcarska publika upozna više sa arapskom kulturom ne bi li se kulture međusobno makar malo približile. Posle ovog koncerta sam se osećala obogaćeno. Zar nije vreme da različitosti počnu da nas obogaćuju umesto da nas dovode do beskončanih sukoba?!

Narednog vikenda nas čeka još puno posla kao i učešće na seminaru: „Evolution experience“. Šta nam to dolazi?

Priče iz eko sela 3.deo Putovanja i izazovi

Tehnike kojima se bavim možete pogledati ovde

Autor teksta i fotografija: Ana S.

 

Priče iz eko sela 3. deo – Putovanja i izazovi

Tek što sam sam počela da se navikavam na novu sredinu i svakodnevicu došlo je vreme da se ponovo spakujem i spremim za nova putovanja. Ovaj put kratko ali intenzivno, za Gersau, gde će biti održan trening za sve EVS učesnike koji su došli u Švajcarsku u predhodnom periodu. Kada smo stigli u Gersau prvi utisak je bilo predivno plavo jezero i planine u okolini. Vazduh je bio tako svež iako je bio avgust. Naredna četiri dana budio me je šum talasa sa pogledom na jezero i planine. Šta sam u tom momentu još mogla poželeti? Trenining je bio intenzivan i veoma zanimljiv. Svaka radionica je davala neki novi uvid ili otvarala novo pitanje. Nakon četiri vrlo intenzivna i zanimljiva dana vratili smo se u svoju radnu svakodnevicu u eko selu. Da li se to kod mene pojavio osećaj da se vraćam kući? Tako brzo? To je nešto potpuno novo za mene…

Novi izazovi

Nova nedelja se završila, sve je nekako već ušlo u rutinu. Morgen Kreis („jutarnji krug“), rad, ručak, odmor i ponovo rad. Hronično sam umorna. Nisam navikla da je toliko ljudi konstantno u mojoj blizini. Međuljudski odnosi su jako lepi ali mi je sve nekako preintenzivno. Jedino što žeilim uveče je da zatvorim vrata od sobe, legnem i ćutim. Moraću da nađem način da izbalansiram privatno vreme i vreme sa drugima. Imam osećaj da gubim sebe u svemu ovome… Dok su me takve misli pratile dobila sam poziv od drugarice iz Ciriha, da je posetim i da prenoćim kod nje.

Poseta Cirihu

Poziv je došao u pravi čas.  Taj vikend je jednostavno bio fenomenalan. Obišle smo grad i ciriško jezero. Vreme je bilo sunčano i toplo. Pravi avgustovski dan. Osećala sam se kao da sam na odmoru. Energija mi se vratila, kao da mi je bilo potrebno malo da se udaljim od svakodnevice da bi u sebi ponovo pronašla balas. Vratila sam se osvežena i motivisana za nova iskustva.

Autor teksta i fotografija: Ana S.

 

Ostale fotografije iz Gerasaua možete videti ovde

Ostale fotografije iz Ciriha možete videti ovde

Predhodni deo priča iz eko sela možete pročitati ovde

Naredni deo priča iz eko sela možete pročitati ovde

Sa tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde

 

Priče iz eko-sela, 2. deo – Zeleno volim te zeleno

Stojim na železničkoj stanici. Zar je moguće da je sve ovako zeleno? Nikoga sem mene nema na stanici. Verovatno je i selo malo kada su ovde samo dva perona. Razmisljam gde sam zapisala broj telefona eko-sela. U tom trenutku mi prilaze žena i devojka i pitaju da li sam ja novi EVS. Laknulo mi je, ipak je sve ok. Ubacujemo stvari u auto i krećemo ka eko-selu. Sve je teko zeleno u okolini.dgersheim Toliko brda okolo, sa druge strane Bodensko jezero. Kažu da eko-selo nije daleko, za par minuta smo tamo. Objekat mi na prvi pogled deluje kao hotel iz osamdesetih. Pokazuju mi sobu. Prijatno sam iznenađena uslovima boravka. Jednokrevetna soba sa sopstvenim kupatilom, sve skoro novo. Čak i bolje nego što sam očekivala. Silazim na večeru u zajedničku kuhinji i upoznajem ostale članove tima. Imamo momka i devojku iz Španije, devojku iz Finske i momka iz Bugarske. Svi su me vrlo lepo i toplo dočekali. Upoznajem se sa pravilima u kuhinji i vidim da je zaista veliki izbor hrane, sve organsko i najboljeg kvaliteta. Prve večeri ležem premorena ali oduševljena uslovima boravka. Sutradan je prvi radni dan, videćemo šta me čeka…

Prvi radni dan

Budim se u šest sati i shvatam da tek u pola devet treba da siđem dole. Otvaram prozor da udahnem jutarnji vazduh. Zeleno me ispunjava. Pogled mi pada na pašnjak i šumu u daljini. Ne mogu više da spavam, silazim na doručak, raspakujem stvari čekajući početak rada. U pola devet se svi okupljamo u sali gde počinje „jutarnji krug“. Prvi šok: Dan se započinje pevanjem. Pesme se izvode sa ili bez instrumenta a sve imaju za temueko-sela povezanost planete, ljudi i prirode, afirmativne tekstove na temu lične vrednosti, poštovanja, empatije, ljubavi i razumevanja ili teme vezane za povezanost ljudi sa okolinom, Univerzumom ili jednih sa drugima. Oduvek sam uživala u horskom pevanju, tako da me ovo zapravo oduševljava. Posle toga se radi meditacija ili neko jednostavnije istezanje, team-building igre ili prakse za podizanje energetskog nivoa. Zatim svako ima par minuta da sa grupom podeli kako se oseća, uvide do kojih je došao, iskustva i aktivnosti kojima se bavio. To je slobodan prostor za svakog člana grupe da se izrazi. Posle toga se pažnja preusmerava na posao i podelu rada i na kraju se  krug zatvara pesmom kojom je i otvoren. U proseku sve traje imeđu pola sata i 45 minuta. Posle prvog jutarnjeg kruga ostala sam pod utiskom. Zar je moguće da neko ovako počinje dan? I zar je moguće da će mi svaki naredi radni dan ovako počinjati?! Jednostavno fenomenalno. Idemo da radimo. Pokazuju mi sve aktivnosti u koje mogu da se uključim. Princip je da u početku svi sve rade da bi na nekom od sledećih sastanaka napravili plan rada u oblastima koje me najviše zanimaju.  Dolazi vreme za ručak. Ručak se služi u velikoj trpezariji po principu švedskog stola. Novi šok: Pre početka obroka svi prisutni formiraju krug oko stola i pevaju kratku pesmu u kojoj se zahvaljuju Zemlji na hrani i kuvarima na radu. Hm, koliko sam samo puta jela uzimajući hranu zdravo za gotovo i ne razmšljajući ko je sve uložio svoj trud i rad i energiju da bi taj obrok bio na mom stolu. Definitivno ću ovde imati šta da naučim o povezanosti sa prirodom i zahvalnosti prema drugima.

Letnji festival

Prva nedelja je prošla, ja sam i dalje oduševljena svime, ali i dosta umorna. Mnogo novih ljudi, informacija, utisaka. Prvog vikenda mog boravka u eko-selu održan je Letnji Festival. Puno gostiju, muzike, smeha i dobre hrane. Na otvorenoj bini puštana je muzika do duboko u noć. U delu dvorišta postavljeni su bili dušeci na travi, svako ko je želeo mogao je da ostane da spavsommerfest-noca napolju i posmatra zvezde. Energija je neverovatna. Toliko radosti, spontanih razgovora, smeha i lakoće. Jednostavno radost življenja struji svuda okolo i ispunjava prostor oko sebe. U posetu mi dolazi dugodišnja prijateljica iz Beograda, koju je samo Univerzum mogao da pošalje u Cirih u istom periodu kada i mene u Degersheim. I to baš u vreme Letnjeg Festivala. To jednostavno ne može biti slučajno. Posle zajednički provedenog vikenda i vrlo čudnog osećaja kako su se prošlost i sadašnjost preklopile završava se prva nedelja mog boravka ovde. Toliko toga se dogodilo, a tek je počelo. Šta li će se još izdešavati u narednih 51 nedelja?

Autor: Ana S.

Facebook stranicu Eko-sela možete videti ovde

Priče iz eko-sela 1.deo Kad san postanje java

Naredne nedelje: Priče iz eko-sela 3.deo Putovanja i izazovi

O tehnikama kojima se bavim možete pročitati ovde

 

Priče iz eko sela 1. deo – Kada san postane java (priprema i odlazak)

Sedim u vozu za Cirih potpuno prazne glave i punog srca. Ili mi se to samo čini. Istovremeno sam i uzbuđena i mirna i zbunjena i srećna, pomalo izgubljena. Tražim kupe i konstatujem kako su ovi švajcarski vozovi fenomenalni. U sledećem trenutku shvatam da sam sela u prvu klasu i da ću morati da se premestim u drugu. Nema veze, i ona je odlična za moje pojmove, sa sve internetom, utičnicom za mobilni i lap-top.U jednom momentu otvaram lap-top i gledam fotografiju na pozadini. Prizor alpskog pejzaža sa rekdsc00915om i kućicom, u pozadini planine koje dodiruju nebo. Podižem pogled kroz prozor i shvatam da smo negde u blizini Inzbruka. Kroz prozor se prostire alpski pejzaž sa mnogo planina i mnogo kućica u dolini. To je onaj momenat kada se prošlost i budućnost preklope u sadašnjosti koja postaje večnost. Koliko sam samo puta želela da uđem u reklamu za švajcarske čokolade i protrčim onim zelenim pašnjacima.  Vadim iz torbe knjigu koju trenutno čitam: Sal Rachele, “ Buđenje planete Zemlje (2012-2030)“ i poglavlje koje otvaram: EKO SELA. Ponovo taj osećaj večnosti u trenutku.  Zar to nije fenomenalno? Čitati poglavlje „eko sela“ na putu za jedno od njih! Eko sela su do pre par meseci za mene bila samo mentalni koncept. Sada se ideja pretače u stvarnost i to je zaista neverovartno.

Kad bolje razmislim, cela priča oko toga kako sam dobila mogućnost da ovde dođem je više nego nestvarna. Za EVS projekte se prijavljujem već ravno pet godina u različitim zemljama i nijedan pozitivan odgovor do sada nije stigao. Zapravo jeste, pre par godina, prvi i jedini, ali na kraju novac za projekat nije odobren. Onda pre više od godinu dana, „slučajno“ naiđem na poziv za EVS poziciju u eko selu „Sennrüti“ dok sam na netu pretraživala informacije o konceptu eko sela. Pronađem kontakt, dobijem sve potrebne informacije i pošaljem prijavu. Posle intervjua dobijem negativan odgovor i jako se razočaram! To je bilo par meseci pošto sam dala otkaz u bivšoj firmi i odlazak u eko selo mi je u tom putokaztrenutku delovao više nego idealno. Prebolim nekako to razočarenje i počnem da radim kao lični pratilac dece sa posebnim potrebama. Iako sam u tom poslu uživala mnogo više nego na predhodnom, znala sam da je to takođe samo prelazna faza u pronalaženju sebe i onoga čime zaista želim da se bavim. Tu celu školsku godinu sam provela radeći sa decom sa posebnim potrebama i paralelno završavajući edukacije za Theta Healing praktičara, Reiki majstora i PEAT procesora. Paraleno sa poslom, počela sam da svoje znanje primenjujem i u praksi- na sebi i drugima. Na eko selo sam potpuno zaboravila, ali od prijavljivanja za EVS projekte nisam odustala. I posle par neuspešnih intervjua, stigao mi je mejl- Dobila sam mesto u obdaništu u Beču kao asistent vaspitačice! Posle 5 godina! Radost koju sam tada osetila nisam mogla rečima opisati. Sleći korak je bio da oni dobiju novac za projekat a ja vizu i boravišnu dozvolu. U tom momentu sam razmišljala: Nema veze, radiću sebi Tetu dok god i to ne manifestujem, kome ću da pomognem ako ne mogu sebi?! Nestrpljivo sam svako jutro otvarala mejl da vidim da li je projekat odobren, pritom radeći sebi tretmane, za svaki slučaj. I jednog jutra, stigao je dugo očekviani mejl. Projekat je odobren i od septembra biću u Austriji! Kako Život ima neverovatan smisao za humor, par sati kasnije mi eko sela salstiže mejl iz odavno zaboravljenog eko sela. Da se pojavilo novo EVS mesto, da je projekat već odobren i da ako sam i dalje zainteresovana od početka avgusta mogu da dođem. U tom trenutku sam osetila kao da imam rupu u glavi. Jednostavno praznina, kao da sam resetovana. Stanje potpunog šoka. Odlučila sam da odspavam i da sutra donesem odluku. Imala sam osećaj da sam na raskrsnici i da biram put kojim ću dalje krenuti. Sutradan sam ušla u tetu i pitala svoju Dušu šta je to što zaista želi. Odgovor je bio jasan kao dan-eko selo, samo što pre pola godine nije bio pravi trenutak. Sada je pravi trenutak i to je ono što ona želi. Otkazala sam projekat u Beču, prihvatila projekat u eko selu i praktično celo leto provela završavajući birokratske stvari oko ugovora i vize. I eto, posle gotovo nemoguće misije da sve što mi treba smestim u dva kofera koja mogu sama da podignem, da se vidim sa svima sa kojima želim da se pozdravim, završim na poslu sve što treba i zatvorim taj deo svog života na adekvatan način, sedim u vozu i odustajem od čitanja. Pa iovako ću za par sati sve to videti uživo…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Priče iz eko sela 2.deo- Zeleno, volim te zeleno (dolazak i prvi utisci)

Tekst na temu Manifestovanja možete pročitati ovde

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde