Poslednji dan purpurnih oblaka

Ti i ja na obali mog mora. Zalazak sunca. Sinhronizovan zajednički pogled u daljinu i razgovor se prekida. Pogledi nam se ponovo susretnu. Suze u tvojim očima i blago otvorena usta. Ona lepota – purpurna boja neba, šum talasa, i tvoj isprekidani glas dok se trudiš da savladaš dah i nastaviš razgovor. Ja gledam u more, pa u tebe, pa ponovo u more, i pokušavam da se setim svoje prethodne rečenice. Kako se svet dramatično promenio u ovih nekoliko godina koliko se nas dvoje znamo.

Ponovo pogledam u tebe, misao se prekine, ne mogu da završim rečenicu. Odmaknem se pola koraka unazad i ponovo skrenem pogled. Ali ovog puta prekasno, suza se već kotrlja. Čemu suza? Sećaš li se da sam te jednom pitala da li ti se nekad desilo da se rastužiš od lepote? To je, ništa drugo. Znam da će lepota ovog trenutka odzvanjati mojim bićem do kraja života. U ovom trenutku ona se urezuje u mene i menja me. Znam da je ovo poslednji put da gledamo jedno drugo u oči i naivno se nadamo velikom raspletu.

Vrlo brzo, nas dvoje više nećemo biti tu, u pogledima, šaputanjima i purpurnim oblacima. Dolaze dani zidova, kutija, kesa, i raduju se našim truplima. Ali u ovom času, pa makar to bio i poslednji put – baš ništa drugo osim naših pogleda, šaputanja i purpurnih oblaka ne postoji. Ne skrivaj zato pogled i ne govori. Dozvoli svojoj zgrčenoj suzi da se strovali.

Fotografija: Vladimir Tomić

Autor: Senka

1 reply

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] Poslednji dan purpurnih oblaka […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *