Socijalni aspekt života u zajednici- bogatsvo i izazovi

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *