Fokus kao osnov inteligencije, rasterećenost i rad na sebi

audio

Prošli vikend provela sam na obuci naprednih kvantnih metoda. Želja mi je bila da što bolje sagledam i na najbolji način predstavim zašto je važno da se bavimo sobom i kako to izgleda osnov rada na sebi . Ne samo kao profesionalcima nego i kao kompletnim ličnostima – bićima koja misle, osećaju, imaju dušu i telo. Rad na sebi ima za cilj da napredujemo u svakom mogućem smislu – efikasnije i posvećenije radimo, imamo bolji fokus, zadovoljniji smo sobom i svojim odnosima sa ljudima koji nas okružuju, zdravi smo i vitalni.

Moć koncentracije ili fokus je esencija inteligencije

Fokusirani smo kada je naš um posvećen onome što radimo u sadašnjosti, praktično bez drugih misli. Bilo da je to što radimo posao ili razgovor sa drugom osobom ili želimo da se opustimo uz dobar film. Naučnici su za ovakvo stanje svesti uveli pojam mindfullness ili prisutnost. U tom stanju nema suvišnih misli o tome što smo radili juče, pre nedelju dana ili 10 godina. Niti o nome što treba da uradimo za dva sata, sutra, za mesec dana itd. Iz tog stanja najefikasije radimo i najopušteniji smo, kao da sve teče.

Suvišne mislimi i informacije uništavaju fokus

“Nervira me što se ne javlja na telefon, mogla bih da gricnem nešto, treba da platim račune za ovaj mesec, mogla bih da usisam, da vidim da li je simulacija završena, šta ima novo na FB/instagramu, Blicu-u”, onda razmiljanja o hipotetičkim situacijama i razgovorima u kojima smišljamo šta bismo rekli/uradili u situacijama koje se još nisu desile ili koje su se desile, a ne sviđa nam se koji je bio ishod. Stalno nam svašta prolazi kroz glavu, puno je tehnoloških/internet stvarčica koje nam bukvalno kradu pažnju i teško nam je da se fokusiramo. Još ako smo uznemireni zbog nečega – nemoguća misija!

Fotografija: @tosamja.rs

Fokus se vežba – fokusom

Kao što se vežbaju i mišići, isto tako i fokus. Jedna od jednostavnih metoda za umirirvanje misli je metoda dve tačke. Princip je jednostavan – postavite kažiprst jedne i druge ruke negde na svoje telo (npr butine). Dok sedite ili stojite i usresredite se na te dve tačke i fokusirajte se na njih – jačinu pritiska, teksturu, temperaturu itd. I svaki put kada uhvatite sebe da vam lutaju misli, vratite ih na dve tačke. U početku će vam misli verovatno bežati često, a ako nastavite sa ovom vežbom po potrebi ili kao svakodnevni trening fokusa onda sve ređe i ređe. Probajte, moj osećaj posle vežbe je uglavnom rasterećenost.

Kroz ovu jednostavnu vežbu često mi padnu na pamet i rešenja za situacije koje nisam znala kako da rešim. Kada sam rasterećena, jednostavno mnogo jasnije mislim o onome o čemu treba da mislim. Često shvatim da sam napravila neki previd ili pogrešnu pretpostavku u prethodnom razmišljanju.

Misli nose osećanja, a to je energija

Razna razmišljanja pobuđuju u nama različita osećanja. Neke događaji iz prošlosti, kada ih se prisetimo, možemo ponovo da ih proživimo. Evo jedan lični primer: u osnovnoj školi, na času matematike, radili smo neki zadatak. Ko pre uradi da se javi. Ja sam uradila zadatak, javila se onako sva srećna što sam prva uspela da rešim zadatak. Ispostavilo se da je rešenje – netačno! Učiteljica me je prozvala da mi je jezik brži od pameti! I 15 godina posle toga, svaki put kada sam se setila ovog događaja osećala sam sramotu. To osećanje ima svoju energiju. A ta energija, stoji tu, u prošlosti, u sećanju! Događaji iz prošlosti su važni koliko su za nas važni. Mogu biti sitnice (kao ovaj zadatak iz matematike), a mogu biti i krupne stvari.

Zamislite samo koliko bi bili manje nervozni, više zadovoljni i imali više energije da to što je zarobljeno jednostavno oslobodimo?

Sva ta potisnuta energija nerešenih problema iz prošlosti skuplja još takve energija u sadašnjosti i sa vremenom to postaje sve veći i teži teret. 

Osećanja su podcenjena

Metoda dve tačke je samo jedan od načina kako možemo da pomognemo sebi da za početak rasteretimo naš um suvišnih misli i nosimo se sa sopstvenim osećanjima. A sada da vas pitam nešto? Da li ste nekada imali onaj osećaj “da to nije to” ili da je nešto baš prava stvar bez nekog racionalnog objašnjnja. Intuicija, šesto čulo, predosećaj. Zapadna kultura veliča racionalno razmišljanje u odnosu na sve ostalo i vaspitava nas da su osećaji i osećanja, a naročito ona poput tuge, ljutnje ili razočaranosti, nepoželjna. Nema tu mesta za osećaje i predosećaje!

Govorimo sebi kako treba da se osećamo

Na primer iznervirao nas je neko od ukućana. A onda počnemo da se ljutimo na sebe što smo se iznervirali i kako je trebalo da znamo da će to tako da se desi. Ili na primer izneverio nas je partner, povređeni smo i tužni. A onda počnemo da govorimo sebi da smo slabi jer smo dozvolili da nas tako nešto pogodi, da smo glupi što smo im isprva verovali itd. I tako definišemo sebe kakvi mislimo da treba da budemo – govorimo sebi ne treba tako da se osećaš! Upravo su to te suvišne misli – šta je trebalo i šta bi trebalo. A zaboga, stvarnost je da se baš tako osećaš! I šta sad?? 

Kada o osećanju počinjemo da razmišljamo

Dakle ili kada pokušamo da pobegnemo od osećanja ili kada se ljutimo na sebe zbog osećanja koje imamo, mi to prvo osećanje potiskujemo. To je trenutak kada blokiramo određeni deo energije. 

Osećanja su osećanja i predstavljaju reakciju našeg nervnog sistema na trenutnu situaciju – onako kako smo je doživeli u datom trenutku.

To je takozvano osnovno osećanje, i da ga samo pustimo da prođe i proživimo takvo kakvo jeste u momentu u kome se dešava, posle toga bi se osećali kao da se ništa nije desilo.

 

Zašto se javljaju baš ta osećanja

Dakle ovo je dublji nivo – zbog čega smo mi baš tako videli situaciju? Praktičan primer: dvoje studenata su upravo položili poslednji ispit i dobili 9. I oboje su odlični studenti i oboje su dobro naučili za taj ispit. Jedno od njih je besno na sebe zbog toga i krajnje nezadovoljno (pa mogla je bolje!!! – opet suvišne misli, samoosuda i kritika), a drugo slavi jer je to bio poslednji ispit i sada ima celo leto da uživa! Isti ispit, ista ocena, drugačija reakcija.

Dakle imamo dva trenutka – zašto smo baš tako reagovali na neku situaciju i kada se reakcija desila šta smo onda sa njom uradili.

Paralela sa prženim krompirićima

Prvo da napravim paralelu sa time kada se reakcija već desila – šta smo sa njom uradili. To je kao da uđemo u restoran, jedu nam se prženi kromprići (osnovno osećanje). Onda pomislimo da je ipak bolje da pojedemo nešto zdravije (govorimo sebi da ne treba tako da se osećamo) i umesto krompirića naručujemo kupus salatu. Da li smo zadovoljni time što smo dobili? Da li smo utolili svoju želju za krompirićima?

Idemo dalje, sada paralela sa time zašto uopšte reagujemo na određeni način na neku situaciju. Zašto nam se jedu krompirići?! Neki ljudi prosto ne vole krompiriće! Da ih jedemo svaki put kada nam se jedu verovatno bi onda sebi priredili raznorazne vrste zdravstvenih problema i najbolje bi bilo da nam se krompirići ne jedu – ili ne tako često ili ne uopšte.

Šta definiše kako reagujemo na stvari i odakle nam ideje kako to treba da se osećamo i ponašamo?

Jedan deo reakcija je naše autentično ponašanje. Veći deo dolazi od vaspitanja, društva, okoline! Da li podsećamo na svoje roditelje ili bake/deke? Da li se uklapamo o stereotipe o svojim sunarodnicima npr Srbima, da li se uklapamo u stereotipe o svojim sugrađanima npr Piroćancima ili Zemuncima? I loše se osećamo jer naša autentična reakcija nije ono što bi se očekivalo od nas i nije ono što očekujemo sami od sebe. Loše se osećamo jer mislimo da smo nekoga izdali, jer nismo onakvi kakvi treba da budemo.

Ono što je važno da znamo je da sve to može da se promeni. Zavisno koliko je “jako” neki obrazac ponašanja koji nas muči ukorenjen u nama, treba nam manje ili više truda i energije da ga izmenimo.

Kakve sve ovo ima veze sa fokusom?

Da se vratim na početak i priču o gomili misli koja je stalno prisutna i zbog koje nam je teško da se usresredimo. E pa sva ova odstupanja od svoje autentične ličnosti su uzrok misli koje se neprekidno vrte, nervoze koja stvara sters i osećanja sa kojima ne možemo da izađemo na kraj. A možda pokušavamo da se fokusiramo na pogrešnu stvar? I to nam troši energiju, odražava nam se na zdravje i stvara teret koji se iz godine u godinu uvećava.

Fotografija: Vladimir Tomić

Šta je onda rad na sebi?

Priča o autentičnosti, duhovnosti, i samospoznajom često se povezuje sa avangardnim načinima života, sa monasima dalekog istoka itd. Činjenica je da to veze sa životom nema. Baveći se sobom, mi činimo naš svakodnevni život kvalitetnijim. Baveći se svojim osećanjima, možemo ih upotrebiti kao putokaze za naše sopstvene nelogičnosti. 

Kada radimo na sebi, u našoj svakodnevici ne mora da se promeni apsolutno ništa. Ono što se menja je naša percepcija stvarnosti, menjaju se naše reakcije na stvarnost.

Počinjemo da komuniciramo sa ljudima sa kojima ranije nismo, a neki drugi koji su nas nervirali – više ih uopšte ni ne primećujemo. Tada nam se otvaraju nove mogućnosti, a na nama je da napravimo izbor i odluku šta ćemo da radimo.

Kako da radimo na sebi?

Napredne kvantne metode same po sebi su zaokružena celina, a postoje i još drugih tehnika koje služe tome da se najpre uvide, a potom i oslobode potisnuta osećanja, obrasci ponašanja, šta god da radimo, a da osećamo da to nije to i što nam crpi energiju. To je sve skup metoda koje možemo da primenimo po potrebi, kako bi se vratili u ravnotežu ako je izgubimo, vratili svojoj autentičnosti i ostvarili svoje ciljeve. Ili da bi shvatili na pola puta da ti ciljevi nisu ono što stvarno želimo i našli nešto što je za nas bolje. 

Ne moramo biti ono što su nam rekli, ne moramo biti čak ni ono što smo sami sebi zacrtali da budemo, pravo vreme je ono koje je za nas pravo! Šta će nama da leži i da nam radi posao je samo do nas, a šta ćemo da uradimo sa sobom i na koji način naš je izbor.

Autorka: Milana M.

Pomaganje ili odmaganje – Kako biti podrška drugima?

Sigurno Vam se nekada desilo da ste bili suočeni sa time da posmatrate kako neko ko Vam je blizak i do koga Vam je stalo prolazi kroz neku izazovnu situaciju u životu i osećate da mu je potrebna podrška. To mogu biti svakodnevne situacije na poslu ili u školi, koje su za tu osobu izazovne, a vama se čini da „to i nije toliko strašno“. Međutim, to mogu biti i mnogo veći životni izazovi, kada zapravo ni sami ne znate da li biste se i kako sa time suočili. Izraz koji po mom mišljenju najbolje opisuje suštinu podrške na engleskom jeziku je „holding the space“ što u bukvalnom prevodu znači da da držimo (dajemo) prostor osobi kojoj želimo da pomognemo da iskustvo kroz koje prolazi prođe što je bezbolnije i nežnije moguće i da joj svojim prisustvom damo do znanja da smo uz nju i da je u redu da se oseća baš tako kako se oseća.

Podrška i žrtva nisu isto!

Prvo što smatram bitnim je napraviti razliku između žrtvovanja i nepoštovanja samog sebe i podržavanja i davanja prostora drugima. Davanje prostora drugima nikada ne znači da tolerišemo njihovo loše ponašanje prema sebi niti da u odnosu sa drugom osobom, u kakvoj god se ona situaciji nalazila, uzimamo logu žrtve. Preuzimanjem uloge žrtve pokazujemo da ne poštujemo sebe i da nemamo sopstveni integritet. U stanju nedovoljnog integriteta pomaganje drugima (pogotovo ako je u pitanju profesionalno bavljenje time) nije preporučljivo iz više razloga. Prvo, ukoliko nismo radili na našim sopstvenim programima, obrascima i emocionalnom naboju stalno ćemo privlačiti klijente koji će nam na to ukazivati, pa umesto da mi pomognemo njima oni će nesvesno „pomagati“ nama da integrišemo sopstvenu senku.

Drugo, u stanju dezintegracije, sa energetskog aspekta naše polje je previše otvoreno i nestabilno i u procesu „usisavamo“ tuđu energiju koju kasnije percipiramo kao našu, što nas još više udaljava od sopstvene integracije.  Zatim, dajemo se drugima iz pogrešnih razloga, na pogrešne načine i iz nečiste namere-da budemo nešto, da postanemo nešto, da dokažemo nešto. Da bismo zaista nekome pomogli potrebna je apsolutno čista namera i potpuna neuslovljenost sa naše strane. A za to je potrebno mnogo iskrenosti prema sebi i drugima i još više mudrosti. I poslednje, ali takođe podjednako važno, moramo biti svesni uticaja i posledica tog uticaja na one kojima pomažemo. Ljudi kojima je potrebna pomoć su najčešće oni koji imaju najotvorenija, najslabija i najdezintegrisanija polja i ukoliko sami nismo dovoljno radili na sebi mi na njih projektujemo svoje programe, uslovljenosti i nerazrešenu emotivnu energiju. Tada ne samo da im ne pomažemo već im i indirektno i odmažemo, bez obzira koliko je naša želja iskrena ili naše profesionalno iskustvo bogato.

Kada ljudi nisu spremni da se suoče sa sobom

Zamislite da pružate podršku osobi koja se nalazi u nekoj izazovnoj situaciji za koju vi jasno vidite uzrok. Ona je očajna, ne zna šta da radi, pita Vas za mišljenje. Vama je sve jasno, ali vam je i jasno da osoba nije spremna da se soči sa sobom i sa svojim obrascima. Jednostavno znate da nije vreme, jasno vidite uzrok i posledicu i znate da će se obrazac još mnogo puta ponoviti pre nego što se osoba bude sočila sa sobom. Teško Vam je da se uzdržite od predloga, ideja, saveta, sugestija. To je možda i odlična prilika za rad na sebi, da iskreno pogledamo šta je to što nas tera da predlažemo, savetujemo, sugerišemo. Za tu osobu je često dovoljno samo da budemo tu. Da je volimo, prihvatamo, da budemo prisutni (u punom smislu te reči ), da je posmatramo i u njoj vidimo njenu Izvornost i njen puni potencijal, sve ono što ona zaista jeste kada se uklone uslovljenosti i tragovi koje su prošla iskustva ostavila na njoj.

Omogućite im da se osećaju dovoljno sigurno da mogu da „padnu“

Koliko smo puta samo mi pali? I koliko puta smo posle toga ustali? Ako smo posle sopstvenih padova išta naučili, ako smo postali veštiji, spretniji, mudriji, razumniji ili ako smo bilo šta u svom životu promenili, događaji koje bismo najradije izbegli imali su svoj smisao. Istina, nekada je cena bilo izuzetno visoka, pa bismo voljene da zaštitimo od bola. Naša uloga kao podrške nije da druge sprečimo da padnu jer im time oduzimamo dragoceno iskustvo i sredstvo učenja. Naša uloga je da budemo uz njih, da stavimo jastuke na zemlju, da pad prođe što je nežnije i bezbolnije moguće. Da im pružimo ruku da ustanu, da ih ohrabrimo da nastave i da ih sučimo sa lekcijom koju određeni događaj nosi (ukoliko su spremni da se sa time suoče). Dakle, naša uloga nije da rešavamo tuđe probleme, da preuzimamo odgovornost za tuđe izbore, da ih sažaljevamo, kritikujemo, savetujemo, korigujemo, menjamo, popravljamo…

Fotografija: Vladimir Tomić

Davanje prostora nekome uz naše tiho prisustvo je stanje a ne akcija

Biti nekome podrška bez nepotrebne akcije, za mene (a predpostavljam i za mnoge koji su prirodno usmereni na rešavanje problema) je bio poseban izazov. Značajan rad na sebi mi je bio potreban da prestanem da dajem gotova rešenja, predloge, savete i ideje ljudima koji me nisu direktno pitali za mišljenje. Čak i kada to jesu, naše mišljenje je zasnovano na našem iskustvu i pitanje da li je adekvatno za drugoga. Smatram da davanju saveta i mišljenja treba krajnje oprezno pristupiti.

Prvo, davanjem gotovih rešenje (pogotovo rešavanjem tuđih situacija) oduzimamo moć osobi koja se sa njima suočava i indirektno joj poručujemo da je nesposobna sama da se suoči sa čim treba. Preuzimajući odgovornost za tuđe iskustvo uzimamo deo energije osobe koja ga proživljava. Na taj način dezintergišemo drugog (oslabljujemo ga) ali dezinterišemo i sebe jer unosimo u naše energetsko polje mnogo mentalne, emotivne i duhovne energije koja nije autentično naša.

Sem toga, smoinicijativno rešavanje tuđih problema i davanje saveta, mišljenja i predloga pokazuje našu krajnju aroganciju jer time indirektno poručujemo osobi da znamo više i bolje od nje, što često pokazuje skrivene aspekte nas samih koji su maskirani našom željom da pomognemo drugima. Tada pomažemo drugima zbog sebe a ne zbog njih, što ne bi trebalo da nam bude cilj.

Da bismo bili dobra podrška drugima potrebna nam je čista namera, mnogo ljubavi i strpljenja, veština slušanja, apsolutno prisustvo i velika mudrost i samosvest. Deluje previše? Možda, ali to je proces koji donosi neverovatan lični napredak i najdublju ispunjenost jer kroz bivanje tu za druge ispunjavamo svoju najdublju svrhu. Naravno, pod uslovom da smo se već pobrinuli za sebe :)

Autor: Ana S.

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

 

Kako reći pravu stvar u pravom trenutku

Audio snimak teksta možete pogledati na našem YouTube kanalu na ovom linku.
Zašto neki ljudi tako lako prilaze drugima i lako se dogovaraju oko svega? Kako mi utičemo na druge ljude kada razgovaramo sa njima? Kako reći pravu stvar u pravom trenutku?

Svi znamo da ista stvar rečena na različite načine ima različit efekat. Kako onda da učinimo da to što govorimo ima pravi, željeni efekat? Na preporuku prijateljice Gordane Pejić, uzela sam da pročitam knjigu “Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude” Dejla Karnegija i veoma mi su mi se dopali saveti koje knjiga daje, uz gomilu praktičnih primera. U nastavku je moj rezime tih saveta. 

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

Ne kritikuj

Kako se vi osećate kada vas kritikuju? Na primer, roditelji ili partner ili vaša šefica/šef. “Ovo nije dobro”, “Da li je moguće da ponovo to radiš”, “Ne mogu da verujem da ne možeš da shvatiš”, “Ne sviđa mi se to što si uradila”. Čak i kada su u pravu za to što vam govore, da li im kažete “Da, jeste, u pravu si” ili se branite od njih, ili ih ignorišete i pravite se da ne čujete. Jedno je sigurno – direktnu kritiku teško da ćete primiti kao nešto što želite da uradite. Isto se dešava kada vi kritikujete druge.
“Popravi sebe umesto druge.”

Pokaži drugima da ih vrednuješ i uvažavaš

Ovo je direktna suprotnosti kritici. Posmatrajte i uvažavajte ljude zbog onoga što jesu i zbog onoga što rade kako treba. Kako se vi osećate kada neko pokaže da ceni vaš rad, trud, zalaganje? Raspoloženi ste da radite još bolje, zar ne? Kako se vi osećate kada neko pokaže iskreno divljenje i pohvalu za ono što ste uradili i ono do čega vam je stalo? Osećate se ponosno na svoj rad ili na to što imate. Raspoloženi ste da sa tom osobom razgovarate, družite se i sarađujete!
Ovde je ključna stvar na reči iskreno. Laskanje je nepoželjno jer je manipulacija, i to se pre ili kasnije pokaže, a onda vam se obije o glavu. Ako primetite nešto dobro kod nekoga, nešto što vam se dopada – to i kažite.

Drugima je važno šta oni žele, a ne šta ti želiš

Ovde je reč o stavljanju u poziciju druge osobe – kako nešto njoj izgleda. U poslovnoj komunikaciji jako je važno prvo prikazati drugoj strani koji je njihov interes u ponudi, pa tek onda šta je vaš ineters. Da li tako sastavljate ponude i pišete mejlove? Da li u svojim razgovorima i dogovorima možete da sagledate kako druga stana sve to vidi? Probajte, iznenadićete se šta sve tu može da se nađe.

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

Osmehni se

Iskren osmeh može da uradi za vas mnogo više nego bilo šta drugo. To nije samo izraz lica, to je i onaj unutrašnji osmeh, iskrene radosti zbog toga što vidiš drugu osobu. A to je stvar stava prema drugima i prema životu uopšte (vezano je za onaj deo o vrednovanju drugih ljudi). Iskren osmeh koji dolazi od takvog stava govori drugoj osobi “Drago mi je što te vidim! Srećna sam jer postojiš!”

Pažljivo slušaj

Da li slušate osobu dok vam nešto govori? Da li vas interesuje šta vam govori? Da li je pitate o tome što vam priča? Ili slušate samo da biste odgovorili i dali svoje mišljenje? Aktivno slušanje je moć koncentracije na ono što vam druga osoba govori – da to prvo čujete, razumete, a tek posle toga da pitate ili odgovorite. To je veština koja će vam omogućiti da mnogo bolje sagledate ljude oko sebe i njihov ugao gledanja na događaje i stvarnost. Kada aktivno slušate, drugoj osobi prećutno šaljete poruku “interesuje me ono što mi govoriš” i “ono što govoriš ima vrednost za mene”.

Zapamti imena

Ponovo, svodi se na vrednovanje osobe sa kojom razgovarate. Kako se vi osećate kada neko ne može da se seti vašeg imena ili ga pogreši?

Autorka: Milana M.

Muzika za koncentraciju, programiranje, rad i učenje

Da li postoji muzika za koncentraciju? Uz koju muziku najlakše učite, radite, planirate, programirate? Gordana Pejić je pitala svoje kolege programer za mišljenje. Bilo je mnogo interesantnih predloga i odgovora – sve je u nastavku. Vredi probati, možda dobijete i neke nove zanimljive ideje. 

Mozzartov efekat

Mocartov efekat je pojava poboljšanja umnih sposobnosti i kvaliteta koncentracije neposredno nakon slušanja Mocartovih kompozicija. Naime ispitanici koji su neposredno pre određenih testova slušali ovu muziku, beležili su poboljšanje. Različite teorije razvijene su u pokušaju da se objasni efekat. Ono što je zabeleženo u okviru istraživanja [Thompson, W. F., Schellenberg, E. G., & Husain, G. (2001). Arousal, mood, and the Mozart effect. Psychological science, 12(3), 248-251.] je da su ispitanici koji su slušali Mozzartovu muziku imali značajno veći koeficijent pozitivnog raspoloženja i uživanja.

Predlozi

Gordana Pejić

Ja probah da „eksperimentišem“ uz različite žanrove ali mi se čini da mi stvarno najviše odgovara „klasika“ tj Mocart, Bah, Vivaldi & co, tako da drže prvo mesto za sad. A i čim pesma ima tekst, ja počnem da pevam, tako da ništa od koncentracije uz muziku s tekstom :D

Sibin Grašić

Vladimir Tomić

Ako već moram uz muziku, onda nešto instrumentalno, po mogućnosti klasika (i opet po mogućnosti Vivaldi). A ako ne mora uz muziku, onda super. Uostalom, bez muzike se ipak čovek najbolje koncentriše. Naučno dokazano :)

Ivana Miljković

hhaha isto je i meni sa tekstom :D probaj ovo meni ‘radi’ :)

Senad Ibraimoski

Enigma :)

Milan Jocevski

Nikako sa tekstom. Meni lično prija samo instrumentalna muzika kada radim; posebno ako čitam neki članak. Ako pak pišem neki tekst predlog je BrainFood playlist-a sa Spotify-ja. Dodatno Pluggfokus i Peaceful piano:

Katarina Radulaski-Najdenov

Često pustim The Piano Guys i njihove obrade klasicnih dela, ubace me u odlican work mode :) a kad sam kod kuce, onda Spa kanal, narocito ako treba da analiziram neke rezultate.

Nikola Risteski

Debussy, Chopin

Dražen Stanković

STUDY MUSIC

Aida Jakob

Alojz slusa trance i goa trance dok kodira XD

Dražen Drašković

Dosta toga je već rečeno, velikani klasike uvek :) Ova mi je opuštajuća za research ove godine.

Takođe preporučujem i čuvenog Lazu Ristovskog, čoveka koji je imao veliku maštu za instrumentalnu muziku i klavijature. Ovde nema svih pesama ali ti mogu presnimiti ceo album ako ti se svidja Naos i njegovi sl.projekti :)

Nenad Cakić

Nikola Bokan

Milena Milićević

Ako pišem, čitam ili se bavim strateškim planiranjem – najbolje u tišini. Ako spremam slajdove, mejlove, administritam- rok 60ih ili 80ih. Može eventualno i klasična muzika ili lounge instrumentali, muzika za fokus.

Milana Milošević

Milica Veljković

Study music project mi je dugo bio no1 – možes da biraš. Ovo mi je isto super.

A ovih dana furam.

Nenad Vitorović

Ja svašta, sa vokalima ili bez, ne pravi neku razliku. Možda da probaš neki ambiental sa binaural beats dodatkom, navodno podiže nivo koncentracije, pa je fino za rad i za meditaciju. Sve i da je placebo, kod mene je upalilo par puta :)

Nemanja Cerovac

Luka Važić

Tycho jako često, sve pesme su instrumentali. Primer:

Jovica Mihajlo

Za koncentraciju i rad su mi sigurica nešto tipa Jazz

ili Robert Miles… ali sve zavisi od posla koji se radi tako da mogu doći u obzir i RHCP, Fatboy Slim

Ana Petrović

Džez, rege… Kako kad… Ali nesto od toga uglavnom :)

Naknadno dodat predlog

Preuzeto sa FB naloga Gordane P.
Pripremila: Milana M.

Izgovori – Kako da ih prepoznamo i prestanemo?

U prethodnom tekstu pisala sam zašto nastaju izgovori i zašto nemamo ništa od toga da sami sebe kinjimo i mučimo. Sada hajde da ih nađemo sistematski nađemo svoje izgovore i nešto sa njima uradimo. 

“Ko želi nađe način, ko ne želi nađe razlog.”

Šta su uopšte izgovori?

To su razlozi koje dajemo sebi ili drugima zašto nešto ne možemo da uradimo ili još nismo uradili. Kada je nešto izgovor, a ne stvaran razlog? Upravo kada nije stvaran, objektivan, realan, racionalan. Izgovor je u stvari iracionalan, podsvestan razlog zašto da se nešto ne uradi ili zašto nešto ne može da se uradi.

Nekome izazov, nekome ništa posebno

Ono što je za nas lako, jednostavno, prosto i logično, za nekog drugog je možda viša matematika. I onda nama svi razlozi te druge osobe mogu delovati kao izgovori. Isto važi i kada sami sebe poredimo sa drugima. Kako ja nešto ne mogu kao on/ona? Zašto ja to ne mogu tako? Primer: drugarica voli da pojede jednu kockicu čokolade i posle toga uopšte nije u iskušenju da nastavi – njoj je to dosta. Za većinu ljudi koje poznajem za tako nešto potrebna je veoma jaka samokontrola.

Fotografija: Vladimir Tomić

Još jedan čokoladni primer. Želite da smanjite količinu čokolade, čokoladica i slično koju pojedete u toku nedelje. Ali to nikako da se desi – te samo još jedna kockica, te samo još danas, te sad sam bila pod stresom, te nervozna sam ne mogu da se skoncentrišem itd. I to jesu izgovori, potrebna je odluka i istrajnost da zaista prestanete. I potrebna je energija. Sa druge strane, kakav je izazov za nekoga da prestane da jede čokoladu – ako uopšte ne voli čokoladu? Nikakav. Svako ima svoje lične izazove.

Izgovor ili pravi razlog?

Kada god opravdate sami sebi ili drugima zašto nešto nije stiglo na dnevni red i govormo: „Nemam vremena/novca/znanja da uradim to i to“, zamenite to sa „Nije mi prioritet da uradim to i to“. Kako vam to sada zvuči?

Napravi listu svojih izazova i izgovora

Da bi se oslobodili izgovora, prvo treba da ih postanemo svesni. Hajde sada da u roku od 3 minuta napravite listu stvari koje stoje na čekanju:
1. Stvari koje treba da završimo, a smaraju nas, teške su nam
2. Stvari koje želimo da uradimo, ali nikako da se po tom pitanju nešto desi.
Smernica: redovne obaveze, održavanje kuće, ishrana/trening i zdravje, lični izgled, porodica/prijatelji i međuljudski odnosi, napredak na poslu, učenje jezika/neke druge veštine, hobi.

Za svaku od tih stvari, napišite sebi razlog zašto to niste uradili. Obavezno napišite jer tako realnije vidite šta vas koči! Kako vam se čini lista? Možda će kada napišete delovati bezveze ili blesavo i odmah ćete shvatiti da nešto baš sada i možete da uradite!

Šta drugi misle?

Pitajte ova ista pitanja vama bliske ljude: da li i kada vi nešto odlažete/nemate vremena itd. Neka to budu vaši prijatelji, kažite im da im veoma znači njihovo iskreno mišljenje (dakle da ne bude ulepšano). Da li su vam rekli ono što ste vi već napisali? Da li su vam rekli nešto što niste znali? Da li su vam dali predlog za akciju?

Kako da uhvatim sebe kada pravim izgovor?

Potrebno je biti svestan sebe i zašto nešto radimo. Potrebno je biti iskren prema sebi. Svaka neiskrenost je opet sama po sebi izgovor. To je nesuočavanje. Često nam je teško da budemo iskreni prema sebi jer sami sebe osuđujemo. Od toga nemamo ništa. Sa druge strane, preuzimanje odgovornosti – to nije samoosuda. Preuzimanje odgovornosti je znanje i svest da naše akcije imaju posledice prema nama samima i prema drugim ljudima oko nas.

Preuzimanje odgovornosti je znanje i svest da naše akcije imaju posledice prema nama samima i prema drugim ljudima oko nas.

Akcija

Ko želi da ide dalje, može da napravi i listu akcija: šta je prvi korak koji treba da uradim da bi se desilo to i to? Na primer: ako je jedna od stavki želim da krenem u teretanu, a razlog je da me je sramota jer ništa ne znam o tome, prvi korak može da bude nešto od sledećeg:
1. Pozvati drugaricu X koja ide u teretanu redovno i dogovoriti se sa njom da odete zajedno
2. Pronađi na internetu najbližu teretanu kući/poslu, pozovi telefonom ili idi i pitaj kako da počeneš?
3. Pronađi neki od videa i pogledaj kako to izgleda.

Da li su vam ovi tekstovi pomogli da nešto promenite? Pišite :)

Autorka: Milana M.

Izgovori – Šta su uzroci izgovora?

Koliko puta ste čuli: “Bez izgovora!”, “To su sve izgovori!”, “Prekini sa izgovorima!” To je obavezan savet za svaki recept uspeha. U poslednjih par dana počelo je da mi para uši. Da je to tek tako svako bi odmah prekinuo sa izgovorima i urardio to od čega ga izgovori dele. Zato sam rešila da odem jedan korak dalje od saveta “prestani sa izgovorima”. Evo šta su uzroci izgovora.

Nešto nam se ne radi iako mislimo da bi to trebalo raditi

Na primer, rešili ste da počnete da trčite. Otišli ste jednom ili dva puta, ali za taj treći put nikako da nađete vremena/energije/motivacije/društva/dobru stazu/dobro doba dana/hladno vam je/vruće vam je/patike vam nisu najudobnije itd. Iza toga je obično nešto ovako: nervira me trčanje/nema poente/smara me/dosadno mi je, a mislim da bi trebalo da trčim jer je to dobro za zdravlje/treba više da se krećem/svi sad trče/trčanje je navika uspešnih itd.
Šta je to što smatrate da treba da uradite „jer je korisno“, ali nekako niste srećni zbog toga?

Nečega se plašimo vezano za ono što želimo da uradimo

Na primer, stvarno želite da krenete na kurs jezika ili na treninge u teretani. Ali nikako da to i uradite. Nikako da nađete vremena/zgodno mesto/termin koji vam odgovara/cenu itd. Ono što je obično u našoj glavi iza tih razloga i nama samima deluje smešno: sramota me je, biću tamo najgori/najgora, smejaće mi se, napraviću budalu od sebe itd. Dakle ovo su sve moguće vrste naših strahova. 


Video: Slobodan Marčetić – Trening paraolimpijaca i učesnika POI u Riu Rastka Jokića

Ono što želimo kosi se sa nekim našim uverenjem

Ovde ću dati lični primer – mobilni telefoni. Ko god me zna malo bolje, sigurno zna i da je svaki moj telefon upotrebljavan do stadijuma raspadanja i malo preko toga, model je naravno uvek bio uveliko zastareo i trajao je duže nego što je iko planirao da se taj uređaj upotrebljava. I odlažem kupovinu novog iako poslednjih par meseci upotrebe postanu naporni i iritantni. Moji izgovori za kupovinu novog telefona: treba mi vremena da ja to lepo pogledam/ne mogu da se odlučim za model/hoću da uporedim cene i nikako da nađem vremena za to. Ono što je zaista razlog je moje uverenje da je „greota bacati pare na novu stvar kada stara i dalje radi“. Kupovina novog telefona direktno se kosi sa tim i čini me da se osećam loše, i tek kada potpuni ne otkaže ili korišćenje stvarno postane nepodnošljivo.

Fotografija: Vladimir Tomić

Ono što želimo da uradimo (mislimo da) zavisi od druge osobe

Ponekad nam zaista treba odobrenje šefa/nadređenog/uprave stanara/profesora da bi neke ideje mogli da sprovedemo u delo. Nekada, ono što odlažemo iako želimo to da uradimo ili da rešimo neki problem jer mislimo da se nekome to neće dopasti ili da će se zbog toga uvrediti ili osećati loše. Na primer farbanje kose/šišanje/brijanje brade/puštanje brade – nama se sviđa ideja ali imamo dragu osobu u okolini koji to otvoreno kritikuju – roditelji/partner/prijatelji. Drugi primer, nešto treba popraviti u kući, prijatelj vam je obećao da će pomoći, ali nikako da nađe vremena. Vi ga čekate i ne zovete majstora da se prijatelj ne bi uvredio. Činjenica je da stvari i dalje stoje ne popravljene.

Šta sa tim?

Najjednostavnija stvar koja meni često pomaže je da se fokusiram i podsetim sebe zašto mi je važno da nešto završim ili zašto nešto želim da uradim. To me ohrabruje da i pored svih izgovora i odvraćanja uspem da završim stvari. Od kinjenja same sebe zašto nešto nisam uradila nemam ništa. Ali, sasvim je druga stvar preuzeti odgovornost za svoje postupke i za sve ono što nisam uradila ili radim iz izgovora. Jer život iz izgovora nije u skladu sa onim što duboko u sebi želim.

Autorka: Milana M.

Socijalni aspekt života u zajednici- bogatsvo i izazovi

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

Iza scene 2016 – dec – Značaj pravog trenutka

Decembar, Beograd-Novi Sad
Osećaj za pravi trenutak – kada uraditi ili reći… šta uraditi ili reči, kome i kako – to je sposobnost koji retki imaju.

Sve ima svoje vreme, mesto i način.

Da bi ste prepoznali i odabrali pravi trenutak, prvo morate da znate šta hoćete, da osećate da li je nešto hir, beg od nečega ili iskrena želja. Pitanja koja možete postaviti sebi za iskrenost želje su sledeća:
1. Da li time želim da dokažem nešto sebi ili drugima?
2. Da li time želim da dobijem odobravanje drugih?
3. Da li time želim da dobijem sigurnost?
Odgovor na sva tri pitanja treba da bude NE. Samo stvarne želje treba negovati, ulagati u njih vreme i energiju. Da razumete okolnosti, odreagujete kako treba, kada treba. 

Jedan vrlo jednostavan primer, o uzaludnom trudu i nestrpljenju bio je kvar telefona. U nekom momentu ekran nije više mogao da se uključi, nije se čulo zvono iako kada pozovete telefon zvoni. Kada sam stigla kući, pokušala sam sama da otvorim telefon nožem (ima li šta zabavnije od rastavljanja stvari? :D), što se ispostavilo i ne baš tako jednostavno i pogađate, nož mi je sleteo, lepo sam se isekla, iznervirala, posle toga posvađala i sa operaterom kablovske (da taj dan su našli da isključe internet). Najbolja stvar od svega bila je kada sam slučajno uzela da ponovo probam da uključim taj telefon i – uspela.

Hoću nešto da ti kažem

Koliko puta ste bili u situaciji da želite nekome nešto da kažete – bilo loše, bilo dobro i da je to ispalo baš suprotno od onoga što ste želeli. Na primer hoćete nešto lepo da kažete nekome, dobijate priliku za to slučajno, međutim ta druga osoba je iznervirana, umorna, dekoncentrisana, vuku je sa svih strana. Moje iskustvo je da u takvim momentima, bilo šta osim „kako si?“ i puštanja tišine i praznine da se pojave u prostoru, druga osoba nije u stanju da registruje. Bilo šta drugo deluje ili kao da nemate razumevanja, ili će reči jednostavno otići u prazninu bez ikakve poente. 

Ponekad prosto treba dopustiti da se stvari dogode

Jer ponekad šta god radili nešto jednostavno ne ide. Ponekad samo kada ostavite da stvar odleži razreši se sama od sebe. Jer to je bio pravi trenutak. Zato osluškujte sebe i okolinu – da li nešto ide kao podmazano ili se pojavljuje problem za problemom, prepreka za preprekom.  

Šta je potrebno za pravovremenost?

Ako nešto ne ide to ne znači obeshrabriti se i odustati, nego biti strpljiv, videti šta možete da uradite i imati vere.

Prvo sigurnost i vera u sebe i svoje izbore. Ako nemate poverenja u sebe, ne možete imati poverenja ni u druge. Drugo, bilo kakav pokušaj kontrolisanja situacije ili kalkulisanja u „šta ako“ stilu obično vodi u još veće komplikacije. 

A šta u međuvremenu, kada ste pustili da se stvari dešavaju? Upotrebiću šta čula od osobe, koja mi je dala ovu lekciju o pravovremenosti:

Nije toliko važno naći pravi trenutak, koliko je važno da svaki trenutak učinite da bude pravi.

To je ujedno i moja želja sebi i svima vama za sledeću godinu. Nazdravite za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u vašim životima! Želim vam srećnu Novu 2017. Godinu!

Autorka: Milana M.

#samoretkinadjuretke #pravitrenutak

Iza scene 2016 – nov – Fokus, prioriteti i ideje

Novembar, Beograd
Novembar je doneo jedno veliko poslovno razdrmavanje kroz jedan razgovor i lekcije: fokus, ciljevi i ideje.

Šta je tvoj cilj?

Direktno i konkretno pitanje. „Trenutno, da završim doktorske studije“ – „Dobro i šta onda?“ – „Onda hoću da pokrenem sopstveni posao“ – „A šta ćeš da radiš?“ – „Da programiram?“ – „To nije cilj“ završio je ispitivanje i nastavio svoju priču – „Nemoj da razmišljaš toliko, nemoj da testiraš nego stvaraj!“

Nisam navikla da me neko tako preispita i razdrma, ali mi je veoma značilo – došlo je u pravom trenutku. I stvarno, zašto radiš bilo šta što radiš? pitala sam se. Znala sam da me edukacija čini srećnom, ali recimo da sam sada definisala i mnogo konkretnije zašto:

Razvoj i motivacija ljudi i njihovog potencijala u svakom mogućem smislu.

I ceo tosamja.rs je posvećen tome i sve što radim, kada mi je očigledno da će neko zbog toga napredovati, radim bez napora i sa potpunom posvećenošću.

Fokus i prioriteti

Sa definisanjem cilja/misije nije kraj pouka. Shvatila sam da mi je neophodan bolji fokus i jasnija slika svega. Kada upoznate nekoga ko je ekstremno fokusiran, brzo misli, odlučuje i sprovodi reči u dela, vidite koliko još imate da učite. „Moraš da znaš šta su ti prioriteti da bi mogla da se fokusiraš.Inače sa gomilom stvari, događaja, ideja i ljudi koji su okolo lako je izgubiti koncentraciju i odlutati negde mislima, poslom itd. A onda je teže završiti ono što je na dnevnom redu i kvalitet rada je slabiji.

Ideje treba realizovati

Na kraju, da bi se bilo koja ideja realizovala, potrebno je uraditi niz neophodnih akcija. Ideje su samo odblesak rezultata i dela posla koji treba uraditi, a tek kada se sagledaju dublje i kroz akcije za realizaciju vidi se koliko je zapravo vremena, energije i resursa potrebno. Što je uglavnom mnogo više nego što se na prvi pogled čini.

Uređivanje tosamja.rs zahtevalo je najpre da se pripreme svi materijali u vidu fotografija, logoa, različitih dimenzija i veličina, da se isproba nekoliko varijanti da bi se odlučilo koja je najbolja. Sve fotografije je bilo potrebno odabrati, pripremiti itd, a za to je potrebno par sati vremena. Ideja „mogla bih da napišem retrospektivu 2016“ delovala mi je sjajno odmah, međutim trebalo mi je preko 20 sati pisanja i uređivanja tekstova kako bi mogla da se realizuje. Nisam imala predstavu da je to toliko vremena dok nisam krenula da radim. U tome je cela stvar, dakle ideja je samo mali deo – realizacija se računa!

Savet za to je bio da pre nego što se bilo šta prihvati ili počne neophodno isplanirati da li je to moguće, kada i kako uraditi u skladu sa svojim prioritetima.  

Autorka: Milana M.

#fokus #posao #ideje #ciljevi #trening #detalji #energija #vreme #planiranjevremena #organizacijavremena #organizacija #samoretkinadjuretke #pravitrenutak

Iza scene 2016 – okt – I jednostavan posao je – posao!

Oktobar, Beograd-Novi Sad
Profesija kojom se bavimo oblikuje nas i kao ličnosti. Jednostavan posao je tako za mene postao izjednačen sa nevažan posao, a to mi je donelo mnogo frustracije u radu. Evo o čemu se radi.

Raditi jednostavne stvari je frustrirajuće

Kao završni deo pisanja naučnog rada, sređivala sam naslove i imena autora literature koju sam koristila u radu. Dalje, iščitavala sam sa kolegom rad iznova i iznova da bi nešto zvučalo bolje i da bi ispravili sve slovne greške i otklonili nedoumice. To me je jako frustriralo i osećala sam da gubim jako mnogo vremena. Kao da me je nešto optuživalo i gušilo iznutra: „Gubiš vreme na gluposti, znaš li koliko drugog posla si mogla da uradiš, vidiš koliko te još stvari čeka“ itd. „Dobro, hajde redom i završi to“, rekla sam sebi i pored sve te frustracije nastavila da radim. Ovde je jasno da je frustracija vezna za ispravljanje sitnica i detalja koji jesu važni da se isprave, ali ne čine osnovni deo posla.

Šta kada je ceo posao jednostavan?

Trebalo je da pripremim vođenje fitness treninga. Obratite pažnju da sam rekla da je jednostavno – ne da je to lako! Jednostavno je jer su materijali dostupni, uputstva jasna i precizna – jednom rečju imate sve što vam je potrebno da kvalitetno urađen posao. Ne morate da prekopavate internet zašto i kako, ne morate da rešavate jednačine, ne morate da zaobilazite prepreke, uvek imate koga da pitate!  Sve je to jednostavno – pročitate materijale, probate i naučite. E to se za mene ispostavilo kao skoro nemoguća misija – pa lakše bi mi bilo da uradim 200 zadataka teške matematike!!!

Fotografija: Borko Matijević

Ne gubi vreme!

Tek u tom trenutku, kada je ceo posao bio „samo uzmi i uradi“ shvatila sam koliko jednostavne stvari doživljavam gubljenjem vremena! I svaki put kada sam „uzimala da uradim“ sama sebi sam vikala „Gubiš vreme! Ne gubi vreme!“ Koliko puta sam čula ovu rečenicu od kada znam za sebe. Sigurna sam da i vama zvuči poznato. Ne gubi vreme na gluposti, treba da radiš ovo, treba da učiš ono, ne treba da radiš to itd… 

Što kompleksnije to bolje

Od malena sam vežbala matematiku, kasnije i fiziku i imperativ za napredak bio je – radi što teže i kompleksnije zadatke. Ne možeš da napreduješ radeći lake stvari. Kasnije je isto važilo i na fakultetu i na poslu u programiranju. Što kompleksnije i veće stvari možeš da implementiraš, to si više cenjen. A detalji i sitnice? Pa to sada program u kome pišeš kod sam već u mnogome ispravlja i olakšava. Automatski stavlja zagrade, ispravlja imena promenljivih, predlaže funkcije i komande itd. Zašto bi se zamarala nečim što računar radi i preciznije i brže od tebe? 

I jednostavan posao je deo posla

Ova navika da tražim i rešavam kompleksne stvari sa jedne strane omogućila mi je da zaista brže napredujem, ali me je učinila nervoznom, brzopletom, da ne odrađujem stvari do kraja itd. Posao je gubljenje vremena samo u slučaju da te jednostavne poslove možete nekome da prepustite ili nekako da automatizujete – u suprotnom je i to neophodan deo većeg posla, koji morate da uradite da bi ceo posao bio gotov. A kada je nešto neophodno da se uradi, i to da ga baš vi uradite, onda je i važno. Tek tada sam mirne duše mogla da se posvetim i dovršavanju rada i kvalitetnoj pripremi treninga.

Autorka: Milana M.

#fokus #posao #ideje #ciljevi #trening #detalji #energija #vreme #planiranjevremena #organizacijavremena #organizacija #samoretkinadjuretke #pravitrenutak