Članci

Socijalni aspekt života u zajednici- bogatsvo i izazovi

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

Iza scene 2016 – maj – Zona komfora

Maj, Beograd
Koji je značaj zone komfora i kako se probijaju sopstvene granice samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Šta je zona komfora

Zona komfora je zona svakodnevice u kojoj se stvar dešavaju onako kako znate da će se dešavati ili onako kako moraju da se dešavaju. Ništa novo nema – sve po starom ide. Svaka priča o ličnom napretku, razvoju i uspehu počeće sa time da treba da izađete iz svoje zone komfora – da napustite stvari koje su vam jednostavne, poznate, rutina i probate nešto novo i izazovno. Naučite neki jezik, preuzmete na sebe da prezentujete nešto na poslu, a plašite se javnog nastupa, naučite da vozite, krenete na trčanje, u teretanu ili odete sami na put autostopom – sve su to neka izlaženja iz te zone komfora. I potpuno su individualna – i šta je vaša zona komfora i šta je izlazak iz te zone.

A šta ako preterate?

Još nisam naletela da neko piše o tome šta se desi kada ste STALNO van zone komfora. E to je druga krajnost koja je jako stresna, nosi sa sobom strah, neizvesnost i suočila me je sa svim mojim nesigurnostima. To je dobro, ali šta kada je sve odjednom? Osećaj je da nemam gde da se sklonim, da nemam nikakav oslonac i da ništa nije sigurno. Da ne znam kuda idem, šta radim i zašto to radim. Osećaj da nemam nikakvu referentnu tačku, da nema putokaza. Da li da se posvetim samo radu na tezi ili i projektu u Cirihu? Da li da tražim posao odmah ili da se posvetim samo izradi teze? Šta da radim sa automobilom – ulagati, prodati, ali ipak mi treba? Pa onda strah od samoće. Pa onda dilema odlaska iz zemlje ili ostanka. Pa onda dilema o pokretanju svog posla ili traženja posla i tako u nedogled…

Povratak osnovama

Da bih prevazišla ovo stanje primenila sam ideju Džejmsa Altucher-a iz knjige „Izaberi sebe“ – vratila sam se osnovnim stvarima. Briga o sebi u vremenu krize treba da se provodi na četiri nivoa: fizičko, mentalnom, emotivnom i duhovnom. I po tom receptu sam maksimalno uprostila svoju svakodnevicu – šta mora da se uradi za posao, trening, stvari neophodne za funkcionisanje svakodnevice, izbegavanje donošenja bilo kakvih odluka jer osnova za odlučivanje nema. I mnogo više vere. I naravno prijatelji bliski srcu. Bez njih nigde i ništa.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #komforzona

Iza scene 2016 – apr – Granice su često samo iluzija

April, Beograd
Kako se probijaju sopstvene granice, koji je značaj zone konfora i  iskrenost i njena snaga naspram manipulacije samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Granice – to su strahovi

29. Beogradski maraton. Fotografija: Stefan Barna

42,2 kilometra beogradskog asfalta – maraton. Iako sam se pripremala za trku i strah i sumnja i neverovanje da to mogu su bili tu. Strah da će se nešto desti i da neću uspeti. Sati i sati, kilometri i kilometri trčanja, treninga i priprema. Znala sam da nikada nisam trčala više od 25km. I to me je najviše kolebalo. Iako sam za 10 godina pretrčala mnogo. 

A kako sam se odlučila da uopšte trčim maraton umesto polumaratona sa ovakvim stavom? Bio je tu neko ko je verovao u mene kada ja nisam verovala u sebe.

Nemoguće ne postoji

Za njega je sve bilo moguće. On je znao da ja to mogu. Granice – šta je to? Ograničenja – šta je to? A ja sam odlučila da njemu verujem, da se usudim uprkos svojoj sumnji i strahovima. Našla sam svoje zašto:

Moje „zašto?“ – Za sve one koji su poželeli da urade nešto, a nisu se usudili!
Za sve žene, devojke i devojčice koje smo vaspitavane da je mnogo važnije da budemo poslušne nego da ostvarimo svoj potencijal ;)

I uspela sam. I nije bilo ni dramatično, ni teatralno – bilo je veoma lepo iskustvo, veoma prirodno.  I šta je bila granica – to je bio moj strah i ništa više. Granice…samo iluzija šta možeš, a šta ne možeš.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #konforzona

Iza scene 2016 – mar – Promena – zašto je teško?

Mart, Cirih
Promena je cele godine bila jedina konstanta za mene. Ipak u martu mesecu mi je postalo jasno i odakle toliki otpori promenama.

Promena – šta tu ima strašno

Ako vidite da nešto ne funkcioniše – onda treba to promeniti. Dakle umesto jedne stvari – uradi drugu stvar, i to je promena. Jednostavno zar ne? Zašto je onda često toliko teško? Sve što radimo i način na koji radimo čine našu ličnost baš takvom kakva jeste. Kada se odlučimo da nešto suštinski promenimo, pre nego što prihvatimo to novo kao naše, moramo da pustimo ono što smo bili ranije, kako bi napravili mesta. E to je strašno i to je teško.

Taj osećaj da gubimo sebe, deo definicije sebe je zastrašujući.

I štetne stvari koje radimo – nečemu nam služe

Primer: verovala sam da moram sve sama. Sama da dođem sa aerodroma, sama da nosim kofre, sama da donesem iz samoposluge, sama da rešim problem sa administracijom, sama da uradim ovo ili ono. Iz tog ugla uopšte nisam videla opciju da mogu nekoga da pitam za pomoć – to se dešavalo tek kada udarim glavom u zid – treći put. Banalan primer, pravili smo večeru kod kolege i posle toga svako je uzeo da sredi neki deo – ja sam uzela da operem sudove. Skoro sam stigla do kraja, kada je on shvatio šta radim i pokazao mi – mašinu za sudove.

Dobra strana „sve moram sama“ je da jesam samostalna, nezavisna i da mogu da se snađem. Loše je što sam često sama radila stvari i koje ne moram i bespotrebno izgubim energiju. Loša je još ostavljanje utiska da ti pomoć nikada nije potrebna, pa se niko neće ni ponuditi da ti pomogne. I onda naravno „sve moram sama“ :D Tu treba naći zlatnu sredinu. Zašto je teško bilo pustiti ovaj obrazac? Zato što me je štitio od osećaja da sam bespomoćna, zavisna od drugih, da će se desiti da tražim pomoć i da budem odbijena. To je kao kada se životinje prave da su veće/jače/opasnije nego što zaista jesu. 

Preskočiti reku

Promena to je kao kada hoćemo da preskočimo na drugu obalu potoka, a ne znamo možemo li da doskočimo ili ne. Moraš da skočiš sa prve obale, izgubiš tlo pod nogama da bi se dočekao na drugu stranu. Ali ako ne skočiš kako treba, možda se pokvasiš, možda upadneš u blato, možda tamo i nije tako sjajno i radije bi se vratio. Ne možeš da znaš dok ne probaš.

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Iza scene 2016 – feb – Život sa planom B

Februar, Beograd-Beč
Dobro je imati rezervnu opciju, plan za svaki slučaj, ali šta kada je to praksa za svaku stvar u životu? Promena takvog ponašanja u februaru je za mene bila jedina moguća opcija.

A šta ako ne uspe?

Baveći se organizacijom jednog kraćeg puta, uhvatila sam sebe na delu kako osim osnovnog odmah smišljam i rezervni plan – “šta ako se ovo ili ono izjalovi”. Šta ako ne stignu dokumenta, šta ako nema autobuskih karata, šta ako zakasni na autobus, šta ako ih vrate na granici, šta ako, šta ako ne uspe da dođe – šta ću ja sama tamo… Pa dobro, šta imaš od toga da razmišljaš „šta ako“ – ili hoćeš ili nećeš, ako hoćeš daj uradi sve kako treba i prestani da se nerviraš unapred.

Nepotpuna posvećenost

Zavrtelo mi se u glavi kada sam pogledala unazad. Koliko toga u prošlosti nije dovoljno uspešno urađeno jer sam se bojala da se potpuno posvetim nečemu, bez ali, iz straha da neću uspeti. I nikada nisam bila svesna tog straha. A šta sam ja radila zbog toga – ulagala energiju i u osnovni i u usputnu stvar, pošto energije nemaš beskonačno, moraš da praviš kompromis – a to je značilo i manje uspeha. Dok sam istovremeno i radila i davala ispite na doktorskim studijama je primer. Nemam vremena da se posvetim učenju znanja iz programiranja koja mi nedostaju (jer sam završila odsek za Signale i sisteme, a ne programiranje) jer se bavim doktoratom. Doktorat opet ide sporo jer radim 8, 9 sati dnevno i posle toga sam iscrpljena i neefektivna jer je i jedno i drugo umni posao. Zvuči poznato?

A šta je tu dobro?

Kako naš narod kaže “ne treba sva jaja držati u istoj korpi”, bar kada je posao u pitanju. Ta nepotpuna posvećenost samo jednoj stvari u prošlosti,  donela mi je svestranost. Znanje stranih jezika i studentski aktivizam su nešto bez čega ne bih mogla da zamislim sebe kakva sam danas. Trčanje, fitness i ovaj blog podjednako sjajne stvari za mene! Kroz sve to veliki broj poznanstava, prijateljstava, ljudi od kojih sam učila, raznih iskustava. Sve to-sam-ja.

Zadala sam sebi zadatak da nađem meru između ta dva.

A na ličnom planu?

Da se vratim na put od koga sam počela. Tada se na ličnom planu desila prava promena. Prvi put da sam uradila drugačije. Da nisam tada dala sve bez zadrške, doživljaj ne bi bila ni blizu tako moćan i intenzivan. Kajanje i žal da sam mogla, a nisam, bili bi mnogo gori od povređenosti koja je kasnije nastupila. Ne može ništa na pola – ili jeste ili nije. Dosta kasnije u 2016-toj čula sam nešto što odgovara u potpunosti ovoj priči:

“Kada dajem, dajem sve, kada želim, želim sve.”

Autorka: Milana M.

Iza scene 2016 – jan – Samozavaravanje

Januar, Cirih
Januarska lekcija bilo je suočavanje sa istinom – gde me je odvelo samozavaravanje. I kako da se suočim sa tim bez samoosude.

Pogledaj se u ogledalo

Ono što je mene nateralo da pogledam sebi u oči i priznam neke stvari, bio je komentar jednog kolege:

“Sa svojim životom možeš da radiš šta hoćeš, ali lažući sebe – lažeš i druge i igraš se njihovim životima. To nije u redu.”

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da ste pogrešili. Samozavaravanje čuva ego i visoko mišljenje o sebi. Da li je moguće da sam se tako prevarila? Da li je moguće da nešto nisam uspela kako treba?

Šta je bilo – bilo je

Pomiriti se sa tim da sam uložilia vreme i energiju u pogrešne stvari – i na ličnom, i na poslovnom planu, a da “to nije to”. Nije trebalo da prihvatim onaj posao, trebalo je da kažem ovo ili ono pre 3 godine, nije trebalo da radim doktorat na ovakav način, trebalo je da priznam sebi mnogo pre da ne ide, nije uopšte trebalo to da uradim tada itd… Ideja o tome je, u početku, izazivala kod mene napad panike – pa ceo život mi je delova okrenutn naopačke. Ali to se desi kada niste iskreni sami prema sebi od početka, kada niste iskreni prema sebi godinama.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Bez samoosude

E pošto od plakanja nad prosutim mlekom nema ništa, drugi pogled na sve te pogrešne izbore dao mi je drugačiju perspektivu. Ja sada imam više iskustva, mnogo više integriteta i mnogo širi pogled nego ja pre godinu, 5 ili 10. Naravno da bih sada mnogo bolje uradila neke stvari i pravila drugačije procene i izbore. I da bi to imalo drugačije posledice na sadašnjost. Tada sam uradila ono što sam mislila da je najpametnije ili ono što sam mislila da je jedino moguće, čak iako tada to nije bila moja iskrena želja.

Da li je lekcija naučena?

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da želite nešto drugo iako vam to deluje pogrešno. Iako “ne bi trebalo da je tako”. Onda ne osuditi sebe. Onda biti iskren prema sebi, to ste što ste, od sebe se ne može pobeći. Ako ne oprostite sebi – kako ćete drugima? Ako ne prihvatate sebe – kako ćete druge?

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Iza scene 2016

Iza scene – to je mesto gde se stvaraju rezultati i gde se dešavaju promene. Iza scene – tu je razvoj, napredak, rad, sreća i tuga, borba i predaja.

Iza scene 2016

Dosta se piše i priča o dobrim i pozitivnim stvarima, stvarima koje ste uspeli, kranjim rezultatima. Time se stvara iskrivljena slika o tome kako u osnovi život funkcioniše – privid da teških momenata i nesigurnosti nema, a to kod mnogih stvara još veću nesigurnost. Umesto da ohrabri, to ima baš suprotan efekat.

Pripremila sam seriju tekstova koja prikazuje na koji način sam ja učila jedan deo svojih lekcija u 2016, od ljudi koje sam upoznala, iz događaja i okolnosti: šta me je mučilo, šta sam saznavala o sebi i na koji način sam to prevazilazila.

  1. Januar – Samozavaravanje
  2. Februar – Život sa planom B
  3. Mart – Promena – zašto je teško?
  4. April – Granice su često samo iluzija
  5. Maj – Zona komfora
  6. Jun – Iskrenost i manipulacija
  7. Jul – Navike štede vreme i energiju
  8. Avgust – Bezuslovna ljubav
  9. Septembar – Prijateljstvo i srodne duše
  10. Oktobar – I jednostavan posao je posao!
  11. Novembar – Fokus, prioriteti i ideje
  12. Decembar – Značaj pravog trenutka

Iza joga scene

Skoro sam videla fantastične fotografije joga poza balansa na instagramu i par dana kasnije prateći video kako je fotografija nastala koji me je podstakao na jednu ovakvu priču. 

Fotografija: Petar Jovanović

A evo i koliko je truda i pokušaja iza jedne fotografije kao što je ova gore.

 

Behind the scenes ? ? @multilady #funtime

A post shared by Petar Jovanović (@petar_jovanovic__) on

 

Priče iz eko sela 4. deo – Otkrivanje unutrašnjih svetova

  Septembar 2016.

Septembar je neočekivano brzo došao. Ko bi rekao da sam već mesec dana ovde? Do sada sam upoznala skoro sve stanovnike eko sela i navikla se na novu svakodnevicu. I dalje sam jako zadovoljna uslovima života i načinom na koji se svi prema nama odnose. Na taj nivo međusobnog uvažavanja i poštovanja nisam baš navikla. Izgleda da je došlo vreme da naučim šta znači zaista komunicirati sa ljudima. Tek sada shvatam da svaka komunikacija koja je na bilo koji način usmerena tako da povredi drugu osobu osudom, ljutnjom, agresijom, nipodaštavanjem, zastrašivanjem ili odbacivanjem predstavlja vid zlostavljanja. Ali da smo mi toliko naviknuti na takav vid komunikacije da smatramo to normalnim. Tome smo često izloženi u obdaništu, u školi, na fakultetu, na poslu, u partnerskim odnosima i u porodici. To je toliko prisutno da to i ne primećujemo. A i kada primetimo, smatramo to normalnim. Nema razloga da to bude moja realnost. Makar ne više.

Buđenje senki

Sa druge strane, kada sve funkcioniše kako treba, naša sopstvena senka počinje da se pomalja. Onaj deo nas kome su potrebni problemi, nezadovoljstvo i destrukcija. Kako su svi okidači na tuđe ponašanje odjeci naše prošlosti može se reći da je život u eko selu idalan za integraciju svih odbačenih i potisnutih delova nas samih. U porodici imamo samo par ogledala, ovde ih ima tridesetak. Gde god da se okrenemo vidimo sopstvenu senku. I to je recept za pakao. Ili za pročišćenje, sve zavisi od toga kako se nosimo sa  tim. Mnogi gosti koji su dolazili na par nedelja posle prve su odlazili. Kažu, previše im je. Osećali su kako bes, ljutnja, tuga, odbačenost izranjaju na površinu praktično bez povoda. Mnogi su se na fizičkom niovu osećali loše. Nespremni da integrišu naboj, ubrzo bi odlazili. I za mene je ovaj mesec bio dosta naporan. Još jedan sloj naboja je izašao na površinu da se integriše. Sreća pa sam ovde došla opremljena Reikijem, PEAT-om i Theata Healing-om, pa sam svoje naboje čistila umesto da ih projektujem na druge i ulazim u konflikte. Ovde sam takođe naučila i pravo značenje podrške. Da damo prostor drugima kada osetimo da su izazvani našim ponašanjem. Tada im je najlakše uzeti energiju uvalčeći ih u konflikt i  izazivajući u njima emocije na koje ih njihovi obrasci navode. Ali, poenta je izaći iz obrasca i dati im prostor da integrišu svoj naboj, nekada uz naše tiho prisustvo, nekada uz naše aktivno vođstvo a nekada  uz povlačenje. Mudrost je znati proceniti kada je šta najkorisnije.

Process work

U eko selu koincidencije nisu izuzetak već pravilo. Verovatno zato što su ljudi svesni njihovog značaja, pa govore i rade i ono što ne razumeju ukoliko osete impuls za to. Na taj način sam dobila mogućnost da probam psihoterapeutsku metodu poznatu kao „process work“. Te večeri sam krenula na večeru i usput srela čoveka čija se supruga, koja je po profesiji psiholog, bavi ovom metodom. Započeli smo razgovor, ona je naišla i priključila se i pitala da li može da „vežba“ na meni. Ja sam naravno sa radošću pristala. Ta seansa, kao i mnoge druge tehnike koje sam probala mi je dala jedan uvid više i približila me korak bliže onome što zaista jesam.

Mentorstvo i njegov značaj

Ovo je takođe period kada sam dobila svog mentora unutar organizacije. S obzirom da da je ovo prvi put da imam mentora, iznenađena sam značajem koje prisustvo mentora ima za mene. Njegova uloga je da bude tu i da bude na raspolaganju, da bude podrška, neko na koga uvek možemo da računamo. Nekada je tu da nas posavetuje, nekada samo da sasluša. U svakom slučaju, to je osoba koja je mnogo toga i sama prošla i koja je uvek voljna da svoja iskustva podeli sa nama, pritom ne pokušavajući da nas kontroliše, da nam daje gotova rešenja ili da nam nameće šta je to što treba da uradimo.

Koncert mira

Ovaj mesec je obeležio i „koncert mira“ kojim je jedna stanovnica eko sela obeležila svoj rođendan. Na koncertu su svirali devojka iz Sirije i momak iz Libana, muzičari koji su ovde u statusu izbeglica. Izvodili su arapsku muziku sa ciljem da se švajcarska publika upozna više sa arapskom kulturom ne bi li se kulture međusobno makar malo približile. Posle ovog koncerta sam se osećala obogaćeno. Zar nije vreme da različitosti počnu da nas obogaćuju umesto da nas dovode do beskončanih sukoba?!

Narednog vikenda nas čeka još puno posla kao i učešće na seminaru: „Evolution experience“. Šta nam to dolazi?

Priče iz eko sela 3.deo Putovanja i izazovi

Tehnike kojima se bavim možete pogledati ovde

Autor teksta i fotografija: Ana S.

 

Priče iz eko sela 3. deo – Putovanja i izazovi

Tek što sam sam počela da se navikavam na novu sredinu i svakodnevicu došlo je vreme da se ponovo spakujem i spremim za nova putovanja. Ovaj put kratko ali intenzivno, za Gersau, gde će biti održan trening za sve EVS učesnike koji su došli u Švajcarsku u predhodnom periodu. Kada smo stigli u Gersau prvi utisak je bilo predivno plavo jezero i planine u okolini. Vazduh je bio tako svež iako je bio avgust. Naredna četiri dana budio me je šum talasa sa pogledom na jezero i planine. Šta sam u tom momentu još mogla poželeti? Trenining je bio intenzivan i veoma zanimljiv. Svaka radionica je davala neki novi uvid ili otvarala novo pitanje. Nakon četiri vrlo intenzivna i zanimljiva dana vratili smo se u svoju radnu svakodnevicu u eko selu. Da li se to kod mene pojavio osećaj da se vraćam kući? Tako brzo? To je nešto potpuno novo za mene…

Novi izazovi

Nova nedelja se završila, sve je nekako već ušlo u rutinu. Morgen Kreis („jutarnji krug“), rad, ručak, odmor i ponovo rad. Hronično sam umorna. Nisam navikla da je toliko ljudi konstantno u mojoj blizini. Međuljudski odnosi su jako lepi ali mi je sve nekako preintenzivno. Jedino što žeilim uveče je da zatvorim vrata od sobe, legnem i ćutim. Moraću da nađem način da izbalansiram privatno vreme i vreme sa drugima. Imam osećaj da gubim sebe u svemu ovome… Dok su me takve misli pratile dobila sam poziv od drugarice iz Ciriha, da je posetim i da prenoćim kod nje.

Poseta Cirihu

Poziv je došao u pravi čas.  Taj vikend je jednostavno bio fenomenalan. Obišle smo grad i ciriško jezero. Vreme je bilo sunčano i toplo. Pravi avgustovski dan. Osećala sam se kao da sam na odmoru. Energija mi se vratila, kao da mi je bilo potrebno malo da se udaljim od svakodnevice da bi u sebi ponovo pronašla balas. Vratila sam se osvežena i motivisana za nova iskustva.

Autor teksta i fotografija: Ana S.

 

Ostale fotografije iz Gerasaua možete videti ovde

Ostale fotografije iz Ciriha možete videti ovde

Predhodni deo priča iz eko sela možete pročitati ovde

Naredni deo priča iz eko sela možete pročitati ovde

Sa tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde

 

Priče iz eko-sela, 2. deo – Zeleno volim te zeleno

Stojim na železničkoj stanici. Zar je moguće da je sve ovako zeleno? Nikoga sem mene nema na stanici. Verovatno je i selo malo kada su ovde samo dva perona. Razmisljam gde sam zapisala broj telefona eko-sela. U tom trenutku mi prilaze žena i devojka i pitaju da li sam ja novi EVS. Laknulo mi je, ipak je sve ok. Ubacujemo stvari u auto i krećemo ka eko-selu. Sve je teko zeleno u okolini.dgersheim Toliko brda okolo, sa druge strane Bodensko jezero. Kažu da eko-selo nije daleko, za par minuta smo tamo. Objekat mi na prvi pogled deluje kao hotel iz osamdesetih. Pokazuju mi sobu. Prijatno sam iznenađena uslovima boravka. Jednokrevetna soba sa sopstvenim kupatilom, sve skoro novo. Čak i bolje nego što sam očekivala. Silazim na večeru u zajedničku kuhinji i upoznajem ostale članove tima. Imamo momka i devojku iz Španije, devojku iz Finske i momka iz Bugarske. Svi su me vrlo lepo i toplo dočekali. Upoznajem se sa pravilima u kuhinji i vidim da je zaista veliki izbor hrane, sve organsko i najboljeg kvaliteta. Prve večeri ležem premorena ali oduševljena uslovima boravka. Sutradan je prvi radni dan, videćemo šta me čeka…

Prvi radni dan

Budim se u šest sati i shvatam da tek u pola devet treba da siđem dole. Otvaram prozor da udahnem jutarnji vazduh. Zeleno me ispunjava. Pogled mi pada na pašnjak i šumu u daljini. Ne mogu više da spavam, silazim na doručak, raspakujem stvari čekajući početak rada. U pola devet se svi okupljamo u sali gde počinje „jutarnji krug“. Prvi šok: Dan se započinje pevanjem. Pesme se izvode sa ili bez instrumenta a sve imaju za temueko-sela povezanost planete, ljudi i prirode, afirmativne tekstove na temu lične vrednosti, poštovanja, empatije, ljubavi i razumevanja ili teme vezane za povezanost ljudi sa okolinom, Univerzumom ili jednih sa drugima. Oduvek sam uživala u horskom pevanju, tako da me ovo zapravo oduševljava. Posle toga se radi meditacija ili neko jednostavnije istezanje, team-building igre ili prakse za podizanje energetskog nivoa. Zatim svako ima par minuta da sa grupom podeli kako se oseća, uvide do kojih je došao, iskustva i aktivnosti kojima se bavio. To je slobodan prostor za svakog člana grupe da se izrazi. Posle toga se pažnja preusmerava na posao i podelu rada i na kraju se  krug zatvara pesmom kojom je i otvoren. U proseku sve traje imeđu pola sata i 45 minuta. Posle prvog jutarnjeg kruga ostala sam pod utiskom. Zar je moguće da neko ovako počinje dan? I zar je moguće da će mi svaki naredi radni dan ovako počinjati?! Jednostavno fenomenalno. Idemo da radimo. Pokazuju mi sve aktivnosti u koje mogu da se uključim. Princip je da u početku svi sve rade da bi na nekom od sledećih sastanaka napravili plan rada u oblastima koje me najviše zanimaju.  Dolazi vreme za ručak. Ručak se služi u velikoj trpezariji po principu švedskog stola. Novi šok: Pre početka obroka svi prisutni formiraju krug oko stola i pevaju kratku pesmu u kojoj se zahvaljuju Zemlji na hrani i kuvarima na radu. Hm, koliko sam samo puta jela uzimajući hranu zdravo za gotovo i ne razmšljajući ko je sve uložio svoj trud i rad i energiju da bi taj obrok bio na mom stolu. Definitivno ću ovde imati šta da naučim o povezanosti sa prirodom i zahvalnosti prema drugima.

Letnji festival

Prva nedelja je prošla, ja sam i dalje oduševljena svime, ali i dosta umorna. Mnogo novih ljudi, informacija, utisaka. Prvog vikenda mog boravka u eko-selu održan je Letnji Festival. Puno gostiju, muzike, smeha i dobre hrane. Na otvorenoj bini puštana je muzika do duboko u noć. U delu dvorišta postavljeni su bili dušeci na travi, svako ko je želeo mogao je da ostane da spavsommerfest-noca napolju i posmatra zvezde. Energija je neverovatna. Toliko radosti, spontanih razgovora, smeha i lakoće. Jednostavno radost življenja struji svuda okolo i ispunjava prostor oko sebe. U posetu mi dolazi dugodišnja prijateljica iz Beograda, koju je samo Univerzum mogao da pošalje u Cirih u istom periodu kada i mene u Degersheim. I to baš u vreme Letnjeg Festivala. To jednostavno ne može biti slučajno. Posle zajednički provedenog vikenda i vrlo čudnog osećaja kako su se prošlost i sadašnjost preklopile završava se prva nedelja mog boravka ovde. Toliko toga se dogodilo, a tek je počelo. Šta li će se još izdešavati u narednih 51 nedelja?

Autor: Ana S.

Facebook stranicu Eko-sela možete videti ovde

Priče iz eko-sela 1.deo Kad san postanje java

Naredne nedelje: Priče iz eko-sela 3.deo Putovanja i izazovi

O tehnikama kojima se bavim možete pročitati ovde