Izbaci ružne reči iz svakodnevnog rečnika i osećaj se lepše

Nova tema za razmišljanje o tome kakav rečnik koristimo svakodnevno. Da li su “ružne” reči, vulgarne, da li psuješ ili koristiš lepe i blage reči? Znam da je za mnoge od vas neupotreba vulgarnosti i ružnih reči pitanje vaspitanja, a njihova upotreba čak dođe i kao određena vrsta bunta i negiranja etikete dobrog deteta. Poruka “mogu da govorim kako god ja hoću!” Određeni deo smatra i da je upotreba takvog rečnika samo “nazvati stvari pravim imenom.” Nekima je čak i zabavno da na taj način skandalizuju ili zgroze druge ljude. Svako ima pravo da se izražava kako želi, međutim kakve posledice po pojedinca i okolinu ima ovakav način izražavanja.

Ružne reči izazivaju ružna osećanja

Reči imaju svoju težinu i određene reči izazivaju i određena osećanja/raspoloženja, pojačavaju određeni stav koji osoba izražava. Kakav je tvoj unutrašnji osećaj kada pomisliš ili izgovoriš reči: kreten, budala, sranje, glupost, stoka, idiotkinja, ludača, problem, baksuz, grozno, očajno, loše? Sada razmisli o unutrašnjem osećaju koji stvaraju sledeće reči: izvrsno, lepo, odlično, divno, fantastično, božanstveno, bajkovito, prijatno, nežno? Ili možda: ozbiljno, strogo, obavezno, mora, teško? Kada upotrebiš neku reč, tada se pokrene i odgovarajuće osećanje. Osećanje je mnogo kompleksnija stvar, jer uključuje razne hemijske procese u celom telu. Zapravo izgovaranjem određenih reči, programiraš svoje telo za raspoloženje koje ide sa tim. Koje reči češće upotrebljavaš? Ono što češće koristiš, više je prisutno i lakše se ponovo aktivira. Zato posmatraj sebe – na koji način govoriš o stvarima? Tako utičeš i na to kako se osećaš.

Fotografija: Jelena Malešević

Reči koje koristimo kreiraju našu sliku stvarnosti

Naš rečnik, zajedno sa osećanjima koje aktivira, kreira našu sliku stvarnosti. Recimo, kulturološki je Špancima, kada je potrebno da opišu kakvo je nešto, da ne upotrebljavaju negativne reči, nego jednostavno da kažu nešto neutralno. Kada vam oni kažu “bilo je dobro” to u stvari znači da su se smorili i da im nije bilo baš interesantno. Ako im se nešto zaista dopalo rećiće nešto u stilu “ovo je preukusno, fenomenalno, super super dobro” i slične stvari u superlativu. Jer je takva priroda njihovog temperamenta i jezika. Kod nas je nekako opšteprisutno viševekovno moranje/trpljnje, takvi su nam i mediji i to se održava i na naš jezik. To je sve uzajamno povezano. Ako želiš da nešto promeniš kod sebe, probaj od reči koje svakodnevno koristiš. Daj sebi jedno dve nedelje i pogledaj da li će nešto da se dogodi ;)

Psovanje

Svima nam je velika satisfakcija da pošteno opsujemo kada smo isfrustrirani. To je onda obrnuti smer od onoga o čemu sam gore pisala – to je izražavanje nervoze, frustracije, besa, tuge ili očaja kroz reči. Oslobađanjem ovih osećaja, njihovim iskazivanjem kroz psovanje osećamo olakšanje, dozvoljavamo da takva osećanja lakše prođu. Ovo naravno važi kada psovanje nije svaka druga treća reč nego prosto izražavanje frustracije.

Maternji jezik i osećanja

U prilog svemu ovome što sam pisala, dodaću još poređenje maternjeg i stranog jezika. Probaj da uporediš efekat koji reči imaju na maternjem jeziku i na stranom jeziku koji govoriš (a da ga još ne znaš savršeno). Ili prosto kada ti neko prevede neku reč na drugi jezik. Sam zvuk te reči, za tebe ne znači apsolutno ništa. Reči izgovorene na stranom jeziku koji nije postao deo nas nemaju istu težinu kao i kada se izgovore na maternjem jeziku. Isto je i sa psovkama – nije isto kao kada psujete na svom i drugom jeziku.

Za kraj, ako tvoje reči utiču tako na tebe, sasvim sigurno utiču i na tvoju okolinu. Na sličan način i tvoja okolina utiče na tebe. Biranjem reči, na neki način biraš i publiku koja će želeti da te sluša. Da li tako stvaraš okolinu koju zaista želiš?

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i:

http://tosamja.rs/licni-razvoj/komunikacija/zasto-se-drugi-prema-tebi-tako-ponasaju-kako-da-promenis/

http://tosamja.rs/licni-razvoj/komunikacija/kako-reci-pravu-stvar-u-pravom-trenutku/

http://tosamja.rs/licni-razvoj/razvoj/jednacina-promene/

http://tosamja.rs/licni-razvoj/razvoj/kako-kreiramo-svoju-realnost/

Jednačina promene

Mnogo puta sam se susrela sa mnogobrojnim pričama iz okoline i sa interneta, više ili manje poznatih ljudi, koji su iz jako loše životne situacije uspeli da se podignu i da naprave imperije ili postanu svetski poznati. Intrigiralo me je zašto je onda tako teško napraviti mnogo manje promene, sitnije poteze koji bi nam u životu doneli mnogo toga. I sama sam mnogo toga menjala i kod sebe i u životu i bila svedok promena ljudi oko sebe. Isto tako sam bila svedok i kako neki ostaju u mestu iako im nije baš sasvim udobno tu gde jesu. Većina je svesna da treba nešto da promeni, mnogi znaju čak i šta, ali i pored toga to se ne dešava.

Pronašla sam nekoliko aspekata koji su važni za promenu: 

1. Energetska jednačina promene

Jednačina zato što je meni blisko da sve što postoji povežem sa matematikom i fizikom, a prostim rečima sledeća stvar je u pitanju: na jednoj strani su tvoja motivacija za promenom – nezadovoljstvo trenutnom stanjem ili želja za novim, boljim stanjem; na drugoj strani su strah od gubitka onoga što sada imaš, energija potrebna da se uloži u promenu stanja (koja ponekad podrazumeva suočavanje sa negativnim reakcijama okoline, osudu, samoosudu), sumnja u sopstvene sposobnosti itd. To je kao da smo u dolini trenutnog stanja i treba da izađemo na neki vrh – dok god motivacija nije dovoljno velika, ostaćemo tu gde jesmo, jer nam je potrebna energija te motivacije za savladavanje svih energetskih gubitaka – straha, suočavanja, osude, sumnje…

Za one koji su u velikom škripcu, motivacija za promenom je velika, jer bude jasno kao dan da to tako ne može da ostane. Ne, nisu oni bili u boljem položaju, nego su oni koji jesu uspeli da naprave promenu. Sa druge strane, nemaš nikada uporedne priče mnogobrojnih koji su došli u stanje “dno-dna” i tu i ostali jer nisu imali energije da izađu odatle i prosto su se predali, takvih priča verujem da je i mnogo više, i obično su negde u novinama u crnoj hronici.

Fotografija: stalo vreme.. Jelena Malešević (@jelena_malesevic9)

2. Nezadovoljstvo kao izvor promene

I ranije sam pisala na ovu temu i to je verovatno u ljudskoj prirodi da ostane gde jeste ako mu je udobno. Ako je nezadovoljstvo malo – može se istrpeti. Mislim, kada staneš na ekser i pošteno se nabodeš, nećeš pokušati da napraviš ni jedan korak više. Staneš odmah skineš cipelu i izvadiš ekser. Ako ti je u cipeli kamenčić, koji te svremena na vreme malo žulja, tako možeš da hodaš ceo dan. Zato je verovatno najgore stanje kada je “skoro sve u redu samo ti nešto malo fali.”

I često je to malo, baš ono što ne dostignemo nikada ili bar ne dok ne postane malo više. Problem sa nezadovoljstvom kao motivacijom za promenu je taj što je samo po sebi negacija, bežanje, udaljavanje. Ovo već pretpostavljam da je kulturološki usađeno kao jedini validan razlog za promenu jer: “ko menja dobitnu kombinaciju”, “što je sigurno, sigurno je” itd. Potrebno je dosta svesti, samodiscipline i hrabrosti da bi se prešlo na sledeći nivo, a to je:

3. Kreativnost i inovacija kao izvor za promenu

Ova motivacija da nešto što je solidno kod nas i u našem životu učinomo boljim, da iako smo zadovoljni idemo dalje i tražimo više. Tada ne bežimo od trenutnog stanja, već na osnovu njega kreiramo nešto novo, nešto drugačije. I baš to ima potpuno drugi prizvuk i osećaj. Ovo mi je palo na pamet dok sam pisala tekst, a tema je koja zaslužuje posebnu priču.

Autorka: Milana M.

Zašto se drugi prema tebi tako ponašaju i kako da to promeniš?

Nije do njih, do tebe je

Kako doživiš ljude tako će se i oni ponašati prema tebi. Nije do njih, do tebe je. Jer sve što kažeš i uradiš, biće prema toj slici koju si o nekome stvorio – a slika nije stvarnost, jer je stvorena na osnovu tvog iskustva i percepcije. TVOJE percepcije. A budi siguran da je tvoja percepcija nije realnost, pristrasna je. Vidiš i pogađa te najviše ono što misliš o sebi – kako su se drugi ljudi obično ponašali prema tebi, kako si navikao da se osećaš i postavljaš u situacijama. One druge stvari, koje se ne slažu sa tom slikom jednostavno će ti promaći, nećeš ih videti! Čak i kada je poruka jasna kao dan, ti ćeš i dalje videti ono što si navikao – bilo lepo, bilo ružno. Pravo mesto za nesporazum, za nerazumevanje i mimoilaženje. Baš u tom momentu, ljudi i počnu da se prema tebi ponašaju tako kako si i mislio da će se ponašati – jer je to jedina stvar koju si ti u stanju da vidiš i čuješ. Zato je do tebe, a ne do njih.

Živeo u zabludi svoje slike stvarnosti

Sve to ti postane jasno kao dan, kada te iste ljude, koji su se ponašali prema tebi tako kako su se ponašali, vidiš kako se potpuno drugačije ponašaju prema nekome drugom, kada vidiš da su sposobni za stvari za koje si mislio da nisu sposobni, da rade stvari za koje si mislio da nikada ne bi uradili. Onda shvatiš da si živeo u zabludi svoje slike stvarnosti, svojih uverenja, da si prema tome postupao i reagovao, a da to sa realnošću veze nije imalo. Ako si spreman da vidiš, ta razlika, to ti je ogledalo šta si o sebi mislio, pa samim tim i šta si očekivao da drugi misle i da se tako prema tebi ponašaju. Pogledati u to ogledalo je jedan korak – može biti surovo i teško. Naučiti iz te slike, ne osuditi sebe zbog toga je jedan korak iza.

Pokušao si da budeš nešto što nisi

Od toga da druge vidiš tako kako misliš, a ne tako kako jeste, jedina gora stvar je da pokušaš da se ponašaš onako kako misliš da je ispravno, a ne onako kako bi ti inače reagovao. Tu je tek nesporazum apsolutan i potpun. I kada se okreneš, shvatiš koliku si štetu time sam sebi naneo. Koliko si celom tom pričom i zabludama i sebe i druge možda povredio, izneverio. Da, da, baš tako, to je prevara – prevara samog sebe i prevara drugih ljudi. Lekcija na ovom mestu je da si radio u skladu sa onim što jesi, bez razmišljanja, kalkulacija, a ne iz želje da se dopadneš i budeš prihvaćen, ili bi stvar za tebe i druge ljude oko tebe bila prava ili je ne bi ni bilo odavno. Ne možeš da budeš ono što nisi – ni za sebe ni za druge.

Iskrenost prema sebi i drugima

To ne znači da si iskesan iz kamena i da ne treba da se menjaš, već da u svakom pojedinačnom trenutku treba da budeš svestan sebe, svojih želja i potreba, svastan drugih i njihovih želja i potreba i svestan ZAŠTO nešto radiš, a ne da robuješ svojim iluzijama, fiks idejama, stvarima koje bi izgledale zanimljivo. Mnogo je lakše i tebi i drugima.  Onda ćeš biti siguran i opušten da su stvari u tvom životu one koje treba da budu, da se sve dešava baš kako je u skladu sa tobom. Sva komunikacija, sve što radiš, sve što stvaraš, biće iz kreativnosti, ljubavi, iskonske motivacije, vere i slagaće se samo od sebe, bez napora, bez nesporazuma, bez cimanja i bez ulaganja beskonačno energije. Biće PRIRODNO.

„Da sam znala“ i „moglo je da bude, a nije“ i „šbb, kbb“ – NIJE MOGLO

Između ta dva koraka stoji kajanje – „da sam znala“ i „moglo je da bude, a nije“ i „šbb, kbb“. I tu treba znati – NIJE MOGLO. Nije moglo zato što tada nisi znao to što sada znaš, nisi imao svest koju sada imaš i nisi bio ono što si danas. Sve šanse i svi ljudi koji su došli i otišli iz našeg života su bili tu da nam daju lekciju. Što više lekcija naučiš, to više stvari shvataš koje si radio, a nisu ti koristile u prošlosti. I to je normalno i prirodno. To je rast i napredak. Zato je važno da sve to pustiš – i sebe i događaje i okolnosti i druge.

Zahvali se na tome što si naučio, zahvali se svemu i svima koji su ti pomogli da porasteš. 

Autorka: Milana M.

Znaš li ko si kada si najbolja verzija sebe?

Da li vidiš sebe kako te drugi vide?

Nekako se vremenski poklopilo da se ova tema obrađuje na treningu Manifesting Kreiranja uspeha baš kada je trebalo da po prvi put stanem pred ljude na treningu kao fitness instruktorka. Kako izgleda “The Ultimate You”, odnosno „najbolja verzija sebe“? Tada sam bila veoma svesna da me ljudi koji me ne poznaju gledaju, ocenjuju, grade svoje mišljenje o meni i onome što radim. Postala sam potpuno svesna sebe i počela sam da obraćam mnogo više pažnje na svoje ponašanje. 

Šta baš voliš kod sebe?

U kojim situacijama si odreagovala/odreagovao baš onako kako bi to učinila i najbolja verzija tebe? Zašto se to baš tako desilo? Jedan od citata koji se često može čuti u poslednje vreme je ”Gde ti je fokus, tu ti je energija” i “Dobijaš ono na šta se fokusiraš, zato se fokusiraj na ono što ti je važno”. Da li se ti fokusiraš na svoje jake strane? Da li znaš koje su i da li ih često upotrebljavaš? Stani i razmisli, jer upravo ono što voliš kod sebe sasvim sigurno donosi u tvoj život sve ono što voliš – i ljude i rezultate. Zašto onda ne bi sebi i drugima pružio više toga?

Kako izgleda i kako se ponaša najbolja verzija tebe?

Ako znaš šta voliš i šta ne voliš kod sebe, da li znaš kako izgleda idealno TI? Onako kada je u svom elementu, kada se smeje, kada uživa, kada je rasterećeno, kada radi ono što voli, kada radi efikasno, sa lakoćom, sa radošću, kada je posvećeno? Ko je ta osoba? Stani i zamisli je kao da sutra ne postoji i kao da nemaš nikakva ograničenja. Da li si svaki dan ponekad baš takva osoba? Ili ceo dan?

Fotografija: Stefan Barna

Da li zaista TI to želiš?

Ključno pitanje je da li je to što zamišljaš zaista nešto što TI želiš da budeš? Ovo je najveći izazov za “dobre đake”, ljude koji svoju vrednost traže kroz ispunjavanje očekivanja okoline. Tu je važno proniknuti dalje od sebe samog, dalje od samozavaravanja – da li nešto zaista želiš ili je nešto što ti smatraš prototipom uspeha i želiš da postaneš baš takva osoba, osoba koju ćeš smatrati uspešnom? Da li time što želiš da budeš pokušavaš da dobiješ nečije (ili svoje) odobravanje, prihvatanje, ljubav? Da li time želiš da se dokažeš? Ako je odgovor DA, onda se možda radi o nečemu što nije autentično tvoje.

Jednostavan primer: Želiš da najbolja verzija tebe ustaje rano, da se budi odmornom i sa puno elana kreće u novi dan. Ali i pored toga što rano odeš na spavanje, rano ustajanje ti teško pada. Pitanje je: da li želiš da ustaješ rano zato što tako voliš i što si jutarnji tip, ili zato što smatraš da uspešni ljudi ustaju rano?

Šta te sprečava da budeš najbolja verzija sebe?

Koji su to razlozi, ljudi i okolnosti koji te dele od najbolje verzije tebe? Šta to veruješ i misliš da možeš ili ne možeš da uradiš ili da uopšte može ili ne može da se uradi? Ako još nisi našao/našla svoja uverenja i verovanja (pogledaj Anin i moj tekst na tu temu) linkovi na tekstove o uverenjima moj i anin), najlakše ćeš ih videti kroz situacije u kojima te drugi ljudi nerviraju.

“Zaboga, kako može tako da se ponaša, isključi službeni telefon i ne javlja se nikome preko vikenda!”. Eto taj neko je iključio službeni telefon, ostavio posao u petak i vratio mu se u ponedeljak, a ti ne možeš da ostaviš posao, stalno te neko zivka, stalno treba još nešto hitno da se uradi. I šta sad, tog nekog smatraš neodgovornim, ali na poslu ga drugi i dalje poštuju i uvažavaju i taj neko i dalje napreduje i kao da nikome ne smeta to što vikendom ignoriše posao. A ti? Kada bi ti ostavila posao imaš utisak da bi se svet srušio!

Zvuči poznato? Jedna strana ove priče je da deo sopstvenog mišljenja o sebi kao odgovornoj, posvećenoj i požrtvovanoj osobi održavaš time što radiš i vikendom. Druga strana priče je što si takvim ponašanjem svoju okolinu navikla na to da se ti tako ponašaš i onda oni očekuju da ćeš biti dostupna i vikendom – ako bi prestala to da radiš, pokupila bi negativne komentare jer si izneverila očekivanja svoje okoline. Sve to lepo funkcioniše dok ne postaneš previše iscrpljena i onda te ta druga osoba nervira – volela bi da i ti možeš tako! Ali ne možeš bez da razočaraš neke ljude oko sebe i bez da razočaraš SEBE. I to sve tako u krug. A ta druga osoba o svemu tome uopšte i ne razmišlja! Kakva nepravda!

I ne delati je akcija

Energetski je mnogo lakše i mnogo manje zahtevno biti down, plakati nad sopstvenom sudbinom i okolnostima, nego preuzeti odgovornost, suočiti se sa sobom i promeniti nešto kod sebe. Jer to znači razočarati neke ljude u svojoj okolini, jer to znači razočarati i samu sebe u nekim momentima, jer to znači reći NE za mnoge stvari za koje se podrazumevalo da je odgovor DA. Ali ono što takve odluke, nakon početnog šoka donose je jedno potpuno rasterećenje.

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i:

Zamka rada na sebi – Koliko te košta „uvek može bolje“ filozofija

Pre nekoliko dana, kroz priču sa bliskim prijateljem podsetila sam se određenih događaja od pre nekoliko godina, grešaka koje sam tada napravila i shvatila da i dan danas sebi to nisam oprostila. To me je vratilo na ramišljanja o konstantnom stanju nezadovoljstva trenutnom situacijom i “uvek može bolje” filozofiju.

Uvek može bolje

“Uvek može bolje” i strogost prema sebi često se promovišu kao načini na koje se dolazi do vrhunskih rezultata, napreduje, prevazilaze granice. Kada znaš da može bolje, onda se sigurno nećeš zadovoljiti prosečnim, nego ćeš u svakoj stvari koju radiš, tražiti šta je to što može bolje i kvalitetnije da se uradi i truditi se da to sledeći put uradiš još bolje.

Primer: svaki svoj snimak intervjua, ili bilo kakvog javnog izlaganja ili prezentacije pregledam uviđajući sitne previde u rečniku, u smeru u kome gledam, da li koristim poštapalice, da li su mi usne u lepoj ravni, da li su mi leđa ispravljena, ali ne i ukočena, šta radim sa rukama itd. Ako nemam snimak uvek tražim povratnu informaciju od ljudi koji su prisustvovali prezentaciji, a znam da će mi dati konstruktivnu kritiku. To radim od osnovne škole i tako sam sloj po sloj gradila svoju sposobnost struktuisanja izlaganja, govora, stava, gestikulacije, mimike, interakcije sa publikom itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Strogost prema sebi kao pokretač

Kao i za javni nastup i prezentovanje, tako i za sve ostale stvari koje sam učila i radila: Bez milosti, svaki put, tražila sam sve do najsitnijih grešaka i pronalazila načine da ih ispravim. Redom, što pre, jednu za drugom. Nisam sebi dozvoljavala nikakva opravdanja, nikakve izgovore NITI RAZUMEVANjE, jer sam znala da to može bolje. Ovakav pristup omogućio mi je da brzo naučim ono što je potrebno, da dobro primam kritike i sugestije i odmah po njima postupam (naravno, ako smatram da su opravdane i smislene ili čak i ako nisu, a dolaze od ljudi koje smatram stručnima za zadatu oblast).

Ovo me je takođe držalo da ne odustanem od stvari koje su mi u početku toliko očajno išle da sam dolazila do suza pokušavajući iznova i iznova. To je na primer bilo čitanje nemačkog, vožnja i “učenje” muzike za treninge. Jer nema izgovora, i ispravljaš dok god grešiš i onda ideš dalje na sledeću grešku, pa na sledeću itd.

Greške su fokus

Godine ovakvog pristupa životu (u kombinaciji sa mojim opštepoznatim perfekcionizmom) dovele su do toga da mi se fokus u potpunosti prebaci na GREŠKE. Stalno traženje onoga što nije dobro, što treba popraviti, uraditi bolje izoštrilo je i usmerilo sav moj životni fokus na sve ono što NE RADIM DOBRO ili što NISAM USPELA. Pri tome je sve ono što jeste dobro, u čemu uspevam, što radim vrhunski i što sam uspela da steknem i napravim uredno spakovano i zaboravljeno. A tako je i normalno, mislila sam: “da se ne uobrazim” slučajno ako pomislim da sam nešto sjajno uradila.

Nezadovoljstvo kao navika

Šta mislite da je posledica fokusa na greške? Posledica je da ja vidim sve ono što nisam, nemam i ne znam, gubeći iz vida ono što jesam, imam i znam. To je kao iskrivljeno staklo kroz koje se svet vidi u raznim nijansama sive i crne. To crpi i poslednji atom energije, zadovoljstva i životne radosti. Jer toga je toliko mnogo i stalno nadolazi još. A pitate se zašto bi iko ostajao u takvom stanju? Prosto je: Na to podsećam konstantno sama sebe, na to me konstantno podsećaju roditelji i okolina – jer ja nisam ono što bi trebalo da budem, i taj deo koji nedostaje je onaj deo koji se računa – sve ostalo nikome (čitaj: ja mislim da nikome) nije bitno.

Još kada mi na sve to dođe neko neočekivano NE, kome se nisam nadala već sam očekivala DA i za koje sam verovala da će mi popraviti situaciju, jako mi je teško da se zadržim u funkcionalnom stanju i ne propadnem u dubiozu. “Ne mogu više” je ono što osećam u takvim momentima.

Preterano nezadovoljstvo je nezahvalnost

“Ne možeš više tačno šta?” pitanje je koje postavljam sebi da presečem sopstvenu dramu i pokušam da se vratim u relanost. I bez obzira što uhvatim sebe u tome i racionalno i svesno znam u čemu je stvar, ja se zaista osećam iskreno loše. Jer kada znaš šta je problem, to ga ne rešava samo po sebi. Da napomenem, zdrava doza samokritičnosti je konstruktivna, međutim kada je nezadovoljstvo sobom navika, način na koji se gleda stvarnost, to je veoma destruktivno i energetski iscrpljujuće.

Nezadovoljstvo svim tim stvarima i stvarčicama koje nisam uspela i koje mi nedostaju i koje ide do ekstrema, jednostavno zanemaruje, isključuje i potiskuje sve ono što je dobro, što postoji i što vredi. A šta je to drugo nego čista nezahvalnost za ono što je lepo, doboro i uspešno u životu? Stalnim i preteranim nezadovoljstvom igubiš iz vida sve one sitne stvari koje ti svakodnevni život čine mogućim i onde druge velike i bitne stvari i ljude. Banalan primer je zdravlje, koje uvek uzimamo zdravo za gotovo – dok se ne razbolimo.

Ključ za napredak: odaj priznanje i zahvali se

Na treningu Manifesting Kreiranja uspeha, prvo sam shvatila koliko je ova nezahvalnost opasna za svakodnevicu, za doživljaj sopstvene vrednosti, samopouzdanja i kolika je zapravo prepreka za veće uspehe i napredak. Tim stalnim nezadovoljstvom sebi konstantno šaljemo poruku da nisamo dovoljno dobri, da ono što radimo nije dovoljno dobro i sami sebi crpimo energiju koja nam je neophodna za napredak.

Umesto tog konstantnog nezadovoljstva i fokusiranja na ono što nismo postigli, potrebno je prikupiti sve, čak i one naizgled najsitnije stvari koje smo uspeli da uradimo u toku dana i da time sebi vratimo samopouzdanje i energiju. Koliko toga završimo u toku dana ili uradimo onako usput, a da toga uopšte i nismo svesni? Pokušajte da svaku takvu stvar zapišete na papir pred spavanje – od toga da ste platili račune, oprali i rasklonili sudove, očistili kuću, uplatili kredit za BusPlus karticu ili sipali gorivo u automobil itd. “Hmm, vidi šta sam sve uradila danas” je osećaj koji vraća energiju i zadovoljstvo onim što je urađeno. A tada se vraća i entuzijazam za dalje poduhvate.

Znači, u svakoj situaciji u kojoj počinje da nas preplavljuje nezadovoljstvo, vratiti se i podsetiti se na sve ono što jesmo, što imamo i šta smo do sada uradili.

Koliko je vremena potrebno za promenu perspektive?

A koliko je bilo potrebno vremena da se iskoreni navika nezadovoljstva? Prema istraživanjima, tri nedelje je MINIMALNO vreme kako bi se izgradila neka nova navika, a prosečno ko dva meseca. Tako i za promenu perspektive. Međutim, i ovde važi onaj princip iz prvog teksta: Korak po korak. I uživaj u svakom rezultatu umesto da ti to bude izvor novog nezadovoljstva (uspelo mi je danas SAMO jednom da ne prebacujem sebi).

Najveća caka u celoj ovoj priči je to što je za promenu bilo kakvog ponašanja potrebno najpre biti spreman da to učiniš, a potom svesno uložiti energiju u tom smeru. Iako je nezadovoljstvo samo po sebi energetski skupo, ostati u down-u je ipak energetski mnogo manje zahtevno, nego pravljenje promene.

Autorka: Milana M.

Prethodne lekcije sa Manifestinga:

Pogledaj i:

Kako da usmeriš i zadržiš fokus na 10 ličnih prioriteta

Neki ciljevi, neko planiranje, beskonačna To Do lista, vreme za koje ne znamo gde nam odlazi, stvari za koje znaš da treba da uradiš, ljudi kojima moraš da odgovoriš. Osećaj da ti nešto nedostaje, “Samo još ovo da završim, pa ću onda moći da uradim to i to…” i tako čim se privede kraju jedno “samo još ovo” pojavi se novo, još veće, “samo još ovo”.

Gde si tu ti?!

I da li znaš koliko je onoga što želiš da radiš u tvom danu? Ne nekom posebnom, nego bilo kom, običnom danu tvog života? Da li imaš SVE ono što želiš da imaš? Znaš li uopšte šta je to? Da li si onaj/ona koja želiš da budeš? Da li znaš kakav je to OSEĆAJ? Kada ćeš postati baš to što želiš da budeš? Da li znaš na koji način ćeš to ostvariti? Da li misliš da to možeš ostvariti? Da li si u stanju da prihvatiš sve što ide uz tvoje ostvarene rezultate?

Šta je 10 najvažnijih rezultata koje želiš da kreiraš

Eto baš to je bio efekat prvog dana treninga Manifesting. Da stanem, zagledam se u sebe, pogledam na svoj život. Nije da to nisam radila ranije, i to koliko puta. Sada je glavna stvar bila u tome što me je neko spolja ograničio da tačno definišem šta hoću, a ne da odmah krenem u pravljenje planova, akcija, predviđanje prepreka za 30+ stvari koje su mi na pameti. Bila sam ograničena da definišem 10 najvažnijih stvari i to bez da planiram akcije unapred, bez da kalkulišem koliko je i kako to nešto realno. Primetićete da sam napisala rezultata, a ne ciljeva. Koja je razlika između ta dva? Jednostavno, cilj se može promašiti ili pogoditi, a rezultat se kreira. Tako dolazimo do nove difinicije neuspeha koja kaže da je neuspeh samo rezultat koji je drukčiji od onoga koji smo očekivali.

Imamo ogrančeno energije

Ograničavanje liste na 10 najvažnijih rezultata koje si spremna/spreman da kreiraš i primiš, fokusira energiju na jedno mesto – na ono što je TEBI najvažnije. Kada nemaš jasno definisane prioritete koji su ti stalno na umu, kako onda možeš da znaš kada nečemu ili nekome da kažeš DA ili NE? Tada okolnosti i drugi ljudi počinju da upravljaju tvojim životom. Tačno je da ne treba biti rigidan i da treba dati šansu – ljudima ili novim stvarima koje se pojave, ali kada svoje vreme i energiju utrošiš na nešto, u danu od 24 časa, onda je nemaš za nešto drugo. To je tako jednostavno, a tako se lako smetne s uma.

Inspiracija i fokus

Osim toga, kada tačno definišeš ono što želiš da imaš ili da budeš, čak i da trenutno nemaš ideja kako da to realizuješ, kada aktiviraš malo više “male sive ćelije” kako kaže detektiv Herkul Poaro, sigurno ćeš nešto uspeti da smisliš. Meni je to kao i zadaci iz matematike – ako imam samo 10 koje rešavam, koliko god da su teški, posle nekog vremena ću uspeti. Ako imam 200 zadataka i stalno dolaze novi, onda ću verovatno preskočiti teške i rešavati one zabavne ili lagane. Dakle čak i kada nemaš trenutno ideju kako nešto da rešiš, fokusiranjem na to doći će i ideje. Kada definišeš tačne akcije koje treba da preduzmeš, videćeš i koje su stvarne prepreke i ono što je potrebno da zaobiđeš ili rešiš. Ponekad će se i rešenja pojaviti “niotkuda”, kada znaš šta tačno tražiš.

Zašto ne krenuti odmah na detaljne planove

Pre sam tim mnoštvom i instant planovima akcije sklanjala fokus sa stvari koje su mi bitne, ali za koje ne vidim odmah šta bih mogla da uradim da se nešto promeni i da to ostvarim. Nekako je lakše raditi ono što znaš kako da uradiš. A ako ti je nešto važno, a nije ispunjeno, pre ili kasnije te pogodi svest o tome. Na primer harmonični odnosi sa porodicom – da li ti je to važno, da li je onako kako želiš?

Drugi razlog zašto ne prelaziti odmah na planiranje do detalja je to što neke stvari mogu delovati nerealno, iracionalno i kao nešto što treba modifikovati, umanjiti, spustiti, redefinisati. Treba biti realan, ali samo u okvirima ove naše Njutnove fizike. Kako kaže Neva Rajković koja vodi ovaj trening: U okviru Njutnove fizike nije moguće da letimo odavde do Londona na sopstveni pogon (mašući rukama) ali je moguće postići sve što smo zaista spremni da postignemo. Kada svoje “velike” želje umanjiš, svedeš na ono što je opšteprihvaćeno kao realno i dostižno, onda em ograničavaš sebe em im oduzmeš energiju, draž, strast!

Fotografija: Stefan Barna

Korak po korak

Zlatno pravilo: “Korak po korak.” E baš tako onda ideš ka ostvarenju onoga što želiš. Za svaki od onih 10 unapred definisanih rezultata. Jedan korak na dan. Svakog dana makar jedna, makar i minimalna akcija ka onome što ti je važno. Tako znaš da činiš ono što je potrebno, čak i onda kada nemaš potpunu sliku celog procesa.

Zaglavljivanje u proces

Sa druge strane, ako nemaš potpunu sliku a pokušavaš da do najsitnijih detalja definišeš način dolaženja do rezultata, time eliminišeš sve ostale moguće načine dolaska do željenog rezultata. Tada prebacuješ fokus sa samog rezultata na proces dolaženja do njih. Problem kod ovog pristupa definisanja procesa je što mi možemo da definišemo načine kako da do nečega dođemo samo na osnovu svojih prethodnih znanja i iskustava. Kada se slepo držimo tako definisanih puteva, ograničavamo svoju kreativnost rešavanja situacija, nismo otvoreni za neke druge načine i ne pada nam na pamet da razmišljamo “out of the box”. Na taj način ćemo toliko biti fokusirani na sam proces da nećemo obratiti pažnju na druge mogućnosti.

Definisanjem procesa kreiranja rezultata ograničavamo sebe se na svoja prethodna znanja, na ono što smo bili i znali u momentu kada smo definisali taj process i isključili smo opciju da je moguće da se i mi razvijamo i postajemo pametniji i kreativniji u toku postizanja svojih rezulatata.

Šta onda kada ne ide?

Sve što sam napisala je jednostavna i lepa priča i lako se primenjuje i prati – kada sve ide kako smo želili ili bolje od toga. Izazov nastaje onda kada – ne ide! Upravo ovde je ključan momenat kada pravimo razliku između onoga što smo ranije bili i onoga što želimo da postanemo. Ako nešto ne ide, odgovorite sebi iskreno na sledeća pitanja:

  1. Da li sam učinila/učinio sve što je u mojoj moći da uradim to što je bilo planirano za taj dan? Ako nisam, zašto? Kako to da nadoknadim? Ako jesam, šta je onda to što se našlo na putu između mene i mojih dostignuća? Kako to da prevaziđem?
  2. Da li sam bila raspoložena kako sam želela da budem ili nisam? Ako nisam zašto? Šta je to što mi je pokvarilo raspoloženje i promenilo stanje svesti i udaljilo me od mojih rezultata? Šta ću da uradim sa tim?

Za mene lično, najveći problem je bio sada već konstantni osećaj da “vreme ističe” i da nisam uradila dovoljno i da nisam na mestu na kom bi trebalo da budem sa ovim godinama, znanjem i obrazovanjem. (Još jedno uverenje?) To me ubacuje u stanje nervoze, žurbe, stalnog kolebanja, osećaja da gubim vreme i da kada uzmem da radim nešto što nije najviši prioritet (a zna se bi doktorat trebalo da bude najviši prioritet u životu svakog doktoranta!?) osećam nervozu, grižu savesti i bukvalno upropastim sama sebi zadovoljstvo bilo čega drugog što radim. Onda ili postanem depresivna ili upadam u iskušenje da tu nervozu lečim na različite načine. Dva omiljena su grickanje i trčanje do iznemoglosti. Problem je što se ovo na kraju završi emotivnom ili fizičkom iscrpljenošću i onda je i moja efektivnost u radu značajno smanjena, što me onda zatvara u začarani krug, nervoze, neefektivnosti i bežanja od svega toga.

Kako prekinuti začarani krug?

Jedan dan, kao rešenje za lečenje nervoze izabrala sam jedan nov, konstruktivan način: sređivanje terase (sa sve pranjem stakala koja je zastakljavaju što je realno posao za alpiniste). Tako je terasa posle tri godine konačno postala funkcionalna u smislu da na njoj može prijatno da se provodi vreme. Ispostavilo se da, osim što sada imam sređenu terasu na kojoj se može sedeti kada je lepo vreme, vrlo rado baš tu sednem i skoncentrisano radim! O glavnom rešenju, koje je za mene bilo ključni uvid i promena pisaću zasebno (jer je zaista odvojena tematika). Dakle, nešto je potrebno promeniti, a za to je potrebna je svesnost, iskrenost prema sebi i spremnost na akciju da bi se došlo do te neke stvari. Šta je to što je u mojoj moći i što mogu da uradim na drugačiji način? Radeći iste stvari, na isti način, suludo je očekivati da dobiješ drugačije rezultate.

Doslednost je najbitnija

Ono što mi je često bežalo iz vida je doslednost u sprovođenju postupka i stvaranju navike. Ovo je drugi jako jako važan momenat sa Manifestinga: za ostvarenje rezultata važno je svakodnevno i uporno podsećanje sebe na izabrane rezultate i definisanje i sprovođenje akcija koje vode do njih, sve do nivoa kada to postane navika. Dobre navike i rutine su izuzetno važne jer oslobađaju energiju koju inače trošiš na banalne odluke (da li da se prvo istuširam, doručkujem ili namestim krevet). Ovako to postane automatska radnja. Počneš to da primenjuješ kao recept, a onda te inercija vuče dalje i kada ti nije do nečega. I ne, nisam uspela svaki dan, savršeno od početka do kraja. Ali svaki put kada ispadnem iz rutine, primenim dobro poznatu formulu – samo se vrati onome što radiš. Za izgradnju bilo koje nove navike potrebno je u proseku dva meseca [*], mada je to moguće i za 18 dana.

Da li prihvataš izazov?

Autorka: Milana M.

[*] Po istraživanju Jeremy Dean-a, psihologa i doktoranta na University College London ispostavilo se da u proseku treba 66 dana da bi se stekla nova navika. U istraživanju je učestvovalo 96 dobrovoljaca kojima je bilo potrebno između 18 dana i osam meseci.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U februaru i martu, četiri vikenda pohađala sam trening „Manifesting“  Kreiranja uspeha. Sa distance od dva meseca, želela sam da podelim sa vama najvažnije uvide, iskustva i trenutke u kojima sam promenila ugao gledanja. U toku je prijavljivanje za novu seriju radionica, koji će se održati u toku četiri dana u periodu od 20. maja do 10. juna – poledajte, pročitajte, možda će i vama biti od koristi.

Vreme, prostor i struktura za rad na sebi

Meni je ovaj trening pre svega pružio posvećeno vreme, prostor i strukturu da sagledam sebe i svoj život iz različitih uglova. To često radim i inače, a sada sam dobila i dodatno znanje, potrebne alate, tehnike, ograničen vremenski okvir i podršku da sa tim što uvidim nešto i uradim. Jednostavno, mnogo je lakše primeniti “recept” koji su osmislili i isprobali ljudi na osnovu svog sopstvenog iskustva, koje je mnogo veće i dublje. U to je ugrađeno mnogo više znanja i mnogo dublje razumevanja ljudske prirode nego kada se samostalno, od nule, “otkriva topla voda”.

Najvažnija stvar u samoanalizi je šta se sa time uradi.

 Nikada do sada sve te rezultate analize i sagledavanja sebe i svog života nisam pretočila u efikasan plan akcije. Uvek je ostajalo da treba isplanirati nekada, dok ja završim ono što u tom trenutku moram, što je baš tada hitno. Pročitala sam, odgledala i odslušala brojne kurseve o samoorganizaciji, organizaciji vremena i postavljanju prioriteta. Mnoge stvari sam (delimično) primenjivala, kombinovala i to mi je u određenim momentima veoma dobro služilo. Međutim kada sam promenila dinamiku posla i obaveza nakon fakulteta, bilo je potrebno da napravim i adaptaciju sistema postavljanja i ostvarivanja rezultata. No, to nisam uspevala na način kojim bih bila zadovoljna.

Oduvek sam znala šta moram, ali ne i šta su moji lični prioriteti

Kada sam završila fakultet i ispala iz šeme obaveza i prirodnih prioriteta jedne studentkinje, našla sam se na terenu koji mi je do tada bio nepoznat. To je da treba JA da budem ta koja definiše šta je to što je MENI važno, šta je to čime želim da se bavim, za koju firmu da radim, koji posao u inženjerskoj struci, i na koji način. To je za mene bio izazov, jer recept po kome sam do tada funkcionisala bio je jednostavno ispunjavanje očekivanja okoline. Do kraja fakulteta, to je bilo nekako prirodno i podrazumevano – završiti fakultet u roku sa najvišim mogućim ocenama. Sve čime sam se bavila pored fakulteta, bilo je po mojoj želji i uvek je bilo iza prioriteta zvanog fakultet (učenje stranih jezika, studentsko organizovanje, ples itd.).

Ali kada sam ja postala ta koja treba da postavi okvire funkcionisanja, naletela sam na mnoge, pre svega unutrašnje konflikte. I od tada sam se posvetila rešavanju tih konflikata, promeni sopstvenog karaktera i ponašanja, promeni poimanja i regovanja. Osnovna posledica toga je da sam ušla u veoma nestabilan period u svakom mogućem smislu. Ovaj trening je za mene bio prilika da dobijem recept kako da postavim stvari na svoje mesto. Ovo je bila jedna praktična nadogradnja na sva znanja, iskustva, spoznaje i veštine koje sam sticala ranije, uokvirena u jasnu metodologiju kako da sve to primenim.

Lekcije sa Manifestinga

Želeći da podelim sa vama svoje iskustvo i ono za mene najvažnije što sam naučila, došla sam do sedam tekstova o sedam elemenata uspeha koji su za mene ključni.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Ovo je prvi od njih.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U toku detinjstva i odrastanja, stvorili smo svoju sliku o tome “kako svet funkcioniše” na osnovu svojih iskustava i na osnovu onoga što su nam govorili. Ona su se pretvorila u sistem naših verovanja ili uverenja. Najjača uverenja su ona koje smo najčešće dobijali kao poruke od okoline: društva, medija, a naročito porodice – bilo da se ticalo nas direktno ili da smo to videli na primeru.

Uverenja mogu biti podržavajuća ili ograničavajuća, zavisno od toga da li nam pomažu da napredujemo ili nas koče i usporavaju. Ona određuju način na koji funkcionišemo, tj kako tumačimo situacije i kako na njih reagujemo.

Neka uverenja koja imamo o sebi

Uverenja koja imamo o sebi određuju naše ponašanje i u velikoj meri naš život. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri, uspešni, talentovani, da je ženama mnogo teže da uspeju itd, shodno tome ćemo i delati – ili nećemo delati uopšte jer ionako nema smisla. Ako mislimo da smo sposobni i da imamo određene talente, učinićemo ono što je potrebno da ih razvijamo. Evo par uverenja koja možemo da imamo o sebi:

  • “Ja nisam dovoljno dobra/dobar.”
  • “Ja sam bezvredna/bezvredan.”
  • “Prokleto žensko.”
  • “Ja sam kriva/kriv.” … ali i
  • “Ja mogu sve što hoću”
  • “Ja imam čime da doprinesem svetu”

Šta verujemo o novcu, radu i uspehu

Na treningu Manifesting, jedan od zadataka je bio da pronađemo i izgovorimo uverenja koja imamo o novcu, bogatstvu, radu i uspehu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da iskoči mnoštvo narodnih poslovica, verovanja, predrasuda, poruka koje nosimo u sebi a koje smo dobili u porodici, od društva, predaka, podneblja na kome smo rođeni, medija… Evo nekih od njih:

  1. “Velike pare su prokletstvo
  2. “Moraš da radiš dan i noć da bi zaradio“
  3. “Novac mora da se štedi
  4. “Moraš da se mučiš i žrtvuješ da bi zaradio novac”
  5.  “Novac nije sreća” (I nije, ali to ne podrazumeva da donos nesreću.)
  6. “Veliki novac se ne može zaraditi na pošten način”
  7. “Novac je prljav” – kroz koliko ruku je to, zaboga, prošlo? Uverenje koje u startu stvara podsvesnu odbojnost prema novcu. Jer niko ne voli prljave stvari, zar ne?
  8. “Bez muke nema nauke” ili “Za uspeh je potrebno mnogo napornog rada” – Neki od vas će reći – pa da to je veoma tačno. Međutim, šta se dešava u našoj ličnoj percepciji kada imamo ovakvo uverenje? Da li razlikujemo mučenje od truda koji je zaista neophodan da bi se nešto postiglo? Da li smo sa ovakvim uverenjem u stanju da posmatramo rezultat našeg rada kao uspeh, ako se oko toga prethodno nismo dobro namučili? Da li smo u stanju da cenimo ono što ostvarimo i da se tome radujemo, čak i onda kada smo se oko toga nismo namučili? Ili se sve što smo postigli podrazumeva i treba da gledamo šta još nismo postigli?
  9. “Posao nije da se voli, nego da se radi i zaradi.”
  10. “Za uspeh se mora žrtvovati”
  11. “Ne možeš da imaš sve.”
  12. “Za sve je potrbna veza.”

I sada kada pogledamo ovu listu mučenja i loših stvari koje nesvesno povezujemo sa novcem, radom i uspehom, naravno da ćemo sami sebe blokirati i odvajati od mogućnosti koje će nam doneti taj veći novac, uspeh ili ostvarenje željenih rezultata. Ako verujemo da moramo da se mnogo mučimo, da ćemo biti nesrećni, da moramo biti nepošteni – a mi to nikako ne želimo da budemo – nećemo ni biti spremni da pogledamo sve to iz druge perspektive i da budemo otvoreni za druge mogućnosti i druge primere iz prakse. To znači da ćemo ili sve što radimo raditi sa mukom i odricanjem, ili ćemo se jednostavno apriori pomiriti sa “činjenicom” da nećemo biti uspešni ako želimo da budemo pošteni i radimo ono što nam lako ide. Ako je već tako predodređeno, zašto bismo se onda uopšte i trudili, zar ne?

Eto upravo tako su nam vaspitanje i okolina, usađivanjem upravo ovakvih i mnogih drugih uverenja odredili dokle možemo da dođemo i pod kojim uslovima, šta jeste, a šta nije za nas itd.

Ta uverenja su naša perspektiva gledanja na stvarnost iz koje donosimo odluke i reagujemo na situacije.

Kako ograničavajuća uverenja mogu da nam budu “korisna”

Napisala sam na početku da svako ograničavajuče uverenje takođe nečemu služi. Odakle nam i čemu nam mogu služiti uverenja da se do novca teško dolazi i da se veliki novac zarađuje na nepošten način? Evo na primer Švajcarci – oni nemaju ovakva uverenja – njima je normalno da imaju dosta novca. A nama nije? Zašto? Jedan od odgovora se krije u (interpretaciji) naše balkanske prošlosti. Od turskih vremena pa do skorije istorije na ovom podneblju se mnogo ratovalo, a rat odnese i pomnoži sa nulom sve što su mnogi sticali i gradili. I onda sve iz početka. I tako stalno. I naravno da je većina tako stradala i naravno da se uvreži verovanje da je postao bogat samo onaj ko je profitirao za vreme rata ili “iskoristio situaciju”. Dakle ova uverenja su došla od situacija koje su se dešavale u prošlosti. I lakše je bilo pomiriti se sa činjenicom da je to prosto tako, nego se osećati loše zato što je to tako i/ili pokušati nešto promeniti u ovim mirnodopskim uslovima koji traju.

Na taj način uverenja mogu da nam pojednostave stvarnost i “zaštite” nas od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke.

Da li znaš koja su tvoja uverenja?

Bilo koju situaciju protumačićemo u skladu sa onim u šta verujemo, a zatim ćemo odreagovati ne na situaciju, nego na naše tumačenje te situacije. I tako se uvek u stvari ponašamo u skladu sa onim što nam je u podsvesti, a ne sa onim što jeste.

Nekada je krajnje jednostavno naći uverenja, nekada i nije baš očigledno, ali ono što skoro nikada ne uradimo je da zastanemo i obratimo pažnju na njih. Prvi korak ka promenama uverenja koja nas sapliću je da ih osvestimo. A za to je potrebna svesnost, posvećenost i fokusiranosti, kao i vreme koje ćemo izdvojiti kako bi na ovome mogli da radimo na miru. Baš to vreme, vrlo često, nikada nemamo.

Stay tuned! Slede tekstovi na sledeće teme, i to opet iz mog ličnog iskustva

  • Kako da usmeriš i zadržiš fokus na sopstvene prioritete
  • Kako da sebi oprostiš greške
  • Kakva si osoba kada si najbolja verzija sebe
  • Mentorstvo i podrška kao važni elementi uspeha
  • Kako (da ne) propuštamo prilike u životu
  • Zašto je bitno završiti započeto

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i

Kakva je tvoja idealna veza?

Svašta nas uče u školi i po fakultetima. Gotovo ništa o stvaranju i održavanju zdravih međuljudskih odnosa, o radu sa drugima, emotivnom razvoju, izboru partnera, o vaspitanju dece, o važnosti razvoja sopstvene ličnosti… Ovo su teme o kojima sam dosta razmišljala s vremena na vreme prethodnih godina i kako bi to moglo da se reši na neki način. Važno je jer je kvalitet naših odnosa sa drugima i sa samima sobom kvalitet našeg života. O međuljudskim odnosima i o tomr kako da budu što kvalitetniji učila sam čitajući i sa seminara poslovnih veština koji su mi bili bliski i dostupni.

Škola za partnerske odnose

Kada me je drugarica pozvala da odemo na radionicu “Idealna veza zašto je nemaš i kako do nje?” pomislila sam:“Šta je sad pa to?”. Umesto očekivanih “ad-hoc” saveta iz kategorije “kako upecati muža” radionica se sastojala iz sledećeg:
promene fokusa sa traženja partnera sa određenim karakteristikama na definisanje onoga šta je nama u vezi potrebno
otkrivanju sopstvenih toksičnih uverenja o tome kakvi su muškarci, kakve su žene, šta ko “mora” i “treba” da radi i ostalih predrasuda i stereotipa
da je osnov svakog odnosa dobra komunikacija
Detaljan sadržaj radionice je na ovom linku, a u nastavku pišem ono za mene najznačajnije što sam naučila na njoj i što sam povezala sa nekim ranijim zaključcima i razmišljanjima.

Veza je odnos sa nekim

Emotivna veza je pre svega odnos sa drugom osobom. Partner ili partnerka su samo jedna od osoba sa kojima smo u odnosu. Tu su još prijateljstva, srodstva, poslovni odnosi itd. Ono što mi se jako dopalo sa radionice je definicija šta je to što je osnova svakog odnosa. To su 4 P:
Poštovanje
Poverenje
Podrška
Prijateljstvo

Zašto mi je ovo bilo važno? Prosto, u nekom trenutku sam pogledala svoje odnose sa bliskim, dugogodišnjim prijateljima i prijateljicama i shvatila sam da je definicija tog prijateljskog odnosa upravo to da mogu da im kažem o sebi bilo šta, bez straha da će me osuditi i bez potrebe da to nešto ulepšavam. Jednostavno, ja sam takva kakva sam, ne trudim se da “igram neku ulogu”. Moji bliski ljudi me prihvataju baš takvu kakva sam sa svim mojim fiks idejama i ja njih isto tako. I jedni drugima smo interesantni upravo takvi, podržavamo se i smejemo istim glupostima i tešimo zbog istih briga. Zato i jesmo prijatelji.

Sličan princip treba da važi i za partnera – ne treba njemu da se femkamo i da mu se dopadnemo zato što mislimo da je idealan za nas (jer ima hemije, jer izgleda tako i tako, jer radi to i to i zarađuje toliko i toliko), nego prosto da kliknemo i da možemo da budemo to što smo i da to ide. A ti? Kakvi su tvoji odnosi sa prijateljima, porodicom, partnerom? Da li ova 4 elementa postoje u svim tvojim odnosima? Ako da – sjajno! Ako ne – zašto si u takvom odnosu? Da li u njemu možeš da budeš to što jesi?

Važno je da se dopadneš drugima

Da se razumemo: Većinu odnosa započinjemo ovom filozofijom. Svako ima potrebu da bude voljen i prihvaćen i to je normalno i prirodno. Međutim, u slučaju emotivnih veza, često preterujemo. Šta se dešava? Prvo se šepuriš i montiraš da se dopadneš onoj drugoj strani, smeješ se forama za koje misliš da su glupe, jer eto, sviđa ti se. Pa onda odbijaš da prihvatiš da ti je zasmetalo ovo i ono. Nema veze, nije to tebi bitno, dobra je osoba. Nije važno što se hvata za reč, uspete da se objasnite na kraju. Na kraju.

Posle, kad se glava ohladi, sve više te nervira to hvatanje za reč. Na kraju se brecaš i pitaš se kako to nisi video/videla na početku. Pa jesi, samo je tvoja odluka bila da to ignorišeš. A i u početku ti je fokus bio na tome da se ti njemu/njoj dopadneš, a ne na tome da li je tebi nešto ok ili nije ok. U stvari, sada da te pitam: Šta ti smeta, a šta jako voliš u vezi? Da li bi znao/znala da nabrojiš?

A šta je tebi potrebno u vezi?

Ovo je pravo i najvažnije pitanje koje treba sebi da postavimo. A pogotovu kada upadnemo u bilo kakvu vrstu nezadovoljstva. Vaspitani smo kako mi treba da se ponašamo prema drugima, na koji način da se njima dopadnemo, ali ne i da prepoznamo šta je to što nama treba. A nikako da to što nam treba tražimo!
Na primer, meni u vezi nije neophodno da neko vozi kola kod majstora, menja sijalice i popravlja bravu na ulaznim vratima, jer to je nešto što i sama mogu da uradim (iako je mnoogo lakše da to neko drugi uradi, priznajem!). Zato mi je neprocenjivo kada je pored mene neko ko sa obe noge stoji na zemlji, pa kada odlutam stazama svog perfekcionizma i počnem da se nerviram “zašto nešto nije” i “zašto ja to nisam bolje uradila”, samo me preseče jednom suštinskom rečenicom i skalira moj doživljaj problema sa: “totalna katastrofa” na “pa to uopšte i nije problem”.

Fotografija: Stefan Barna

Kakav je tvoj osećaj veze?

Promena nastaje kada prestaneš da gledaš kako da se dopadneš nekome i fokusiraš se na to da definišeš kako želiš da tvoja veza izgleda, kada je sve prirodno, sa lakoćom i bez napora u svakodnevnom životu. Ono što nam je u glavi su ideje veze iz knjiga i filmova, razna uverenja i klišei. U realnom životu, to ne funkcioniše. Kako tebi izgleda idealno vreme koje provodite zajedno? Šta radite? Kako se zabavljate? Da li putujete? Da li trenirate zajedno? Ili jedete kolače i kuvate zajedno? Kako se osećaš u tim situacijama?

Za primer klišea uzeću zajedničko trčanje. Za mene je trčanje neka vrsta sita za misli i samo ponekad mi prija društvo, a navikla sam da trčim sama. Zajedničko trčanje bi mi odgovaralo jedino u varijanti gde je svako fokusiran na sebe, sluša svoju muziku i ne govori ništa. To sam probala i to mi prija, a razgovor za vreme trčanja nešto je što izbegavam.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Drugi primer: zajedničko gledanje serija. Poslednju seriju sam odgledala pre par godina i to jer me je zanimala sa naučne tačke gledišta. Ovo svakako ne bi bilo nešto što bih ja želela u svojoj idealnoj vezi (što ne znači da nekad neću ovo promeniti).

Zato je jako bitno da znaš kakav je to osećaj biti u jednoj kvalitetnoj vezi. Nažalost, većina nas ne zna kakav je to osećaj jer nije doživela i nije imala prilike da vidi primer. Ali sve se da naučiti.

Učenje spoznajom

Ne možeš da zamisliš kakav je osećaj kada ti se prsti smrznu na hladnoći ako ti nikada nije bilo hladno. Ili kakva je tekstura snega ako nikada nisi video, a kamoli dodirnuo sneg. Isto tako i za osećanja, osećaje, emocije – to mora da se doživi, da se spozna.

Ja sam tek nedavno, zahvaljujući jednom posebnom muškarcu, spoznala kako izgleda kada ti neko uliva potpuno poverenje i sigurnost. Taj osećaj bih opisala sa “kao malo vode na dlanu”. To nije da ti neko titra i ispunjava svaku tvoju želju. To je osećaj potpunog prihvatanja, sigurnosti i zaštićenosti. To ranije nikada nisam imala priliku da proživim i ne bih ni znala kako izgleda da nisam upoznala njega. Sada kada znam kakav je taj osećaj, sasvim sam sigurna da to želim da imam u odnosu sa svojim partnerom.

 

Dakle, da bi što bolje znali šta nam odgovara, treba da prođemo kroz različite osećaje. A to je jednostavno upoznavanjem i interakcijom sa različitim ljudima koji nisu “isti kao ti”. Ovo je važno za svaku vrstu interakcije i razvoj ličnosti uopšte, ne samo za emotivne odnose. Eksperimentišeš, probaš da gledaš sebe sa strane, da reaguješ drugačije nego što bi inače, da pričaš sa onima sa kojima inače ne bi pričao/pričala. Ne možeš da čuješ i naučiš ništa novo ako si stalno sa istom grupom ljudi koji misle isto kao ti.

Učenje primerom

Druga vrsta učenje je učenje primerom. Ko nam je model za emotivne veze? Roditelji, naravno. Hteli ili ne hteli ovo je duboko usađeno u nama, ali ne samo od roditelja nego i od generacija pre. A roditelji, ovde na Balkanu – to su skoro uvek uloge mame i tate i skoro nikad uloge partnera i supružnika. Da li ti kažu da si “ista majka/isti otac”? I onda naravno da nam je lakše da igramo te igre, jer “znamo kako se to radi”, nego da se zapitamo šta je nama potrbeno i šta nama odgovara. Ponovo, pogledaj oko sebe, nije ono što je tebi normalno i jedino što postoji.

Čitanje misli

Za kraj, kvalitet veze dominantno je određen kvalitetom komunikacije. A najjača smetnja u komunikaciji su pretpostavke. To što ti pretpostavljaš da neko misli ili ne misli, ili oseća, ili će ti izaći u susret bez da ti to tražiš. To što ti vidiš i ono o čemu ti misliš je tvoja logika i tvoj fokus. Sasvim je sigurno da neko drugi ima i drugačiju logiku i drugačiji fokus. I tako pretpostavljajući nešto što često i nema neki realan osnov dolazimo do nesporazuma, u odnos donosimo negativan emotivni naboj koji se onda širi u vezi kao zaraza. Dok se ne iskoreni ili dok vezu potpuno ne uništi. Zato je izuzetno važno uočiti sve pretpostavke koje pravimo i zameniti ih pitanjima. Jer odgovori na pitanja daju realnu sliku stvari i razbijaju iluzije.

Uputstvo

Mnogo je informacija, pa bih sve to da složim u par rečenica
Raščisti sa sobom šta ti je potrebno
Definiši kako tvoja idealna veza izgleda i u odnosima sa drugima zadrži fokus na tome kakav je odnos sa drugom osobom, a ne kakav je status te osobe, kako ona izgleda čime se bavi i koliko zarađuje
Osvesti kakve pretpostavke praviš u svakodnevnoj komunikaciji i izameni ih pitanjima.

Na kraju – srećno :)

Autorka: Milana M.

Vrednuj ono što imaš i teži onome što želiš

Jedna od stvari koju vidim kod mnogih ljudi oko sebe je da za sebe misle da nisu dovoljno dobri. I ja imam isto to uverenje, da se razumemo, i u poslednje vreme sam počela da sagledavam koliko to loše utiče na ceo moj život.

Zašto tako mislimo o sebi?

Zato što našim roditeljima nije bilo dovoljno dobro to što smo radili. Nisi ovo slovo napisala kako treba, taj zadatak je lak – radi teže, ne sediš kako bi trebalo, brzo si to nešto završila vrati se i nauči još više itd. Dakle šta god da smo kao mali radili, uvek je moglo bolje.

Zašto to utiče loše na život?

Zato što uvek vidiš no što ti nedostaje! Baš tako! Tvoj fokus je na tome što treba da uradiš, što treba da dostigneš i čemu treba da se posvetiš. Dakle, fokus je na onome što nemaš i nisi. Izgubiš iz vida ono što imaš i jesi, ono što radiš dobro. A baš to je ono što te čini zahvalnim, pozitivnim, ponosnim na svoj rad, srećnim što si doprineo životu i ljudima oko sebe! 

Uvek može bolje, ali da li je potrebno?

Ako nešto nije savršeno ne znači da nije dobro i da nije značajno. Ja imam veoma lep rukopis, naročito kada se potrudim, ali da li su sva moja slova A ista? Da li je svako moje slovo i nagnuto pod istim uglom? Nije! Da li to menja činjenicu da je moj rukopis lep i čitljiv? NE! Da li ima neko ko piše još lepše? IMA! Da li ja treba da ne vrednujem svoj rukopis jer ima neko ko lepše piše? NE. Da li se svima sviđa moj rukopis? NE! Ono što je važno je da se meni sviđa, da je meni dovoljno dobar i funkcionalan.
A šta smo mi dobijali kao poruku od roditelja – tvoj rukopis nije dovoljno dobar jer ima neko ko piše lepše.

Roditelji su radili najbolje što su znali i umeli

Pošto je ovo vrlo upiranje prstom u naše roditelje, sada želim da njima pružim razumevanje zašto je to tako.

1. Zato što oni za nas žele najbolje. Vide da možemo bolje i onda nas i forsiraju da radimo to bolje. Međutim lako je preterati i povrediti nežnu dečiju dušu, tako da umesto poruke možeš bolje jer si sjajan, dobiješ poruku nisi dovoljno dobar.

2. Rade najbolje što znaju. I oni su isto tako bili deca i njih su isto tako vaspitavali – dakle za njih je dalo rezultate, tako da to primenjuju i na nama.

3. Bili su umorni. Mi, deca devedesetih, naši rodtielji, kada je trebalo da budu u najboljim godinama svog života, da uživaju u plodovima svog školovanja, rada i budu u mirnom periodu rasta i uživanja, ni krivi ni dužni progutani su jednim okrutnim i ružnim vremenom koje je srušilo sve materijalno, ali još gore i sve moralno u šta su oni verovali i u skladu sa čim su živeli. I umesto onoga što su prirodno očekivali iz jednog komunističkog sistema, bili su primorani da se bore za opstanak kako znaju i umeju. A najviše ih je pogodilo razočarenje… I to se odrazilo i na nas kroz vaspitanje – ili si borac ili ćeš nestati.

4. Plašili su se da se ne uobrazimo. Jer na našem podneblju skromnost se vrednuje kao vrlina i neguje se to da ne treba sam da se namećeš nego da neko drugi treba da te uvaži, pohvali itd. Ne treba biti samohvalisavac, ali ne treba biti ni skroman. Treba biti realan po pitanju svojih sposobnosti.

Ako sam sebe ne ceniš, kako očekuješ da neko drugi to uradi.

Kako da se oslobodimo toga da nismo dovoljno dobri?

Tako što ćemo da cenimo sebe, zbog onoga što jesmo dok istovremeno težimo ka boljem. Dakle ne ono ja sam car/bog/kralj itd, to je zanošenje i obično se dobije po nosu. Treba biti realan prema sebi, to daje ubedljivo najbolje rezultate – šta radiš dobro, a šta radiš loše i treba da popraviš. Kada si realan, onda si zadovoljan svojim uspesima – nisi euforičan, jer znaš da je ono što si uradio rezultat tvog rada i vrednosti.
Isto tako kada nešto ne uradiš kako treba, nezadovoljan si, ali nisi očajan – znaš da to treba popraviti i to je to. Dakle kada si realan, mnogo manje si pod uticajem osećanja i dobrih i loših, a tada si mnogo rasterećeniji i lakše napreduješ.

Vrednuj ono što imaš i teži onome što želiš je kratak i jasan recept za uspeh i napredak, bez opterećivanja, stresa, fokusirano i direktno! Na kraju napravi spisak stvari koje kod sebe vrednuješ ;) Uživaj u danu.

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i:

Kakav je to jak muškarac?

„On je jak.“ Šta to znači? Zašto tako doživite nekoga? Razmislila sam i opisala kakav osećaj i utisak ostavlja neko ko je jak muškarac.

Jak muškarac je siguran u sebe

To ne znači da svakog momenta mora da zna tačno šta hoće, šta treba da uradi, kako da reši svaki problem. Ne! Ali zna da je to što nešto ne zna u redu. Zna da niko ne zna sve (pa čak ni on, jak muškarac) – ne oseća se zbog toga ugroženo, manje vredno, nesigurno, besno ili agresivno. Umesto toga postavlja se iznad situacije, daje sebi vremena da odluči, prikuplja informacije, pušta stvari da se slegnu.

Jak muškarac preuzima odgovornost

Odgovornost za svoje postupke, akcije, odluke i njihove posledice. Ovo direktno dolazi iz sigurnosti. On sve što radi, radi sledeći svoje unutrašnje kriterijume za to šta je dovoljno dobro – to je na kraju krajeva optimum. Tako je svaki rezultat odraz njegovog ličnog kvaliteta – ako je pozitivan onda je to njegov uspeh i zasluga u potpunosti, a ako je negatiivan – on zna da nije mogao bolje (da je mogao zna da bi uradio).

Jak muškarac poznaje sebe

I zna da nije savršen, kao ni bilo ko drugi i u redu je sa tim. Zato ne upada u problem “nemoguće da se ovo meni dešava”, “zar je moguće da sam ja u ovoj situaciji”, i sličnih nervoza vezanih za sopstvena osećanja ili rekacije na događaje. Ako poznaje sebe i prihvata sebe – onda može da odluči šta će sa tim osećanjima i mislima da radi. Više nije njihova žrtva, više nije rob sopstvenih reakcija, već ih on kreira – a to je prostor za rast i napredak ličnosti.

Jak muškarac ne manipuliše

On čini da se ljudi oko njega osećaju sigurno – njegova partnerka, njegovi prijatelji, njegovi saradnici. Da imaju poverenja u njega i da imaju poštovanje prema njemu. To ne znači da uvek mora da bude mrtav ozbiljan i ne znači da ima sve odgovore na sva pitanja – već da je iskren i siguran u sebe. On nema potrebu da dokaže bilo šta.

Jak muškarac reaguje adekvatno situaciji

Da, on čini ljude oko sebe sigurnim. Ophodi se sa poštovanjem i ljubaznošću, ali ne dozvoljava nepoštovanje i bezobrazluk. On zna koje je njegovo mesto. A zna gde je drugima mesto. I ako neko nije na mestu, pokazaće mu gde mu je mesto. I Ako je ljut ili besan pokazaće to na adekvatan način. Neće dozvoliti nepoštovanje.

Autorka: Milana M.