Do cilja kao devojka, a poput gluve žabe #KaoDevojka

Ne pišem često na teme ženskih prava i ravnopravnosti, ali jedan skorašnji događaj sa trčanja me je inspirisao na ovu temu. Sebe nikada nisam doživljavala u svetlu muško/žensko kada je u pitanju trčanje, dok nisam videla video Always #kaodevojka – kada je od devojaka traženo da imitiraju kako to izgleda kada „trčiš kao devojka/devojčica“ – smešno, podrugljivo, smotano. Pogodilo me je, jer se u tom kontekstu upotrebljava izraz da „radiš nešto kao devojčica“, a očigledno je da to nije istina, da je predrasuda – jer ni ja, niti jedna od trkačica koje poznajem ne trči tako. A sada da pređem na nešto što deluje kao potpuno običan događaj, ali mi je bio korisno ogledalo za druge stvari u životu.

Pravo da ti uđu na put

Bila sam taman pred kraj svoje trkačke rute za taj dan. Još malo pa poslednji od 15.5 planiranih kilometara. Ovoga puta bila sam veoma zadovoljna tempom koji je bio ujednačen sve vreme. Približavam se stazom jednoj grupi ljudi – neki sede neki stoje. Jedan od njih se okrenuo ka meni, nasmejao se odmerivši me od glave do pete, počeo nešto da priča, dobacuje, kao tapše mi – krenuo je ka meni ulazeći mi na putanju. Ne čujem od muzike, imam slušalice. Protrčavam za dlaku pored njega ne menjajući pravac kretanja. Kroz glavu mi je samo prošla misao: “Imaš svoj cilj, svojih 15.5 kilometara.”

Pre neku godinu skinula bih slušalice da čujem komentare. Pohvale bi mi laskale, za to bih se osećala dužnom da kažem hvala, nepristojni komentari uplašili, uvrede bolele. Ili bih se naljutila u stilu “da li je moguće da neko daje sebi za pravo da me ometa!”

Ocenjivanje

Onda je krenuo interesantan niz misli koje su suština ovog teksta: Da je na mom mestu bio trkač, mislim da mu se ovako nešto verovatno ne bi dogodilo. I onda sam otišla dalje od ovog događaja u generalizaciju puta ka ciljevima. To je upravo ono što se nama ženama dešava mnogo češće nego muškarcima na putu do naših ciljeva. Neko sa strane daje sebi za pravo da nam uđe u putanju do cilja da bi dao svoje mišljenje o tome – bilo dobro, bilo loše, a mi sa druge strane osećamo obavezu (ako je ocena pozitivna) ili potrebu da na to reagujemo (ako je ocena negativna), umesto da prosto prođemo pored toga, zaobiđemo (ako je to moguće!), ili se izborimo sa preprekom.

Žene i ciljevi

Fokus na sopstveni cilj i suštinski bez reakcije na spoljašnje ocene, nešto što je što treba izgraditi u svim sferama života – dakle bez evaluacije, potrebe za potvrdom, odobravanjem, ali i bez osude onoga koji je sebi dao za pravo da procenjuje moje akcije i ciljeve. I ne samo moje, bilo koje žene. Jer zaista me nije bilo briga koje su bile izgovorene reči. Zaista me nije bilo briga šta iko ima da prokomentariše o mom trčanju. Jer tu je bio cilj, moj cilj i htela sam da ga ispunim. Poput gluve žabe.

Autorka: Milana M.

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *