Jedan od ključnih faktora uspeha su zdrave životne navike. Da bi postigli velike stvari, moramo da trajemo. Tekstovi u ovoj kategoriji posvećeni su temama treninga, fitnesa, trčanja, ishrane i raznih jednostavnih recepata.

Dijeta koja je delovala – I deo – odluka

arenalogoU ovom i sledeća dva teksta, opisaću kako sam nakon godina neuspešnih poduhvata, konačno ipak uspela da smanjim telesnu težinu.

„Koji kilogram viška“

Od kada sam se mogla smatrati devojkom pa sve do skora uvek sam se uklapala u opis „koji kilogram viška“. Naravno da sam pokušavala razne vrste dijeta i redukovanja ishrane koji su mi pomagali kratkoročno i pomalo, ali suštinski ništa se nije menjalo. Naravno, šta god da sam pokušavala, nije mi bilo teško da to prekršim, prekinem pa počnem ponovo od ponedeljka itd. Viškovi su ostajali tu u manjoj ili većoj meri, ali suštinski – patila sam a nisam bila zadovoljna onim što postižem. Verujem da je većini ovo dobro poznato iskustvo. Ipak, uspela sam nešto da zaista promenim.

Ovako više ne može

U ovom procesu borbe sa kilogramima, postojala su dva ključna trenutka odluke. Sada ću pisati o onom prvom, a drugi ću obrazložiti kasnije. Dakle, idemo sa prvim delom priče. U trećem razredu srednje škole, iz zdravstvenih razloga bila sam primorana da mirujem pola godine – nikakav fizički napor niti fizička aktivnost. U tom periodu puštajući sebi za volju na hrani (oh lisnato testo, to divno lisnato testo!) i provodeći vreme uglavnom sedeći bez mnogo kretanja došla sam u vrlo nezavidnu situaciju po pitanju kilaže. Vaga je pokazivala preko 75kg koji su bili raspoređeni na mojoj visini od nepunih 160cm. Kada se školska godina završila, silaženje  niz stepenice postalo je za moja kolena prava noćna mora i upravo taj bol u kolenima bio je alarm – „Ovo je nedopustivo! Ovako više ne može!“

mali obrok na dijeti

Promena ishrane

Naravno, prvo sam morala sebe da ograničim u pogledu ishrane. Odokativno, uz konsultaciju sa mamom i dijetom koju je njoj nekada prepisao nutricionista promenila sam ono što jedem: izbacila sam u potpunosti lisnato testo koje mi je bio omiljeni doručak do tada i zamenila sam ga integralnom kiflom i šoljom jogurta. Ograničila sam jelo keksa uz kafu na 3-4 obična posna keksića, ograničila sam jelo belog hleba uz ručak na najviše jedno parče, nisam jela slatkiše ni u kom obliku i izbacila sam jelo mesnih prerađevina u smislu viršli, salama bilo kojih čajnih kobasica itd. Ostalu hranu jela sam u kući onako kako je bila i ranije kuvana. Takođe, jela sam dosta voća.

Trčanje

Druga važna stvar koju sam rešila da uradim je da počnem sa fizičkim aktivnostima. Najlakše i najjednostavnije bilo mi je da počnem da trčim. Obična majca i trenerka, patike koje sam imala i krugovi oko parka iza zgrade. Svako jutro ustajanje u 6 sati i odmah u opremu za trčanje i napolje. Svako jutro, nepokolebljivo. Počela sam sa tri kruga što je cenim nekih 500m sveukupno. Ne sećam se koliko mi je vremena trebalo da to pretrčim, ali znam da je bilo jako naporno. Bilo mi je strašno vruće i posle treninga sam bila gola voda. Polako sam povećavala dužinu treninga i do kraja leta došla sam do 10 krugova po treningu uz junačke napore. I to nisam svaki put trčala tih 10 nego samo ponekad.

Rezultati su stigli

Rezultati su postali vidljivi, a težina je uspešno pala ispod 70kg. Iako je nedostajalo još, bila sam zadovoljna i početkom jeseni i kasnije nastavila sam u tom ritmu – redukovane ishrane, čak uz više volje da ne posustanem kada odlučim da preskočim poneku večeru, a sa trčanjem sam nastavila kako kada – zavisno od lepog vremena i mojih ostalih obaveza. Završila sam srednju školu sa nekih desetak kilograma manje. Upornošću, doslednošću i voljom uspela sam da svedem svoju težinu u kako – tako prihvatljive granice. Najvažnije u svemu tome bila mi je odluka da ću to da uradim zbog sebe i vera da će se rezultati pojaviti pre ili kasnije. Naravno, ovo su moja lična amaterska iskustva, a svako ko je u prilici da dobije profesionalni savet ili ga već ima neka ga se pridržava.

U sledećem tekstu, pišem o konkretnim pravilima ishrane koja su mi pomogla da izgubim i poslednjih “malo kilograma viška” i kojih se i danas pridržavam :)

Autor: Milana M.

Prvi polumaraton – iz pera jednog štrebera

logo-sr-27

Prošlo je nedelju dana od 27. Beogradskog maratona, slegli su se utisci i sada vam pišem moj doživljaj ove lepe manifestacije. Maraton je to zaslužio, svi učesnici, svi organizatori su to zaslužili, i oni koji su Maraton podržali.

Sve je počelo pre 8 godina…

Na kraju trećeg srednje, bilo mi je teško da siđem niz stepenice jer su me bolela kolena. Imala sam skoro 25kg više nego sada. Tada sam počela da trčim. Osam godina kasnije, evo mene na polumaratonu! O putu ka normalnoj kilaži, boljoj kondiciji i na kraju pripremama za polumaraton pisaću posebno.
Nisam ni razmišljala o polumaratonu dok se moj mlađi brat nije našalio: “Hehe, ove godine ja neću biti tu da trčim polumaraton moraš ti da me zameniš!” (оn je istrčao već nekoliko polumaratona i maraton u Novom Sadu). Tada mi se upalila lampica “a što da ne?” do Maratona je bilo skoro pola godine i do tada sam se isprobala na 20km i dva puta na 15km, tako da sam verovala da ću uspeti.

Dan humanosti i dan sporta

Obuzelo me je neko čudno uzbuđenje što sam deo celog tog šarenila! Srela sam mnoge ljude koje poznajem. Neki su bili trkači, neki su došli sa svojim firmama i humanitarnim akcijama koje organizuju. Na startu sam bila sa kolegama sa fakulteta koji su takođe rešili da trče – “Za nas inženjere, važno je da se aktiviramo inače nije dobro. Ovo sedenje po ceo dan ubija.” Još malo do starta kreće horsko trkačko pozdravljanje i START!

Ja štreber – sada polumaratonac!

Polumaraton je počeo, ja trčim polumaraton! Pravi doživljaj za nekoga ko je ceo život bio posvećen knjizi i računaru, za nekoga ko nikada nije trenirao ni jedan sport! Tek tada sam doživela tu činjenicu. Bila sam srećna, presrećna. Oduševljena svim ljudima koji su došli da bi trčali, svim ljudima koji su bili u publici da pozdrave trkače, maturantima maratoncima, deci koja su navijala, policajcima koji su posmatrali, volonterima koji su nam pripremili vodu, onima koji su rasklanjali bačene čaše i flašice, koji su nas osvežili šmrkom vode. Bulevarom do Crvenog krsta i Slavije, Nemanjinom, do Brankovog mosta. Tamo su nas dočekali bubnjari, a sa njhovom muzikom, novi talas adrenalina – hvala im na tome!

Kada nešto radiš zato što voliš

Sjajna podrška i pune ulice u Zemunu i onda ulice Novog Beograda – za mene posebna priča. Praktično, ceo život živim na Novom Beogradu i trasa maratona je prošla i blizu moje osnovne škole i sada posla, ulicama kojima sam autobusom išla u srednju školu. Ovoga puta tuda nisam prošla kao đak, učenik, student posvećen svojim knjigama, znanju i struci, koji se ne bavi sportom jer uči, već kao polumaratonac! Trkač! Ceo grad je imao potpuno drugačiji izgled. To je bio “onaj osećaj”. Kada je nešto samo sebi svrha. Kada osetiš “važno je učestvovati”. Tu su pobednici oni koji pobede sebe. Jer svako trči za sebe, za svoje vreme, za svoju dušu. Kada nešto radiš zato što voliš i uživaš u tome. Ne treba ti ništa drugo. To je sreća!

Kada snage ponestane, voljom do cilja!

Stigao je tako za mene čuveni 15-ti kilometar, kada snage nekako ponestane. Tada su pomogli voda, okrepa i volja da ne stanem, da izdržim dok ne prođe kriza, kao i vera da će to proći 2 kilometra kasnije (što se zaista dogodilo!). Ponovo bubnjari na Brankovom mostu kao poslednje ohrabrenje pred cilj i ulica Narodnog fronta, pored porodilišta i specijalno moje srednje škole! U tom periodu života je sve počelo, i došlo je do polumaratona 8 godina kasnije! Tu sam sustigla i drugara sa kojim sam zajedno istrčala poslednje metre. Trubači su bili velika pomoć da se izdrži uspon do “Londona” i kada sam došla do daha, sprint do cilja! Vreme 02:09:35! Prvi polumaraton pod nogama, medaljica i najvažnije potpuni doživljaj sebe kao trkača!

IMG_20140427_121305

Fotografija: Miroslav R. – Metri pred cilj

Po završetku trke srela sam se i sa bratovom devojkom, koja je završila trku dve minuta ranije (i njen prvi polumaraton!) i obe smo bile potpuno ushićene: Jedva čekamo ponovo sledeće godine!

Želim da se zahvalim svim trkačicama i trkačima, navijačicama i navijačima, volonterkama i volonterima, organizatorima, komunalnim službama, sponzorima, Gradu Beogradu, Ministarstvu omladine i sporta, svima koji su iskoristili povod Maratona za svoje humanitarne akcije, i svim Beograđanima koji su imali strpljenja na dan Maratona! Živi bili i da se vidimo dogodine u još većem broju!

Autor: Milana M.

Trening u društvu II deo – „Što da ne?“

Iz, mogu slobodno reći, sebičnih razloga nekada izbegavam društvo kada je trening u pitanju: usporavaju me, nekad nerviraju, a nekad i „nabijaju komplekse“ (Trening u društvu I deo – „Hvala, ali ne!“). Ali i nije loše trening podeliti sa nekim, bili to sebični ili dobronamerni razlozi.

Devojke oprez!

Nisam razmišljala o svojoj bezbednosti u toku treninga sve dok nisam došla u veliki grad. Kao neko ko voli da trči po slabo posećenim stazama i pretežno uveče (tada tek nema nikog, skoro) morala sam da se zabrinem zbog svih loših vesti koje čujem jer sam se trgla i shvatila da se loše stvari dešavaju svakodnevno. Možda preterujem, ali nisam daleko od istine. Sa slušalicama u ušima, zamorene, same, devojke su, grubo govoreći, „lak plen“ za sve te loše ljude iz mračnih ulica. Moram napomenuti da ovo važi i za muškarce, jer nikada ne znate ko čeka iza sledećeg ugla, ali fokus je na devojkama jer smo, ma koliko nas to ljutilo, slabiji pol. Ako volite trčati uveče iz bilo kog razloga, povedite nekog sa sobom, osećaćete se sigurnije.

Motivacija

aaa

Da biste napredovali u svom treningu, morate stalno da pomerate granice. Naporno je i često se dešava da sebi kažete: „Danas sam već dosta uradio/la, sutra ću probati nešto novo“ i tako iznova i iznova. Tada neko ko je brži, jači, uporniji i nije loš drug za trening, jer će vam svojim primerom pokazati da je sve izvodljivo i iz nekog „ako može on/ona, mogu i ja“ inata vas lagano prevodi preko postavljenih granica i tera vas da napredujete. Čak i u danima kada vas tako mrzi da izađete iz kuće, ovakav drug je dobrodošao kao oštar trener.

Vi motivišete nekoga

Zaista je lep osećaj kada uspete nekog, ko i nije vičan treniranju, da naterate da proba i kasnije uz vas i zavoli sport. Kao jedan od razloga zbog čega je ipak bolje trenirati sam, navela sam i psihički odmor. Nije teško primetiti nervozne, besne ljude oko sebe koji svoju energiju bespotrebno troše na brigu, svađu. Možda ne možete da im pomognete da reše probleme, ali možete da im pokažete kako sa njima lakše da se izbore. Posle treninga sve izgleda ipak mnogo lakše i jednostavnije jer tih pola sata, sat vremena ne razmišljamo ni o čemu osim o pretrčanim kilometrima ili muzici koja trešti iz slušalica, pa čak i da se provuku problemi, za to vreme, naći ćete neko rešenje ili ćete izgubiti snagu da se nervirate. U svakom slučaju, opuštanje ne možete izbeći.

Sigurno imate i nekog ko bi trebalo da se okrene sportu zbog zdravlja. Lako je okrenuti glavu od ljudi koji su, mogu slobodno reći, u problemu, ali probajte da im pomognete. Često su svesni svog stanja i svesni su šta moraju da urade, ali im je potrebna podrška. Povedite ih sa sobom na trening. Ako se strogo držite plana, povedite ih onih dana kada odmarate i postepeno ih uvodite u svet sporta i videćete da će ubrzo uspeti da vas prate jer je ugroženo zdravlje jak motiv da se istraje! I vi ćete se osećati bolje jer ćete dobiti idalnog partnera za trening kog ćete sebično prema sebi oblikovati i ono „hvala“ koje čujete od nekog kome ste na ovaj ili onaj način pomogli je bolje od 100 pretrčanih krugova!

Idealni partneri

Ako imate tu sreću da vaš drug za trening bude neko ko potpuno prati vaš korak (ili vi njegov) i ko može da se uklopi sa vašim rasporedom ili ko ne kuka kada mora da vas sačeka ili ko se neće naljutiti ako odete i pre nego što završi svoj trening ili ko će, ukoliko mu čekanje smeta, i sam otići, blago vama!

Sami odlučite

Trening u društvu zahteva strpljenje, kompromis, pun je novih izazova, nekada teškoća, bezbedniji je i kada pomognete nekom, uspešniji! Samostalni trening je sa druge strane efikasniji i sigurno prijatniji, ali i ponekad dosadan i opasniji. „Hoćemo li zajedno da treniramo?“-odlučite sami.

Autor: Ana V.

Trening u društvu I deo – „Hvala, ali ne!“

Često sam se nalazila u situaciji kada je teško reći ne. „Hoćemo zajedno da treniramo?“, ne volim to pitanje ukoliko ga ja ne postavim. Znam da je sebično ali nekada mi društvo ne prija, a nekada ne želim da budem sama. Trening može biti i zabavan i naporan kada je više ljudi uključeno. Naravno ovo se ne odnosi na sportove koji uključuju timski rad. Evo zašto i nije loše trening odraditi samostalno…

Čekanje…

Ukoliko vas je pozvao neko na zajednički trening ko je u slabijoj formi od vas, može nastati problem. Nečiji sporiji tempo će vas usporavati. A ako se ipak i dogovorite da se „nađete na cilju“, možda ćete se načekati. Složićete se, nije prijatno stajati u mestu znojavi dok čekate nekog.

Preveliki zalogaj

Ma koliko trenirali, neki izazovi su ipak preveliki. Trening u društvu, sa nekim ko je ipak spretniji, jači ili brži od vas, može delovati kao motivacija, ali lako se može pokazati da je to loš potez. U želji da se dokažete nekome ili sebi, možete sebe dovesti u situaciju prevelikog zamora pa da sutrašnji trening ostane samo neispunjeni plan ili u najgorem slučaju dovesti vas do povrede. Deluje lako kada to neko drugi radi, ali držite se vi vašeg plana. Možda njemu/njoj taj jedan krug više ne znači ništa, ali vama može da poremeti mnogo.

Group Of Runners Jogging Through Park Sve je zanimljivije od treninga!

Poziv drugarice/druga koji baš i nije rekreativac, može vas samo iznervirati (pod uslovom da imate jaku volju i želju da odradite baš to što se isplanirali). „E pogledaj šta sam našao na fb-u! Ajde uspori, počinjem da se znojim! Pogledaj me na šta ličim! Pa ne mogu ovako kroz grad do kuće“ itd, samo su neke od rečenica kojima se nećete radovati. Slušalice u uši i pokušaj ignorisanja vam neće pomoći kada kreće da vas vuče za rukav i nasilnički tera da ipak pogledate u telefon.

Prvi dani proleća

Vikend, pa još i lepo vreme… Pa ko bi ostao unutra? Poziv od druga ili drugarice da se nove patike za trčanje isprobaju po stazama na keju, u parku, šumi… Što da ne? Moraćete priznati da ta mesta u gradu postaju nova mesta okupljanja, mesta na koja se dolazi da se vidi i bude viđen, dok mali broj ljudi zapravo ide tamo da bi proveo svoje vreme zdravo, baveći se nekim sportom koji mu takvo okruženje omogućava. Ako naletite baš na druga ili drugaricu koji su zapravo želeli svoje patike da pokažu, a ne i da zaista isprobaju, verovatno ćete završiti u nekom kafiću pijući limunadu i vratiti se kući uvereni da je samo šetnja do tamo bila dovoljna.

Izgovor

Ako se mnogo i oslanjate na društvo, lako se može desiti da po neki trening i preskočite. Teško da ćete svi uspeti da uskladite svoja vremena za trening (svako od nas ima obaveze i van staze). Neuspeh u dogovoru može poslužiti kao izgovor da ipak danas ne trenirate… Nikako!

Trenutak za sebe

Beg od realnosti kroz sport i nije loš način da se odmorite, napunite baterije za nove izazove. Kada ste nervozni i jedino što želite je da izbacite tu negativnu energiju kroz jedan dobar trening, poslednje što vam treba je neko pored vas ko će vas usporavati, ubrzavati, pričati vam svoje probleme, doživljaje… Tišina je tada zaista prijatna.

A možda nam ipak treba neko…

Izgleda da je najbolje trenirati sam, slušati samo sebe, svoje telo, svoje potrebe, a ostale zanemariti. Trening je samo vaš i ničiji više. Ako ne želite nikog pored sebe tako i recite, a ne da tih pola sata, sat vremena svoje slobode date nekome iz nekakvog sažaljenja ili pristojnosti. Međutim, nekada je društvo i više nego potrebno… O tome, u sledećem tekstu.

Autor: Ana V.

Loši saveti u ishrani i treningu

Moram vam priznati da je moj prag tolerancije izuzetno visok, ali vrištim iznutra kada neko pokušava da mi soli pamet „pravilnim vežbanjem, pravilnom ishranom“… Ne tvrdim da znam sve, daleko od toga. Ako me savetuje neko ko zaista ima iskustva u tome o čemu priča, saslušaći i prihvatiću ga jer je to za moje dobro. Ali ovde govorim o onim beskorisnim savetima. Sreća ako su samo beskorisni, pa jedino što vam ukradu je vreme, opasno je ako su i pogrešni pa vam „malo“ ukradu i zdravlje…

Izbaci slatko!

Prva stvar koju čujete kada želite da smršate je: izbaci slatko! Da se razumemo, slatkiši (čokolade, sladoledi, raznorazne bombonice) nisu zdravi i ja vam nisam trebala da biste to i sami shvatili. U toku treninga telo se troši, bukvalno. Vuče energiju odakle stigne. Prvo šećeri, pa tek onda masti. Neću zalaziti u fiziologiju, jer je ni sam baš najbolje ne poznajem, ali je činjenica da potpuno izbacivanje ugljenih- hidrata nipošto nije zdravo! Odakle ćete crpeti tu energiju koja će vam trebati za trčanje, plivanje, dizanje tegova, itd? Postoje zdravi poslastice. Crna čokolada (sa što većim procentom kakaa), Bonžita (i slične njoj), med, plazma, čak sam negde pročitala da ne bi bilo loše posle napornog treninga popiti i jednu čašu čokoladnog mleka!

Od 1000 trbušnjaka dnevno definisaćeš stomak 100%

Iskreno nisam probala, jer trbušnjaci, oni školski (ispružene noge pa se podižeš, a boli te i vrat i leđa posle svega 10ak komada) pa i nisu se pokazali dobrim. Posle neverovatnog bola u leđima i vratu nisam ni pokušavala da ih radim van časova fizičkog kada smo svi morali. Trening jeste jedan bitan deo ukoliko želite definisane mišiće, ali bez korigovanja ishrane nema ništa. Možda bi se mogli nazirati posle nekog vremena onda kada stegnete stomak i rukama razvučete ono malo kože (ili sala) koje tu imate. Za definiciju mišića jedna od bitnih sastojaka u ishrani su proteini. Verovali ili ne (ja nisam dok se nisam uverila) najviše proteina ima u tunjevini.

7kg za 7 dana

U novinama se često nailazi na ovakve naslove. Ono što je gore jeste to što su unutar novina po nekoliko strana posvećene tome i opisan je do detalja kompletan program ishrane od doručka do večere svih 7 dana! Za doručak dve jabuke, za ručak malo mesa, NIKAKO HLEB i 3 paradajza, itd… Pokušavala sam i ja sa dijetama, ali jedino što sam gubila to su živci i snaga, a od tog „lepog izgleda“ sam dobila podočnjake zbog hroničnog umora. Nisam pristalica dijeta, ali zdrave ishrane jesam! Nismo svi isti i tolerancija na hranu nije bajka. Ne trebaju vam saveti iz tih modernih časopisa kako da smršate. Daću vam sada jedan za dž: nikako ne jedite grickalice i peciva (u njima nema ama baš ničeg korisnog!), čokoladu ne morate celu da pojedete (ostaće vam i za sutra), što više vode (a kada trenirate ožedni se za čas tako da nije problem), što više voća i povrća i jedite onda kada ste gladni, a ne kada su vam oči gladne! Mršavljenje je dugotrajan proces, ali ono što je bitno jeste da se promene navike! Zdrava ishrana je nešto što bi trebalo da nam postane svakodnevica a ne samo period u procesu mršavljenja. O prednostima zdrave ishrane i više detalja nekom drugom prilikom…

 

saveti

Jedan ne tako loš savet za kraj

Ako mi dozvolite, sada ću ja pokušati da dam savet, pa će me, nadam se, neko i poslušati… Uvek poslušajte druge, ali koristite svoju glavu prilikom odlučivanja. Ako samo malo razmislite, shvatićete da i nije teško razaznati šta je dobro, a šta nije. I ne valja ni u čemu preterivati, pa ni u tom zdravom životu. Ne vidim ništa lošeg u tome da ponekad sebi date oduška uz neku sočnu picu, dobar film ili lep sladoled. Sve je stvar ravnoteže.

Autor: Ana V.

 

Početničke greške u trčanju!

Iako je februar, napolju je pravo proleće. Sada je idealno vreme da se napuste sobe, teretane i da se izađe napolje. Ovaj tekst je posvećen početnicima koji se prvi put ozbiljno okreću trčanju kao glavnoj fizičkoj aktivnosti ove godine, kako ne bi pravili ove greške u trčanju. Trčanje zaista nije komplikovano, ali postoje neki detalji koji ga itekako mogu zakomplikovati.

Definitivno je najgori mogući način naučiti nešto iz svojih grešaka. Možda jeste efikasno, ali je u trčanju veoma bolno vršiti raznorazne eksperimente. Nažalost, ja sam jedna od onih koji ne slušaju tuđe savete, pa sam imala prilike da osetim taj bol… Ovo je moje iskustvo!

Greška broj 1 – PATIKE

Moj prvi susret sa trčanjem je bio u patikama sa izlizanim, tankim i tvrdim đonom. To su bile one stare, iznošene patike koje su služile jedino na časovima fizičkog. Kupovina patika baš za trčanje mi je izgledalo kao pomodarstvo, sve dok se nisu pojavili bolovi u kolenu i leđima! Prvo se ti bolovi prepisuju pretreniranosti (trčala sam nekih 4km dnevno, kakva pretreniranost?!), pa onda podlozi (ruku na srce, šljaka je čvrsta podloga za nekog ko je tek počeo da trči), ali patikama nikako. Patike su se iscepale pa sam bila primorana da kupim nove i to patike za trčanje. Osećaj trčanja u njima i u klasičnim patikama ne može da se poredi! Slabiji pritisak na leđa, bolja apsorpcija udarca u podlogu, stabilniji korak. Nikad više u patikama koje nisu predviđene za trčanje, jer posledice mogu biti ozbiljne!

 

Greška broj 2 – PRETRENIRANOST

Svako bi želeo da, što se izgleda tiče, čim pre dođe do rezultata. Što je brzo, to je i kuso! Nisam još upoznala sportistu, rekreativca, polumaratonca, maratonca koji trenira 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. Telu je potreban odmor kako bi bio spreman za nove izazove. Pretreniranost vas može uvući u stanje konstantnog umora, brzog zamaranja, a u najgorem slučaju, može olakšati pojavu povreda koje bi vas sprečile da trenirate jako dugo i to samo zato što taj dan niste proveli odmarajući.

Fotografija: Vladimir Tomić

Greška broj 3 – MONOTONIJA

Isti broj krugova, isti ambijent, ista muzika iznova i iznova, pa kome to ne bi dosadilo? Pokušajte da promenite stazu. Ono što je meni prijalo jeste trčanje na vreme, a ne na dužinu. Uključim alaram, pustim radio i trčim sve dok se alarm ne oglasi. Nikada ne znam gde ću se zaustaviti i nije mi dosadno. Radio takođe nije loš izbor, jer ne znate koje je pesma sledeća, a ako vam ne odgovara, napravite plej listu pesama koje vam ne dozvoljavaju da stojite mirno. Muzika itekako podiže adrenalin i skreće vam misli sa samog trčanja, tako da uživajući u muzici nećete ni osetiti kud to vreme prođe. Menjajte tempo u ritmu muzike. Muzika je svakako moja preporuka, više nego razgovor u društvu.

Greška broj 4 – NAGLI POČETAK

Nikako, ali nikako nemojte naglo krenuti da trčite. Trčanje je ipak jedna vrsta šoka za organizam i nećete uspeti da održite taj jak tempo ako se niste zagrejali u početku, a da ne pričam o bolu u stomaku (bol koji bukvalno reže sa svakim udisajem). Postepeni ulazak u trening je dovoljan da se telo pripremi na ono što ga čeka narednih pola sata, sat vremena.

Greška broj 5 – ISTEZANJE

Na kraju treninga istezanje je obavezno! Kako smo polako uveli telo u trening, sada ga polako moramo smiriti. Istezanje je izuzetno bitno jer povećava prokrvljenost i smanjuje napetost mišića, ubrzava se proces oporavka nakon treninga, smanjuje se rizik od povreda, povećava se opseg pokreta, povećava se gipkost i umanjuje se zamor mišića nakon treninga.

Grešla broj 6 – PREHLADA

Iako bezazlena, prehlada itekako umara organizam, pa je trening itekako nepotreban. Slušajte svoje telo. Nije svaki dan kao stvoren za trening. Ako ste malaksali, ako vas boli glava, trening može samo da pogorša stanje i tada je ok ostati u krevetu i sačekati da sve prođe. Dodatni napor je tada suvišan. Prvi trening nakon prehlade može biti težak jer vam je telo iscrpljeno, ali se kondicija brzo vraća, tako da nema razloga za brigu i za forsiranjem preko potrebno.

Autor: Ana V.

Ćao, ja sam Ana i stvarno volim da trčim!

Da se ne lažemo, sportu se okrećemo (barem većina) onog trenutka kada nismo zadovoljni svojim izgledom, a već smo nebrojeno puta iskusili da dijete, same po sebi i ne pomažu na duge staze bez fizičke aktivnosti. To je bio i moj početak…

Prvi krug

Prvi put sam svojevoljno počela da trčim iz dosade. Sa društvom na hipodromu, sedimo na tribinama i posmatramo ljude koji uporno pretrčavaju krugove i krugove, a pri tom i ne deluju nešto zadihano, umorno… Pa to nije delovalo teško, a ionako nismo imali šta da radimo (pričali dok sedimo ili trčimo, svodi se na isto). Zamišljena linija u pravcu tribina i kreći! Najobičnije patike, trenerka, bez ikakve specijalne opreme pretrčala sam svoj prvi kilometar, zatim i drugi, pa sa malim pauzama i treći. Vau! Fenomenalan osećaj! Znala sam šta ću raditi celo leto. I verovali ili ne, uspela sam u tome. Taj nagli početak treninga je pokazao rezultate.  Više nije bilo bitno šta i koliko jedem jer će sve to nestati na stazi.  Greška je bila što se današnji dan nije razlikovao od prethodnog. Nisam povećavala ni krugove, ni tempo, jer sam smatrala da mi to nije potrebno, kada su rezultati već tu, a i nešto nisam uživala u tom tada „trčanju u krug“ i polako sam uletela u monotoniju. Trčanje mi je postalo jedna vrsta obaveze…

Ko želi, nađe način, ko ne želi nađe razlog…

Selidba u veliki grad, početak studija, strah od ispita i prvi izgovori da se preskoči trčanje. Velika greška… Jedan dan, ma nije tako strašno; drugi- ma ajde toliko sam trenirala da ne mogu izgubiti kondiciju za dva dana, nedelju dana, mesec dana i već sam sklonila patike da se ne saplićem o njih.  Nastavila sam da jedem kao i tokom treniranja, a nisam birala ni šta, ni kad, ni koliko… Nekontrolisanost u ishrani je bila još više izražena pod dejstvom nervoze zbog nadolazećeg ispitnog roka. Nisam primećivala kilograme koji su se gomilali, jer mi je jedino bilo važno da položim sve te ispite. Ispiti su prošli, a onda se pojavila frustracija zbog onoga šta su za sobom ostavili. Nezadovoljna devojka, bleda, sa velikim podočnjacima me je gledala iz ogledala. Šok broj 1. Sada treba krenuti na predavanja. Garderoba iz ormana kao da nije moja! Ništa nisam mogla da obučem, jer mi je bukvalno sve bilo malo! Šok broj 2. Odlazak u prodavnicu i kupovina ne dva, nego tri broja većih pantalona- šok broj 3, ALARM! Imala sam dve opcije, ili da se isplačem i pomirim se s tim ili da nešto preduzmem povodom toga. Definitivno nešto mora da se menja!

Ponovo na stazi

Granulo je sunce, našla sam patike, staru trenerku; slušalice u uši, telefon u džepu i stala na prvu improvizovanu stazu na koju sam naišla. Prvih nekoliko stotina metara noge su mi bile teške. U glavi mi je tutnjalo: „teško je, stani, odmori, sutra ćeš ponovo da probaš“. Znala sam da ako stanem, da ću stati i sutra i prekosutra i time ništa neću postići. Fokusirala sam se na muziku koju sam pojačala do maksimuma… Ubrzo, nakon toga, jedno što sam čula su reči pesama, melodije koje su ih pratile, a jedino što sam osećala je euforija. Tada sam prvi put shvatila kako grad nema samo sivilo, nego zaista može biti lep na prvom prolećnom suncu… Totalni mir…

Read more

Ishrana – Jedemo šta stignemo

Hrana je gorivo orgnizma

Jedemo da bi smo obezbedili svom organizmu dovoljno energije za dnevno funkcionisanje i opstanak. Veoma je jednostavno, ali, ovu osnovnu potrebu narušavamo svakodnevnim lošim navikama u ishrani:

  • ne biramo šta jedemo
  • ne jedemo u dugim vremenskim periodima (jedan ili ni jedan obrok na dan)
  • prejedamo se
  • živamo u začinjenoj, masnoj, slatkoj i kombinacijama hrane koje su teške za varenje

Ako ste u toku dana iscrpljeni i loše raspoloženi, neadekvatna ishrana sigurno ima jedan udeo u tome.

Fotografija: Marko Vulović

Fotografija: Marko Vulović

Planiranje ishrane

Ako niste predvideli ishranu u svom dnevnom rasporedu, lako podležete iskušenju:
1) Kada ogladnite, pojedete ono što vam je pri ruci – pekara, brza hrana, „bilo šta“.
2) Ceo dan ste gladni, jer ne stižete da jedete. Kada jelo konačno dođe na red, ponovo birate ono do čega vam je najlakše da dođete. Tako gladni, teško možete da se oduprete da ne pojedete na primer svoje omiljeno pecivo. Jedete halapljivo, na brzinu, loše žvaćete hranu i prejedete se.

Da vam se to ne bi dešavalo, morate uložiti malo napora u planiranje ishrane. Ako unapred pripremite hranu i ponesete je sa sobom, ili bar razmislite šta ćete da jedete, predupredićete iskušenja kada ogladnite i lako ćete rešiti problem gladi. Osim što je zdravije, takođe je i jeftinije.

Voda

Morate unositi dovoljno vode u toku dana. Sokova se treba kloniti (osim ručno ceđenog voća), jer sadrže mnogo šećera. To će vam pomoći da zadržite svežinu i da se ne osećate potpuno iscrpljeno.

Umerenost

Ne verujem u rečenice koje počinju sa “nikad”. Nemoguće je da nikada ne pojedete ništa slatko ili da ne popijete nešto alkohola ili ne pojedete nešto masno (osim ako vam to iz zdravstvenih razloga nije zabranjeno). Dok god nije učestalo, pojesti ponekad ponešto, što nije po kodeksu zdrave ishrane neće nam naškoditi.

Dakle, nije potrebno mnogo, samo razmislite o tome šta, kada i kako da jedete. Nemojte se iznenaditi ako ovaj trud bude nagrađen gubitkom nekog kilograma viška (ako ga imate) ili većom dnevnom energijom. Neki od narednih tekstova biće posvećeni konkretnim idejama za organizaciju ishrane.

A vi? Da li vi planirate svoju ishranu?

Autor: Milana M.