Ciljevi koji nam (ne)uzimaju energiju

Sigurno ste primetili da nam se svi ciljevi ne ostvaruju sa podjednakom lakoćom, da u neke uložimo mnogo vremena i energije, pa se onda pitamo da li je sav taj uloženi trud vredan rezultata koje smo na kraju dobili. Mislim da je dobro povremeno preispitati svoje ciljeve i naše motive za njihovo ostvarivanje, jer se upravo ovde može i kriti odgovor na pitanje: „Zašto mi ovo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, već me samo isrpljuje?“

Ambicija kao svrha

Kada bismo ljude pitali o njihovoj svrsi, mnogi bi naveli šta je to što žele da postignu, naveli bi nam svoje ciljeve i način na koji će ih ostvariti. Mnoge knjige o samopomoći podržavaju ovakav stav. Napišite vaše ciljeve, odredite tačne rokove i načine na koje ćete ih ostvariti, bavite se vizuelizacijama, borite se za njih, ostvarite ih i tada ćete biti srećni. Nećete! Ok, možda hoćete nekoliko minuta, sati ili dana i onda ćete se sa razočarenjem upitati: „Dobro, sad imam ferari i mogu svakog dana da spavam u drugom gradu. Ali, to je dosadno. Mogu sve što mi padne na pamet i opet sam nezadovoljan. Sa ovim životom nešto nije u redu!“.

Ciljevi koji dolaze iz ega

Skoro deset godina se zanimam „psihologijom uspeha“. Imala sam ciljeve, njihove slike izlepljene po kući, goruću želju da ih ostvarim, ali je ipak nešto nedostajalo. Prelomni momenat mog ličnog razvoja je bio onaj kada sam se zapitala da li su ti ciljevi zaista moji, kada sam zagrebala malo ispod površine i zapitala se ZAŠTO želim da ostvarim to što želim i da li je to ono što zaista želim. Po prvi put u životu sam priznala sebi da nešto ne znam. Po prvi put sam zaboravila na gordost i počela da tražim odgovore. Sada, kada mi neko kaže: „Želim da budem menadžer u svojoj firmi ili najbolji vaterpolista u svom timu“, zapitala bih ga: „Zašto?“

Mnogi žele da se osećaju uspešno da bi sebi dokazali da vrede, da su sposobni, da bi to isto dokazali drugima, da bi svoju ranjivost sakrili osećajem moći, da bi kontolisali druge, da bi dobili pažnji i uvažavanje od drugih ljudi, da bi se osećali korisno ili nezamenljivo. Ovakva motivacija za naša postignuća dolazi iz ega, ambicija je ta koja je naše gorivo, vrlo često nas ostvarivanje ovako postavljenih ciljeva opterećuje, izaziva u nama stres, a njihovim ostvarenjem ne dobijamo osećaj istinskog zadovoljsvta. Ego je taj koji nas uči da moramo nešto uraditi da bismo bili srećni.

1

Fotografija: Vladimir Tomić

Nisu nam bitna ostvarenja već osećaji koje nam ona donose

Da li je meni stvarno bitno da budem menadžer u svojoj firmi? Ili želim da osetim da me drugi cene, da se ravnjaju prema meni, da utičem na tuđe ponašanje, da dajem doprinos sistemu koji je veći od mene same, da dobijem potvrdu i pohvalu od nadređenih, da me poderđeni uvažavaju. Šta znači za mene to što odsedam u najskupljim hotelima? Pa suštinski krevet je krevet, a obrok je obrok. Naravno, kvalitet nije isti, ali naše osnovne potrebe mogu biti zadovoljnene i na mnogo nižem niovu. Ono što hotelijeri prodaju je usluga, impresija. Svakim svojim gestom radnici šalju poruku gostu: „Stalo mi je da vam udovoljim, da se osećate cenjeno i poštovano, da vidite da mi je stalo da zadovoljim ne samo vaše potrebe, već i vaše želje i kaprice.“ Sem toga, to donosi društveni prestiž, koji nije ništa drugo nego osećaj: „Vredim jer imam“. Moje pitanje je onda: „A da li ćeš vredeti kad ne budeš imao?“

Šta nas sprečava da SADA imamo osećaje za koje verujemo da će nam ostvarenje ciljeva doneti?

Kada nešto želimo da postignemo, a u sadašnjem trenutku osećamo nedostatak toga, signal koji šaljemo Univerzumu je energija nedostatka a ne energija entuzijazma. Ako mislimo da ćemo samopoštovanje steći velikom pozicijom u društvu ili velikom količinom novca, varamo se. Možemo napisati sve moguće ciljeve, nacrtati ih i vizuelizovati, ali će nam njihovo ostvarivanje ići teško i uzimaće nam mnogo više energije nego što će nam radosti donositi. U tom slučaju sebi ćemo drastično olakšati put, ako se prvo pozabavimo pitanjem: Šta nas sprečava da SADA imamo osećaje za koje verujemo da će nam ostvarenje ciljeva doneti?

Kada steknemo osećaje koji su nam potrebni, bez da ih vezujemo za neko konkretno ostvarenje neki ciljevi će nam postati smešni jer ćemo shvatiti da su samo produkt našeg nezajažljivog ega. Neke ciljeve ćemo odbaciti kao tuđe-najčešće naših roditelja ili opšteprihvaćenog mišljenja društva u kome odrastamo, dok će se neki novi ciljevi spontano pojaviti, koji nam ranije nisu ni padali na pamet i jednostavno ćemo znati da je to, to. Neki ciljevi mogu ostati isti, ali motivacija za njihovo ostvarenje se može drastično promeniti. Možda ću i dalje želeti da budem sjajan pijanista, ali ne da bih zadivila roditelje ili da bih dobila aplauz, već da bih pružila i sebi i svojoj publici radost koju nam svima donosi svaki odsviran ton na klaviru. Čišćenjem naše motivacije, vibracija naše želje postaje znatno viša i sve više smo usklađeni sa njom, zahvaljujući čemu naše postignuće postaje sve lakše.

Potreba za kontrolom nas udaljava od naših ciljeva

Bitno je imati ciljeve. To su zastavice na našem životnom putu. Međutim, naši ciljevi treba da budu dovoljno konkretni da nas inspirišu i vode, ali i dovoljno fleksibilni da ostave prostor da nam se desi ono što je za nas najbolje, bez obzira da li se to uklapa sa našim željama i planovima. Mnoge knjige nas savetuju:“ Stavite rok svakom svom cilju. Odredite način na koji želite da ostvarite svoje ciljeve.“ Iz više razloga se ne bih sa tim složila. Npr. moj cilj je da radim u firmi:“Simens“-jer sam čula da je tamo super i da je lider na tržištu i da se udam do svoje tridesete godine.

Prvo pitanje je da li ja dovoljno poznajem sebe, svoje sposobnosti i svoje talente da bi mi rad baš u toj firmi doneo ispunjenje? Drugo pitanje je da li dovoljno poznajem firmu, da sam baš ja osoba koja je toj firmi potrebna. Takođe, ja se mogu udati do tridesete godine, ali šta ako su okolnosti takve da se osoba koja meni mnogo više odgovara pojavi u mojoj 32.godini, jednostavno jer su se okolnosti tek tada poklopile.

Ljudi imaju neverovatnu potrebu za kontrolom. Pokušavamo da kontrolišemo svoje ciljeve, svoje živote, druge ljude. U ovom slučaju to nas može ometati. U smislu posla, sasvim je dovoljno fokusirati se na posao koji će nam doneti najveće ispunjenje, ili partnera sa karakteristikama i vrednostima koje su za nas bitne. I onda je potrebno širom otvoriti oči. Faza otpuštanja je izuzetno važna. Potrebno je da pratimo sve šanse koje nam se otvaraju i da naučimo da prepoznajemo znake i poklapanja koja “rade za nas”. Tada bi trebalo da svoje ciljeve oslobodimo kontrole, pritiska, stresa, očekivanja, nezadovoljstva. Ako neprestano zurimo u zatvorena vrata, nećemo ni primetiti prozore koji su nam se otvorili. A ono što nam je najpotrebnije (NE OBAVEZNO I ONO ŠTO SMO ŽELELI I PLANIRALI) može se baš tu nalaziti.

Autor: Ana S.

5 replies
  1. Vesna Pavlović
    Vesna Pavlović says:

    Draga Ana,hvala ti na divnom iskustvu koje sam prošla tvojim vođenjem do integracije ličnih kodova u Dubokom PEAT-u.Osećaj posle toga je neopisivo dobar i zato preporučujem samo lični doživljaj ove metode.Za sve one koji rade na svom ličnom razvoju,DP je obavezna tehnika,koja je kompatibilna sa svim ostalim.

    Odgovori

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] svesti da bi trebalo da završi fakultet i da mu to jeste cilj, teško mu je da radi na njemu, jer taj cilj ne doživljava kao svoj, već kao nešto što mu je nametnuto ili što se podrazumeva ili što “svi znaju da to tako […]

  2. […] a za neke podrazumeva proces samospoznaje i povratak autentičnoj ličnosti. O tome je Ana već pisala (i pisaće :)), a u nastavku ćemo proći kroz jednostavan postupak organizacije obaveza i […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *