Bez vezanosti i kontrole za srećniji život

Vrlo često viđam ljude koje osećaj vezanosti i potreba za kontrolom drugih, situacija i događaja dovodi do mnogih destruktivnih i nerazumnih postupaka. Pokušavamo da pobedimo sebe, druge i okolnosti, ali iz svih tih događaja izlazimo samo još više isfrustrirani. Dakle da li i do koje mere možemo kontrolisati sopstveni život i ono što se u njemu dešava?

Od otpora do prihvatanja

Šta je zajedničko iznenadnom letnjem pljusku u kome smo pokisli  i zemljotresu u kome smo izgubili kuću? To da se desilo nešto što nismo planirali i to što taj događaj ne možemo da kontrolišemo.  U ovom tekstu ne bih ulazila u širi pojam slobode izbora i kreiranja događaja već bih se ograničila na naš suženi pogled iz treće dimenzije u kojoj se trenutno nalazimo. A taj pogled  kaže sledeće: “Ono na šta u ovom trenutku ne mogu da utičem moram da prihvatim i biram da verujem da u svemu što se dešava postoji smisao“. Mi ne možemo promeniti događaje, ali možemo promeniti našu reakciju na njih. Život u otporu je rasipanje energije, a pritom dovodi i do mnogih disfunkcionalnih ponašanja i fizičkih poremećaja. Moramo prestati da događaje delimo na pozitivne i negatvne. Svi oni su jednostavno situacije koje nose neku poruku. Kada ih prihvatimo kao nešto neutralno, što oni zapravo i jesu, otvorićemo se za neograničenu bazu znanja i iskustva i krenućemo u „ubrzano odeljenje Zemaljske škole“, zbog čega smo zapravo ovde i došli. Ovo je nekada izuzetno teško jer kada smo poistovećeni sa svojim Egom – sa svojim telom, emocijama i misaonim obrascima, naša svest je sužena  i skloni smo tome da situacije i druge ljude prosuđujemo i pružamo otpor svemu za šta mislimo da nas na mentalnom, emotivnom i telesnom nivou ugrožava. Kada prestanemo da se identifikujemo sa Egom, sve situacije koje nam se dešavaju počećemo da gledamo sa distance, kao da gledamo film u bioskopu. Tada se patnja i bol znatno smanjuju, a naša efikasnost u rešavanju problema se daleko povećava što na duže staze dovodi do znatno kvalitetnijeg i harmoničnijeg života.

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

 

Vezanost i kontrola u odnosima

O ovoj temi bi se moglo mnogo pisati i smatram da najviše patnje među ljudima uzrokuju disfunkcionalni međuljudski odnosi koji su najčešći u partnerskim odnosima i u odnosima prema deci.  O tome kako kreiramo drame u odnosima možete pročitati ovde. Sada bih se fokusirala na to zašto imamo potrebu da kontrolišemo druge i mislimo da imamo pravo da upravljamo tuđim životima.

Prvo pitanje koje bih vam postavila glasi: „Čija su vaša deca i vaš partner? Da li mislite da imate pravo da umesto njih donosite odluke, da ih ispravljate i korigujete zarad njihove sopstvene dobrobiti?“  Odgovor koji ću dati kod nekih može izazvati otpor, ali ću ga ipak napisati. Naši roditelji, braća, sestre, partneri ali i naša sopstvena deca nisu naše vlasništvo! Nisu čak ni naši u neku ruku. Mi jesmo u krvnom srodstvu ili u bračnom svojstvu sa njima, ali oni nisu naši. Znate čiji su oni? Svoji! To su svoja Bića * koja su pristala da svoje živote dele sa nama i koji mogu u svakom trenutku otići dalje svojim putem. Naše je da im sopstvenim primerom  predočimo mogućnosti, ali izbor mora biti njihov. Svako ima svoj put i mi ne smemo kršiti zakon slobodne volje i umesto drugih donositi odluke. To je arogancija na najvišem nivou jer izigravamo Boga potpuno nesvesni sužene perspektive iz koje trenutno gledamo. Neka iskustva, koliko god nama izgledala besmislena, drugim ljudma su na njihovom putu neophodna. I bilo bi lepo da neše pokušaje kontrole drugih prestanemo da nazivamo ljubavlju, jer  to može biti sve ali ne i ljubav. Ok, ako smatramo da je to ljubav, onda je naša definicija ljubavi izuzetno disfunkcionalna. Takvo ponašanje dolazi iz straha a ne iz ljubavi. A ljubav i strah nikada ne mogu ići zajedno.

Ako imamo potrebu da kontrolušemo druge, bilo bi bolje da se zapitamo zašto je to tako. Da li smo izgubili sebe i identifikovali se sa njima? Ukoliko jesmo, svaki put kada neko ode iz našeg života imaćemo osećaj da je deo nas otišao, jer smo svoj identitet izgradili na njima. A to onda u nama izaziva veliki bol. Pritom je i naša velika zabluda. Trebalo bi da  shvatimo da mi nismo naša deca ili naš partner. Ali da li uopšte znamo ko smo mi? I čiji smo?  I mi smo samo svoji. Svoje Biće koje je došlo da raste, sazreva, napreduje i da se uči Bezuslovnoj Ljubavi! Ne posesivnosti, ne posedovanju, već poštovanju slobodne volje svakog drugog Bića sa kojim smo ukrstili svoj život!

*Biće- u tekstu-Ono što postoji, duša sa svim svojim iskustvima i osobenostima

Fotografija: Stefan Barna (@barna_stefan)

Vezanost za materijalne stvari

Ljudski Ego voli da poseduje. Obožava da kaže:“ To je moje!“ Veći deo svog vremena u životu provodimo sakupljajući naše igračke-kuće, automobile, avione, kamione… I onda, bum! Nešto se desi, izgubimo nešto od imovine i padamo u očajanje. Kada jednom spoznamo jednu vrlo važnu životnu istinu, živećemo mnogo srećnije. Mi nismo ono što smo stekli! Sve što smo materijalno stekli možemo i da izgubimo! Ta spoznaja nije ni dobra, ni loša. Ona je takva kakva jeste a naš je izbor šta ćemo sa njom uraditi. Ja nisam protiv materijalnog. Ja sam protiv vezanosti za  materijalno i identifikacije sa njim. Oni koji svoju vrednost izjednačavaju  sa imovinom, gubitkom imovine gube sebe. Za njih je to smrt, kraj, katastrofa, jer su oni sada ništa. Materijalne stvari su nam potrebne i u njima treba uživati. Osnovne ljudske potrebe su veoma male i većina nas (nažalost ne svi) ih mogu zadovoljiti. Možemo takođe uživati i u materijalnom izoblilju. Sve je to ok dok emotivno ne zavisimo od toga. Tek kada budemo zadovoljni i kada imamo i kada nemamo, otvaramo se ka stanju unutrašnje slobode. A to je stanja kada smo srećni bez ikakvog vidljivog razloga, srećni smo jednostavno zato što postojimo. I to je stanje koje nam ni jedna spoljašnja okolnost ne može oduzeti.

                                                                                                                                                          Autor: Ana S.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *