Članci

Šta da radiš kad ljubav ne ide

Ljubavna tj emotivna veza je veoma važan deo života. Paradoksalno, ali jako je teško početi sa radom na ovoj oblasti kada osećamo da nam ljubav ne ide; kada nismo zadovoljni vezama u kojima se nalazimo, ili da nam je teško da započemo bilo kakvu vezu, a “već imamo neke godine”. To je uglavnom posledica modela ponašanja koji imamo u našoj bliskoj okolini (uglavnom od roditelja), dakle naše naučeno ponašanje koje nam ne daje zadovoljavajuće rezultate.

Pišem iz sopstvenog iskustva

Pre nego što počnem, rećiću da ovo nisu teorije i razmišljanja, nego moje lično iskustvo. Zato smatram da je jako vredno da podelim baš tako kako jeste, jer od uopštavanja, teoretisanja i idealizacije stvarni ljudi malo toga imaju. Ne možete da se povežete sa opštim, neopipljivim, teorijskim slučajuem. Poenta je: NISTE JEDINI SA PROBLEMOM, NISTE SAMI SA PROBLEMOM I SVE MOŽE DA SE REŠI.

Godinama razmišljam o ovome i gradim i svoju ličnost i svoje odnose na osnovu i razmišljanja i knjiga i praktičnih iskustava. Ovde delim jedan pregled načina kako da radiš na tome da stvoriš svoju idealnu vezu.

Odvoj vreme za ljubav

Ako  sada nemaš vezu, a želiš je, koliko u tvom životu zaista ima vremena i prostora za tako nešto? Ako ti je raspored napakovan od 6 ujutru do ponoći bez pet sekundi lufta, kako onda da u tvoj život neko uđe nešto novo kada u njemu bukvalno nema mesta. Evo i vesti koja je mene pošteno prodrmala kada sam je ukapirala: NEĆE NI BITI MESTA AKO GA TI NE NAPRAVIŠ. Kako se to radi? Jedan drugar mi je fino rekao

“Treba da imaš vreme da ideš na glupe kafe. Znači ne sa tvojim prijateljima, nego sa nasumičnim ljudima. Da stvaraš nova poznanstva. Ili da prosto sediš i ne radiš ništa. Čak ni da čitaš dobru knjigu, jer vreme za dobru knjigu je vreme za dobru knjigu.”

Ona logika kada se neko pojavi onda ću da se reorganizujem, za mene je rezultovala u još veću napetost i osećaj odricanja. Imala sam osećaj da stalno nešto moram da “sabijam” u rupe u vremenu donelo mi je frustraciju na duže staze.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Čitaj o filozofiji ljubavi

“Umeće ljubavi” Eriha Froma je knjiga koju bih izdvojila iz repertoara do sada, jer ceo fenomen ljubavi, veza i ličnosti promišlja i predstavlja u mnogo širem kontekstu ljudskih vrednosti. Pored toga pročitala sam skoro i “Biti zaljubljen” OSHO (smatram da je knjiga oštećena površnim prevodom pa neću komentarisati dublje) i primer iz teen-age dana “Zašto muškarci vole kučke?”. Uopšte bilo šta da čitam, za mene je to preispitivanje ličnih koncepata o ljubavi i vezama, a to je ključno za bilo kakvu promenu ponašanja. Dakle da ono što smatraš normalnim i “to baš tako mora/treba” možda i nije baš tako i da postoje i drugi načini da se urade iste stvari.

Iskustva i upoznavanje

Ovo je ključno i često najteže. Upoznaj nove ljude. Kako? Evo kako:

Preko prijatelja. Izađi sa nekim ljudima sa kojima ranije nisi, radite nešto zajedno i uključite još ljudi. Nema ništa loše u dobrom starom old-school provodadžisanju. 
Odlaskom na neke događaje gde dolaze ljudi koji dele tvoja interesovanja i imate zajedničke teme. 
Platforme za upoznavanje tipa Tinder. Za ovo sam bila jako, jako skeptičlna i probala sam na insistiranje dobre drugarice koja je krenula u svoju ozbiljnu vezu baš tako. Još jedna poznanica takođe. Činjenica je da ima raznog sveta, kao i svuda, a osobe koje sam uživo upoznala su zaista bili fini i interesantni momci.

Zašto je važno da upoznaješ nove ljude?

Tek kada sam krenula da aktivno upoznajem potpuno nove ljude, shvatila sam koliko je sam taj kontakt važan da bi se razbila naša ograničavajuća uverenja o tome da “nikada neću naći nekoga”, “ostaću sama/sam”, “teško je naći normalnu osobu” itd. Sama izloženost kontaktu i interesovanju ljudi za tebe obriše sva ova uverenja, vrati ti samopouzdanje i najvažnije od svega SMANjI TVOJ NIVO DRAME I VEZIVANjE ZA MAKAR KOGA. Jednostavno postaneš svesna da prilika ima, da će ih biti, da i dalje ima mnogo normalnih i finih ljudi koji žele isto što i ti i da će se pre ili kasnije naći neko sa kim ćeš kliknuti.

Tačno je da ne može ništa na silu, da sve dolazi u svoje vreme, a ovo je jedan način da praktično postaneš i opuštenija i sigurnija i da praviš manje haosa oko jedne pojedinačne osobe. Na mom ličnom iskustvu, pored toga što sam se trudila da upoznam nove lljude, u moj život je došla osoba koju sam ranije poznavala, sama od sebe :D

Najvažnija pouka je da se uveriš da ima mnogo onih kojima se dopada baš to što ti jesi, a ne neka odglumljena verzija tebe.

Probaj i izvuci pouku

Ne može u teoriji, prosto probaj i vidi. O ovome sam pisala u tekstu o ljubavnom životu štrebera. Koliko god su mi neke stvari bile bolne i neprijatene, koliko god da sam se osećala naivno, iskorišćeno ili namagarčeno u određenim situacijama, koliko god da me je za neke stvari proganjala krivica, sa tim iskustvima sam se suočavala. Najviše mi je značilo da uspem da prihvatim svoje pogrešne odluke kao deo procesa napredovanja i učenja. Mnogo toga što sam preuzela od modela ponašanja iz kuće jednostavno za mene nije funkcionisalo i trebalo mi je dosta da osvestim razne detalje i dubinu takvih ponašanja. I ta ponašanja sama po sebi su imala koren u mojoj ličnosti, a ne u osobama sa kojima sam bila.

Evo i primera takvog ponašanja: Potreba da dokažem da sam vredna. Odatle je dolazilo mnogo akcija, samim tim mog uloženog vremena i energije, da bih udovoljila partneru (koji to niti mi je tražio niti mu je bilo potrebno). To je za mene stvaralo veliki stes i frustraciju, a za partnera opterećenje i obavezu. Da ne bude zabune, uraditi nešto za partnera kada vam nije eksplicitno tražio je potpuno na mestu kada je to što radiš sa NAMEROM DA MU UDOVOLjIŠ. Tj sama akcija je sebi cilj, a ne kao što sam opisala gore, sredstvo da dobiješ potvrdu svoje vrednosti.

Radi na sebi i svojoj ličnosti

Ovo je ulaganje na duge staze i u korenite promene. Pre desetak godina verovala sam da ja radim nešto pogrešno i da treba da promenim ono što radim. Međutim, otkrila sam vremenom da je tu akcenat pogrešan. Tvoje ponašanje je samo posledica onoga što ti JESI. Kada menjaš ponašanje, a ne menjaš svoju ličnost i uverenja, na silu koriguješ sebe i samo praviš još veći problem jer radiš nešto što nisi ti. Zato većina knjige/videa samopomoći ne funkcionišu – jer ti objašnjavaju kako da stvari radiš drugačije, a ne kako da se ti promeniš i da onda drugačije reaguješ na situacije. Razlika je orgomna.

U prvom slučaju, ti koriguješ i potiskuješ svoju rekaciju (koja već postoji, jer emocije su se već pokrenule i misli su se već javile), a zatim na racionalnom nivou menjaš ponašanje. Tako postoji tehnička promena u ponašanju, ali tebi ostaju tvoja osećanja i njihova zarobljena energija. OVO JE GURANjE POD TEPIH I IGNORISANjE SVOJE PRAVE PRIRODE. U drugom slučaju generisana osećanja i misli su drugačije, pa samim tim i ono što uradiš je mnogo više iskreno i u skladu sa tobom.

Kako da radiš na sebi i svojoj ličnosti?

Postoji toliko grana i tehnika psihologije, različitih radionica, onda life-coaching, spiritualne tehnologije, energetske tehnike itd. Moja preporuka je PROBAJ I NAĐI ŠTA TI ODGOVARA. U prethodnim tekstovima pisala sam o radionici Kreiranja uspeha “Kreiraj idealnu vezu” kao radionici na ovu temu. Važno je da tražiš i da radiš dok ne nađeš svoj mir i svoje zadovoljstvo. I to je tvoja odgovornost.

Uskoro PDF na ovu temu. Prijavi se na mjeling listu :)

Autorka: Milana M.

Komunikacija u ljubavnoj vezi u 5 elemenata

“Mi ne funkcionišemo savršeno, mi savršeno komuniciramo”

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je komunikacija bitna za bilo koju vezu. Specijalno je važna komunikacija u ljubavnoj vezi! Šta to tačno podrazumeva, prikazaću kroz pet delova:

1. Podeli

Kažeš TAČNO ono što misliš i osećaš i to neposredno kada to misliš i osećaš. Ne prećutkuješ, ne ustežeš se i ne ulepšavaš stvari. Ovo neće biti uvek lako, naročito ono se odnosi tvoja fina osećanja i nesigurnosti. Plašićeš se da te neće razumeti i plašićeš se kako će na to reagovati. Važno je da znaš da osoba na istom nivou svesti može i hoće da razume sve to što imaš da podeliš. Kada nekoliko puta podeliš sa nekim nešto što te plaši i što bi prećutala/prećutao i kada o tome svesno razgovarate, svaki sledeći put je sve lakše. Komunikacija se otvara i na ovaj način se gradi POVERENjE i PRIJATELjSTVO.

2. Slušaj

Isto kao što ti želiš da te neko čuje i razume, tako i ti slušaj to što ti taj neko govori. Dakle bez pretpostavki “šta li je sve mislio kada je rekao ovo/ono”. Tim SF filmovima koji se odmotavaju u tvojoj glavi nema mesta u kvalitetnoj komunikaciji. Inače odosmo u nesporazume. Dakle, ono što neko kaže, to je i mislio. Isto kao što i ti treba da kažeš baš ono što misliš u tački jedan, tako smatraš da i druga strana radi. Ako osećaš da nije tako, onda podeliš i taj osećaj da ti ne deluje tako i razjasnite šta se tačno dešava. Ovo je drugi deo POVERENjA i PRIJATELjSTVA

3. Podrži

Ovo je jedan od četiri stuba veze i veliki je trik. Fazon sa podrškom je da si u stanju da podržiš nekoga u njegovim planovima i zamislima, čak i kada se ne slažeš sa tim (ovde se otvara pitanje šta je pravi cilj i želja, a šta hir, dokazivanje i iluzije, međutim to je tema za sebe i ostaviću je samo kao ovu napomenu). Ovde primeniš svakako tačku jedan i obrazložiš svoje neslaganje, a ako i nakon toga tvoj partner ostane pri svome, onda ispoštuješ da je to njegov izbor kao odrasle osobe i njegova odgovornost. Drugi deo priče je uvod u četvrti element.

4. Izaberi

Uvek imate izbor i ti i tvoj partner. Izabrali ste da budete jedno uz drugo. Isto tako birate da prihvatite ili ne prihvatite ideje i planove sa kojima se ne slažete onog drugog. Tu treba da ste načisto sa sobom šta vam je prihvatljivo, a šta vam nije prihvatljivo. Ako to ne znate, kako ćete znati šta je ok, a šta ne? Na taj način podižete svest o tome da birate. Svest o tome da smo nešto izabrali, a ne da smo na to naterani nam omogućava da izgradimo POŠTOVANjE u odnosima, jer tim izborom preuzimamo odgovornost.

5. Preuzmi odgovornost

Kada smo spremni da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, onda obično znamo i da drugi imaju odgovornost za njihove. Odgovornost za svoje postupke i odgovornost za svoja osećanja. Tvoja osećanja su tvoja osećanja i dolaze isključivo kao tvoje tumačenje određenih situacija. Zajedno sa prethodna četiri elementa, ovo omogućava POŠTOVANjE i sebe i partnera, kao i asertivnost u razgovoru.

Fotografija: Vladimir Tomić (@vladimir.tomic.la)

Šta isključuje kvalitetna komunikacija

Nije loše da pregledamo i šta kvalitetna komunikacija isključuje:

Manipulaciju bilo koje vrste

Definišem manipulaciju kao bilo koju akciju koja se radi sa ciljem da se od nekoga nešto dobije za ostvarenje sopstvene koristi ili želje, a predstavlja se da ima za cilj nešto drugo.

Iluzije

Pod tim podrazumevam zavaravanje (najviše sebe) da nešto možda i nije baš tako kako nam intuicija govori i nadanje da će se nešto što nas uznemirava u vezi promeniti sa vremenom.

Potiskivanje i prećutkivanje

Dakle i to je manipulacija neke vrste, s tim što ovde nema akcije kako bi se sprečilo da se nešto ne poremeti ili izgubi. Ovo je kao LAŽNO PREDSTAVLjANjE i zavaravaš drugu osobu da si nešto što nisi.

Osnovni preduslov za komunikaciju je zrelost ličnosti

Sve što sam napisala su jednostavno opisani elementi ponašanja zrelih i stabilnih ličnosti. Ovde ću se pozvati na jedan od zakona univerzuma – Što zračiš to i privlačiš – pa ako se za tebe “lepe” osobe koje imaju neku infantilnost (naročito ako se to nešto ponavlja iz veze u vezu) onda se rešenje nalazi u tvojoj promeni, a ne u drugoj osobi. Na sebi uvek možeš da radiš na zilion i jedan način, a kako se ti menjaš, promeniće se i sve ostalo.

Autorka: Milana M.

Zašto se drugi prema tebi tako ponašaju i kako da to promeniš?

Nije do njih, do tebe je

Kako doživiš ljude tako će se i oni ponašati prema tebi. Nije do njih, do tebe je. Jer sve što kažeš i uradiš, biće prema toj slici koju si o nekome stvorio – a slika nije stvarnost, jer je stvorena na osnovu tvog iskustva i percepcije. TVOJE percepcije. A budi siguran da je tvoja percepcija nije realnost, pristrasna je. Vidiš i pogađa te najviše ono što misliš o sebi – kako su se drugi ljudi obično ponašali prema tebi, kako si navikao da se osećaš i postavljaš u situacijama. One druge stvari, koje se ne slažu sa tom slikom jednostavno će ti promaći, nećeš ih videti! Čak i kada je poruka jasna kao dan, ti ćeš i dalje videti ono što si navikao – bilo lepo, bilo ružno. Pravo mesto za nesporazum, za nerazumevanje i mimoilaženje. Baš u tom momentu, ljudi i počnu da se prema tebi ponašaju tako kako si i mislio da će se ponašati – jer je to jedina stvar koju si ti u stanju da vidiš i čuješ. Zato je do tebe, a ne do njih.

Živeo u zabludi svoje slike stvarnosti

Sve to ti postane jasno kao dan, kada te iste ljude, koji su se ponašali prema tebi tako kako su se ponašali, vidiš kako se potpuno drugačije ponašaju prema nekome drugom, kada vidiš da su sposobni za stvari za koje si mislio da nisu sposobni, da rade stvari za koje si mislio da nikada ne bi uradili. Onda shvatiš da si živeo u zabludi svoje slike stvarnosti, svojih uverenja, da si prema tome postupao i reagovao, a da to sa realnošću veze nije imalo. Ako si spreman da vidiš, ta razlika, to ti je ogledalo šta si o sebi mislio, pa samim tim i šta si očekivao da drugi misle i da se tako prema tebi ponašaju. Pogledati u to ogledalo je jedan korak – može biti surovo i teško. Naučiti iz te slike, ne osuditi sebe zbog toga je jedan korak iza.

Pokušao si da budeš nešto što nisi

Od toga da druge vidiš tako kako misliš, a ne tako kako jeste, jedina gora stvar je da pokušaš da se ponašaš onako kako misliš da je ispravno, a ne onako kako bi ti inače reagovao. Tu je tek nesporazum apsolutan i potpun. I kada se okreneš, shvatiš koliku si štetu time sam sebi naneo. Koliko si celom tom pričom i zabludama i sebe i druge možda povredio, izneverio. Da, da, baš tako, to je prevara – prevara samog sebe i prevara drugih ljudi. Lekcija na ovom mestu je da si radio u skladu sa onim što jesi, bez razmišljanja, kalkulacija, a ne iz želje da se dopadneš i budeš prihvaćen, ili bi stvar za tebe i druge ljude oko tebe bila prava ili je ne bi ni bilo odavno. Ne možeš da budeš ono što nisi – ni za sebe ni za druge.

Iskrenost prema sebi i drugima

To ne znači da si iskesan iz kamena i da ne treba da se menjaš, već da u svakom pojedinačnom trenutku treba da budeš svestan sebe, svojih želja i potreba, svastan drugih i njihovih želja i potreba i svestan ZAŠTO nešto radiš, a ne da robuješ svojim iluzijama, fiks idejama, stvarima koje bi izgledale zanimljivo. Mnogo je lakše i tebi i drugima.  Onda ćeš biti siguran i opušten da su stvari u tvom životu one koje treba da budu, da se sve dešava baš kako je u skladu sa tobom. Sva komunikacija, sve što radiš, sve što stvaraš, biće iz kreativnosti, ljubavi, iskonske motivacije, vere i slagaće se samo od sebe, bez napora, bez nesporazuma, bez cimanja i bez ulaganja beskonačno energije. Biće PRIRODNO.

„Da sam znala“ i „moglo je da bude, a nije“ i „šbb, kbb“ – NIJE MOGLO

Između ta dva koraka stoji kajanje – „da sam znala“ i „moglo je da bude, a nije“ i „šbb, kbb“. I tu treba znati – NIJE MOGLO. Nije moglo zato što tada nisi znao to što sada znaš, nisi imao svest koju sada imaš i nisi bio ono što si danas. Sve šanse i svi ljudi koji su došli i otišli iz našeg života su bili tu da nam daju lekciju. Što više lekcija naučiš, to više stvari shvataš koje si radio, a nisu ti koristile u prošlosti. I to je normalno i prirodno. To je rast i napredak. Zato je važno da sve to pustiš – i sebe i događaje i okolnosti i druge.

Zahvali se na tome što si naučio, zahvali se svemu i svima koji su ti pomogli da porasteš. 

Autorka: Milana M.

Pomaganje ili odmaganje – Kako biti podrška drugima?

Sigurno Vam se nekada desilo da ste bili suočeni sa time da posmatrate kako neko ko Vam je blizak i do koga Vam je stalo prolazi kroz neku izazovnu situaciju u životu i osećate da mu je potrebna podrška. To mogu biti svakodnevne situacije na poslu ili u školi, koje su za tu osobu izazovne, a vama se čini da „to i nije toliko strašno“. Međutim, to mogu biti i mnogo veći životni izazovi, kada zapravo ni sami ne znate da li biste se i kako sa time suočili. Izraz koji po mom mišljenju najbolje opisuje suštinu podrške na engleskom jeziku je „holding the space“ što u bukvalnom prevodu znači da da držimo (dajemo) prostor osobi kojoj želimo da pomognemo da iskustvo kroz koje prolazi prođe što je bezbolnije i nežnije moguće i da joj svojim prisustvom damo do znanja da smo uz nju i da je u redu da se oseća baš tako kako se oseća.

Podrška i žrtva nisu isto!

Prvo što smatram bitnim je napraviti razliku između žrtvovanja i nepoštovanja samog sebe i podržavanja i davanja prostora drugima. Davanje prostora drugima nikada ne znači da tolerišemo njihovo loše ponašanje prema sebi niti da u odnosu sa drugom osobom, u kakvoj god se ona situaciji nalazila, uzimamo logu žrtve. Preuzimanjem uloge žrtve pokazujemo da ne poštujemo sebe i da nemamo sopstveni integritet. U stanju nedovoljnog integriteta pomaganje drugima (pogotovo ako je u pitanju profesionalno bavljenje time) nije preporučljivo iz više razloga. Prvo, ukoliko nismo radili na našim sopstvenim programima, obrascima i emocionalnom naboju stalno ćemo privlačiti klijente koji će nam na to ukazivati, pa umesto da mi pomognemo njima oni će nesvesno „pomagati“ nama da integrišemo sopstvenu senku.

Drugo, u stanju dezintegracije, sa energetskog aspekta naše polje je previše otvoreno i nestabilno i u procesu „usisavamo“ tuđu energiju koju kasnije percipiramo kao našu, što nas još više udaljava od sopstvene integracije.  Zatim, dajemo se drugima iz pogrešnih razloga, na pogrešne načine i iz nečiste namere-da budemo nešto, da postanemo nešto, da dokažemo nešto. Da bismo zaista nekome pomogli potrebna je apsolutno čista namera i potpuna neuslovljenost sa naše strane. A za to je potrebno mnogo iskrenosti prema sebi i drugima i još više mudrosti. I poslednje, ali takođe podjednako važno, moramo biti svesni uticaja i posledica tog uticaja na one kojima pomažemo. Ljudi kojima je potrebna pomoć su najčešće oni koji imaju najotvorenija, najslabija i najdezintegrisanija polja i ukoliko sami nismo dovoljno radili na sebi mi na njih projektujemo svoje programe, uslovljenosti i nerazrešenu emotivnu energiju. Tada ne samo da im ne pomažemo već im i indirektno i odmažemo, bez obzira koliko je naša želja iskrena ili naše profesionalno iskustvo bogato.

Kada ljudi nisu spremni da se suoče sa sobom

Zamislite da pružate podršku osobi koja se nalazi u nekoj izazovnoj situaciji za koju vi jasno vidite uzrok. Ona je očajna, ne zna šta da radi, pita Vas za mišljenje. Vama je sve jasno, ali vam je i jasno da osoba nije spremna da se soči sa sobom i sa svojim obrascima. Jednostavno znate da nije vreme, jasno vidite uzrok i posledicu i znate da će se obrazac još mnogo puta ponoviti pre nego što se osoba bude sočila sa sobom. Teško Vam je da se uzdržite od predloga, ideja, saveta, sugestija. To je možda i odlična prilika za rad na sebi, da iskreno pogledamo šta je to što nas tera da predlažemo, savetujemo, sugerišemo. Za tu osobu je često dovoljno samo da budemo tu. Da je volimo, prihvatamo, da budemo prisutni (u punom smislu te reči ), da je posmatramo i u njoj vidimo njenu Izvornost i njen puni potencijal, sve ono što ona zaista jeste kada se uklone uslovljenosti i tragovi koje su prošla iskustva ostavila na njoj.

Omogućite im da se osećaju dovoljno sigurno da mogu da „padnu“

Koliko smo puta samo mi pali? I koliko puta smo posle toga ustali? Ako smo posle sopstvenih padova išta naučili, ako smo postali veštiji, spretniji, mudriji, razumniji ili ako smo bilo šta u svom životu promenili, događaji koje bismo najradije izbegli imali su svoj smisao. Istina, nekada je cena bilo izuzetno visoka, pa bismo voljene da zaštitimo od bola. Naša uloga kao podrške nije da druge sprečimo da padnu jer im time oduzimamo dragoceno iskustvo i sredstvo učenja. Naša uloga je da budemo uz njih, da stavimo jastuke na zemlju, da pad prođe što je nežnije i bezbolnije moguće. Da im pružimo ruku da ustanu, da ih ohrabrimo da nastave i da ih sučimo sa lekcijom koju određeni događaj nosi (ukoliko su spremni da se sa time suoče). Dakle, naša uloga nije da rešavamo tuđe probleme, da preuzimamo odgovornost za tuđe izbore, da ih sažaljevamo, kritikujemo, savetujemo, korigujemo, menjamo, popravljamo…

Fotografija: Vladimir Tomić

Davanje prostora nekome uz naše tiho prisustvo je stanje a ne akcija

Biti nekome podrška bez nepotrebne akcije, za mene (a predpostavljam i za mnoge koji su prirodno usmereni na rešavanje problema) je bio poseban izazov. Značajan rad na sebi mi je bio potreban da prestanem da dajem gotova rešenja, predloge, savete i ideje ljudima koji me nisu direktno pitali za mišljenje. Čak i kada to jesu, naše mišljenje je zasnovano na našem iskustvu i pitanje da li je adekvatno za drugoga. Smatram da davanju saveta i mišljenja treba krajnje oprezno pristupiti.

Prvo, davanjem gotovih rešenje (pogotovo rešavanjem tuđih situacija) oduzimamo moć osobi koja se sa njima suočava i indirektno joj poručujemo da je nesposobna sama da se suoči sa čim treba. Preuzimajući odgovornost za tuđe iskustvo uzimamo deo energije osobe koja ga proživljava. Na taj način dezintergišemo drugog (oslabljujemo ga) ali dezinterišemo i sebe jer unosimo u naše energetsko polje mnogo mentalne, emotivne i duhovne energije koja nije autentično naša.

Sem toga, smoinicijativno rešavanje tuđih problema i davanje saveta, mišljenja i predloga pokazuje našu krajnju aroganciju jer time indirektno poručujemo osobi da znamo više i bolje od nje, što često pokazuje skrivene aspekte nas samih koji su maskirani našom željom da pomognemo drugima. Tada pomažemo drugima zbog sebe a ne zbog njih, što ne bi trebalo da nam bude cilj.

Da bismo bili dobra podrška drugima potrebna nam je čista namera, mnogo ljubavi i strpljenja, veština slušanja, apsolutno prisustvo i velika mudrost i samosvest. Deluje previše? Možda, ali to je proces koji donosi neverovatan lični napredak i najdublju ispunjenost jer kroz bivanje tu za druge ispunjavamo svoju najdublju svrhu. Naravno, pod uslovom da smo se već pobrinuli za sebe :)

Autor: Ana S.

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

 

Kako reći pravu stvar u pravom trenutku

Audio snimak teksta možete pogledati na našem YouTube kanalu na ovom linku.
Zašto neki ljudi tako lako prilaze drugima i lako se dogovaraju oko svega? Kako mi utičemo na druge ljude kada razgovaramo sa njima? Kako reći pravu stvar u pravom trenutku?

Svi znamo da ista stvar rečena na različite načine ima različit efekat. Kako onda da učinimo da to što govorimo ima pravi, željeni efekat? Na preporuku prijateljice Gordane Pejić, uzela sam da pročitam knjigu “Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude” Dejla Karnegija i veoma mi su mi se dopali saveti koje knjiga daje, uz gomilu praktičnih primera. U nastavku je moj rezime tih saveta. 

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

Ne kritikuj

Kako se vi osećate kada vas kritikuju? Na primer, roditelji ili partner ili vaša šefica/šef. “Ovo nije dobro”, “Da li je moguće da ponovo to radiš”, “Ne mogu da verujem da ne možeš da shvatiš”, “Ne sviđa mi se to što si uradila”. Čak i kada su u pravu za to što vam govore, da li im kažete “Da, jeste, u pravu si” ili se branite od njih, ili ih ignorišete i pravite se da ne čujete. Jedno je sigurno – direktnu kritiku teško da ćete primiti kao nešto što želite da uradite. Isto se dešava kada vi kritikujete druge.
“Popravi sebe umesto druge.”

Pokaži drugima da ih vrednuješ i uvažavaš

Ovo je direktna suprotnosti kritici. Posmatrajte i uvažavajte ljude zbog onoga što jesu i zbog onoga što rade kako treba. Kako se vi osećate kada neko pokaže da ceni vaš rad, trud, zalaganje? Raspoloženi ste da radite još bolje, zar ne? Kako se vi osećate kada neko pokaže iskreno divljenje i pohvalu za ono što ste uradili i ono do čega vam je stalo? Osećate se ponosno na svoj rad ili na to što imate. Raspoloženi ste da sa tom osobom razgovarate, družite se i sarađujete!
Ovde je ključna stvar na reči iskreno. Laskanje je nepoželjno jer je manipulacija, i to se pre ili kasnije pokaže, a onda vam se obije o glavu. Ako primetite nešto dobro kod nekoga, nešto što vam se dopada – to i kažite.

Drugima je važno šta oni žele, a ne šta ti želiš

Ovde je reč o stavljanju u poziciju druge osobe – kako nešto njoj izgleda. U poslovnoj komunikaciji jako je važno prvo prikazati drugoj strani koji je njihov interes u ponudi, pa tek onda šta je vaš ineters. Da li tako sastavljate ponude i pišete mejlove? Da li u svojim razgovorima i dogovorima možete da sagledate kako druga stana sve to vidi? Probajte, iznenadićete se šta sve tu može da se nađe.

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

Osmehni se

Iskren osmeh može da uradi za vas mnogo više nego bilo šta drugo. To nije samo izraz lica, to je i onaj unutrašnji osmeh, iskrene radosti zbog toga što vidiš drugu osobu. A to je stvar stava prema drugima i prema životu uopšte (vezano je za onaj deo o vrednovanju drugih ljudi). Iskren osmeh koji dolazi od takvog stava govori drugoj osobi “Drago mi je što te vidim! Srećna sam jer postojiš!”

Pažljivo slušaj

Da li slušate osobu dok vam nešto govori? Da li vas interesuje šta vam govori? Da li je pitate o tome što vam priča? Ili slušate samo da biste odgovorili i dali svoje mišljenje? Aktivno slušanje je moć koncentracije na ono što vam druga osoba govori – da to prvo čujete, razumete, a tek posle toga da pitate ili odgovorite. To je veština koja će vam omogućiti da mnogo bolje sagledate ljude oko sebe i njihov ugao gledanja na događaje i stvarnost. Kada aktivno slušate, drugoj osobi prećutno šaljete poruku “interesuje me ono što mi govoriš” i “ono što govoriš ima vrednost za mene”.

Zapamti imena

Ponovo, svodi se na vrednovanje osobe sa kojom razgovarate. Kako se vi osećate kada neko ne može da se seti vašeg imena ili ga pogreši?

Autorka: Milana M.

Socijalni aspekt života u zajednici- bogatsvo i izazovi

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

Iza scene 2016 – dec – Značaj pravog trenutka

Decembar, Beograd-Novi Sad
Osećaj za pravi trenutak – kada uraditi ili reći… šta uraditi ili reči, kome i kako – to je sposobnost koji retki imaju.

Sve ima svoje vreme, mesto i način.

Da bi ste prepoznali i odabrali pravi trenutak, prvo morate da znate šta hoćete, da osećate da li je nešto hir, beg od nečega ili iskrena želja. Pitanja koja možete postaviti sebi za iskrenost želje su sledeća:
1. Da li time želim da dokažem nešto sebi ili drugima?
2. Da li time želim da dobijem odobravanje drugih?
3. Da li time želim da dobijem sigurnost?
Odgovor na sva tri pitanja treba da bude NE. Samo stvarne želje treba negovati, ulagati u njih vreme i energiju. Da razumete okolnosti, odreagujete kako treba, kada treba. 

Jedan vrlo jednostavan primer, o uzaludnom trudu i nestrpljenju bio je kvar telefona. U nekom momentu ekran nije više mogao da se uključi, nije se čulo zvono iako kada pozovete telefon zvoni. Kada sam stigla kući, pokušala sam sama da otvorim telefon nožem (ima li šta zabavnije od rastavljanja stvari? :D), što se ispostavilo i ne baš tako jednostavno i pogađate, nož mi je sleteo, lepo sam se isekla, iznervirala, posle toga posvađala i sa operaterom kablovske (da taj dan su našli da isključe internet). Najbolja stvar od svega bila je kada sam slučajno uzela da ponovo probam da uključim taj telefon i – uspela.

Hoću nešto da ti kažem

Koliko puta ste bili u situaciji da želite nekome nešto da kažete – bilo loše, bilo dobro i da je to ispalo baš suprotno od onoga što ste želeli. Na primer hoćete nešto lepo da kažete nekome, dobijate priliku za to slučajno, međutim ta druga osoba je iznervirana, umorna, dekoncentrisana, vuku je sa svih strana. Moje iskustvo je da u takvim momentima, bilo šta osim „kako si?“ i puštanja tišine i praznine da se pojave u prostoru, druga osoba nije u stanju da registruje. Bilo šta drugo deluje ili kao da nemate razumevanja, ili će reči jednostavno otići u prazninu bez ikakve poente. 

Ponekad prosto treba dopustiti da se stvari dogode

Jer ponekad šta god radili nešto jednostavno ne ide. Ponekad samo kada ostavite da stvar odleži razreši se sama od sebe. Jer to je bio pravi trenutak. Zato osluškujte sebe i okolinu – da li nešto ide kao podmazano ili se pojavljuje problem za problemom, prepreka za preprekom.  

Šta je potrebno za pravovremenost?

Ako nešto ne ide to ne znači obeshrabriti se i odustati, nego biti strpljiv, videti šta možete da uradite i imati vere.

Prvo sigurnost i vera u sebe i svoje izbore. Ako nemate poverenja u sebe, ne možete imati poverenja ni u druge. Drugo, bilo kakav pokušaj kontrolisanja situacije ili kalkulisanja u „šta ako“ stilu obično vodi u još veće komplikacije. 

A šta u međuvremenu, kada ste pustili da se stvari dešavaju? Upotrebiću šta čula od osobe, koja mi je dala ovu lekciju o pravovremenosti:

Nije toliko važno naći pravi trenutak, koliko je važno da svaki trenutak učinite da bude pravi.

To je ujedno i moja želja sebi i svima vama za sledeću godinu. Nazdravite za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u vašim životima! Želim vam srećnu Novu 2017. Godinu!

Autorka: Milana M.

#samoretkinadjuretke #pravitrenutak

Putopis iz Japana 1. deo – Kjoto

Nekom magijom mi se sporazumevamo

Moj prvi dan u Japanu. Stižemo u Kjoto, utrčavamo u taksi. Stara Tojota sa oštrim ivicama i vozač, Japanac, nasmejan i pričljiv. Mi ne pričamo Japanski, on ne priča Engleski. Ali nekom magijom mi se sporazumevamo, i pričamo, nabadajući top petsto osnovnih reči iz Engleskog jezika. Tu on sazna da smo iz Serubije (tako nazivaju Srbiju) i da nam je ovo prvi put u Japanu.

Papirni ždral – “For good luck”

I kroz smeh i tu neku poneku reč on se iskreno oduševi, jer ne dolaze ljudi često iz daleka, a posebno ne čak iz Srbije. I tada sa svoje police u kolima uzima malog, zelenog ždrala, okreće se ka meni koja sedim pozadi, onako dok vozi, i pruža uz reči “For good luck”. Uspeo je da nam kaže da je to njihova tradicija i da mi ga poklanja, čisto onako, za sreću.

Fotografija: Gordana Pejić


Čisto onako, ja da pomenem, svi ljudi koje sam srela na ovom putu bili su iskreno ljubazni i dragi. I savršeno su upotpunjavali moju impresiju o Japanu.

P.S. Origami papirići iz Japana – kažu da doprinosi harmoniji i smirenosti hm…
P.P.S. …i juče nastade moj prvi papirni ždral (čeka da bude poklonjen)

Nastavak priče: Nara i jeleni.

Autorka: Gordana Pejić

Do cilja kao devojka, a poput gluve žabe #KaoDevojka

Ne pišem često na teme ženskih prava i ravnopravnosti, ali jedan skorašnji događaj sa trčanja me je inspirisao na ovu temu. Sebe nikada nisam doživljavala u svetlu muško/žensko kada je u pitanju trčanje, dok nisam videla video Always #kaodevojka – kada je od devojaka traženo da imitiraju kako to izgleda kada „trčiš kao devojka/devojčica“ – smešno, podrugljivo, smotano. Pogodilo me je, jer se u tom kontekstu upotrebljava izraz da „radiš nešto kao devojčica“, a očigledno je da to nije istina, da je predrasuda – jer ni ja, niti jedna od trkačica koje poznajem ne trči tako. A sada da pređem na nešto što deluje kao potpuno običan događaj, ali mi je bio korisno ogledalo za druge stvari u životu.

Pravo da ti uđu na put

Bila sam taman pred kraj svoje trkačke rute za taj dan. Još malo pa poslednji od 15.5 planiranih kilometara. Ovoga puta bila sam veoma zadovoljna tempom koji je bio ujednačen sve vreme. Približavam se stazom jednoj grupi ljudi – neki sede neki stoje. Jedan od njih se okrenuo ka meni, nasmejao se odmerivši me od glave do pete, počeo nešto da priča, dobacuje, kao tapše mi – krenuo je ka meni ulazeći mi na putanju. Ne čujem od muzike, imam slušalice. Protrčavam za dlaku pored njega ne menjajući pravac kretanja. Kroz glavu mi je samo prošla misao: “Imaš svoj cilj, svojih 15.5 kilometara.”

Pre neku godinu skinula bih slušalice da čujem komentare. Pohvale bi mi laskale, za to bih se osećala dužnom da kažem hvala, nepristojni komentari uplašili, uvrede bolele. Ili bih se naljutila u stilu “da li je moguće da neko daje sebi za pravo da me ometa!”

Ocenjivanje

Onda je krenuo interesantan niz misli koje su suština ovog teksta: Da je na mom mestu bio trkač, mislim da mu se ovako nešto verovatno ne bi dogodilo. I onda sam otišla dalje od ovog događaja u generalizaciju puta ka ciljevima. To je upravo ono što se nama ženama dešava mnogo češće nego muškarcima na putu do naših ciljeva. Neko sa strane daje sebi za pravo da nam uđe u putanju do cilja da bi dao svoje mišljenje o tome – bilo dobro, bilo loše, a mi sa druge strane osećamo obavezu (ako je ocena pozitivna) ili potrebu da na to reagujemo (ako je ocena negativna), umesto da prosto prođemo pored toga, zaobiđemo (ako je to moguće!), ili se izborimo sa preprekom.

Žene i ciljevi

Fokus na sopstveni cilj i suštinski bez reakcije na spoljašnje ocene, nešto što je što treba izgraditi u svim sferama života – dakle bez evaluacije, potrebe za potvrdom, odobravanjem, ali i bez osude onoga koji je sebi dao za pravo da procenjuje moje akcije i ciljeve. I ne samo moje, bilo koje žene. Jer zaista me nije bilo briga koje su bile izgovorene reči. Zaista me nije bilo briga šta iko ima da prokomentariše o mom trčanju. Jer tu je bio cilj, moj cilj i htela sam da ga ispunim. Poput gluve žabe.

Autorka: Milana M.

 

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? treći deo

U predhodnim tekstovima smo analizirali zašto ljudi prave drame i kako da prepoznamo da smo se na neku od njih i upecali. Sada bi mogli da razmotrimo kako da se oslobodimo naših starih obrazaca i kako da iz njih izađemo.

Privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim

Za svaku dramu je uvek potrebno (najmanje) dvoje. Dakle, kad god nam je lakše da okrivimo drugog za neku situaciju,  bilo bi dobro da vidimo naš udeo u tome i našu reakciju na nju. Dinamika konflikta sa nekim zavisi i od našeg učešća. Princip, on je kriv za sve ne funkcioniše. Skoro kao po formuli privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim. Onda kreiramo problem i svako igra svoju ulogu. Kada bolje razmislimo, naše uloge se ne menjaju, već se ciklično ponavljaju sve dok ne osvestimo svoje obrasce ponašanja i ne počnemo svesno da odgovaramo na situacije i ponašanje drugih ljudi.

Uloga koju igramo u tuđoj drami je naša sopstvena drama

Kada osetimo uznemirenost zbog nečijeg ponašanja, trebalo bi da zastanemo pre nego što uhvatimo vazduh da nekome „kažemo sve šta mislimo o njemu“. U tom trenutku bi bilo idealno prekinuti raspravu koja se zahuktava i rešavanje konflikta ostaviti za kasnije. Tada je najbolje povući se, pre nego što u afektu kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije zažaliti. Nema svrhe voditi bilo kakve rasprave dok smo pod uticajem jakih emocija. Tada treba da se sklonimo i da ih osetimo u njihovom punom intenzitetu. Ne treba da ih analiziramo, definišemo, potiskujemo, razumemo. Treba samo da ih OSETIMO. Plač je odličan način za neutralizaciju emotivnog naboja. Neko više voli da se tada bavi sportom. Svako ima svoj način oslobađanja od emotivnoh naboja. Meni pomaže i pisanje svega što osećam. Nije bitan način, bitno je da to izađe napolje, a da pritom ne povređujemo druge osobe. To smo izbacili iz sebe kada u telu osetimo olakšanje, a ono što smo napisali nam izgleda besmisleno i smešno.To je idealan trenutak da papir bacimo u kantu i da onda hladne glave nađemo rešenje za problem koji se pojavio.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

 

Kada smo se prvi put tako osećali?

Oni koji žele ozbiljnije da se bave sobom i svojim obrascima mogu da se zapitaju kada su se poslednji put ovako osećali. A kada pre toga? Kada su se prvi put ovako osećali? Tako osvešćujemo koji je događaj ili osoba kreirao/la naš obrazac ponašanja i postajemo svesni  toga da je naša tipična reakcija već godinama unazad upisana u našu podsvest. Kada na ovaj način pristupamo konfliktima, ulazimo u osvešćivanje sopstvene drame. Prilikom nekog konflikta najčešće ne reagujemo na ponašanje druge osobe, već na neintergisani emocionalni naboj koji uglavnom već godinama nosimo u sebi. Ta osoba je samo njegov „glasnik“. Zbog ovih „negativnih“ emocija ne treba da osuđujemo sebe. To je samo znak  da imamo neke unutrašnje konflikte koji nas na ovaj način podsećaju da čekaju na to da budu razrešeni.

Kada znamo zašto, igra prestaje

Sada, kada smo svesni sopstvenih drama, možemo uočiti i tuđe. Kada se zapitamo zašto neko radi to što radi i šta time postiže, dobijamo jasniji uvid u situaciju i sprečavamo sebe da nesvesno uđemo u određenu ulogu i odigramo ono što se od nas očekuje. Kada otkrijemo tuđe motive možemo otkriti i uzrok njihove drame. Međutim, zbog toga ne treba da ih osuđujemo. Ljudi to najčešće ne rade svesno. Čak i kada namerno manipulišu, rade to jer ne znaju drugačije. Oni sami sebi nanose najviše bola, ne treba još i mi da im sudimo.

Ja dobijam, ti dobijaš

Kada mi kao partneri izađemo iz nečije drame, njihov koncept počinje da se ruši. Međutim, ljudi koji godinama komuniciraju na ovakav način, mogu osetiti našu promenu i postati još navalentniji i uporniji da bi nas ponovo uvukli u našu ulogu. Ovo je veoma veliki izazov za nekog ko tek usvaja novi način ponašanja, ali samo naša doslednost i upornost dok ponavljamo istu smirenu frazu kao „pokvarena ploča“ će (jednom) dati rezultata. Iako ovo zahteva priličan napor, mislim da se veoma isplati. Počećemo da se polako, ali sigurno oslobađamo opterećujućih odnosa sa drugim ljudima i kvalitet našeg života će se drastično poboljšati. Oslobođeni sopstvenih drama možemo komunicirati sa ljudima na asertivan način i time sigurno i ubedljivo izraziti svoje potrebe, bez da ugoržavamo potrebe drugih ljudi. Kada pristupimo drugima na taj način, mnogo je veća verovatnoća da ćemo dobiti pozitivne reakcije i da će oni biti mnogo spremniji da nam izađu u susret. Čak iako se to ne desi, nećemo to doživeti kao ličnu katastrofu. Znaćemo da je to njihov problem i jednostavno ćemo, bez pravljenja drame nastaviti dalje.

Još jedna dobrobit od ovoga je što postajemo roditelji oslobođeni sopstvenih drama, koji znaju kako da bezuslovno vole i kako da vaspitavaju decu bez da ih kažnjavaju oduzimanjem pažnje i ljubavi. Ovako se podiže nova generacija zdravih osoba koje će moći da duboko vole sebe i koje će biti svesne svoje vrednosti bez obzira na okolnosti, čime ćemo dati doprinos evoluciji čitavog čovečanstva.

Autor: Ana S.