Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? drugi deo

U predhodnom tekstu smo govorili tome zašto ljudi uopšte imaju potrebu da prave drame. Neki manipulativni vidovi ponašanja su veoma uočljivi i lako ih je prepoznati, dok su neki izuzetno suptilni i često skoro neprimetni. Agresivne osobe nas na vrlo otvoren način uvlače u svoju dramu, što se ne bi moglo reći za one koji manipulišu svojom bespomoćnošću, da bi kod drugih izazivali saosećanje ili osećaj krivice. A kada osetimo uznemirenost koju izaziva neko ponašanje našeg sagovornika možemo biti sigurni da smo naseli na njegovu dramu i da se spremamo da odigramo svoju ulogu.

Kako prepoznati drame? Od agresije do pasivnosti…

Najotovreniji i najuočljiviji vid agresije je fizičko nasilje, verbalno napadanje, vređanje, ponižavanje, zastrašivanje. Nekim ljudima je potrebno da potvrđuju svoju vrednost tako što uništavaju tuđu. Na ovo možemo odreagovati pasivno, povlačenjem ili možemo i sami postati agresivni i pokušati fizičkim ili psihičkim nasiljem da sebe zaštitimo.

“Pusti sine ja ću, ti ćeš se povrediti”

Nešto suptilniji oblik agresivne komunikacije je stalno kritikovanje drugih ljudi. Mnogi od nas su imali roditelje za koje nikada nisu bili dovoljno dobri, one koji su sve znali bolje i uvek su bili u pravu. Stalno su ih ispravljali, uzimali im stvari iz ruke da im pokažu kako se nešto radi. Svakome bi našli neku manu, u svakom postupku neki problem. Oni, tražeći tuđe greške pokušavaju da navedu druge ljude da se osećaju loše i potkopavaju njihovo samopouzdanje. Oni  grade sopstveno samopouzdanja na račun tuđeg i tako potvrđuju sopstvenu vrednost. U komunikaciji sa ovakvim osobama veoma često gubimo samopouzdanje, osećamo se loše u sopstvenoj koži, trudimo se da im udovoljimo, čak i na našu štetu, samo da bi dobili njihovo odobravanje i kada to ne uspemo (jer će oni stalno imati nešto da nam zamere) počinjemo da osećamo krivicu, zbog čega nam je još niže samopouzdanje i tako u krug na niže.

 

Sledeći, još manje direktno agresivan ali izuzetno destruktivan vid komunikacije su prozivke na tuđ račun, ironija, sarkazam, „šale“ sa ciljem indirektnog ponižavanja druge osobe, ogovaranje. Cilj ovakve komunikacije je izdići sebe i poniziti sagovornika, navesti ga da se oseća loše, ali na jedan perfidan i suptilan način. Zbog toga što je ovaj vid komunikacije doboko ukorenjen mnogi ne vide njegovu destruktivnost. Pokušavamo da uzdignemo sebe ponižavajući drugog. Sa druge strane, kada smo uvučeni u ovakvu komunikaciju, možemo i sami prihvatiti ovaj vid komunikacije i bukvalno napraviti verbalno nadmetanje, po principu „ko će koga“, možemo postati pasivni i povući se, pritom se osećajući pobeđeno i bez samopouzdanja, ili planuti i postati agresivni da bi se zaštitili jer se osećamo ugroženo.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

“Vidi kako ti je majka bolesna, a ti ni da se javiš da me pitaš jel sam živa”

Najpasivniji oblik ponašanja (na prvi pogled) je uobičajen kod osoba koje svojom ulogom žrtve pokušavaju da privuku pažnju i saosećanje drugih ljudi. Njihov izbor metoda je skoro neograničen: Od izigravanja tajnovitosti i nedostupnosti sa stavom „nek se potrudi ako ga zanimam, do odbijanja kontakta i komunikacije „Ja sam ljut, a ti sad zovi, a ja neću da se javim“, do manipulacije bolešću („Donesi mi čašu vode, strašno me boli glava”-i ovako svake nedelje ili čak svakog dana…).Na ovaj način oni pokušavaju da privuku pažnju i samilost. Posledica za saigrača je najčešće osećaj krivice, naročito ako se ovaj scenario ponavlja godinama i igra među članovima porodice.

Naš mehanizam reaktivnosti

Kada smo izloženi tuđem manipulativnom ponašanju, na njega veoma često nesvesno reagujemo.* Prvi znak naše reakcije je osećaj uznemirenosti. Ovo možemo osetiti na fizičkom, mentalnom ili emocionalnon nivou. Kada se uznemirimo, automatski krivicu za to pripisujemo drugoj osobi. U sebi je optužujemo i osuđujemo za njeno ponašanje, a na spoljašnjem nivou reagujemo koristeći sebi svojstven obrazac koji (najčešće) već godinama ponavljamo u sličnim situacijama. Tada naša drama izlazi na površinu. Kada se strasti smire i kada hladne glave razmislimo o tome šta se desilo, najčešće ulazimo u treću fazu mehanizma reaktivnosti, a to je osećaj krivice. Na svesnom ili nesvesnom nivou znamo da je naša reakcija bila neadekvatna i osećamo stid i kajanje, a vrlo često sami sebe osuđujemo i kažemo da se nećemo nikad više “upecati”. Međutim, već sledeći put nesvesno odreagujemo po našem starom šablonu.

U narednom tekstu: kako da se oslobodimo starih šablona i kako da prestanemo da budemo saigrači u tuđim dramama.

 *preuzeto iz knjige: “Proces prisutnosti”-Majkla Brauna

Autor: Ana S.

 

3 replies

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? drugi deo […]

  2. […] predhodnim tekstovima smo analizirali zašto ljudi prave drame i kako da prepoznamo da smo se na neku od njih i upecali. Sada bi mogli da razmotrimo kako da se oslobodimo naših starih obrazaca i kako da iz njih […]

  3. […] Ono što me je zanimalo je kako da ih prepoznam i kako da iz njih izađem, o čemu ću pisati u drugom i trećem delu […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *