Članci

Kako da usmeriš i zadržiš fokus na 10 ličnih prioriteta

Neki ciljevi, neko planiranje, beskonačna To Do lista, vreme za koje ne znamo gde nam odlazi, stvari za koje znaš da treba da uradiš, ljudi kojima moraš da odgovoriš. Osećaj da ti nešto nedostaje, “Samo još ovo da završim, pa ću onda moći da uradim to i to…” i tako čim se privede kraju jedno “samo još ovo” pojavi se novo, još veće, “samo još ovo”.

Gde si tu ti?!

I da li znaš koliko je onoga što želiš da radiš u tvom danu? Ne nekom posebnom, nego bilo kom, običnom danu tvog života? Da li imaš SVE ono što želiš da imaš? Znaš li uopšte šta je to? Da li si onaj/ona koja želiš da budeš? Da li znaš kakav je to OSEĆAJ? Kada ćeš postati baš to što želiš da budeš? Da li znaš na koji način ćeš to ostvariti? Da li misliš da to možeš ostvariti? Da li si u stanju da prihvatiš sve što ide uz tvoje ostvarene rezultate?

Šta je 10 najvažnijih rezultata koje želiš da kreiraš

Eto baš to je bio efekat prvog dana treninga Manifesting. Da stanem, zagledam se u sebe, pogledam na svoj život. Nije da to nisam radila ranije, i to koliko puta. Sada je glavna stvar bila u tome što me je neko spolja ograničio da tačno definišem šta hoću, a ne da odmah krenem u pravljenje planova, akcija, predviđanje prepreka za 30+ stvari koje su mi na pameti. Bila sam ograničena da definišem 10 najvažnijih stvari i to bez da planiram akcije unapred, bez da kalkulišem koliko je i kako to nešto realno. Primetićete da sam napisala rezultata, a ne ciljeva. Koja je razlika između ta dva? Jednostavno, cilj se može promašiti ili pogoditi, a rezultat se kreira. Tako dolazimo do nove difinicije neuspeha koja kaže da je neuspeh samo rezultat koji je drukčiji od onoga koji smo očekivali.

Imamo ogrančeno energije

Ograničavanje liste na 10 najvažnijih rezultata koje si spremna/spreman da kreiraš i primiš, fokusira energiju na jedno mesto – na ono što je TEBI najvažnije. Kada nemaš jasno definisane prioritete koji su ti stalno na umu, kako onda možeš da znaš kada nečemu ili nekome da kažeš DA ili NE? Tada okolnosti i drugi ljudi počinju da upravljaju tvojim životom. Tačno je da ne treba biti rigidan i da treba dati šansu – ljudima ili novim stvarima koje se pojave, ali kada svoje vreme i energiju utrošiš na nešto, u danu od 24 časa, onda je nemaš za nešto drugo. To je tako jednostavno, a tako se lako smetne s uma.

Inspiracija i fokus

Osim toga, kada tačno definišeš ono što želiš da imaš ili da budeš, čak i da trenutno nemaš ideja kako da to realizuješ, kada aktiviraš malo više “male sive ćelije” kako kaže detektiv Herkul Poaro, sigurno ćeš nešto uspeti da smisliš. Meni je to kao i zadaci iz matematike – ako imam samo 10 koje rešavam, koliko god da su teški, posle nekog vremena ću uspeti. Ako imam 200 zadataka i stalno dolaze novi, onda ću verovatno preskočiti teške i rešavati one zabavne ili lagane. Dakle čak i kada nemaš trenutno ideju kako nešto da rešiš, fokusiranjem na to doći će i ideje. Kada definišeš tačne akcije koje treba da preduzmeš, videćeš i koje su stvarne prepreke i ono što je potrebno da zaobiđeš ili rešiš. Ponekad će se i rešenja pojaviti “niotkuda”, kada znaš šta tačno tražiš.

Zašto ne krenuti odmah na detaljne planove

Pre sam tim mnoštvom i instant planovima akcije sklanjala fokus sa stvari koje su mi bitne, ali za koje ne vidim odmah šta bih mogla da uradim da se nešto promeni i da to ostvarim. Nekako je lakše raditi ono što znaš kako da uradiš. A ako ti je nešto važno, a nije ispunjeno, pre ili kasnije te pogodi svest o tome. Na primer harmonični odnosi sa porodicom – da li ti je to važno, da li je onako kako želiš?

Drugi razlog zašto ne prelaziti odmah na planiranje do detalja je to što neke stvari mogu delovati nerealno, iracionalno i kao nešto što treba modifikovati, umanjiti, spustiti, redefinisati. Treba biti realan, ali samo u okvirima ove naše Njutnove fizike. Kako kaže Neva Rajković koja vodi ovaj trening: U okviru Njutnove fizike nije moguće da letimo odavde do Londona na sopstveni pogon (mašući rukama) ali je moguće postići sve što smo zaista spremni da postignemo. Kada svoje “velike” želje umanjiš, svedeš na ono što je opšteprihvaćeno kao realno i dostižno, onda em ograničavaš sebe em im oduzmeš energiju, draž, strast!

Fotografija: Stefan Barna

Korak po korak

Zlatno pravilo: “Korak po korak.” E baš tako onda ideš ka ostvarenju onoga što želiš. Za svaki od onih 10 unapred definisanih rezultata. Jedan korak na dan. Svakog dana makar jedna, makar i minimalna akcija ka onome što ti je važno. Tako znaš da činiš ono što je potrebno, čak i onda kada nemaš potpunu sliku celog procesa.

Zaglavljivanje u proces

Sa druge strane, ako nemaš potpunu sliku a pokušavaš da do najsitnijih detalja definišeš način dolaženja do rezultata, time eliminišeš sve ostale moguće načine dolaska do željenog rezultata. Tada prebacuješ fokus sa samog rezultata na proces dolaženja do njih. Problem kod ovog pristupa definisanja procesa je što mi možemo da definišemo načine kako da do nečega dođemo samo na osnovu svojih prethodnih znanja i iskustava. Kada se slepo držimo tako definisanih puteva, ograničavamo svoju kreativnost rešavanja situacija, nismo otvoreni za neke druge načine i ne pada nam na pamet da razmišljamo “out of the box”. Na taj način ćemo toliko biti fokusirani na sam proces da nećemo obratiti pažnju na druge mogućnosti.

Definisanjem procesa kreiranja rezultata ograničavamo sebe se na svoja prethodna znanja, na ono što smo bili i znali u momentu kada smo definisali taj process i isključili smo opciju da je moguće da se i mi razvijamo i postajemo pametniji i kreativniji u toku postizanja svojih rezulatata.

Šta onda kada ne ide?

Sve što sam napisala je jednostavna i lepa priča i lako se primenjuje i prati – kada sve ide kako smo želili ili bolje od toga. Izazov nastaje onda kada – ne ide! Upravo ovde je ključan momenat kada pravimo razliku između onoga što smo ranije bili i onoga što želimo da postanemo. Ako nešto ne ide, odgovorite sebi iskreno na sledeća pitanja:

  1. Da li sam učinila/učinio sve što je u mojoj moći da uradim to što je bilo planirano za taj dan? Ako nisam, zašto? Kako to da nadoknadim? Ako jesam, šta je onda to što se našlo na putu između mene i mojih dostignuća? Kako to da prevaziđem?
  2. Da li sam bila raspoložena kako sam želela da budem ili nisam? Ako nisam zašto? Šta je to što mi je pokvarilo raspoloženje i promenilo stanje svesti i udaljilo me od mojih rezultata? Šta ću da uradim sa tim?

Za mene lično, najveći problem je bio sada već konstantni osećaj da “vreme ističe” i da nisam uradila dovoljno i da nisam na mestu na kom bi trebalo da budem sa ovim godinama, znanjem i obrazovanjem. (Još jedno uverenje?) To me ubacuje u stanje nervoze, žurbe, stalnog kolebanja, osećaja da gubim vreme i da kada uzmem da radim nešto što nije najviši prioritet (a zna se bi doktorat trebalo da bude najviši prioritet u životu svakog doktoranta!?) osećam nervozu, grižu savesti i bukvalno upropastim sama sebi zadovoljstvo bilo čega drugog što radim. Onda ili postanem depresivna ili upadam u iskušenje da tu nervozu lečim na različite načine. Dva omiljena su grickanje i trčanje do iznemoglosti. Problem je što se ovo na kraju završi emotivnom ili fizičkom iscrpljenošću i onda je i moja efektivnost u radu značajno smanjena, što me onda zatvara u začarani krug, nervoze, neefektivnosti i bežanja od svega toga.

Kako prekinuti začarani krug?

Jedan dan, kao rešenje za lečenje nervoze izabrala sam jedan nov, konstruktivan način: sređivanje terase (sa sve pranjem stakala koja je zastakljavaju što je realno posao za alpiniste). Tako je terasa posle tri godine konačno postala funkcionalna u smislu da na njoj može prijatno da se provodi vreme. Ispostavilo se da, osim što sada imam sređenu terasu na kojoj se može sedeti kada je lepo vreme, vrlo rado baš tu sednem i skoncentrisano radim! O glavnom rešenju, koje je za mene bilo ključni uvid i promena pisaću zasebno (jer je zaista odvojena tematika). Dakle, nešto je potrebno promeniti, a za to je potrebna je svesnost, iskrenost prema sebi i spremnost na akciju da bi se došlo do te neke stvari. Šta je to što je u mojoj moći i što mogu da uradim na drugačiji način? Radeći iste stvari, na isti način, suludo je očekivati da dobiješ drugačije rezultate.

Doslednost je najbitnija

Ono što mi je često bežalo iz vida je doslednost u sprovođenju postupka i stvaranju navike. Ovo je drugi jako jako važan momenat sa Manifestinga: za ostvarenje rezultata važno je svakodnevno i uporno podsećanje sebe na izabrane rezultate i definisanje i sprovođenje akcija koje vode do njih, sve do nivoa kada to postane navika. Dobre navike i rutine su izuzetno važne jer oslobađaju energiju koju inače trošiš na banalne odluke (da li da se prvo istuširam, doručkujem ili namestim krevet). Ovako to postane automatska radnja. Počneš to da primenjuješ kao recept, a onda te inercija vuče dalje i kada ti nije do nečega. I ne, nisam uspela svaki dan, savršeno od početka do kraja. Ali svaki put kada ispadnem iz rutine, primenim dobro poznatu formulu – samo se vrati onome što radiš. Za izgradnju bilo koje nove navike potrebno je u proseku dva meseca [*], mada je to moguće i za 18 dana.

Da li prihvataš izazov?

Autorka: Milana M.

[*] Po istraživanju Jeremy Dean-a, psihologa i doktoranta na University College London ispostavilo se da u proseku treba 66 dana da bi se stekla nova navika. U istraživanju je učestvovalo 96 dobrovoljaca kojima je bilo potrebno između 18 dana i osam meseci.

Fokus kao osnov inteligencije, rasterećenost i rad na sebi

audio

Prošli vikend provela sam na obuci naprednih kvantnih metoda. Želja mi je bila da što bolje sagledam i na najbolji način predstavim zašto je važno da se bavimo sobom i kako to izgleda osnov rada na sebi . Ne samo kao profesionalcima nego i kao kompletnim ličnostima – bićima koja misle, osećaju, imaju dušu i telo. Rad na sebi ima za cilj da napredujemo u svakom mogućem smislu – efikasnije i posvećenije radimo, imamo bolji fokus, zadovoljniji smo sobom i svojim odnosima sa ljudima koji nas okružuju, zdravi smo i vitalni.

Moć koncentracije ili fokus je esencija inteligencije

Fokusirani smo kada je naš um posvećen onome što radimo u sadašnjosti, praktično bez drugih misli. Bilo da je to što radimo posao ili razgovor sa drugom osobom ili želimo da se opustimo uz dobar film. Naučnici su za ovakvo stanje svesti uveli pojam mindfullness ili prisutnost. U tom stanju nema suvišnih misli o tome što smo radili juče, pre nedelju dana ili 10 godina. Niti o nome što treba da uradimo za dva sata, sutra, za mesec dana itd. Iz tog stanja najefikasije radimo i najopušteniji smo, kao da sve teče.

Suvišne mislimi i informacije uništavaju fokus

“Nervira me što se ne javlja na telefon, mogla bih da gricnem nešto, treba da platim račune za ovaj mesec, mogla bih da usisam, da vidim da li je simulacija završena, šta ima novo na FB/instagramu, Blicu-u”, onda razmiljanja o hipotetičkim situacijama i razgovorima u kojima smišljamo šta bismo rekli/uradili u situacijama koje se još nisu desile ili koje su se desile, a ne sviđa nam se koji je bio ishod. Stalno nam svašta prolazi kroz glavu, puno je tehnoloških/internet stvarčica koje nam bukvalno kradu pažnju i teško nam je da se fokusiramo. Još ako smo uznemireni zbog nečega – nemoguća misija!

Fotografija: @tosamja.rs

Fokus se vežba – fokusom

Kao što se vežbaju i mišići, isto tako i fokus. Jedna od jednostavnih metoda za umirirvanje misli je metoda dve tačke. Princip je jednostavan – postavite kažiprst jedne i druge ruke negde na svoje telo (npr butine). Dok sedite ili stojite i usresredite se na te dve tačke i fokusirajte se na njih – jačinu pritiska, teksturu, temperaturu itd. I svaki put kada uhvatite sebe da vam lutaju misli, vratite ih na dve tačke. U početku će vam misli verovatno bežati često, a ako nastavite sa ovom vežbom po potrebi ili kao svakodnevni trening fokusa onda sve ređe i ređe. Probajte, moj osećaj posle vežbe je uglavnom rasterećenost.

Kroz ovu jednostavnu vežbu često mi padnu na pamet i rešenja za situacije koje nisam znala kako da rešim. Kada sam rasterećena, jednostavno mnogo jasnije mislim o onome o čemu treba da mislim. Često shvatim da sam napravila neki previd ili pogrešnu pretpostavku u prethodnom razmišljanju.

Misli nose osećanja, a to je energija

Razna razmišljanja pobuđuju u nama različita osećanja. Neke događaji iz prošlosti, kada ih se prisetimo, možemo ponovo da ih proživimo. Evo jedan lični primer: u osnovnoj školi, na času matematike, radili smo neki zadatak. Ko pre uradi da se javi. Ja sam uradila zadatak, javila se onako sva srećna što sam prva uspela da rešim zadatak. Ispostavilo se da je rešenje – netačno! Učiteljica me je prozvala da mi je jezik brži od pameti! I 15 godina posle toga, svaki put kada sam se setila ovog događaja osećala sam sramotu. To osećanje ima svoju energiju. A ta energija, stoji tu, u prošlosti, u sećanju! Događaji iz prošlosti su važni koliko su za nas važni. Mogu biti sitnice (kao ovaj zadatak iz matematike), a mogu biti i krupne stvari.

Zamislite samo koliko bi bili manje nervozni, više zadovoljni i imali više energije da to što je zarobljeno jednostavno oslobodimo?

Sva ta potisnuta energija nerešenih problema iz prošlosti skuplja još takve energija u sadašnjosti i sa vremenom to postaje sve veći i teži teret. 

Osećanja su podcenjena

Metoda dve tačke je samo jedan od načina kako možemo da pomognemo sebi da za početak rasteretimo naš um suvišnih misli i nosimo se sa sopstvenim osećanjima. A sada da vas pitam nešto? Da li ste nekada imali onaj osećaj “da to nije to” ili da je nešto baš prava stvar bez nekog racionalnog objašnjnja. Intuicija, šesto čulo, predosećaj. Zapadna kultura veliča racionalno razmišljanje u odnosu na sve ostalo i vaspitava nas da su osećaji i osećanja, a naročito ona poput tuge, ljutnje ili razočaranosti, nepoželjna. Nema tu mesta za osećaje i predosećaje!

Govorimo sebi kako treba da se osećamo

Na primer iznervirao nas je neko od ukućana. A onda počnemo da se ljutimo na sebe što smo se iznervirali i kako je trebalo da znamo da će to tako da se desi. Ili na primer izneverio nas je partner, povređeni smo i tužni. A onda počnemo da govorimo sebi da smo slabi jer smo dozvolili da nas tako nešto pogodi, da smo glupi što smo im isprva verovali itd. I tako definišemo sebe kakvi mislimo da treba da budemo – govorimo sebi ne treba tako da se osećaš! Upravo su to te suvišne misli – šta je trebalo i šta bi trebalo. A zaboga, stvarnost je da se baš tako osećaš! I šta sad?? 

Kada o osećanju počinjemo da razmišljamo

Dakle ili kada pokušamo da pobegnemo od osećanja ili kada se ljutimo na sebe zbog osećanja koje imamo, mi to prvo osećanje potiskujemo. To je trenutak kada blokiramo određeni deo energije. 

Osećanja su osećanja i predstavljaju reakciju našeg nervnog sistema na trenutnu situaciju – onako kako smo je doživeli u datom trenutku.

To je takozvano osnovno osećanje, i da ga samo pustimo da prođe i proživimo takvo kakvo jeste u momentu u kome se dešava, posle toga bi se osećali kao da se ništa nije desilo.

 

Zašto se javljaju baš ta osećanja

Dakle ovo je dublji nivo – zbog čega smo mi baš tako videli situaciju? Praktičan primer: dvoje studenata su upravo položili poslednji ispit i dobili 9. I oboje su odlični studenti i oboje su dobro naučili za taj ispit. Jedno od njih je besno na sebe zbog toga i krajnje nezadovoljno (pa mogla je bolje!!! – opet suvišne misli, samoosuda i kritika), a drugo slavi jer je to bio poslednji ispit i sada ima celo leto da uživa! Isti ispit, ista ocena, drugačija reakcija.

Dakle imamo dva trenutka – zašto smo baš tako reagovali na neku situaciju i kada se reakcija desila šta smo onda sa njom uradili.

Paralela sa prženim krompirićima

Prvo da napravim paralelu sa time kada se reakcija već desila – šta smo sa njom uradili. To je kao da uđemo u restoran, jedu nam se prženi kromprići (osnovno osećanje). Onda pomislimo da je ipak bolje da pojedemo nešto zdravije (govorimo sebi da ne treba tako da se osećamo) i umesto krompirića naručujemo kupus salatu. Da li smo zadovoljni time što smo dobili? Da li smo utolili svoju želju za krompirićima?

Idemo dalje, sada paralela sa time zašto uopšte reagujemo na određeni način na neku situaciju. Zašto nam se jedu krompirići?! Neki ljudi prosto ne vole krompiriće! Da ih jedemo svaki put kada nam se jedu verovatno bi onda sebi priredili raznorazne vrste zdravstvenih problema i najbolje bi bilo da nam se krompirići ne jedu – ili ne tako često ili ne uopšte.

Šta definiše kako reagujemo na stvari i odakle nam ideje kako to treba da se osećamo i ponašamo?

Jedan deo reakcija je naše autentično ponašanje. Veći deo dolazi od vaspitanja, društva, okoline! Da li podsećamo na svoje roditelje ili bake/deke? Da li se uklapamo o stereotipe o svojim sunarodnicima npr Srbima, da li se uklapamo u stereotipe o svojim sugrađanima npr Piroćancima ili Zemuncima? I loše se osećamo jer naša autentična reakcija nije ono što bi se očekivalo od nas i nije ono što očekujemo sami od sebe. Loše se osećamo jer mislimo da smo nekoga izdali, jer nismo onakvi kakvi treba da budemo.

Ono što je važno da znamo je da sve to može da se promeni. Zavisno koliko je “jako” neki obrazac ponašanja koji nas muči ukorenjen u nama, treba nam manje ili više truda i energije da ga izmenimo.

Kakve sve ovo ima veze sa fokusom?

Da se vratim na početak i priču o gomili misli koja je stalno prisutna i zbog koje nam je teško da se usresredimo. E pa sva ova odstupanja od svoje autentične ličnosti su uzrok misli koje se neprekidno vrte, nervoze koja stvara sters i osećanja sa kojima ne možemo da izađemo na kraj. A možda pokušavamo da se fokusiramo na pogrešnu stvar? I to nam troši energiju, odražava nam se na zdravje i stvara teret koji se iz godine u godinu uvećava.

Fotografija: Vladimir Tomić

Šta je onda rad na sebi?

Priča o autentičnosti, duhovnosti, i samospoznajom često se povezuje sa avangardnim načinima života, sa monasima dalekog istoka itd. Činjenica je da to veze sa životom nema. Baveći se sobom, mi činimo naš svakodnevni život kvalitetnijim. Baveći se svojim osećanjima, možemo ih upotrebiti kao putokaze za naše sopstvene nelogičnosti. 

Kada radimo na sebi, u našoj svakodnevici ne mora da se promeni apsolutno ništa. Ono što se menja je naša percepcija stvarnosti, menjaju se naše reakcije na stvarnost.

Počinjemo da komuniciramo sa ljudima sa kojima ranije nismo, a neki drugi koji su nas nervirali – više ih uopšte ni ne primećujemo. Tada nam se otvaraju nove mogućnosti, a na nama je da napravimo izbor i odluku šta ćemo da radimo.

Kako da radimo na sebi?

Napredne kvantne metode same po sebi su zaokružena celina, a postoje i još drugih tehnika koje služe tome da se najpre uvide, a potom i oslobode potisnuta osećanja, obrasci ponašanja, šta god da radimo, a da osećamo da to nije to i što nam crpi energiju. To je sve skup metoda koje možemo da primenimo po potrebi, kako bi se vratili u ravnotežu ako je izgubimo, vratili svojoj autentičnosti i ostvarili svoje ciljeve. Ili da bi shvatili na pola puta da ti ciljevi nisu ono što stvarno želimo i našli nešto što je za nas bolje. 

Ne moramo biti ono što su nam rekli, ne moramo biti čak ni ono što smo sami sebi zacrtali da budemo, pravo vreme je ono koje je za nas pravo! Šta će nama da leži i da nam radi posao je samo do nas, a šta ćemo da uradimo sa sobom i na koji način naš je izbor.

Autorka: Milana M.

Muzika za koncentraciju, programiranje, rad i učenje

Da li postoji muzika za koncentraciju? Uz koju muziku najlakše učite, radite, planirate, programirate? Gordana Pejić je pitala svoje kolege programer za mišljenje. Bilo je mnogo interesantnih predloga i odgovora – sve je u nastavku. Vredi probati, možda dobijete i neke nove zanimljive ideje. 

Mozzartov efekat

Mocartov efekat je pojava poboljšanja umnih sposobnosti i kvaliteta koncentracije neposredno nakon slušanja Mocartovih kompozicija. Naime ispitanici koji su neposredno pre određenih testova slušali ovu muziku, beležili su poboljšanje. Različite teorije razvijene su u pokušaju da se objasni efekat. Ono što je zabeleženo u okviru istraživanja [Thompson, W. F., Schellenberg, E. G., & Husain, G. (2001). Arousal, mood, and the Mozart effect. Psychological science, 12(3), 248-251.] je da su ispitanici koji su slušali Mozzartovu muziku imali značajno veći koeficijent pozitivnog raspoloženja i uživanja.

Predlozi

Gordana Pejić

Ja probah da „eksperimentišem“ uz različite žanrove ali mi se čini da mi stvarno najviše odgovara „klasika“ tj Mocart, Bah, Vivaldi & co, tako da drže prvo mesto za sad. A i čim pesma ima tekst, ja počnem da pevam, tako da ništa od koncentracije uz muziku s tekstom :D

Sibin Grašić

Vladimir Tomić

Ako već moram uz muziku, onda nešto instrumentalno, po mogućnosti klasika (i opet po mogućnosti Vivaldi). A ako ne mora uz muziku, onda super. Uostalom, bez muzike se ipak čovek najbolje koncentriše. Naučno dokazano :)

Ivana Miljković

hhaha isto je i meni sa tekstom :D probaj ovo meni ‘radi’ :)

Senad Ibraimoski

Enigma :)

Milan Jocevski

Nikako sa tekstom. Meni lično prija samo instrumentalna muzika kada radim; posebno ako čitam neki članak. Ako pak pišem neki tekst predlog je BrainFood playlist-a sa Spotify-ja. Dodatno Pluggfokus i Peaceful piano:

Katarina Radulaski-Najdenov

Često pustim The Piano Guys i njihove obrade klasicnih dela, ubace me u odlican work mode :) a kad sam kod kuce, onda Spa kanal, narocito ako treba da analiziram neke rezultate.

Nikola Risteski

Debussy, Chopin

Dražen Stanković

STUDY MUSIC

Aida Jakob

Alojz slusa trance i goa trance dok kodira XD

Dražen Drašković

Dosta toga je već rečeno, velikani klasike uvek :) Ova mi je opuštajuća za research ove godine.

Takođe preporučujem i čuvenog Lazu Ristovskog, čoveka koji je imao veliku maštu za instrumentalnu muziku i klavijature. Ovde nema svih pesama ali ti mogu presnimiti ceo album ako ti se svidja Naos i njegovi sl.projekti :)

Nenad Cakić

Nikola Bokan

Milena Milićević

Ako pišem, čitam ili se bavim strateškim planiranjem – najbolje u tišini. Ako spremam slajdove, mejlove, administritam- rok 60ih ili 80ih. Može eventualno i klasična muzika ili lounge instrumentali, muzika za fokus.

Milana Milošević

Milica Veljković

Study music project mi je dugo bio no1 – možes da biraš. Ovo mi je isto super.

A ovih dana furam.

Nenad Vitorović

Ja svašta, sa vokalima ili bez, ne pravi neku razliku. Možda da probaš neki ambiental sa binaural beats dodatkom, navodno podiže nivo koncentracije, pa je fino za rad i za meditaciju. Sve i da je placebo, kod mene je upalilo par puta :)

Nemanja Cerovac

Luka Važić

Tycho jako često, sve pesme su instrumentali. Primer:

Jovica Mihajlo

Za koncentraciju i rad su mi sigurica nešto tipa Jazz

ili Robert Miles… ali sve zavisi od posla koji se radi tako da mogu doći u obzir i RHCP, Fatboy Slim

Ana Petrović

Džez, rege… Kako kad… Ali nesto od toga uglavnom :)

Naknadno dodat predlog

Preuzeto sa FB naloga Gordane P.
Pripremila: Milana M.

Izgovori – Kako da ih prepoznamo i prestanemo?

U prethodnom tekstu pisala sam zašto nastaju izgovori i zašto nemamo ništa od toga da sami sebe kinjimo i mučimo. Sada hajde da ih nađemo sistematski nađemo svoje izgovore i nešto sa njima uradimo. 

“Ko želi nađe način, ko ne želi nađe razlog.”

Šta su uopšte izgovori?

To su razlozi koje dajemo sebi ili drugima zašto nešto ne možemo da uradimo ili još nismo uradili. Kada je nešto izgovor, a ne stvaran razlog? Upravo kada nije stvaran, objektivan, realan, racionalan. Izgovor je u stvari iracionalan, podsvestan razlog zašto da se nešto ne uradi ili zašto nešto ne može da se uradi.

Nekome izazov, nekome ništa posebno

Ono što je za nas lako, jednostavno, prosto i logično, za nekog drugog je možda viša matematika. I onda nama svi razlozi te druge osobe mogu delovati kao izgovori. Isto važi i kada sami sebe poredimo sa drugima. Kako ja nešto ne mogu kao on/ona? Zašto ja to ne mogu tako? Primer: drugarica voli da pojede jednu kockicu čokolade i posle toga uopšte nije u iskušenju da nastavi – njoj je to dosta. Za većinu ljudi koje poznajem za tako nešto potrebna je veoma jaka samokontrola.

Fotografija: Vladimir Tomić

Još jedan čokoladni primer. Želite da smanjite količinu čokolade, čokoladica i slično koju pojedete u toku nedelje. Ali to nikako da se desi – te samo još jedna kockica, te samo još danas, te sad sam bila pod stresom, te nervozna sam ne mogu da se skoncentrišem itd. I to jesu izgovori, potrebna je odluka i istrajnost da zaista prestanete. I potrebna je energija. Sa druge strane, kakav je izazov za nekoga da prestane da jede čokoladu – ako uopšte ne voli čokoladu? Nikakav. Svako ima svoje lične izazove.

Izgovor ili pravi razlog?

Kada god opravdate sami sebi ili drugima zašto nešto nije stiglo na dnevni red i govormo: „Nemam vremena/novca/znanja da uradim to i to“, zamenite to sa „Nije mi prioritet da uradim to i to“. Kako vam to sada zvuči?

Napravi listu svojih izazova i izgovora

Da bi se oslobodili izgovora, prvo treba da ih postanemo svesni. Hajde sada da u roku od 3 minuta napravite listu stvari koje stoje na čekanju:
1. Stvari koje treba da završimo, a smaraju nas, teške su nam
2. Stvari koje želimo da uradimo, ali nikako da se po tom pitanju nešto desi.
Smernica: redovne obaveze, održavanje kuće, ishrana/trening i zdravje, lični izgled, porodica/prijatelji i međuljudski odnosi, napredak na poslu, učenje jezika/neke druge veštine, hobi.

Za svaku od tih stvari, napišite sebi razlog zašto to niste uradili. Obavezno napišite jer tako realnije vidite šta vas koči! Kako vam se čini lista? Možda će kada napišete delovati bezveze ili blesavo i odmah ćete shvatiti da nešto baš sada i možete da uradite!

Šta drugi misle?

Pitajte ova ista pitanja vama bliske ljude: da li i kada vi nešto odlažete/nemate vremena itd. Neka to budu vaši prijatelji, kažite im da im veoma znači njihovo iskreno mišljenje (dakle da ne bude ulepšano). Da li su vam rekli ono što ste vi već napisali? Da li su vam rekli nešto što niste znali? Da li su vam dali predlog za akciju?

Kako da uhvatim sebe kada pravim izgovor?

Potrebno je biti svestan sebe i zašto nešto radimo. Potrebno je biti iskren prema sebi. Svaka neiskrenost je opet sama po sebi izgovor. To je nesuočavanje. Često nam je teško da budemo iskreni prema sebi jer sami sebe osuđujemo. Od toga nemamo ništa. Sa druge strane, preuzimanje odgovornosti – to nije samoosuda. Preuzimanje odgovornosti je znanje i svest da naše akcije imaju posledice prema nama samima i prema drugim ljudima oko nas.

Preuzimanje odgovornosti je znanje i svest da naše akcije imaju posledice prema nama samima i prema drugim ljudima oko nas.

Akcija

Ko želi da ide dalje, može da napravi i listu akcija: šta je prvi korak koji treba da uradim da bi se desilo to i to? Na primer: ako je jedna od stavki želim da krenem u teretanu, a razlog je da me je sramota jer ništa ne znam o tome, prvi korak može da bude nešto od sledećeg:
1. Pozvati drugaricu X koja ide u teretanu redovno i dogovoriti se sa njom da odete zajedno
2. Pronađi na internetu najbližu teretanu kući/poslu, pozovi telefonom ili idi i pitaj kako da počeneš?
3. Pronađi neki od videa i pogledaj kako to izgleda.

Da li su vam ovi tekstovi pomogli da nešto promenite? Pišite :)

Autorka: Milana M.

Iza scene 2016 – nov – Fokus, prioriteti i ideje

Novembar, Beograd
Novembar je doneo jedno veliko poslovno razdrmavanje kroz jedan razgovor i lekcije: fokus, ciljevi i ideje.

Šta je tvoj cilj?

Direktno i konkretno pitanje. „Trenutno, da završim doktorske studije“ – „Dobro i šta onda?“ – „Onda hoću da pokrenem sopstveni posao“ – „A šta ćeš da radiš?“ – „Da programiram?“ – „To nije cilj“ završio je ispitivanje i nastavio svoju priču – „Nemoj da razmišljaš toliko, nemoj da testiraš nego stvaraj!“

Nisam navikla da me neko tako preispita i razdrma, ali mi je veoma značilo – došlo je u pravom trenutku. I stvarno, zašto radiš bilo šta što radiš? pitala sam se. Znala sam da me edukacija čini srećnom, ali recimo da sam sada definisala i mnogo konkretnije zašto:

Razvoj i motivacija ljudi i njihovog potencijala u svakom mogućem smislu.

I ceo tosamja.rs je posvećen tome i sve što radim, kada mi je očigledno da će neko zbog toga napredovati, radim bez napora i sa potpunom posvećenošću.

Fokus i prioriteti

Sa definisanjem cilja/misije nije kraj pouka. Shvatila sam da mi je neophodan bolji fokus i jasnija slika svega. Kada upoznate nekoga ko je ekstremno fokusiran, brzo misli, odlučuje i sprovodi reči u dela, vidite koliko još imate da učite. „Moraš da znaš šta su ti prioriteti da bi mogla da se fokusiraš.Inače sa gomilom stvari, događaja, ideja i ljudi koji su okolo lako je izgubiti koncentraciju i odlutati negde mislima, poslom itd. A onda je teže završiti ono što je na dnevnom redu i kvalitet rada je slabiji.

Ideje treba realizovati

Na kraju, da bi se bilo koja ideja realizovala, potrebno je uraditi niz neophodnih akcija. Ideje su samo odblesak rezultata i dela posla koji treba uraditi, a tek kada se sagledaju dublje i kroz akcije za realizaciju vidi se koliko je zapravo vremena, energije i resursa potrebno. Što je uglavnom mnogo više nego što se na prvi pogled čini.

Uređivanje tosamja.rs zahtevalo je najpre da se pripreme svi materijali u vidu fotografija, logoa, različitih dimenzija i veličina, da se isproba nekoliko varijanti da bi se odlučilo koja je najbolja. Sve fotografije je bilo potrebno odabrati, pripremiti itd, a za to je potrebno par sati vremena. Ideja „mogla bih da napišem retrospektivu 2016“ delovala mi je sjajno odmah, međutim trebalo mi je preko 20 sati pisanja i uređivanja tekstova kako bi mogla da se realizuje. Nisam imala predstavu da je to toliko vremena dok nisam krenula da radim. U tome je cela stvar, dakle ideja je samo mali deo – realizacija se računa!

Savet za to je bio da pre nego što se bilo šta prihvati ili počne neophodno isplanirati da li je to moguće, kada i kako uraditi u skladu sa svojim prioritetima.  

Autorka: Milana M.

#fokus #posao #ideje #ciljevi #trening #detalji #energija #vreme #planiranjevremena #organizacijavremena #organizacija #samoretkinadjuretke #pravitrenutak