Pomaganje ili odmaganje – Kako biti podrška drugima?

Sigurno Vam se nekada desilo da ste bili suočeni sa time da posmatrate kako neko ko Vam je blizak i do koga Vam je stalo prolazi kroz neku izazovnu situaciju u životu i osećate da mu je potrebna podrška. To mogu biti svakodnevne situacije na poslu ili u školi, koje su za tu osobu izazovne, a vama se čini da „to i nije toliko strašno“. Međutim, to mogu biti i mnogo veći životni izazovi, kada zapravo ni sami ne znate da li biste se i kako sa time suočili. Izraz koji po mom mišljenju najbolje opisuje suštinu podrške na engleskom jeziku je „holding the space“ što u bukvalnom prevodu znači da da držimo (dajemo) prostor osobi kojoj želimo da pomognemo da iskustvo kroz koje prolazi prođe što je bezbolnije i nežnije moguće i da joj svojim prisustvom damo do znanja da smo uz nju i da je u redu da se oseća baš tako kako se oseća.

Podrška i žrtva nisu isto!

Prvo što smatram bitnim je napraviti razliku između žrtvovanja i nepoštovanja samog sebe i podržavanja i davanja prostora drugima. Davanje prostora drugima nikada ne znači da tolerišemo njihovo loše ponašanje prema sebi niti da u odnosu sa drugom osobom, u kakvoj god se ona situaciji nalazila, uzimamo logu žrtve. Preuzimanjem uloge žrtve pokazujemo da ne poštujemo sebe i da nemamo sopstveni integritet. U stanju nedovoljnog integriteta pomaganje drugima (pogotovo ako je u pitanju profesionalno bavljenje time) nije preporučljivo iz više razloga. Prvo, ukoliko nismo radili na našim sopstvenim programima, obrascima i emocionalnom naboju stalno ćemo privlačiti klijente koji će nam na to ukazivati, pa umesto da mi pomognemo njima oni će nesvesno „pomagati“ nama da integrišemo sopstvenu senku.

Drugo, u stanju dezintegracije, sa energetskog aspekta naše polje je previše otvoreno i nestabilno i u procesu „usisavamo“ tuđu energiju koju kasnije percipiramo kao našu, što nas još više udaljava od sopstvene integracije.  Zatim, dajemo se drugima iz pogrešnih razloga, na pogrešne načine i iz nečiste namere-da budemo nešto, da postanemo nešto, da dokažemo nešto. Da bismo zaista nekome pomogli potrebna je apsolutno čista namera i potpuna neuslovljenost sa naše strane. A za to je potrebno mnogo iskrenosti prema sebi i drugima i još više mudrosti. I poslednje, ali takođe podjednako važno, moramo biti svesni uticaja i posledica tog uticaja na one kojima pomažemo. Ljudi kojima je potrebna pomoć su najčešće oni koji imaju najotvorenija, najslabija i najdezintegrisanija polja i ukoliko sami nismo dovoljno radili na sebi mi na njih projektujemo svoje programe, uslovljenosti i nerazrešenu emotivnu energiju. Tada ne samo da im ne pomažemo već im i indirektno i odmažemo, bez obzira koliko je naša želja iskrena ili naše profesionalno iskustvo bogato.

Kada ljudi nisu spremni da se suoče sa sobom

Zamislite da pružate podršku osobi koja se nalazi u nekoj izazovnoj situaciji za koju vi jasno vidite uzrok. Ona je očajna, ne zna šta da radi, pita Vas za mišljenje. Vama je sve jasno, ali vam je i jasno da osoba nije spremna da se soči sa sobom i sa svojim obrascima. Jednostavno znate da nije vreme, jasno vidite uzrok i posledicu i znate da će se obrazac još mnogo puta ponoviti pre nego što se osoba bude sočila sa sobom. Teško Vam je da se uzdržite od predloga, ideja, saveta, sugestija. To je možda i odlična prilika za rad na sebi, da iskreno pogledamo šta je to što nas tera da predlažemo, savetujemo, sugerišemo. Za tu osobu je često dovoljno samo da budemo tu. Da je volimo, prihvatamo, da budemo prisutni (u punom smislu te reči ), da je posmatramo i u njoj vidimo njenu Izvornost i njen puni potencijal, sve ono što ona zaista jeste kada se uklone uslovljenosti i tragovi koje su prošla iskustva ostavila na njoj.

Omogućite im da se osećaju dovoljno sigurno da mogu da „padnu“

Koliko smo puta samo mi pali? I koliko puta smo posle toga ustali? Ako smo posle sopstvenih padova išta naučili, ako smo postali veštiji, spretniji, mudriji, razumniji ili ako smo bilo šta u svom životu promenili, događaji koje bismo najradije izbegli imali su svoj smisao. Istina, nekada je cena bilo izuzetno visoka, pa bismo voljene da zaštitimo od bola. Naša uloga kao podrške nije da druge sprečimo da padnu jer im time oduzimamo dragoceno iskustvo i sredstvo učenja. Naša uloga je da budemo uz njih, da stavimo jastuke na zemlju, da pad prođe što je nežnije i bezbolnije moguće. Da im pružimo ruku da ustanu, da ih ohrabrimo da nastave i da ih sučimo sa lekcijom koju određeni događaj nosi (ukoliko su spremni da se sa time suoče). Dakle, naša uloga nije da rešavamo tuđe probleme, da preuzimamo odgovornost za tuđe izbore, da ih sažaljevamo, kritikujemo, savetujemo, korigujemo, menjamo, popravljamo…

Fotografija: Vladimir Tomić

Davanje prostora nekome uz naše tiho prisustvo je stanje a ne akcija

Biti nekome podrška bez nepotrebne akcije, za mene (a predpostavljam i za mnoge koji su prirodno usmereni na rešavanje problema) je bio poseban izazov. Značajan rad na sebi mi je bio potreban da prestanem da dajem gotova rešenja, predloge, savete i ideje ljudima koji me nisu direktno pitali za mišljenje. Čak i kada to jesu, naše mišljenje je zasnovano na našem iskustvu i pitanje da li je adekvatno za drugoga. Smatram da davanju saveta i mišljenja treba krajnje oprezno pristupiti.

Prvo, davanjem gotovih rešenje (pogotovo rešavanjem tuđih situacija) oduzimamo moć osobi koja se sa njima suočava i indirektno joj poručujemo da je nesposobna sama da se suoči sa čim treba. Preuzimajući odgovornost za tuđe iskustvo uzimamo deo energije osobe koja ga proživljava. Na taj način dezintergišemo drugog (oslabljujemo ga) ali dezinterišemo i sebe jer unosimo u naše energetsko polje mnogo mentalne, emotivne i duhovne energije koja nije autentično naša.

Sem toga, smoinicijativno rešavanje tuđih problema i davanje saveta, mišljenja i predloga pokazuje našu krajnju aroganciju jer time indirektno poručujemo osobi da znamo više i bolje od nje, što često pokazuje skrivene aspekte nas samih koji su maskirani našom željom da pomognemo drugima. Tada pomažemo drugima zbog sebe a ne zbog njih, što ne bi trebalo da nam bude cilj.

Da bismo bili dobra podrška drugima potrebna nam je čista namera, mnogo ljubavi i strpljenja, veština slušanja, apsolutno prisustvo i velika mudrost i samosvest. Deluje previše? Možda, ali to je proces koji donosi neverovatan lični napredak i najdublju ispunjenost jer kroz bivanje tu za druge ispunjavamo svoju najdublju svrhu. Naravno, pod uslovom da smo se već pobrinuli za sebe :)

Autor: Ana S.

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *