Članci

Zajedno

Bićeš moj.

Posle toliko vremena, danas je postalo jasno. Danas je slomljena brava na ključaonici budućnosti, i njeni još nejasni obirsi počinju da se ukazuju. Istina koja je začeta ko zna kada, koje sam se bojala i odbijala da je vidim.

Ta klica koju nisam razmela, ali ipak nisam mogla da je napustim, ostavim u hladnoći zaborava. Nosila sam je uvek sa sobom. Vreme je prolazilo, a ona je rasla.

Grejala sam to jaje i šaputala mu da će sve biti dobro. Ja sam se njega plašila, a šaputala njemu da se ne plaši. Ja ću ga čuvati. Ono je ipak moje.

Hoće li kad probije ljusku bljunuti vatru i spržiti nas? Hoće li plačljivo puzati? Ili će razmahnuti raskošna krila ne bismo li ga uzjahali i odleteli u nove daljine zajedno?

Još ne znamo kakvo je to stvorenje. Čekamo da nam se ukaže. Još ne znamo kako će se tačno sve odvijati. Ali danas se pojavila prva pukotina na ljusci. Danas sam u tebi videla muškarca koga volim, koji to zna i ume da nosi.

Biću tvoja.

Autor: Senka

Fotografija: Jelena Malešević

Pročitajte i:

 

Kakva je tvoja idealna veza?

Svašta nas uče u školi i po fakultetima. Gotovo ništa o stvaranju i održavanju zdravih međuljudskih odnosa, o radu sa drugima, emotivnom razvoju, izboru partnera, o vaspitanju dece, o važnosti razvoja sopstvene ličnosti… Ovo su teme o kojima sam dosta razmišljala s vremena na vreme prethodnih godina i kako bi to moglo da se reši na neki način. Važno je jer je kvalitet naših odnosa sa drugima i sa samima sobom kvalitet našeg života. O međuljudskim odnosima i o tomr kako da budu što kvalitetniji učila sam čitajući i sa seminara poslovnih veština koji su mi bili bliski i dostupni.

Škola za partnerske odnose

Kada me je drugarica pozvala da odemo na radionicu “Idealna veza zašto je nemaš i kako do nje?” pomislila sam:“Šta je sad pa to?”. Umesto očekivanih “ad-hoc” saveta iz kategorije “kako upecati muža” radionica se sastojala iz sledećeg:
promene fokusa sa traženja partnera sa određenim karakteristikama na definisanje onoga šta je nama u vezi potrebno
otkrivanju sopstvenih toksičnih uverenja o tome kakvi su muškarci, kakve su žene, šta ko “mora” i “treba” da radi i ostalih predrasuda i stereotipa
da je osnov svakog odnosa dobra komunikacija
Detaljan sadržaj radionice je na ovom linku, a u nastavku pišem ono za mene najznačajnije što sam naučila na njoj i što sam povezala sa nekim ranijim zaključcima i razmišljanjima.

Veza je odnos sa nekim

Emotivna veza je pre svega odnos sa drugom osobom. Partner ili partnerka su samo jedna od osoba sa kojima smo u odnosu. Tu su još prijateljstva, srodstva, poslovni odnosi itd. Ono što mi se jako dopalo sa radionice je definicija šta je to što je osnova svakog odnosa. To su 4 P:
Poštovanje
Poverenje
Podrška
Prijateljstvo

Zašto mi je ovo bilo važno? Prosto, u nekom trenutku sam pogledala svoje odnose sa bliskim, dugogodišnjim prijateljima i prijateljicama i shvatila sam da je definicija tog prijateljskog odnosa upravo to da mogu da im kažem o sebi bilo šta, bez straha da će me osuditi i bez potrebe da to nešto ulepšavam. Jednostavno, ja sam takva kakva sam, ne trudim se da “igram neku ulogu”. Moji bliski ljudi me prihvataju baš takvu kakva sam sa svim mojim fiks idejama i ja njih isto tako. I jedni drugima smo interesantni upravo takvi, podržavamo se i smejemo istim glupostima i tešimo zbog istih briga. Zato i jesmo prijatelji.

Sličan princip treba da važi i za partnera – ne treba njemu da se femkamo i da mu se dopadnemo zato što mislimo da je idealan za nas (jer ima hemije, jer izgleda tako i tako, jer radi to i to i zarađuje toliko i toliko), nego prosto da kliknemo i da možemo da budemo to što smo i da to ide. A ti? Kakvi su tvoji odnosi sa prijateljima, porodicom, partnerom? Da li ova 4 elementa postoje u svim tvojim odnosima? Ako da – sjajno! Ako ne – zašto si u takvom odnosu? Da li u njemu možeš da budeš to što jesi?

Važno je da se dopadneš drugima

Da se razumemo: Većinu odnosa započinjemo ovom filozofijom. Svako ima potrebu da bude voljen i prihvaćen i to je normalno i prirodno. Međutim, u slučaju emotivnih veza, često preterujemo. Šta se dešava? Prvo se šepuriš i montiraš da se dopadneš onoj drugoj strani, smeješ se forama za koje misliš da su glupe, jer eto, sviđa ti se. Pa onda odbijaš da prihvatiš da ti je zasmetalo ovo i ono. Nema veze, nije to tebi bitno, dobra je osoba. Nije važno što se hvata za reč, uspete da se objasnite na kraju. Na kraju.

Posle, kad se glava ohladi, sve više te nervira to hvatanje za reč. Na kraju se brecaš i pitaš se kako to nisi video/videla na početku. Pa jesi, samo je tvoja odluka bila da to ignorišeš. A i u početku ti je fokus bio na tome da se ti njemu/njoj dopadneš, a ne na tome da li je tebi nešto ok ili nije ok. U stvari, sada da te pitam: Šta ti smeta, a šta jako voliš u vezi? Da li bi znao/znala da nabrojiš?

A šta je tebi potrebno u vezi?

Ovo je pravo i najvažnije pitanje koje treba sebi da postavimo. A pogotovu kada upadnemo u bilo kakvu vrstu nezadovoljstva. Vaspitani smo kako mi treba da se ponašamo prema drugima, na koji način da se njima dopadnemo, ali ne i da prepoznamo šta je to što nama treba. A nikako da to što nam treba tražimo!
Na primer, meni u vezi nije neophodno da neko vozi kola kod majstora, menja sijalice i popravlja bravu na ulaznim vratima, jer to je nešto što i sama mogu da uradim (iako je mnoogo lakše da to neko drugi uradi, priznajem!). Zato mi je neprocenjivo kada je pored mene neko ko sa obe noge stoji na zemlji, pa kada odlutam stazama svog perfekcionizma i počnem da se nerviram “zašto nešto nije” i “zašto ja to nisam bolje uradila”, samo me preseče jednom suštinskom rečenicom i skalira moj doživljaj problema sa: “totalna katastrofa” na “pa to uopšte i nije problem”.

Fotografija: Stefan Barna

Kakav je tvoj osećaj veze?

Promena nastaje kada prestaneš da gledaš kako da se dopadneš nekome i fokusiraš se na to da definišeš kako želiš da tvoja veza izgleda, kada je sve prirodno, sa lakoćom i bez napora u svakodnevnom životu. Ono što nam je u glavi su ideje veze iz knjiga i filmova, razna uverenja i klišei. U realnom životu, to ne funkcioniše. Kako tebi izgleda idealno vreme koje provodite zajedno? Šta radite? Kako se zabavljate? Da li putujete? Da li trenirate zajedno? Ili jedete kolače i kuvate zajedno? Kako se osećaš u tim situacijama?

Za primer klišea uzeću zajedničko trčanje. Za mene je trčanje neka vrsta sita za misli i samo ponekad mi prija društvo, a navikla sam da trčim sama. Zajedničko trčanje bi mi odgovaralo jedino u varijanti gde je svako fokusiran na sebe, sluša svoju muziku i ne govori ništa. To sam probala i to mi prija, a razgovor za vreme trčanja nešto je što izbegavam.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Drugi primer: zajedničko gledanje serija. Poslednju seriju sam odgledala pre par godina i to jer me je zanimala sa naučne tačke gledišta. Ovo svakako ne bi bilo nešto što bih ja želela u svojoj idealnoj vezi (što ne znači da nekad neću ovo promeniti).

Zato je jako bitno da znaš kakav je to osećaj biti u jednoj kvalitetnoj vezi. Nažalost, većina nas ne zna kakav je to osećaj jer nije doživela i nije imala prilike da vidi primer. Ali sve se da naučiti.

Učenje spoznajom

Ne možeš da zamisliš kakav je osećaj kada ti se prsti smrznu na hladnoći ako ti nikada nije bilo hladno. Ili kakva je tekstura snega ako nikada nisi video, a kamoli dodirnuo sneg. Isto tako i za osećanja, osećaje, emocije – to mora da se doživi, da se spozna.

Ja sam tek nedavno, zahvaljujući jednom posebnom muškarcu, spoznala kako izgleda kada ti neko uliva potpuno poverenje i sigurnost. Taj osećaj bih opisala sa “kao malo vode na dlanu”. To nije da ti neko titra i ispunjava svaku tvoju želju. To je osećaj potpunog prihvatanja, sigurnosti i zaštićenosti. To ranije nikada nisam imala priliku da proživim i ne bih ni znala kako izgleda da nisam upoznala njega. Sada kada znam kakav je taj osećaj, sasvim sam sigurna da to želim da imam u odnosu sa svojim partnerom.

 

Dakle, da bi što bolje znali šta nam odgovara, treba da prođemo kroz različite osećaje. A to je jednostavno upoznavanjem i interakcijom sa različitim ljudima koji nisu “isti kao ti”. Ovo je važno za svaku vrstu interakcije i razvoj ličnosti uopšte, ne samo za emotivne odnose. Eksperimentišeš, probaš da gledaš sebe sa strane, da reaguješ drugačije nego što bi inače, da pričaš sa onima sa kojima inače ne bi pričao/pričala. Ne možeš da čuješ i naučiš ništa novo ako si stalno sa istom grupom ljudi koji misle isto kao ti.

Učenje primerom

Druga vrsta učenje je učenje primerom. Ko nam je model za emotivne veze? Roditelji, naravno. Hteli ili ne hteli ovo je duboko usađeno u nama, ali ne samo od roditelja nego i od generacija pre. A roditelji, ovde na Balkanu – to su skoro uvek uloge mame i tate i skoro nikad uloge partnera i supružnika. Da li ti kažu da si “ista majka/isti otac”? I onda naravno da nam je lakše da igramo te igre, jer “znamo kako se to radi”, nego da se zapitamo šta je nama potrbeno i šta nama odgovara. Ponovo, pogledaj oko sebe, nije ono što je tebi normalno i jedino što postoji.

Čitanje misli

Za kraj, kvalitet veze dominantno je određen kvalitetom komunikacije. A najjača smetnja u komunikaciji su pretpostavke. To što ti pretpostavljaš da neko misli ili ne misli, ili oseća, ili će ti izaći u susret bez da ti to tražiš. To što ti vidiš i ono o čemu ti misliš je tvoja logika i tvoj fokus. Sasvim je sigurno da neko drugi ima i drugačiju logiku i drugačiji fokus. I tako pretpostavljajući nešto što često i nema neki realan osnov dolazimo do nesporazuma, u odnos donosimo negativan emotivni naboj koji se onda širi u vezi kao zaraza. Dok se ne iskoreni ili dok vezu potpuno ne uništi. Zato je izuzetno važno uočiti sve pretpostavke koje pravimo i zameniti ih pitanjima. Jer odgovori na pitanja daju realnu sliku stvari i razbijaju iluzije.

Uputstvo

Mnogo je informacija, pa bih sve to da složim u par rečenica
Raščisti sa sobom šta ti je potrebno
Definiši kako tvoja idealna veza izgleda i u odnosima sa drugima zadrži fokus na tome kakav je odnos sa drugom osobom, a ne kakav je status te osobe, kako ona izgleda čime se bavi i koliko zarađuje
Osvesti kakve pretpostavke praviš u svakodnevnoj komunikaciji i izameni ih pitanjima.

Na kraju – srećno :)

Autorka: Milana M.

Vrednuj ono što imaš i teži onome što želiš

Jedna od stvari koju vidim kod mnogih ljudi oko sebe je da za sebe misle da nisu dovoljno dobri. I ja imam isto to uverenje, da se razumemo, i u poslednje vreme sam počela da sagledavam koliko to loše utiče na ceo moj život.

Zašto tako mislimo o sebi?

Zato što našim roditeljima nije bilo dovoljno dobro to što smo radili. Nisi ovo slovo napisala kako treba, taj zadatak je lak – radi teže, ne sediš kako bi trebalo, brzo si to nešto završila vrati se i nauči još više itd. Dakle šta god da smo kao mali radili, uvek je moglo bolje.

Zašto to utiče loše na život?

Zato što uvek vidiš no što ti nedostaje! Baš tako! Tvoj fokus je na tome što treba da uradiš, što treba da dostigneš i čemu treba da se posvetiš. Dakle, fokus je na onome što nemaš i nisi. Izgubiš iz vida ono što imaš i jesi, ono što radiš dobro. A baš to je ono što te čini zahvalnim, pozitivnim, ponosnim na svoj rad, srećnim što si doprineo životu i ljudima oko sebe! 

Uvek može bolje, ali da li je potrebno?

Ako nešto nije savršeno ne znači da nije dobro i da nije značajno. Ja imam veoma lep rukopis, naročito kada se potrudim, ali da li su sva moja slova A ista? Da li je svako moje slovo i nagnuto pod istim uglom? Nije! Da li to menja činjenicu da je moj rukopis lep i čitljiv? NE! Da li ima neko ko piše još lepše? IMA! Da li ja treba da ne vrednujem svoj rukopis jer ima neko ko lepše piše? NE. Da li se svima sviđa moj rukopis? NE! Ono što je važno je da se meni sviđa, da je meni dovoljno dobar i funkcionalan.
A šta smo mi dobijali kao poruku od roditelja – tvoj rukopis nije dovoljno dobar jer ima neko ko piše lepše.

Roditelji su radili najbolje što su znali i umeli

Pošto je ovo vrlo upiranje prstom u naše roditelje, sada želim da njima pružim razumevanje zašto je to tako.

1. Zato što oni za nas žele najbolje. Vide da možemo bolje i onda nas i forsiraju da radimo to bolje. Međutim lako je preterati i povrediti nežnu dečiju dušu, tako da umesto poruke možeš bolje jer si sjajan, dobiješ poruku nisi dovoljno dobar.

2. Rade najbolje što znaju. I oni su isto tako bili deca i njih su isto tako vaspitavali – dakle za njih je dalo rezultate, tako da to primenjuju i na nama.

3. Bili su umorni. Mi, deca devedesetih, naši rodtielji, kada je trebalo da budu u najboljim godinama svog života, da uživaju u plodovima svog školovanja, rada i budu u mirnom periodu rasta i uživanja, ni krivi ni dužni progutani su jednim okrutnim i ružnim vremenom koje je srušilo sve materijalno, ali još gore i sve moralno u šta su oni verovali i u skladu sa čim su živeli. I umesto onoga što su prirodno očekivali iz jednog komunističkog sistema, bili su primorani da se bore za opstanak kako znaju i umeju. A najviše ih je pogodilo razočarenje… I to se odrazilo i na nas kroz vaspitanje – ili si borac ili ćeš nestati.

4. Plašili su se da se ne uobrazimo. Jer na našem podneblju skromnost se vrednuje kao vrlina i neguje se to da ne treba sam da se namećeš nego da neko drugi treba da te uvaži, pohvali itd. Ne treba biti samohvalisavac, ali ne treba biti ni skroman. Treba biti realan po pitanju svojih sposobnosti.

Ako sam sebe ne ceniš, kako očekuješ da neko drugi to uradi.

Kako da se oslobodimo toga da nismo dovoljno dobri?

Tako što ćemo da cenimo sebe, zbog onoga što jesmo dok istovremeno težimo ka boljem. Dakle ne ono ja sam car/bog/kralj itd, to je zanošenje i obično se dobije po nosu. Treba biti realan prema sebi, to daje ubedljivo najbolje rezultate – šta radiš dobro, a šta radiš loše i treba da popraviš. Kada si realan, onda si zadovoljan svojim uspesima – nisi euforičan, jer znaš da je ono što si uradio rezultat tvog rada i vrednosti.
Isto tako kada nešto ne uradiš kako treba, nezadovoljan si, ali nisi očajan – znaš da to treba popraviti i to je to. Dakle kada si realan, mnogo manje si pod uticajem osećanja i dobrih i loših, a tada si mnogo rasterećeniji i lakše napreduješ.

Vrednuj ono što imaš i teži onome što želiš je kratak i jasan recept za uspeh i napredak, bez opterećivanja, stresa, fokusirano i direktno! Na kraju napravi spisak stvari koje kod sebe vrednuješ ;) Uživaj u danu.

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i:

Kako kreiramo svoju realnost?

Koliko puta ste se samo zapitali: „Zašto mi se ovo dešava u životu? Zbog čega privlačim probleme, loše ljude i izazovne situacije? Zašto ne mogu da kreiram realnost u kojoj ću biti srećan i ispunjen?“ Zar ispunjenost, sreća i ljubav nisu ono čemu svi težimo? Ako jesu, šta je to što nas sprečava da do njih dopremo?

Naša verovanja su filteri kroz koje doživljavamo realnost

Po definiciji Teta Isceljivanja verovanja su tvrđenja koja naš um ne dovodi u pitanje, koje doživljava kao apsolutnu istinu i na osnovu kojih povezuje, tumači i percipira sve ostale informacije koje dobija. Na osnovu toga kreira ili reaguje na nove situacije sa kojima se ranije nije suočavao. Naš um se može posmatrati kao izuzetno razvijen biološki kompijuter, a verovanja kao bazni programi koji omogućavaju svim ostalim izvršnim programima da rade. Iz ovoga je lako izvesti logičan zaključak da ukoliko imamo disfunkcionalna bazna verovanja ni jedan „operativni“ program neće raditi kako treba i da će samim tim rezultati koje dobijamo na kraju biti polovični, izvitopereni i konfuzni ili će jednostavno izostati.

Fotografija: Vladimir Tomić

Kako su naša bazna verovanja nastala?

Prema učenju Teta Isceljivanja verovanja možemo podeliti u četiri kategorije prema nivou na kome su nastala i to su osnovni nivo, genetski nivo, istorijski nivo i nivo Duše.

Osnovni nivo

Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. To su verovanja koja smo usvojili posmatrajuću kako se naši roditelji ophode međusobno i prema drugim ljudima, kako reaguju na okolnosti i situacije. Ako se naši roditelji svađaju vrlo je verovatno da ćemo da poverujemo da je ljubav bol i da ako volim nekog moram da ga povređujem ili moram da budem povređen. Emocije i traume majke se vrlo često vibraciono prenose na plod u toku trudnoće. Ukoliko je majka u trudnoći zlostavljana i odbačena beba može poverovati da je život opasan, da je bezvredna i da zaslužuje da bude zlostavljana.

Genetski nivo

Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK. Smatra se da nosimo informacije i do sedam generacija naših predaka. Primer ovih verovanja je da je život zemljoradnika težak, verovanja vezana za oskudicu, siromaštvo, nedostatak, glad, patrijarhalna verovanja vezana za položaj žene u porodici npr. žena mora da se žrtvuje da bi bila voljena ili da bi bila dobra majka, žena mora da zadovolji muža (muškarca)…

Istorijski nivo

Istorijski nivo obuhvata kolektivno nesvesno polje čovečanstva tj. polje u kome se nalaze iskustva celokupnog čovečanstva iz različitih vremena i prostora. To su verovanja koja su kroz istoriju mnogo puta potvrđena od strane ljudi i koja su ostala zapamćena u morfičkom polju čovečanstva i koje ljudi percipiraju kao apsolutnu istinu. Primer za istorijski nivo verovanja je da su ljudi opasni, neke bolesti npr.rak, dijabetis su neizlečive, ljudsko telo je smrtno, ljudi moraju da stare… Ovi programi se najčešće nalaze i na drugim nivoima, s tim što su oni najčešće nastali na istorijskom nivou a onda su kasnije preneti i na osnovni i na genetski nivo.

Nivo duše

Najdublji nivo verovanja su verovanja na nivou Duše. S obzirom da je Duša, kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog razvoja postoje verovanja koja se nose čak i na ovom nivou. Ona su nastala u različitim realnostima i okolnostima i predstavljaju najintenzivnija i najdublja ili najtraumatičnija iskustva Duše koja su ostavila duboki trag na to kako Duša percipira sebe i celokupnu kreaciju. Ova verovanja mogu biti najrazličitija npr. moram biti kažnjena, ne zalužujem ljubav, ja sam tuđe vlasništvo, nema dovoljno… Verovanja sa ovog nivo se takođe gotovo uvek prenose na neka od ostala tri nivoa i manifestuju se u životu sa ciljem da budu razrešena. Razrešavanje verovanja na nivou Duše njoj donosi veliki evolutivni napredak i predstavlja najdublju želju svake Duše. Zbog toga će ona uporno kreirati situacije u životu koje manifestuju njene programe sa ciljem da ih razreši i zatvori karmičke petlje koje je sprečavaju u daljem napredku.   

Fotografija: Vladimir Tomić

Dakle, verovanja mogu nastati kao apsolutne istine preuzete iz različitih morfičkih polja (roditelja, predaka, kolektinog nesvesnog). To takođe mogu biti „istine“ koje smo sami usvojili na osnovu iskustava iz određenih situacija protumačene u skladu sa nivoom svesti koji smo imali u momentu kada su se te situacije dogodile. Ukoliko u tom momentu nismo raspolagali resursima koji bi nam pomogli da prođemo kroz iskustvo bez posledica već su tada nastale emotivne traume i strahovi, svaki sledeći put će se ista reakcija automatski aktivirati dok god se petlja ne razreši, zarobljena emotivna energija oslobodi i verovanje na energetskom nivou promeni.

Za to postoje različite tehnike a jedna od njih je Theta Healing (Teta Isceljivanje). Na koji način se to radi u praksi Teta Isceljivanja možete pročitati ovde. U pitanju je transkript seanse sa temom: strah od javnog nastupa.

Autor teksta: Ana S.

Primer iz prakse -strah od javnog nastupa

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.

Više o Teta Isceljivanju možete saznati ovde

 

Kakav je to jak muškarac?

„On je jak.“ Šta to znači? Zašto tako doživite nekoga? Razmislila sam i opisala kakav osećaj i utisak ostavlja neko ko je jak muškarac.

Jak muškarac je siguran u sebe

To ne znači da svakog momenta mora da zna tačno šta hoće, šta treba da uradi, kako da reši svaki problem. Ne! Ali zna da je to što nešto ne zna u redu. Zna da niko ne zna sve (pa čak ni on, jak muškarac) – ne oseća se zbog toga ugroženo, manje vredno, nesigurno, besno ili agresivno. Umesto toga postavlja se iznad situacije, daje sebi vremena da odluči, prikuplja informacije, pušta stvari da se slegnu.

Jak muškarac preuzima odgovornost

Odgovornost za svoje postupke, akcije, odluke i njihove posledice. Ovo direktno dolazi iz sigurnosti. On sve što radi, radi sledeći svoje unutrašnje kriterijume za to šta je dovoljno dobro – to je na kraju krajeva optimum. Tako je svaki rezultat odraz njegovog ličnog kvaliteta – ako je pozitivan onda je to njegov uspeh i zasluga u potpunosti, a ako je negatiivan – on zna da nije mogao bolje (da je mogao zna da bi uradio).

Jak muškarac poznaje sebe

I zna da nije savršen, kao ni bilo ko drugi i u redu je sa tim. Zato ne upada u problem “nemoguće da se ovo meni dešava”, “zar je moguće da sam ja u ovoj situaciji”, i sličnih nervoza vezanih za sopstvena osećanja ili rekacije na događaje. Ako poznaje sebe i prihvata sebe – onda može da odluči šta će sa tim osećanjima i mislima da radi. Više nije njihova žrtva, više nije rob sopstvenih reakcija, već ih on kreira – a to je prostor za rast i napredak ličnosti.

Jak muškarac ne manipuliše

On čini da se ljudi oko njega osećaju sigurno – njegova partnerka, njegovi prijatelji, njegovi saradnici. Da imaju poverenja u njega i da imaju poštovanje prema njemu. To ne znači da uvek mora da bude mrtav ozbiljan i ne znači da ima sve odgovore na sva pitanja – već da je iskren i siguran u sebe. On nema potrebu da dokaže bilo šta.

Jak muškarac reaguje adekvatno situaciji

Da, on čini ljude oko sebe sigurnim. Ophodi se sa poštovanjem i ljubaznošću, ali ne dozvoljava nepoštovanje i bezobrazluk. On zna koje je njegovo mesto. A zna gde je drugima mesto. I ako neko nije na mestu, pokazaće mu gde mu je mesto. I Ako je ljut ili besan pokazaće to na adekvatan način. Neće dozvoliti nepoštovanje.

Autorka: Milana M.

Poslednji dan purpurnih oblaka

Ti i ja na obali mog mora. Zalazak sunca. Sinhronizovan zajednički pogled u daljinu i razgovor se prekida. Pogledi nam se ponovo susretnu. Suze u tvojim očima i blago otvorena usta. Ona lepota – purpurna boja neba, šum talasa, i tvoj isprekidani glas dok se trudiš da savladaš dah i nastaviš razgovor. Ja gledam u more, pa u tebe, pa ponovo u more, i pokušavam da se setim svoje prethodne rečenice. Kako se svet dramatično promenio u ovih nekoliko godina koliko se nas dvoje znamo.

Ponovo pogledam u tebe, misao se prekine, ne mogu da završim rečenicu. Odmaknem se pola koraka unazad i ponovo skrenem pogled. Ali ovog puta prekasno, suza se već kotrlja. Čemu suza? Sećaš li se da sam te jednom pitala da li ti se nekad desilo da se rastužiš od lepote? To je, ništa drugo. Znam da će lepota ovog trenutka odzvanjati mojim bićem do kraja života. U ovom trenutku ona se urezuje u mene i menja me. Znam da je ovo poslednji put da gledamo jedno drugo u oči i naivno se nadamo velikom raspletu.

Vrlo brzo, nas dvoje više nećemo biti tu, u pogledima, šaputanjima i purpurnim oblacima. Dolaze dani zidova, kutija, kesa, i raduju se našim truplima. Ali u ovom času, pa makar to bio i poslednji put – baš ništa drugo osim naših pogleda, šaputanja i purpurnih oblaka ne postoji. Ne skrivaj zato pogled i ne govori. Dozvoli svojoj zgrčenoj suzi da se strovali.

Fotografija: Vladimir Tomić

Autor: Senka

Za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u Novoj Godini :)

2017-ta, treća godina koju tosamja.rs dočekuje sa vama!

To-sam-ja je je naš način života

Povratak svojoj autentičnosti uz istovremeno usavršavanje i učenje u svakom mogućem smislu. Kroz lične primere i sopstvene zaključke koje delimo sa vama želimo da ostvarimo našu viziju – to su samosvesni, ispunjeni, uspešni, zadovoljni i rasterećeni ljudi koji aktivno rade na sebi, uče, napreduju, razvijaju se i koji pokreću svoje okruženje.

Želimo da ostvarimo sve to kroz deljenje znanja i iskustava o svesti o sebi i okruženju, emotivni napredak i razvoj; Želimo da svako od vas za sebe definiše sopstveni pojam uspeha, pronađe svoje ideje, želje i motivaciju; 

Fotografija: privatna arhiva Ane S.

Budite hrabri

kada se promenite vi, u vašem svakodnevnom životu ne mora da se promeni ama baš ništa – ali se menja vaš pogled na svakodnevni život i to je mesto gde magija počinje :)

Budite zahvalni

To je divno osećanje koje nas iz frustracije svega onoga što nemamo, vraća na razmišljanja o svemu onome što imamo!

Imajte vere

U sebe, u znanje, u učenje, u ljubav, u Boga, u Univerzum, u matematiku, u bilo šta što je za vas sveto – jer to je ono što nas može sačuvati od stresa i uzburkanosti svakodnevice.

Pratite svoj put

Onaj jedini koji vama odgovara i koji ste ucrtali da bude po vašoj meri.

Za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u našim životima :)

Srećnu Novu 2017-tu Godnu od srca vam žele Ana S. i Milana M!

Iza scene 2016 – apr – Granice su često samo iluzija

April, Beograd
Kako se probijaju sopstvene granice, koji je značaj zone konfora i  iskrenost i njena snaga naspram manipulacije samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Granice – to su strahovi

29. Beogradski maraton. Fotografija: Stefan Barna

42,2 kilometra beogradskog asfalta – maraton. Iako sam se pripremala za trku i strah i sumnja i neverovanje da to mogu su bili tu. Strah da će se nešto desti i da neću uspeti. Sati i sati, kilometri i kilometri trčanja, treninga i priprema. Znala sam da nikada nisam trčala više od 25km. I to me je najviše kolebalo. Iako sam za 10 godina pretrčala mnogo. 

A kako sam se odlučila da uopšte trčim maraton umesto polumaratona sa ovakvim stavom? Bio je tu neko ko je verovao u mene kada ja nisam verovala u sebe.

Nemoguće ne postoji

Za njega je sve bilo moguće. On je znao da ja to mogu. Granice – šta je to? Ograničenja – šta je to? A ja sam odlučila da njemu verujem, da se usudim uprkos svojoj sumnji i strahovima. Našla sam svoje zašto:

Moje „zašto?“ – Za sve one koji su poželeli da urade nešto, a nisu se usudili!
Za sve žene, devojke i devojčice koje smo vaspitavane da je mnogo važnije da budemo poslušne nego da ostvarimo svoj potencijal ;)

I uspela sam. I nije bilo ni dramatično, ni teatralno – bilo je veoma lepo iskustvo, veoma prirodno.  I šta je bila granica – to je bio moj strah i ništa više. Granice…samo iluzija šta možeš, a šta ne možeš.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #konforzona

Iza scene 2016 – feb – Život sa planom B

Februar, Beograd-Beč
Dobro je imati rezervnu opciju, plan za svaki slučaj, ali šta kada je to praksa za svaku stvar u životu? Promena takvog ponašanja u februaru je za mene bila jedina moguća opcija.

A šta ako ne uspe?

Baveći se organizacijom jednog kraćeg puta, uhvatila sam sebe na delu kako osim osnovnog odmah smišljam i rezervni plan – “šta ako se ovo ili ono izjalovi”. Šta ako ne stignu dokumenta, šta ako nema autobuskih karata, šta ako zakasni na autobus, šta ako ih vrate na granici, šta ako, šta ako ne uspe da dođe – šta ću ja sama tamo… Pa dobro, šta imaš od toga da razmišljaš „šta ako“ – ili hoćeš ili nećeš, ako hoćeš daj uradi sve kako treba i prestani da se nerviraš unapred.

Nepotpuna posvećenost

Zavrtelo mi se u glavi kada sam pogledala unazad. Koliko toga u prošlosti nije dovoljno uspešno urađeno jer sam se bojala da se potpuno posvetim nečemu, bez ali, iz straha da neću uspeti. I nikada nisam bila svesna tog straha. A šta sam ja radila zbog toga – ulagala energiju i u osnovni i u usputnu stvar, pošto energije nemaš beskonačno, moraš da praviš kompromis – a to je značilo i manje uspeha. Dok sam istovremeno i radila i davala ispite na doktorskim studijama je primer. Nemam vremena da se posvetim učenju znanja iz programiranja koja mi nedostaju (jer sam završila odsek za Signale i sisteme, a ne programiranje) jer se bavim doktoratom. Doktorat opet ide sporo jer radim 8, 9 sati dnevno i posle toga sam iscrpljena i neefektivna jer je i jedno i drugo umni posao. Zvuči poznato?

A šta je tu dobro?

Kako naš narod kaže “ne treba sva jaja držati u istoj korpi”, bar kada je posao u pitanju. Ta nepotpuna posvećenost samo jednoj stvari u prošlosti,  donela mi je svestranost. Znanje stranih jezika i studentski aktivizam su nešto bez čega ne bih mogla da zamislim sebe kakva sam danas. Trčanje, fitness i ovaj blog podjednako sjajne stvari za mene! Kroz sve to veliki broj poznanstava, prijateljstava, ljudi od kojih sam učila, raznih iskustava. Sve to-sam-ja.

Zadala sam sebi zadatak da nađem meru između ta dva.

A na ličnom planu?

Da se vratim na put od koga sam počela. Tada se na ličnom planu desila prava promena. Prvi put da sam uradila drugačije. Da nisam tada dala sve bez zadrške, doživljaj ne bi bila ni blizu tako moćan i intenzivan. Kajanje i žal da sam mogla, a nisam, bili bi mnogo gori od povređenosti koja je kasnije nastupila. Ne može ništa na pola – ili jeste ili nije. Dosta kasnije u 2016-toj čula sam nešto što odgovara u potpunosti ovoj priči:

“Kada dajem, dajem sve, kada želim, želim sve.”

Autorka: Milana M.

Strane

Primer iz prakse -strah od javnog nastupa

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.

Više o Teta Isceljivanju možete saznati ovde