Kada dan započne prerano

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda kada dan započnete prerano? Ustajete umorni i neispavani, pitajući se kako ćete da pregurate vreme do pauze, ručka, kraja radnog vremena, odmora, godine, penzije? Da li imate utisak da su sva lakoća i radost življenja ostali negde u nekoj prošlosti, da je nekada bilo lepše, bolje, radosnije? Kada biste mogli da se vratite u vreme o kome maštate, verovatno biste se našli u momentu kada ste sanjali o nekom boljem sutra, lepšoj i radosnijoj budućnosti…Kako god da okrenemo, kao da nam taj momenat radosti i lakoće stalno nekako izmiče i kao da provodimo čitav život tragajući za „ tim“ osećajem, stalno se nadajući da ćemo ga uhvatiti kad postanemo ili budemo imali ovo ili ono.

Unutrašnja radost je stanje a ne postajanje

Da bismo dosegli tačku unutrašnje radosti, prvo moramo pronaći tačku unutrašnjeg mira i balansa. Kakve god da su oluje napolju, šta god da nam se u životu dešava, najmirnije je što smo bliže centru. Centru čega? Centru samog sebe, svoje sopstvene svesnosti, mestu odakle sve počinje. To je mesto na kome uvek nalazimo osveženje, okrepljenje koliko god iscrpljeni životnim okolnostima bili. Ako se dovoljno dugo tu zadržimo možemo obnoviti sebe, svoju energiju i pronaći novu životnu radost i smisao. Da bismo to učinili, ne treba ništa da radimo ili postajemo, još manje da imamo.  Zapravo treba da pustimo. Da pustimo sve što nam više ne služi, sve što nam je postalo pretesno i suvišno, bilo da su to mentalni i emocionalni obrasci, odnosi, stvari, okolnosti ili situacije koje kreiramo. Kada dozvolimo sebi da neko vreme budemo u praznini (koliko god to u nekom momentu zastrašujuće izgledalo) otvorićemo prostor za nove početke, nove ljude, nove situacije koje nam mnogo više služe, koje su mnogo više usklađene sa nama i koje daju nov vetar našim jedrima. Počećemo da vidimo širu sliku i sve će postepeno postati mnogo smislenije i jasnije. To je mesto sa koga magija počinje da se stvara.

Ego je vrlo korisno sredstvo kada se pravilno koristi

Ego, u smislu u kome koristim tu reč, predstavlja strukturu našeg fizičkog, mentalnog i emocionalnog tela. On sačinjava našu prvu i osnovu strukturu i omogućava nam da postojimo u svetu fizičke realnosti. Da nema njegove strukture, svest ne bi imala mogućnost „uzemljenja“ i naše prisustvo u obliku u kome ovde postojimo jednostavno ne bi bilo moguće. Sa tim u vezi, ego nije ni pozitivan ni negativan, već neophodno vozilo pomoću kojeg naša Duša stiče i procesura iskustva u fizičkom svetu.  On postaje disfunkcionalan kada poveruje da je on sve što postoji, kada ograničava svoju perspekitvu i poveruje da postoji samo ono što je on u stanju da spozna, pri tom koristeći sve alate i trikove da zaštiti svoju paradigmu poznatog. Sa druge strane, u emocionalnom smislu  ta disfunkcija se izražava kroz emocionalne obrasce koji nam ne služe kao integrisanom i celovitom biću, ignorisanje, potiskivanje i izbegavanje proživljenog emotivnog bola kojeg godinama „guramo pod tepih“ izbegavajući da se suočimo sa njim, a time takođe kreirajući  i čitav niz poremećaja u fizičkom telu.

Svest se ne deli na dobru i lošu, ona je sve što postoji

Svest je sve što postoji. Sve je povezano i svi smo povezani i kada jednom počnemo da uviđamo te veze i povezanost, počinjemo da shvatamo da sve ionako iznutra dolazi. Počinjemo da spoznajemo sebe u svojoj veličanstvenosti i u svojoj disfunkcionalnosti. Tada ego može da odahne jer više ne mora da se skriva od sebe samog. Time otvaramo prostor novom kvalitetu koji dolazi kako se povezujemo sve dublje i sve više sa sobom i sa svojom svesnošću. Kada smo na taj način povezani, možemo se povezati i sa svesnošću drugih ljudi. Tada svi naši odnosi počinju drastično da se menjaju. Ljudi koji ometaju naš razvoj će jednostavno početi sami da odlaze iz našeg života, spontano ćemo početi da privlačimo vedre, vesele i ispunjene ljude. Verujte mi, ima ih oko nas, svuda, samo nam se putevi možda još nisu ukrstili. A ako još nisu, trebalo bi da se zapitamo zašto. Svest će nas sama do njih odvesti. Ego se bori, raskida, odvaja. Svest je prirodan tok evolucije. To ne znači da ne treba ništa da činimo. To znači da nam kroz intuiciju svest „šapuće“ kad, šta i na koji način da učinimo. Na svakoj raskrsnici ona zna najkraći, najlakši i najlepši put. Ona se ne može spoznati racionalno, nju otkrivamo kada se povežemo sa sobom na jednom potpuno drugom nivou, kada spoznamo sebe u celosti i osvestimo da smo mnogo više od toga što mislimo da jesmo. Da li moramo da odemo u šumu i odreknemo se svega da bi se to desilo? Definitivno ne (iako za neke to može biti put). Dovoljno je par minuta dnevno tišine kada smo fokusirani na sebe. Kada se usudimo da pogledamo šta se to krije iza najezde misli i emocija? Šta se nalazi u toj tišini, praznini? Da li je to zaista praznina ili ona predstavlja zapravo istovremeno i paradoksalno i potpunu ispunjenost koju tako čežnjivo tražimo? I da li zapravo postojanje u tom paradoksu predstavlja vrata buđenja Duše i nas u svoj svojoj raskoši i veličanstvenosti? Kada prođemo kroz vrata tog paradoksa shvatamo da nam naš ego može biti asistent, neverovatna biološka mašina, „procesor“ svih naših iskustava. Mi smo ti koji sedimo za računarom, on je taj koji obrađuje informacije i stimulanse iz spoljašnjeg sveta. Ta spoznaja u prvom momentu može biti zastrašujuća jer podrazumeva „obradu“ svih informacija, ne samo onih koje nam se sviđaju i koje su nam prijatne. To je proces kroz koji učimo kako da osetimo i prihvatimo bol, tugu, bes, sve ono što težimo da ignorišemo ili što su nas učili da ne treba da osećamo. Kroz paradoks potpune predaje i prihvatanja SVEGA što nam se u životu dešava, postajemo osnaženi i dobijamo alate kako da promenimo svoje živote bez potrebe da kreiramo nov bol, patnju i disfunkciju. Ne kroz borbu, ne kroz kontrolu, već kroz prihvatanje, što nam donosi novu lakoću i radost življenja koja nam omogućava POTPUNO PRISUSTVO u sopstvenim životima i u fizičkoj realnosti čiji smo deo. Svest je silaskom u fizičko telo želela iskustvo, mi imamo moć da joj to iskustvo pružimo. Ona nama daje širinu, mi njoj strukturu. Ona nama daje prilike, mi njoj rezultate. Ona nam daje inspiraciju, mi njoj kreaciju. Zapravo, u jednom momentu shvatimo da igramo u istom timu. Da li je tada potrebno da se odreknemo materijalnog ne bi li pronašli unutrašnju radost kojoj smo oduvek težili? Apsolutno ne, ukoliko materijalno ne vidimo kao ono što kreira to ispunjenje. To je, kao i sve ostalo deo našeg iskustva kao fizičkog bića, a ispunjenost i radost življenja su oduvek bile i ostaće u nama.

Predlog muzičke meditacije: Be still Uživajte ;)

O meni možete više pročitati ovde

Autor fotografije i teksta: Ana S.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *