Sve ono što nam svaki dan prođe kroz glavu, ali zaboravimo čim naiđe nova misao, tema ili problem koji nas trenutno okupira.

Putopis iz Japana – 4. deo – Hirošima

Hirošima – i grad i spomenik i heroj

Pred nama je bio grad. Zelen i pun cveća. Sa divnoplavom rekom. Mostovima. Visokim i modernim zgradama. Bezobrazno lepim refleksijama. Ljudima. Neobično živ. Prkosan. Pred nama je bio grad koji je šestog avgusta 1945-e godine prestao da postoji. Hirošima je tada postala prvi grad na svetu na koji je bačena atomska bomba. Sedamdeset i jednu godinu kasnije, ja sam tu. Na parčetu istorije. U gradu, koji je za mene, u isto vreme i grad i spomenik i heroj.

Bulevar mira

…Ulica duga skoro četiri kilometra, nazvana, onako zvučno, Bulevar mira, zasuta cvećem i drvećem. Zasuta spomenicima od kojih svaki ima priču i svoj venac ždralova, brižno položen.
…Veliki memorijalni muzej, u kom su sačuvali sve što je ostalo. Rastopljene krovove. Nagorele školske uniforme Iscepane torbe. Priče o preživelim, i onim nepreživelim. Svašta…

Fotografija: Gordana Pejić – Hirošima

…Tu je i Hirošima Dome (na slici levo), građevina sa gvozdenom kupolom koja odudara od sjajnih zgrada. Nedaleko od te kupole, u vazduhu, onog jutra, pukla je bomba. Rasturila sve unaokolo, a nekim svemirskim čudom, nekim, ko zna kakvim, ova kupola ostade da stoji. Do danas, netaknuta.

Venci od hiljade i hiljade papirnih ždralova… kao poruka mira

Zaboravi se sve, kažu, zaboravi. Ali oni i dalje pletu vence od hiljade i hiljade papirnih ždralova i spuštaju ih svuda, svuda po gradu. Zašto, pitam ja?

Kažu – nadaju se da će skrenuti pažnju. Da će preneti poruku mira.
I da će bombe jednom za svagda prestati da padaju.
I da će gradovi prestati da postaju prašina.
Na celom svetu.
Zauvek.


A ja kažem, neka 2017-ta bude godina mira. Neka ludilo prestane svuda i u svima.
Jer, zaista nije vredno.

Prethodni deo priče: Nara.

Autorka: Gordana P.

Putopis iz Japana 3. deo – Nara

“Imate li minut”

Nara. Prilazi mi grupica dece. Uniforme, crvene kapice, rančevi na leđima. “Imate li minut”, pitaju. Jedna od devojčica iz fascikle u ruci izvlači beli papirić i pruža. Šta li traže, mislim se. Na solidnom Engleskom jeziku piše kako su učenici osnovne škole iz grada Gifu, trenutno na ekskurziji. Piše da im je veoma teško da nauče Engleski i da bi im značilo da razgovaraju sa strancima i tako vežbaju jezik. Na kraju, piše i da ukoliko nemam taj jedan minut vremena, slobodno mogu da kažem da sam zauzeta, oni će prepoznati tu rečenicu i neće se uvrediti.

Imamo minut više da delimo znanje

Kako vremena, dabome da imam, uz malo smeha i mnogo mlataranja rukama, prešli smo zajedno osnovne rečenice prilikom upoznavanja, postavljanje pitanja, davanje odgovora. Svako od njih je redom ponavljao, pažljivo i posvećeno. Nekako spontano, produžismo mi taj minut, jer svi mi uvek imamominutvišedadelimoznanje. Ili da učimo, pa makar bili i na ekskurziji.
Pozdravljamo se uz smeh, a oni kažu – spremili su poklon za one koji im pomognu. I tako ja, sasvim neočekivano, dobih drugi poklon u Japanu – napravili su par origami figurica, kimono od papira, sve to plastificirali i napisali velikim slovima HVALA.

Za uspomenu, i moju, a i njihovu, nastade i ova overexposed slika. Dete u žutim pantalonama, u sredini, to sam ja :)

Prethodni deo priče: Nara i jeleni.
Nastavak priče: Hirošima.

Autorka teksta i fotografija: Gordana P.

Taj pogled… ovde i sada

Taj pogled… Plave oči i taj pogled… U momentu je raspršio sve moje misli koje se stalno motaju po svesti i vratio me je iz tog bezdimenzionog prostora u sadašnjost – ovde i sada. U momentu sam postala potpuno svesna plavih očiju, sebe, ljudi oko sebe, prostora, galame…

Taj pogled… jedan od onih, koji te ostavi da se pitaš o čemu se radi. Šta se dogodi kada misli na trenutak nestanu?

14310815_307937369561863_180802120_n

Taj pogled… pogled čoveka koji zna ljude. Koji ih vidi onakvima kavi stvarno jesu. Koji prozre priče i pričice, pozorišne predstave drugih, čak i kada oni sami nisu u stanju da shvate šta se u stvari krije iza njihove sopstvene predstave.

Taj pogled… koji vidi to što jeste ovde i sada, tako kako jeste. Vrlo jednostavno, zar ne? A jednostavnost, jednostavnost je savršenstvo koje mogu dostići samo poneki, a iza čega obično stoji mnogo iskustva nesavršenosti.

Celo more različitih sudbina u jednim plavim očima i jednom pogledu.

Autorka: Milana M.

Putopis iz Japana 2. deo – Nara i jeleni

Jeleni i keks

Tu negde, u zemlji mange, anime i najbržih vozova na svetu žive i jeleni koji vam se poklone ne bi li dobili keks. Klim klim glavom – i vi naravno (kao i ostalii turisti) ne uspevate da odolite. Pohitate i za 100 jena (naših sto dinara) kupite taj poseban jelen-keks koji se prodaje u parku.
Što se tiče jelen-keksa, Jovan je probao i kaže je da je super!!

Fotografija: Gordana Pejić

1000 jelena

Inače… Nara, prva prestonica Japana. U jednom običnom parku u centru grada čuva preko hiljadu jelena koji slobodno šetaju parkom…da

Prethodni deo priče: Kjoto.
Nastavak priče: Nara.

Autorka: Gordana Pejić

Putopis iz Japana 1. deo – Kjoto

Nekom magijom mi se sporazumevamo

Moj prvi dan u Japanu. Stižemo u Kjoto, utrčavamo u taksi. Stara Tojota sa oštrim ivicama i vozač, Japanac, nasmejan i pričljiv. Mi ne pričamo Japanski, on ne priča Engleski. Ali nekom magijom mi se sporazumevamo, i pričamo, nabadajući top petsto osnovnih reči iz Engleskog jezika. Tu on sazna da smo iz Serubije (tako nazivaju Srbiju) i da nam je ovo prvi put u Japanu.

Papirni ždral – “For good luck”

I kroz smeh i tu neku poneku reč on se iskreno oduševi, jer ne dolaze ljudi često iz daleka, a posebno ne čak iz Srbije. I tada sa svoje police u kolima uzima malog, zelenog ždrala, okreće se ka meni koja sedim pozadi, onako dok vozi, i pruža uz reči “For good luck”. Uspeo je da nam kaže da je to njihova tradicija i da mi ga poklanja, čisto onako, za sreću.

Fotografija: Gordana Pejić


Čisto onako, ja da pomenem, svi ljudi koje sam srela na ovom putu bili su iskreno ljubazni i dragi. I savršeno su upotpunjavali moju impresiju o Japanu.

P.S. Origami papirići iz Japana – kažu da doprinosi harmoniji i smirenosti hm…
P.P.S. …i juče nastade moj prvi papirni ždral (čeka da bude poklonjen)

Nastavak priče: Nara i jeleni.

Autorka: Gordana Pejić

Lorelaj

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Posljednji sunčev zrak.

A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.

Hajnrih Hajne

Zašto je za nas sport više od sporta

Olimpijske igre 2016 Rio – Košarkaši Srbije igraće u finalu protiv SAD. Premotavanje filma – od kada znam za sebe pratile su se utakmice reprezentacije, to je bio veliki događaj uvek, navijanje i radost za svaku pobedu. To je oduvek bilo više od sporta i više od takmičenja. Jer kada nismo imali ništa – imali smo vas, sportiste i sportistkinje i vaše igre i medalje. To je za sve nas bila vera da se može uspeti bez obzira na sve! Vera da iako tada nismo imali ništa uz rad, trud, strast, požrtvovanost i posvećenost možemo da uspemo. To je inspiracija i motivacija u zemlji ogorčenih i razočaranih, u zemlji bez nade. To će za mene uvek biti jako važan deo detinjstva – beskrajno vam hvala na tome! Živeli!

sport

Autorka: Milana M.

Čovek u areni – Teodor Ruzvelt

“Nije kritičar onaj koji broji, niti je čovek onaj koji upire prstom u jakog čoveka koji posrće, ili da su činioci dela mogli bolje. Zasluga pripada čoveku koji je zapravo u areni, čije je lice umazano prašinom i znojem i krvlju, onome ko se divlje bori, ko greši, koji ostaje kratkih rukava iznova i iznova jer nema napora bez grešaka i mana; ali koji zapravo teži da čini dela; ko poseduje veliki entuzijazam, veliku posvećenost; ko se daje za više ciljeve; ko na kraju krajeva zna trijumf velikog dostignuća, i koji u najgorem slučaju zna, ako ne uspe, nije uspeo usuđujući se smelo, te njegovo mesto nikada neće biti sa onim hladnim i stidljivim dušama koje nikada nisu spoznale ni pobedu ni poraz.”
– odlomak govora „Čovek u areni“ Teodora Ruzvelta

teodor-ruzvelt

Dobro jutro draga, hoćemo li na kafu?

Zurich

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

Rado bih ti skuvala kafu, ili izašla negde do grada da popijemo tu vikend kafu, ne mora ni da bude jutarnja, može podnevna, popodnevna… Ionako je to samo izgovor za jednu dobru trač partiju ili naše svakodnevno filozofiranje i prebiranje po fiks-idejama. Ovako draga, skuvala sam sama sebi kafu, spremila doručak, napisala sam ti svoje misli ukratko preko nekog četa, ostavljajući ih da pročitaš kada stigneš, jer znam da ti je dosta celodnevnog gledanja u monitor računara i grbljenja nad tastaturom istog. Ipak se nadam da ćeš naći malo vremena i za te moje misli odmah čim se probudiš, dok se još ne ubajate, dok još imaju neku energiju. A ko je i meni kriv što ustajem rano, par sati pre nego što se bilo šta otvori – pekara, prodavnica, jer pijaca ovde nema.
A i inostranstvo mi je sada krivo što su godine zakucale na vrata… Kada sedim i radim sama dođu te misli, te opasne misli preispitivanja sebe do srži sopstvenog bića i smisla postojanja, okret za sobom da vidiš šta je sve tamo ostalo – kroz godine i kroz prostor.

Učili su me da budem dobra i poslušna, dobar đak, vr edna i to sam se uvek i trudila da budem. Sada mi je zbog toga žao, sve treba biti samo ne poslušan – jer poslušni rade za druge – prvo za druge ljude, posle za druge zemlje.
Tako me muči već neko vreme, daraga, misao da je nebo uvek, ali uvek najplavlje kod kuće. Jer tamo je porodica, prijatelji.. Oni koji su ostali.. A drugi su negde, isto kao i ja što sam sada…
Kod kuće si svoj na svome, kod kuće znaš ljude, mesto, stvari i način, kod kuće pripadaš. Ovde si uvek pomalo čudan, drugačiji… Međutim, jednom kada odeš, jednom kada si napolju, to te promeni. Koliko god ti neko pričao o tome, i da želiš da mu veruješ jednostavno ne razumeš dok ti se ne desi, dok se ne promeniš. Onda, odjednom, prestaneš da pripadaš kod kuće kako si ranije, gledaš na sve to nekim drugim očima, iz neke druge perspektive. To je istovremeno i lepo i strašno – pripadaš i ne pripadaš na oba mesta. Jedini izbor koji ti tada preostaje je da prestaneš da pripadaš bilo kome, bilo čemu i da potražiš svog autentičnog sebe.
Nego draga, tebe još uvek nema da se javiš, dovršila sam kafu, odoh prionuti na posao…
Autorka: Milana M.

Električni traktor – više od ideje

dr Nikola Popov i Ivan Jovanov

dr Nikola Popov i Ivan Jovanov

Električni traktor “Idvorsky Electric Tractor” je ideja trojice mladih inženjera elektrotehnike – Ivana Jovanova (33), Dalibora Markovića(32) i dr Nikole Popova(32). Oni se sa idejom prototipa takmiče za prolazak u finale i učešće na Globalnom samitu preduzetnika krajem juna ove godine i pronalaženju investicija iz inostranstva.

O ovoj sjajnoj ideji prvi put sam čula od Dalibora Markovića, kada smo se igrom slučaja našli na putu iz inostranstva nazad za Beograd. Tokom celog puta, zaraznim entuzijazmom mi je pričao o čemu se radi, kako su planirali, koliko su se dali u ostvarivanje ideje, koliko je volje, energije, truda i rada uloženo samo da bi došli do polufinala i sada je trebalo da rade još više, da se za ideju pročuje i da i glasovima publike uspeju da dođu do finala! Srž ove ideje o čistoj i jeftinijoj energiji za poljoprivrednike, sama po sebi generiše pozitivnu energiju, a pogotovo kada vidite i čujete sposobne mlade ljude, u Srbiji, koji su odlučili da se pokrenu, da pokrenu nešto novo, naprave nešto novo, dodaju pravu vrednost ovom svetu!

Za mene, njihova ideja, celo ovo glasanje i takmičenje ima i tri dodatne dimenzije.

1. Znanje i podrška vraćaju se znanjem i podrškom

U ranijem tekstu o studentskom organizovanju, pisala sam o tome kako stariji članovi organizacija daju i znanje i podršku mlađima bez ikakvog očekivnja da im se to direktno vrati, jer je isto tako njima neko drugi dao znanje i podršku bez očekivanja da im se to vrati. Za ovu trojicu momaka došao je momenat kada se sve što su oni uložili u studentsko organizovanje, a uložili su mnogo, vraća njima preko podrške njihovih mlađih kolega i naslednika.

2. Sami smo sebi podrška i reklama

Međusobna nesebična podrška ljudi ovoj ideji je svojevrsno obećanje da će isto tako neko drugi podržati tvoju inovativnu ideju ako je budeš imao. Da, baš tvoju! Ako si pozitvan, ako gradiš, ako se trudiš, ako daješ, ako vredno radiš i tražiš podršku – dobićeš podršku! Zapravo ceo sistem i treba okrenuti ka tome da se ljudi međusobno promovišu i podržavaju, po vrednosti koju donosi njihov rad i njihove ideje. Tada veći marketing i nije potreban i nekako spontano kreće sam od sebe.

3. Vera da bolje sutra ipak postoji

Svima nam je muka od loših vesti, važnih i tužnih saopštenja, propadanja i nazadovanja države. Hajde da se okrenemo od toga onome što vredi i što u ovoj zemlji uspeva. Ideje poput Idvorski Electric Traktora su van svakodnevnog sistema i podsećaju da može da se napravi nešto novo i u Srbiji. Navešću samo neke od primera domaćih kompanija i ideja nastalih baš ovde: Nordeus, daj-daj, Strawberry energy, ispovesti, Noiz itd. Ako se okrenete i pogledate malo bolje, naćiće se još dosta toga što se dalje proizvodi u Srbiji. Da, dok god ima onih koji ovako rade, bolje sutra će doći – treba da nas je što više!

Tehnički detalji glasanja (završeno 01.05.2016.)

Glasa se svaki dan do 01.maja.2016. Potrebna je inicijalna registracija na linku, a zatim se bira Ivan Jovanov (jedini učesnik iz Srbije) – dozvoljeno je po 1 glasanje svakog dana. Idvorsky Electric,Dalibor Markovic ‪#‎electricvehicle‬ ‪#‎ecology‬ ‪#‎pureenergy‬ ‪#‎GISTTechI

Električni traktor Idvorski

Električni traktor Idvorski

Idvorski Electric

Sajt: http://idvorsky-electric.com/
FB stranica: https://www.facebook.com/idvorskyelectric/

Autor: Milana M.