Šta te briga mala, mi smo istrčale maraton!

Bilo ju je sramota – sebe same

Izašla je na trčanje i tog letnjeg jutra u 6 ujutru. To je bio kraj juna, početak jula, dakle dan i noć veoma topli dani, pa je bar tako rano ujutru bilo koliko toliko sveže. Međutim nije to bio jedini razlog zašto je izlazila na trčanje tada. Bilo ju je sramota. Imala je višak kilograma, nikada nije trenirala ni jedan sport, mada je volela (i želela), nije imala baš adekvatnu opremu za trčanje nego ono što je imala pri ruci – neke trenerke, reklamnu majicu za jogurt i te patike koje je svuda nosila kada su joj trebale patike.

U stvari, jedino što je imala je bila odluka da nešto mora da se promeni. Tek je završila treći razred srednje škole, ali su je bolela kolena, bilo joj je teško da siđe niz stepenice i bilo joj je jasno da ako se ne pokrene i ne proemni ishranu to će svakako izazvati zdravstvene probleme i bolove pre ili kasnije.

Hvala ti što nisi odustala

Tog jutra, dok je trčala svojih 1 ili 2km (koliko je tada maksimalno mogla), komšije koje su radili u bicikl servisu u zgradi prokomentarisali su međusobno, ali dovoljno glasno da i ona čuje “hoće da smrša”. To bilo bolno, jedan od onih momenata kada reči iseku kao mač, a stid i sramota sebe samog bude još gori. To sam bila ja, pre 10 godina kada sam počinjala da trčim. Setila sam se ovog događaja i počela da razmišljam kako bi se osećala da sam znala da ću danas biti ovo što jesam. Palo mi je na pamet, da bih tu devojku, mene od pre 10 godina uhvatila za ruku i rekla “Pusti ih nek pričaju mala, ŠTA TE BRIGA MALA, mi smo istrčale maraton! Hvala ti što nisi odustala, hvala ti što si bila uporna, hvala ti što si uspela da nastaviš i kada ti je bilo jako teško.”

29. Beogradski maraton . Fotografija: Stefan Barna

29. Beogradski maraton – Fotografija: Stefan Barna

Maraton – samo je jedna trka

Setila sam se koliko mi je napora trebalo na početku za svaki pretrčani metar, i koliko mi je zadovoljstvo danas svaki pretrčani kilometar. Razmišljala sam i prisećala se mnogih trčanja tokom 10 godina, različitih osećanja i raspoloženja. Maraton – samo je jedna trka. Iza svakog kilometra na maratonu su godine trčanja – ujutru, uveče, po lepom vremenu, po lošem vremenu, po vrućini, po suncu, po kiši, po hladnom, snegu, ledu, vetru, kada sam raspoložena, kada sam neraspoložena, kada sam srećna, kada sam tužna, kada sam umorna, kada mi nije ni do čega. Svuda kuda sam putovala i živela.

Osećaj potpune slobode i čiste, ljudske snage

Istrčati maraton je srušena mentalna barijera, neka vrsta dokaza koliko se može postići. Trčanje, trčanje je način kako male stvari, koje se rade svakodnevno, kroz godine mogu da naprave promene. Mentalne i fizičke. Maraton je bio i prošao, a ljubav prema trčanju, to je ono što se živi. To je osećaj potpune slobode i čiste, ljudske snage.

Autorka: Milana M.

1 reply

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] I uspela sam. I nije bilo ni dramatično, ni teatralno – bilo je veoma lepo iskustvo, veoma prirodno.  I šta je bila granica – to je bio moj strah i ništa više. Granice…samo iluzija šta možeš, a šta ne možeš.  […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *