Članci

Mentorstvo – važan deo razvoja karijere

…i ličnog razvoja. Kada ne znamo šta da radimo, onda je najlakše da se sa nekim posavetujemo. Tu svoje mesto nalazi mentorstvo kao koncept prenošenja znanja i iskustava mlađima i jedan od načina individualnog usavršavanja i razvoja.

Ko je mentorka/mentor

Mentorka ili mentor može biti bilo ko u našoj okolini ko poseduje više iskustva u onome što nas interesuje i ko je kroz te situacije već prošao, neko ko je izgrađena ličnost, ko ima naše poverenje i kredibilitet. Takva osoba nas može podržati i u ličnim izazovima, da razvijemo svoje potencijale u oblasti u kojoj oni imaju iskustva, ali ne možemo očekivati da nam da odgovore na bilo koje pitanje koje je se tiče naše unutrašnje motivacije i ličnosti. Za kvalitetan rad sa mentorkom/mentorom, potrebno je da se zapitamo sami sa sobom šta je to što želimo da naučimo, koje su poslovne/životne teme na kojima treba da radimo itd.

Često nismo ni prvi ni jedini

To je jednostavno otvaranje prostora za brži razvoj i brže učenje – zašto bi rešavali od nule probleme koje je neko već rešio? Uglavnom nismo ni prvi ni jedini sa određenom vrstom problema i sebi možemo uštedeti energiju i vreme umesto da sami rešavamo iz početka nešto što je neko već odavno rešio. Naravno, svako predloženo rešenje ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer ipak smo svi različiti, ali podeljeno iskustvo onih koji su našim putem već prošli je neprocenjivo.

Sve je do ugla posmatranja

67411

Mentorstvo pruža drugačiju perspektivu problema

Mentorka/mentor nam može pomoći da otkriješ i upoznaš sebe, svoje istinske želje, vrednosti, ono u šta veruješ. Oni mogu da te ohrabre da se suočiš sa svojim strahovima i nesigurnostima jer su oni nekada bili na našem mestu i imaju perspektivu kako su se tada postavljali, šta su mislili kako su se osećali, šta je možda trebalo, a šta nije trebalo da urade i kako sada gledaju na celu tu situaciju. Upravo ta promenjena perspektiva, to je ono što nam najviše i može pomoći jer na osnovu samo svojih iskustava i uverenja ostajemo zaključani u svojoj perspektivi stvarnosti. Onoga trenutka kada vidimo da određena situacija ili problem može da se sagleda i na drugačiji način i sama ta situacija se menja i tada nam se otvaraju nove mogućnosti za rešenja. Upravo taj trenutak, kada uspemo da vidimo više nego što smo do tada videli – to je promena i napredak!

Za mentorstvo je ključno poverenje

Neophodno je poverenje da možemo da kažemo/pitamo našu mentorku/mentora sve što želimo da pitamo, otvoreno i bez straha i sa druge strane da je savet i povratna informacija koju dobijamo dobronamerna i iskrena.

Najvažnije, kroz rad sa mentorima, ti treba da postaneš više TI, a ne kao neko drugi.

Podeli svoje znanje postani mentorka

1475928_627304310664929_1218768557_n

Mentora ili mentorku možemo pronaći u našoj okolini, na poslu, fakultetu, preko prijatelja ili kroz projekte koji su posvećeni ovoj oblasti. Jedan od takvih programa mentorstva je “Podeli svoje znanje – postani mentroka” za devojke na početku karijere – i sama sam bila polaznica ovog programa, a rok za prijavu za novu generaciju 2016/2017 je 30. novembra 2016.

 

 

Autorka: Milana M.

Priče iz eko sela 1. deo – Kada san postane java (priprema i odlazak)

Sedim u vozu za Cirih potpuno prazne glave i punog srca. Ili mi se to samo čini. Istovremeno sam i uzbuđena i mirna i zbunjena i srećna, pomalo izgubljena. Tražim kupe i konstatujem kako su ovi švajcarski vozovi fenomenalni. U sledećem trenutku shvatam da sam sela u prvu klasu i da ću morati da se premestim u drugu. Nema veze, i ona je odlična za moje pojmove, sa sve internetom, utičnicom za mobilni i lap-top.U jednom momentu otvaram lap-top i gledam fotografiju na pozadini. Prizor alpskog pejzaža sa rekdsc00915om i kućicom, u pozadini planine koje dodiruju nebo. Podižem pogled kroz prozor i shvatam da smo negde u blizini Inzbruka. Kroz prozor se prostire alpski pejzaž sa mnogo planina i mnogo kućica u dolini. To je onaj momenat kada se prošlost i budućnost preklope u sadašnjosti koja postaje večnost. Koliko sam samo puta želela da uđem u reklamu za švajcarske čokolade i protrčim onim zelenim pašnjacima.  Vadim iz torbe knjigu koju trenutno čitam: Sal Rachele, “ Buđenje planete Zemlje (2012-2030)“ i poglavlje koje otvaram: EKO SELA. Ponovo taj osećaj večnosti u trenutku.  Zar to nije fenomenalno? Čitati poglavlje „eko sela“ na putu za jedno od njih! Eko sela su do pre par meseci za mene bila samo mentalni koncept. Sada se ideja pretače u stvarnost i to je zaista neverovartno.

Kad bolje razmislim, cela priča oko toga kako sam dobila mogućnost da ovde dođem je više nego nestvarna. Za EVS projekte se prijavljujem već ravno pet godina u različitim zemljama i nijedan pozitivan odgovor do sada nije stigao. Zapravo jeste, pre par godina, prvi i jedini, ali na kraju novac za projekat nije odobren. Onda pre više od godinu dana, „slučajno“ naiđem na poziv za EVS poziciju u eko selu „Sennrüti“ dok sam na netu pretraživala informacije o konceptu eko sela. Pronađem kontakt, dobijem sve potrebne informacije i pošaljem prijavu. Posle intervjua dobijem negativan odgovor i jako se razočaram! To je bilo par meseci pošto sam dala otkaz u bivšoj firmi i odlazak u eko selo mi je u tom putokaztrenutku delovao više nego idealno. Prebolim nekako to razočarenje i počnem da radim kao lični pratilac dece sa posebnim potrebama. Iako sam u tom poslu uživala mnogo više nego na predhodnom, znala sam da je to takođe samo prelazna faza u pronalaženju sebe i onoga čime zaista želim da se bavim. Tu celu školsku godinu sam provela radeći sa decom sa posebnim potrebama i paralelno završavajući edukacije za Theta Healing praktičara, Reiki majstora i PEAT procesora. Paraleno sa poslom, počela sam da svoje znanje primenjujem i u praksi- na sebi i drugima. Na eko selo sam potpuno zaboravila, ali od prijavljivanja za EVS projekte nisam odustala. I posle par neuspešnih intervjua, stigao mi je mejl- Dobila sam mesto u obdaništu u Beču kao asistent vaspitačice! Posle 5 godina! Radost koju sam tada osetila nisam mogla rečima opisati. Sleći korak je bio da oni dobiju novac za projekat a ja vizu i boravišnu dozvolu. U tom momentu sam razmišljala: Nema veze, radiću sebi Tetu dok god i to ne manifestujem, kome ću da pomognem ako ne mogu sebi?! Nestrpljivo sam svako jutro otvarala mejl da vidim da li je projekat odobren, pritom radeći sebi tretmane, za svaki slučaj. I jednog jutra, stigao je dugo očekviani mejl. Projekat je odobren i od septembra biću u Austriji! Kako Život ima neverovatan smisao za humor, par sati kasnije mi eko sela salstiže mejl iz odavno zaboravljenog eko sela. Da se pojavilo novo EVS mesto, da je projekat već odobren i da ako sam i dalje zainteresovana od početka avgusta mogu da dođem. U tom trenutku sam osetila kao da imam rupu u glavi. Jednostavno praznina, kao da sam resetovana. Stanje potpunog šoka. Odlučila sam da odspavam i da sutra donesem odluku. Imala sam osećaj da sam na raskrsnici i da biram put kojim ću dalje krenuti. Sutradan sam ušla u tetu i pitala svoju Dušu šta je to što zaista želi. Odgovor je bio jasan kao dan-eko selo, samo što pre pola godine nije bio pravi trenutak. Sada je pravi trenutak i to je ono što ona želi. Otkazala sam projekat u Beču, prihvatila projekat u eko selu i praktično celo leto provela završavajući birokratske stvari oko ugovora i vize. I eto, posle gotovo nemoguće misije da sve što mi treba smestim u dva kofera koja mogu sama da podignem, da se vidim sa svima sa kojima želim da se pozdravim, završim na poslu sve što treba i zatvorim taj deo svog života na adekvatan način, sedim u vozu i odustajem od čitanja. Pa iovako ću za par sati sve to videti uživo…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Priče iz eko sela 2.deo- Zeleno, volim te zeleno (dolazak i prvi utisci)

Tekst na temu Manifestovanja možete pročitati ovde

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

Tajni sastojci manifestovanja

Danas veoma popularno tumačenje zakona privlačnosti kaže: „Kakve su Vam misli, takav Vam je život“ tj. da možemo manifestovati u svom životu ono što želimo ako se na to dovoljno misaono fokusiramo. Međutim, često koliko god se trudili da u tome uspemo, ipak nam ne uspeva uopšte ili nam uspeva samo delimično. Dakle, gde grešimo i da li ima nešto što zaboravljamo u procesu manifestovanja?

Tajni sastojak manifestovanja br.1 Previše se trudimo

Manifestovanje je prirodna sposobnost Duše i truditi se manifestovati nešto je isto kao turiditi se disati. Mi konstantno manifestujemo svoju realnost. Svime onim što jesmo i onim što činimo proizvodimo neki rezultat, a na osnovu zakona privlačnosti on je usklađen sa spoljašnjim rezultatom koji dobijamo u svom životu. Ovo ne uključuje samo mentalni nivo (gde leži najveća zabluda), već i ono što osećamo (emotivni nivo) ali uključuje i sve ostalo što se nalazi u našoj podsvesti (sistemi verovanja, iskustva,  geni i genetski programi…) i na nivou Duše (duhovne lekcije, karmički obrasci, duhovni ugovori) kao i koliktivne realnosti i kolektivna iskustva veće grupe Duša čiji smo deo. Dakle, za početak bilo bi dobro da presogledalo manifestovanja tanemo da se trudimo da nešto manifestujemo i da počnemo da posmatramo ono što jesmo, jer kada promenimo ulaznu informaciju, izlazna informacija će se automatski promeniti. Mnogi su me pitali na koji način to mogu učiniti. Za početak jednostavna meditacija gde ulazimo u ulogu posmatrača je sasvim dovoljna. Međutim, po mom iskustvu za promenu podsvesnih sadržaja potreban je posvećen i uporan rad. Ja sam izabrala tehnike Theta Healing i Duboki PEAT zato što sam u potpunoj rezonanci sa njihovim sistemima i zato što sam u svom životu imala odlične rezultate njihovim korišćenjem. Međutim, ovde tajni recept ne postoji. Jednostavno, svako treba da izabere tehniku za koju oseća da je prava za njega.

Tajni sastojak manifestovanja br.2 Za kvalitetnu manifestaciju potreban je fokus i mentalna jasnoća

Naša podsvest je veoma bukvalna i isporučuje nam tačno ono što joj tražimo. Ni manje ni više od toga. Zbog toga je vrlo bitno imati jasnu viziju onoga na šta smo usmereni da bi fizička manifestacija bila zadovoljavajuća. Odličan primer toga je moje iskustvo od pre nekoliko nedelja. Trenutno boravim i radim u Eko selu Sennrüti u Švajcarskoj. Jedno od zaduženja mi je da vodim računa o butiku polovne robe gde svaki član zajednice može ostaviti nešto drugima na dar, ali takomanifestovanjađe može uzeti ono što mu je odatle potrebno. Dakle, imala sam želju da privučem nekog ko će ostaviti rolere, koje ću i ja između ostalog moći da vozim. Nedelju dana kasnije u butik je stiglo deset pari rolera, ali broja od 29 do 37. Ja usput nosim br. 40. :) Dakle, budite precizni i jasni u onome što želite da manifestujete jer u suprotnom rezultat može da Vas iznenadi.

Tajni sastojak manifestovanja br. 3 Za kvalitetnu manifestaciju potrebna je dovoljna količina energije

Verovatnoća da li će se nešto manifestovati ili ne direktno zavisi od količine energije koja je usmerena u željenom pravcu. Generlani problem ljudi u našem okruženju je veliki energetski deficit u kome se većina čovečanstva danas nalazi. Postoji mnogo razloga za to, a samo neki od njih su: niskovibratorna morfička polja na koja je većina ljudi veći deo dana priključena (institucije-škole, kompanije, bolnice, mediji…(generalno sve fizičke manifestacije veštačkog matriksa)). Tu su takođe i morfička polja naše porodice i predaka, pa regiona u kome smo rođeni i u kome živimo, pa pola koji smo izabrali (ženski/muški), pa kolektivno polje celokupnog čovečanstva i svih iskustava Univerzuma- na kraju krajeva, iskustava celokupne Kreacije. Količina energije koju predajemo polju zavisi od naše uključenosti u njega, a kako će to na nas uticati pre svega zavisi od vibracije samog polja. Dalje, na energetski deficit utiču i nerazrešeni emotivni problemi, konfliktni sistemi verovanja i traume-koji u realnostima u kojima su nastali i dalje postoje, crpe našu energiju i hrane te paralelne realnosti. Ovo važi i za karmički teret gde je i dalje velika količina naših duhovnih fragmenata „zarobljena“. Dakle, šta se može uraditi da se poveća energetski nivo osobe? Ja sam se odlučila za Reiki, ali smatram i da su druge tehnike koje utiču na energetski nivo sjajne. Ovo smatram vrlo bitnim jer nam je i za rad na sebi potrebna dovoljna količina inicijalne energije. Međutim, za ozbiljnije rezultate unutrašnji rad je od najveće važnosti. Ono što nam je većini zadatak u ovom životu je integracija Duše tj. „odglavljivanje“ svih defragmentisanih delova sa različitih nivoa i njihovo vraćanje u celinu, što zahteva temeljan i uporan rad na sebi. Takođe je veoma bitno IZABRATI morfička polja sa kojima imamo interakciju tokom dana i izabrati ona čija je vibracija blagotvorna za naše energetsko stanje i razvoj, ili u najmanju ruku nije štetna. U mom slučaju to je bila promena posla, izbor ljudi sa kojima se družim, mesta boravka, prirodnog okruženja, knjiga koje čitam, filmova koje gledam…) Kada se uskladimo na svim nivoima svog bića, manifestacije se jednostavno dešavaju. Jer je to nešto najprirodnije što nam je dato, samo smo na to zaboravili.

Tajni sastojak manifestovanja br.4 Teško je plivati uzvodno

Iako je naveden kao poslednji, možda je i jedan od najvažnijih.Količina energije koja je potrebna da se nešto manifestuje obrnuto je proporcmanifestovanja 3ionalna stepenu opšte dobrobiti koje predstavlja rezultat te manifestacije. Dakle, ukoliko želimo da manifestujemo nešto što će na bilo koji način povrediti tuđu slobodnu volju ili uticati negativno na druge, potrebna je velika količini energije da se to manifestuje. Ovo važi i kada je uticaj naše manifestacije indirektan ili kada nismo svesni svog uticaja na druge. Postoji nešto što se zove šira slika ili evolutivna spirala koja predstavlja evolutivni put čovečanstva. Ukoliko je naša željena manifestacija u skladu sa potrebama naše Duše i ukoliko je u skladu sa opštim razvojem čovečanstva postoji velika verovatnoća da će se to što želimo manifestovati jer će nam potrebni resursi i pomoć biti pruženi sa različitih nivoa, jer tada više ne igramo samo za sebe već i za ekipu celokupne Kreacije.

Autor teksta i fotografija Ana S.

Manifestovanje u praksi: Priče iz eko sela

Moj životni put možete videti ovde

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

 

Rad na sebi kroz rekonekciju – intervju sa Vandom Vickov Drača

Kroz rekonekciju možemo uspostaviti odnos sa svojim unutrašnjim Bićem. Ono što mi svesno želimo ne mora biti ono što je njemu zaista potrebno. O čemu je zapravo reč, govori Vanda Vickov Drača, praktičar rekonekcije.

Za početak našeg razgovora bih te zamolila da nam kažeš nešto ukratko o rekonekciji. Šta je to rekonekcija i kako bi je predstavila nekome ko prvi put za nju čuje?

Rekonekcija je metoda isceljenja energijom – ona ima holistički pristup, što znači da energija koja isceljuje dovodi u sklad i harmoničan odnos celokupno biće. Postoje dve mogućnosti kad je rekonekcija u pitanju: Balans  – odnosno tretman isceljenja i lična rekonekcija. Balans izgleda tako što klijent leži na stolu za masažu, zatvorenih očiju i pokušava da se opusti koliko je to moguće i da prati dešavanja u telu- fizička, psihička, emotivna itd. Praktičar rekonekcije prati energetski tok i pušta da energija vodi proces svojim tokom, nema manipulacije energijom. Takođe, nema ni fizičkog kontakta. Rekonektivni  balansi se  mogu raditi po potrebi, što znači i neograničen broj puta. Balanse je moguće raditi i na daljinu. Preporuka je da klijent uradi tri balansa sa razmakom od 7 dana. Lična rekonekcija se radi jednom u životu, u dva dana. Na ličnoj rekonekciji praktičar, po određjenim pravilima prati meridijane u telu klijenta, na taj način klijenta PONOVO POVEZUJE, tj. REKONEKTUJE, sa sobom i energijama oko njega, energijom Zemlje i Univerzuma.

vanda rekonekcija

Vanda Vickov Drača

Kada si ti prvi put došla u kontakt sa rekonekcijom? Zbog čega te je baš ona privukla? Kako je uticala na tebe? Da li je promenila nešto u tebi ili u tvojim životnim okolnostima?

Moje interesovanje za alternativne metode isceljenja je počelo odavno. Za rekonekciju sam čula “slučajno”, pa malo istražila o tome na internetu. Nisam htela da imam previše informacija, planirala sam da odem na balans i da imam svoje iskustvo, bez mogućnosti autosugestivnog delovanja. Od svih metoda isceljenja o kojma sam slušala i znala po nešto, Rekonekcija mi je priznajem, delovala najmanje ubedljivo. Radoznalost je pobedila i otišla sam da probam, vidim, osetim. Nisam imala očekivanja, čak sam mislila da apsolutno ništa neću osetiti. Međutim, balans je trajao tek nekoliko sekundi a ja sam bila, kako uvek to govorim u space shuttle-u. Skoro celih 30 minuta bila sam potpuno ubeđena, da se zajedno sa stolom za masažu, vrtim, okrećem, podižem, spuštam… U nekim momentima, a to mi je jako teško da objasnim, imala sam osećaj da se u isto vreme krećem u više smerova. Ma koliko sam se trudila da zaustavim vrtešku, nije bilo šanse. Osećala sam silinu te energije i vibracije, kao i to da se ja, u tom momentu, ništa ne pitam o tome. Prilično sam sigurna, da mi je bilo podjednako kao astronautima kad se spremaju na put u svemir, sreća pa se meni to dopalo i nije mi pozlilo, hahaha… Kada se balans završio, bila sam bez teksta! Istog momenta sam znala da ja želim da radim Rekonekciju. Prilično sam kao osoba skeptična, tražim da mi sve bude objašnjeno i dokazano da bih uzela u obzir da nešto vredi i ima smisla. U tom trenutku nisam znala ni ŠTA mi se desilo na balansu a ni ZAŠTO. Očigledno je postojao veliki razlog na nekom višem nivou, da ja na taj način dobijem ono što je meni potrebno. Odmah sam kupila knjigu Erika Perla LEČI DRUGE, LEČI SEBE. Erikov pristup i pogled na energetsko isceljenje i njegova cela filozofija je veoma bliska mom viđenju istog. Išla sam na još dva balansa, oni su bili neko drugačije iskustvo nego prvi. Ubrzo posle toga sam uradila i ličnu Rekonekciju. I samo mesec dana kasnije videla sam da Erik dolazi u Sloveniju da drži seminar, prijavila sam se i otišla.

Kakve su uobičajene reakcije kod ljudi za vreme i posle balansa? Kakve promene u životu mogu da očekuju?

Svako reaguje drugačije, razlozi za to su mnogobrojni. Rekonekcija će doneti osobi ono što joj je potrebno kao Biću. Često se desi da očekivanja budu ispunjena, da ljudi dođu zbog bolesti i budu isceljeni u potpunosi. To je ono što ljudi nazivaju ČUDOM, kao što čudima nazivamo sve što ne poznajemo dovljno ili ne možemo da ga objasnimo na racionalnom nivou.

Šta misliš, da li su svi spremni na te promene? Kakve su najčešće reakcije na njih?

Mislim da nisu svi ljudi spremni na promenu, često smo skloni da kažemo da nešto želimo, jer na svesnom nivou zaista hoćemo da nesto promenimo, ali na podsvesnom se držimo iz sve snage za to čega hoćemo da se oslobodimo i ne puštamo ga. Tada je potrebno da se posvetimo sebi, da radimo na sebi, da nađemo glavne razloge za probleme koje imamo, da se suočimo sa njima i da ih otpustimo. Rekonekcija jeste jedan od uspešnih načina da razrešimo energetske blokade koje nosimo u sebi, jer na Rekonekciji energija ne priča sa našim Umom i Egom, već sa našom Dušom. Uvek u razgovoru posle balansa klijente podstaknem da nastave da se bave sobom u svakom smislu. Opcije za rad na sebi su bezbrojne.

rekonekcija internetDa li postoje slučajevi kada balans nije dao rezultate kod klijenata? Ako da, šta misliš šta može biti uzrok tome?

Nisam imala takvih situacija. Uvek se nesto reši, uvek se neki konci razmirse i uvek se vibracija podigne, pa makar i malo. Rezultati neki put budu vidljivi na licu mesta, a nekad je potrebno da prođe neko vreme. Međutim, može da se desi da se ne promeni sve što smo želeli zato što se nekada naše potrebe ne poklapaju sa našim željama. Isto tako može da ima veze i sa time da klijent stvori blokadu. Iz mog iskustva te blokade popuste često u toku prvog balansa, ili nestanu u potpunosi već na drugom. Navešću primer koji često pominjem jer je jedan od boljih iz mog iskustva. Sarađujem sa centrom koji ima aparat za očitavanje aure. Jednom prilikom, kada su bili kod mene u Bast Centru, da snimaju klijentima aure, ja sam sa zakašnjenjem stigla, klijent je sedeo za aparatom i na monitoru mu se očitavala njegova energija, aura bila je crvene boje. Razmenili smo pozdrave. Ne poznajem klijenta, niti on poznaje mene, ne zna čime se bavim. Nije prošlo ni 10 sekundi u njegovoj auri se pojavio intezivni upliv ljubičaste i ciklama boje (aparat energiju Rekonekcije očitava u tim bojama). Gospođa koja radi snimanje i analizu aure konstatovala je promenu i prokomentarisala je: „Vanda, pa ti sa vrata već radiš Rekonekciju.“ Na komentar smo se nasmejali svi sem klijenta, on je bio zbunjen i pomalo uplašen i rekao je: „Šta mi radi?“ U tom momentu na aparatu smo videli kako se prečnik aure smanjuje, čakre se zatvaraju i vraća se crvena boja. Kada smo mu objasnili o čemu se radi, opustio se i ponovo “dozvolio” Rekonektivnim vibracijama pristup. Po mom mišljenju ovaj primer je dobar iz više razloga. U njemu vidimo koliko energija može da prepozna energiju i prepusti joj se jer to želi. Isto tako možemo da vidimo i koliko naš Um, Ego, naše misli i slobodna volja mogu da utiču.

Najneverovatnije iskustvo sa rekonekcijom za tebe kao rekonektičara za vreme balansa sa klijentima?Neko interesantno ili značajno iskustvo klijenata za vreme ili posle balansa?

Svako iskustvo je posebno i u svakom ima nekih fascinantnih momenata i dešavanja. Za vreme balansa mogu da gledam fizičke reakcije kod klijenta, kao i da osetim njihovu energiju. Dolazi do umrežavanja i povezivanja. Međutim, koliko god mi je uvek lepo da radim kada klijent dođe kod mene, moram da priznam da me i balansi na daljinu oduševljavaju, njihov tok i posledice su takođe fenomenalni. Ima svega, od fizičkih promena, isceljenja na svim nivoima, do toga da klijentima proradi telepatija i poveća se njihov energetski uticaj na fizički svet. Bilo je dosta neverovatnih dešavanja za vreme balansa i posle. Uskoro ću objaviti na facebook stranici kao i na sajtu iskustva klijenata. I zaista želim da sve te fenomenalne priče ostavim za taj momenat.

Da nisi rekonektičar bila bi?

Bila bih Rekonektičar, hahaha…. Zaista volim ovaj “posao” uživam u njemu i ne bih ga menjala. Uz to što sam praktičar Rekonekcije vodim i konsultacije, i držim treninge programa koji sam osmislila, nazvala sam ih chidagni. Instruktor sam kapuere, već dugo. I sada sam sama napravila kombinaciju korišćenjem elemenata raznih vežbi, veština i sportova… Kao što su kapuera, joga, pilates itd. Veliki deo svakog časa ostavljam za meditaciju, koju vodim. Važno je da pored održavanja tela u dobroj formi održavamo i naš um u formi i dobrom kontaktu sa našom Dušom.

Šta je po tvom mišljenju smisao života?

Da budemo usklađeni sa sobom, da verujemo i volimo sebe, da bismo mogli da verujemo i volimo druge. Da razmišljamo uvek pozitivno, jer je iznenađujuće koliko dobrih stvari može da se desi kad imamo dobar stav.

Poruka za kraj

Nema kraja, hahaha…Svest o tome da kada nam se učini da smo stigli do kraja puta, da smo otkrili suštinu mudrosti treba samo da nastavimo dalje, jer zaista kraja nema. Moja poruka je-Rad na sebi sa radošću.

Intervju dala: Vanda Vickov Drača
Praktičar Rekonekcije, Instruktor Chidagnij-ja i vlasnica Bast Centra
,
Da posetite sajt Bast Centra kliknite na sledeći link www. bastcentar.weebly.com 
Da posetite FB stranicu Bast Centra kliknite na sledeći link www.facebook.com/pages/Bast-Centar

Intervju vodila: Ana Simić

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? treći deo

U predhodnim tekstovima smo analizirali zašto ljudi prave drame i kako da prepoznamo da smo se na neku od njih i upecali. Sada bi mogli da razmotrimo kako da se oslobodimo naših starih obrazaca i kako da iz njih izađemo.

Privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim

Za svaku dramu je uvek potrebno (najmanje) dvoje. Dakle, kad god nam je lakše da okrivimo drugog za neku situaciju,  bilo bi dobro da vidimo naš udeo u tome i našu reakciju na nju. Dinamika konflikta sa nekim zavisi i od našeg učešća. Princip, on je kriv za sve ne funkcioniše. Skoro kao po formuli privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim. Onda kreiramo problem i svako igra svoju ulogu. Kada bolje razmislimo, naše uloge se ne menjaju, već se ciklično ponavljaju sve dok ne osvestimo svoje obrasce ponašanja i ne počnemo svesno da odgovaramo na situacije i ponašanje drugih ljudi.

Uloga koju igramo u tuđoj drami je naša sopstvena drama

Kada osetimo uznemirenost zbog nečijeg ponašanja, trebalo bi da zastanemo pre nego što uhvatimo vazduh da nekome „kažemo sve šta mislimo o njemu“. U tom trenutku bi bilo idealno prekinuti raspravu koja se zahuktava i rešavanje konflikta ostaviti za kasnije. Tada je najbolje povući se, pre nego što u afektu kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije zažaliti. Nema svrhe voditi bilo kakve rasprave dok smo pod uticajem jakih emocija. Tada treba da se sklonimo i da ih osetimo u njihovom punom intenzitetu. Ne treba da ih analiziramo, definišemo, potiskujemo, razumemo. Treba samo da ih OSETIMO. Plač je odličan način za neutralizaciju emotivnog naboja. Neko više voli da se tada bavi sportom. Svako ima svoj način oslobađanja od emotivnoh naboja. Meni pomaže i pisanje svega što osećam. Nije bitan način, bitno je da to izađe napolje, a da pritom ne povređujemo druge osobe. To smo izbacili iz sebe kada u telu osetimo olakšanje, a ono što smo napisali nam izgleda besmisleno i smešno.To je idealan trenutak da papir bacimo u kantu i da onda hladne glave nađemo rešenje za problem koji se pojavio.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

 

Kada smo se prvi put tako osećali?

Oni koji žele ozbiljnije da se bave sobom i svojim obrascima mogu da se zapitaju kada su se poslednji put ovako osećali. A kada pre toga? Kada su se prvi put ovako osećali? Tako osvešćujemo koji je događaj ili osoba kreirao/la naš obrazac ponašanja i postajemo svesni  toga da je naša tipična reakcija već godinama unazad upisana u našu podsvest. Kada na ovaj način pristupamo konfliktima, ulazimo u osvešćivanje sopstvene drame. Prilikom nekog konflikta najčešće ne reagujemo na ponašanje druge osobe, već na neintergisani emocionalni naboj koji uglavnom već godinama nosimo u sebi. Ta osoba je samo njegov „glasnik“. Zbog ovih „negativnih“ emocija ne treba da osuđujemo sebe. To je samo znak  da imamo neke unutrašnje konflikte koji nas na ovaj način podsećaju da čekaju na to da budu razrešeni.

Kada znamo zašto, igra prestaje

Sada, kada smo svesni sopstvenih drama, možemo uočiti i tuđe. Kada se zapitamo zašto neko radi to što radi i šta time postiže, dobijamo jasniji uvid u situaciju i sprečavamo sebe da nesvesno uđemo u određenu ulogu i odigramo ono što se od nas očekuje. Kada otkrijemo tuđe motive možemo otkriti i uzrok njihove drame. Međutim, zbog toga ne treba da ih osuđujemo. Ljudi to najčešće ne rade svesno. Čak i kada namerno manipulišu, rade to jer ne znaju drugačije. Oni sami sebi nanose najviše bola, ne treba još i mi da im sudimo.

Ja dobijam, ti dobijaš

Kada mi kao partneri izađemo iz nečije drame, njihov koncept počinje da se ruši. Međutim, ljudi koji godinama komuniciraju na ovakav način, mogu osetiti našu promenu i postati još navalentniji i uporniji da bi nas ponovo uvukli u našu ulogu. Ovo je veoma veliki izazov za nekog ko tek usvaja novi način ponašanja, ali samo naša doslednost i upornost dok ponavljamo istu smirenu frazu kao „pokvarena ploča“ će (jednom) dati rezultata. Iako ovo zahteva priličan napor, mislim da se veoma isplati. Počećemo da se polako, ali sigurno oslobađamo opterećujućih odnosa sa drugim ljudima i kvalitet našeg života će se drastično poboljšati. Oslobođeni sopstvenih drama možemo komunicirati sa ljudima na asertivan način i time sigurno i ubedljivo izraziti svoje potrebe, bez da ugoržavamo potrebe drugih ljudi. Kada pristupimo drugima na taj način, mnogo je veća verovatnoća da ćemo dobiti pozitivne reakcije i da će oni biti mnogo spremniji da nam izađu u susret. Čak iako se to ne desi, nećemo to doživeti kao ličnu katastrofu. Znaćemo da je to njihov problem i jednostavno ćemo, bez pravljenja drame nastaviti dalje.

Još jedna dobrobit od ovoga je što postajemo roditelji oslobođeni sopstvenih drama, koji znaju kako da bezuslovno vole i kako da vaspitavaju decu bez da ih kažnjavaju oduzimanjem pažnje i ljubavi. Ovako se podiže nova generacija zdravih osoba koje će moći da duboko vole sebe i koje će biti svesne svoje vrednosti bez obzira na okolnosti, čime ćemo dati doprinos evoluciji čitavog čovečanstva.

Autor: Ana S.

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? drugi deo

U predhodnom tekstu smo govorili tome zašto ljudi uopšte imaju potrebu da prave drame. Neki manipulativni vidovi ponašanja su veoma uočljivi i lako ih je prepoznati, dok su neki izuzetno suptilni i često skoro neprimetni. Agresivne osobe nas na vrlo otvoren način uvlače u svoju dramu, što se ne bi moglo reći za one koji manipulišu svojom bespomoćnošću, da bi kod drugih izazivali saosećanje ili osećaj krivice. A kada osetimo uznemirenost koju izaziva neko ponašanje našeg sagovornika možemo biti sigurni da smo naseli na njegovu dramu i da se spremamo da odigramo svoju ulogu.

Kako prepoznati drame? Od agresije do pasivnosti…

Najotovreniji i najuočljiviji vid agresije je fizičko nasilje, verbalno napadanje, vređanje, ponižavanje, zastrašivanje. Nekim ljudima je potrebno da potvrđuju svoju vrednost tako što uništavaju tuđu. Na ovo možemo odreagovati pasivno, povlačenjem ili možemo i sami postati agresivni i pokušati fizičkim ili psihičkim nasiljem da sebe zaštitimo.

“Pusti sine ja ću, ti ćeš se povrediti”

Nešto suptilniji oblik agresivne komunikacije je stalno kritikovanje drugih ljudi. Mnogi od nas su imali roditelje za koje nikada nisu bili dovoljno dobri, one koji su sve znali bolje i uvek su bili u pravu. Stalno su ih ispravljali, uzimali im stvari iz ruke da im pokažu kako se nešto radi. Svakome bi našli neku manu, u svakom postupku neki problem. Oni, tražeći tuđe greške pokušavaju da navedu druge ljude da se osećaju loše i potkopavaju njihovo samopouzdanje. Oni  grade sopstveno samopouzdanja na račun tuđeg i tako potvrđuju sopstvenu vrednost. U komunikaciji sa ovakvim osobama veoma često gubimo samopouzdanje, osećamo se loše u sopstvenoj koži, trudimo se da im udovoljimo, čak i na našu štetu, samo da bi dobili njihovo odobravanje i kada to ne uspemo (jer će oni stalno imati nešto da nam zamere) počinjemo da osećamo krivicu, zbog čega nam je još niže samopouzdanje i tako u krug na niže.

 

Sledeći, još manje direktno agresivan ali izuzetno destruktivan vid komunikacije su prozivke na tuđ račun, ironija, sarkazam, „šale“ sa ciljem indirektnog ponižavanja druge osobe, ogovaranje. Cilj ovakve komunikacije je izdići sebe i poniziti sagovornika, navesti ga da se oseća loše, ali na jedan perfidan i suptilan način. Zbog toga što je ovaj vid komunikacije doboko ukorenjen mnogi ne vide njegovu destruktivnost. Pokušavamo da uzdignemo sebe ponižavajući drugog. Sa druge strane, kada smo uvučeni u ovakvu komunikaciju, možemo i sami prihvatiti ovaj vid komunikacije i bukvalno napraviti verbalno nadmetanje, po principu „ko će koga“, možemo postati pasivni i povući se, pritom se osećajući pobeđeno i bez samopouzdanja, ili planuti i postati agresivni da bi se zaštitili jer se osećamo ugroženo.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

“Vidi kako ti je majka bolesna, a ti ni da se javiš da me pitaš jel sam živa”

Najpasivniji oblik ponašanja (na prvi pogled) je uobičajen kod osoba koje svojom ulogom žrtve pokušavaju da privuku pažnju i saosećanje drugih ljudi. Njihov izbor metoda je skoro neograničen: Od izigravanja tajnovitosti i nedostupnosti sa stavom „nek se potrudi ako ga zanimam, do odbijanja kontakta i komunikacije „Ja sam ljut, a ti sad zovi, a ja neću da se javim“, do manipulacije bolešću („Donesi mi čašu vode, strašno me boli glava”-i ovako svake nedelje ili čak svakog dana…).Na ovaj način oni pokušavaju da privuku pažnju i samilost. Posledica za saigrača je najčešće osećaj krivice, naročito ako se ovaj scenario ponavlja godinama i igra među članovima porodice.

Naš mehanizam reaktivnosti

Kada smo izloženi tuđem manipulativnom ponašanju, na njega veoma često nesvesno reagujemo.* Prvi znak naše reakcije je osećaj uznemirenosti. Ovo možemo osetiti na fizičkom, mentalnom ili emocionalnon nivou. Kada se uznemirimo, automatski krivicu za to pripisujemo drugoj osobi. U sebi je optužujemo i osuđujemo za njeno ponašanje, a na spoljašnjem nivou reagujemo koristeći sebi svojstven obrazac koji (najčešće) već godinama ponavljamo u sličnim situacijama. Tada naša drama izlazi na površinu. Kada se strasti smire i kada hladne glave razmislimo o tome šta se desilo, najčešće ulazimo u treću fazu mehanizma reaktivnosti, a to je osećaj krivice. Na svesnom ili nesvesnom nivou znamo da je naša reakcija bila neadekvatna i osećamo stid i kajanje, a vrlo često sami sebe osuđujemo i kažemo da se nećemo nikad više “upecati”. Međutim, već sledeći put nesvesno odreagujemo po našem starom šablonu.

U narednom tekstu: kako da se oslobodimo starih šablona i kako da prestanemo da budemo saigrači u tuđim dramama.

 *preuzeto iz knjige: “Proces prisutnosti”-Majkla Brauna

Autor: Ana S.

 

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? prvi deo

Svi smo mi makar jednom videli ljude koji sami kreiraju probleme u svom životu. U konfliktu su sa drugima, ništa im ne ide od ruke, žive od drame do drame. Glumci u njoj se menjaju ali oni, kao režiseri i glavni glumaci, uporno u njoj ostaju. Često ne znaju u čemu je problem i sve druge krive za njihovu situaciju. I ja sam bila glumac i u sopstvenim, ali i u tuđim dramama. Ono što me je zanimalo je kako da ih prepoznam i kako da iz njih izađem, o čemu ću pisati u drugom i trećem delu teksta.

Svima je potrebna ljubav i potvrđivanje

Zamislite dete koje se rodilo u jednoj prosečnoj porodici. Malo je i bespomoćno. Ljubav i pažnja koju dobija od roditelja za njega znače život. Njihov nedostatak za njega znače smrt. Kada ih ima, srećno je. Kada ih nema oseća duboku bol. Kako raste shvata da ljubav i pažnja roditelja nisu bezuslovni. U stvari, vrlo su uslovljeni. Hvale ga ako se lepo ponaša, skuplja igračke, kasnije kada ima dobre ocene. Kritikuju ga kada je nevaljalo, kada neće da jede ili spava, kada gleda TV umesto da uči… Tada dete dolazi do zaključka da će imati više pažnje ukoliko se ponaša ovako ili onako, pa usvaja te obrasce ponašanja. Međutim, šta se dešava kada su roditelji često odsutni i fokusirani na posao, ili kada ne znaju da se da se detetu adekvatno posvete, jer to nisu naučili od svojih roditelja? Dete, kao veoma intelegentno biće, će učiniti sve što je u njegovoj moći da dobije ono što mu je potrebno i što mu samim rođenjenjem i pripada: ljubav i pažnju roditelja i bliže okoline. Počeće da manipuliše i da radi ono za šta vidi da „prolazi“ kod roditelja i na šta oni „padaju“. Ako će privući pažnju bolešću, biće bolesno. Ako će privući pažnju time da ode u sobu, bude ljuto i odbija komunikaciju, da bi roditelji došli i posvetili mu se, to će i raditi. Ako roditelji hvale dobre ocene, nastojaće da ima dobre ocene. Ako mu to ne ide, može i nestašlucima i lošim ponašanjem privlačiti pažnju. Pažnja je pažnja, čak i kada je negativna. I ona je bolja nego da je nema uopšte.

Fotografija: Jelena Malešević (___malesevic___)

Da nam drame nisu korisne, ne bismo ih ni pravili

Naš prvi i osnovni problem je što potvrđivanje sopstvene vrednosti i dobijanje ljubavi tražimo od drugih ljudi, u spoljnoj sredini. To je ono što sebi ne pružamo dovoljno i mislimo da ćemo naš krug potreba za potvrdom i ljubavlju dopuniti, tako što ćemo iznuditi malo pažnje od dečka, malo ljubavi od sestre, malo potvrde od drugarice i šefa. Lepo je kada razmenjujemo ljubav sa drugim ljudima. To svakako treba raditi, drugima treba davati što više ljubavi. Problem je kada je ne dajemo sebi, pa zavisimo od one koju dobijamo od drugih. Ovo je često veoma veliki problem u partnerskim vezama. Po mom mišljenju, često se zaljubljujemo kada se pojavi neko ko je (makar i u kratkom periodu) spreman da nam pokloni svu svoju pažnju i ko potvrđuje našu vrednost svojim postupcima, komplimentima, poklonima. Tada se zaljubljujemo u osećaj sopstvene vrednosti. Problem je što taj osećaj nestaje čim ode osoba koja nam ga je pružala. A taj osećaj nam je neophodan i kada osetimo da ga gubimo, veoma često smo spremni na sve da bi ga zadržali. Tada se setimo kako smo manipulisali roditeljima da bi zadržali njihovu privrženost i isto to radimo u odnosima sa drugim ljudima. Razboljevamo se, ljutimo se, odbijamo komunikaciju, ulazimo u konflikte, pravimo sebi probleme u životu da bi ih ta osoba rešavala, ponašamo se kao žrtve, da bi nas drugi tešili, postajemo „najbolja domaćica, majka, supruga“, radimo sve  ono što drugi očekuju… Raznovrsnost taktika je gotovo neverovatna, od onih skoro bezazlenih do onih izuzetno destruktivnih po nas i druge. Jednostavno, manipulišemo svojim ponašanjem da bismo ostvarili neki cilj. To su najčešće dobijanje ljubavi, pažnje i potvrde sopstvene vrednosti iz okoline.

Da li svojim ponašanjem pokušavamo da privučemo tuđu pažnju?

Kada nešto uradimo, bilo bi dobro da se zapitamo zašto smo to uradili i šta želimo time da postignemo. Zašto nam je stalo da imamo sve desetke na fakultetu, zašto momku ispunjavamo svaki hir, zašto ukućanima kuvamo baš svakog dana? Ne kažem da to ne treba raditi, svako ima svoj stav, ali za sve što radimo treba iskreno da nađemo razlog. Nije dobro kada nešto radimo samo da bi dobili tuđu pažnju, potvrdu i ljubav. To nije prava motivacija za naša dela. Nije ni iskrena. Ljudi se nekad odriču i sopstvenih snova i zanimanja samo da bi dobili odobravanje drugih. Verovatno vam je poznato i ono:“Nemoj sine, šta će reći svet…“

Da li bih isto to uradila i da me niko ne gleda?

Kada nisam sigurna koliko mi je čista motivacija u vezi nekog postupka, kažem sebi sledeće: „Zamisli da si sama na svetu, da nema nikog da te vidi, pohvali, primeti ili prokomentariše to šta radiš. Da li bi i onda donela istu takvu odluku, da li bi i tad kuvala sebi drugo jelo svaki dan, da li bi i tad po ceo dan bila našminkana, da li bi i tad imala sve desetke na fakultetu… ? Tako možemo otkriti šta je to što radimo zbog sebe, a šta je to što radimo zbog drugih. Ne kažem da ne treba činiti neke stvari radi drugih. Lepo je dati drugima nešto do čega im je stalo. Ali ne radi odobravanja, već kao izraz ljubavi.

Moramo pružiti sebi ljubav i vrednovanje koje očekujemo da dobijemo od drugih

Kada uhvatimo sebe da čeznemo za tuđom ljubavlju i potvrdom, bilo bi dobro da počnemo da se bavimo sobom. Prvo treba da oprostimo sebi na tim sitnim ili krupnijim manipulacijama, zbog toga ne treba da osuđujemo sebe i da nas grize savest. To je samo znak da treba da naučimo da sebi pružimo bezuslovnu ljubav i da steknemo osećaj sopstvene vrednosti. To nije baš lako i zahteva dosta rada, ali se zaista isplati jer osećaj unutrašnjeg zadovoljstva ništa drugo ne može da zameni.

U narednom tekstu više o manipulativnom ponašanju drugih ljudi i o tome kako da prepoznamo da li smo se “upecali” u tuđu dramu.

Autor: Ana S.

Kakvim smo ljudima okruženi?

Svi mi imamo potrebu da se družimo sa drugim ljudima. Provodimo dosta vremena u druženju, uživajući u razmeni misli, diskutovanju o različitim temama i prepričavanju svakodnevnih aktivnosti. Međutim, da li smo se ikada zapitali kakav je kvalitet komunikacije koju imamo sa tim ljudima, da li nas ta komunikacija ispunjava ili iscrpljuje i da li doprinosi našem razvoju ili nas udaljava od njega?

Naši prijatelji su naša ogledala

Sami biramo osobe sa kojima se družimo. Iako vrlo često svoje prijatelje biramo nesvesno, postoji razlog što se družimo baš sa određenim ljudima: zajednička interesovanja, neke kompatibilne osobine, slični pogledi na svet, prilika da oni od nas nešto nauče ili mi od njih… Osobe kojima smo se okružili mnogo govore o nama. Bilo bi dobro da se zapitamo zašto se družimo baš sa njima. U kojim okolnostima smo se zbližili? Koje nam osobine smetaju kod naših prijatelja? Da nisu to upravo one osobine kod nas samih koje ne volimo i koje želimo da promenimo? Šta je to što volimo kod njih? Naše sopstvene vrline ili osobine koje bi želeli da posedujemo?

Fotografija: Vladimir Tomić

 

Negativni ljudi crpe našu energiju

Ne znam da li imate sličnog iskustva, ali sam ja u jednom periodu počela da privlačim dosta negativnih ljudi u svoj život, a da to nisam ni primećivala. Naše druženje je izgledalo otprilike ovako: Nađemo se na kafi da se ispričamo i narednih sat-dva slušam drugaricine žalopojke na život, druge, posao, dečka… Pošto mi je stalo do nje, ja je sa saosećanjem saslušam, dam joj par gotovih saveta koje ona dočeka sa: “Da, ali…” i objasni mi zašto moj savet nije dobar. Kada posle ovakvog druženja dođem kući, osećam se iscrpljeno i neraspoloženo, a kada se sledeći put vidimo ona mi se žali na iste stvari, i tako u krug.

Osobe koje su negativne po opredeljenju i koje se stalno na nešto žale u žargonu nazivamo „energetskim vampirima“. Druženje sa njima je štetno za nas iz dva razloga. Prvo, crpe nam energiju i posle razgovora sa njima se osećamo kao isceđen limun i drugo, svoje negativne programe mogu preneti na nas ukoliko je naš nivo samosvesti nizak, pa upornim druženjem sa takvim osobama možemo počneti  da svet gledamo njihovim očima. Naši „vampiri“ mogu biti naši prijatelji, rodbina, roditelji, partner…

Odgovorni smo samo za kvalitet sopstvenog iskustva

Kada primetimo da se za nas „lepe“ negativni ljudi, prvo bi trebalo da se zapitamo zašto je to tako. Kada sam se to zapitala, došla sam do poražavajućeg zaključka. U tom periodu života mi je trebao sagovornik sa kim mogu da se žalim na nedaće života jer nisam bila spremna da preuzem odgovornost za njega. Dajući savete drugima, osećala sam se bolje jer sam imala utisak da ipak nešto radim (a u stvari nisam radila ništa, samo sam pojačavala ulogu žrtve i kod sebe i kod svog sagovornika).

Kada svesno izađemo iz uloge žrtve možemo pokušati da pomognemo i osobi do koje nam je stalo tako što ćemo je pitati da li joj odgovara situacija u kojoj se nalazi i ako joj ne odgovara šta je učinila da je promeni. Ako nije ništa učinila možemo je upitati šta će učiniti i ako vidimo da želi da se aktivira možemo zajedno sa njom razmotriti mogućnosti ili je uputiti na nekoga  ko joj može više pomoći ili ima iskustva sa sličnim problemom. Ukoliko nije spremna da preuzme odgovornost za svoj život i samo joj je potreban „sapatnik“ koji će sa njom da se žali na nepravde života možemo je jednostvano zamoliti da se žali nekome drugom za probleme koje nije spremna da reši, a da sa nama nađe neku pozitivniju temu za razgovor.

Vrlo je bitno da shvatimo da negativne ljude ne možemo menjati ukoliko oni ne žele promenu i da nismo odgovorni za kvalitet tuđeg iskustva. Odgovorni smo samo za kvalitet sopstvenog iskustva i kvalitet vremena koji provodimo sa nekim.

Autor: Ana S.

Kako odbijamo darove života?

Prvi komentar na naslov bi mogao mogao biti: “Ja to ne radim, kada bi mi se nešto ponudilo ja bih to sa radošću prihvatio.“ Međutim, dešava se da odbijamo mnogo toga što nam život ponudi, iako vrlo često nismo svesni toga. Hajde da navedemo jedan jednostavan primer.

Nova bluza i luksuzno putovanje

Nalazimo se sa drugaricom i ona nam kaže da nam je super nova bluza, da ima divnu boju i kroj. Naš prvi komentar bi na to mogao biti: „Hvala, kupila sam je tu i tu na rasprodaji“. Ili: Pa meni se baš i ne dopada ali nije bilo drugog modela.“ Pri tome možemo misliti sledeće: „ Da li je njen kompliment iskren? Da li stvarno  to misli ili okolo drugima priča da sam debela i da uopšte nemam ukusa“. Evo još jednog, malo drastičnijeg primera: Prijatelj (možda čak i nepoznata osoba) nam nudi luksuzno, besplatno putovanje. Da li bismo ga prihvatili? Mnogi bi ga verovatno odbili dok bi pritom razmišljali o njegovim tajnim namerama, osećali bi potrebu da uzvrate poklon ili bi prihvatili poklon a da se pritom osećaju nelagodno i ugroženo.Veoma često se na isti način ponašamo i prema našim veštinama. Šta se dešava kada naučimo neki strani jezik, idemo na ples ili časove pevanja, a da nikad pred strancem taj jezik ne progovorimo, na žurci ne zaplešemo i ne otpevamo nešto? Druge ljude takođe veoma često poštujemo više nego sebe same. Evo još jedne situacije koja se meni dogodila pre neki dan. Očekivali smo goste i mama je na sto postavila nove porcelanske tanjire. U poslednjem momentu gosti su otkazali dolazak i mi (moji roditelji i ja) smo ručali sami. Njih dvoje su svoje tanjire zamenili za obične iz kojih stalno ručamo.

Fotografija: Vladimir Tomić

 

 

Za neku bolju priliku

Zašto svoje nove cipele, parfeme ili luksuzni veš čuvamo u ormanu za neku bolju priliku, da se ne isprlja, potroši, pocepa…umesto da u tome uživamo SADA, pošto je sadašnjost i jedino što imamo? Kako se ophodimo prema sopstvenim uspesima? Da li se njima ponosimo i proslavljamo ih sa prijateljima ili ih se stidimo i o njima ne pričamo?

Šta je to što se krije iza ovakvog ponašanja?

Naša uverenja o sebi i svetu oko nas koja smo pokupili u prošlosti od roditelja, autoriteta, drugova, iz medija… i iz različitih iskustva koja smo proživeli. Ta uverenja nam daju određene informcije na osnovu kojih tumačimo sebe, našu okolinu i ponašanje drugih ljudi. Na primer ona nam mogu govoriti sledeće: Ja sam ružna, debela, nemam ukusa (pa to mišljenje prišivamo svojoj drugarici). Drugi ljudi su loši, opasni i od njih se samo zlo može očekivati. Ljudi su neiskreni, dvolični i samo gledaju svoju korist. U drugog se ne mogu pouzdati. (Zbog toga odbijamo usluge i pomoć drugih i sumnjamo u njihove namere). Život je težak. Život je borba, patnja, bol. Ništa ne pada sa neba, za sve moram da se pomučim. (Zbog toga odbijamo sve što mislimo da nismo zaradili sopstvenim radom). Nisam dovoljno dobar/vredan da primim, da imam, da posedujem, da koristim novac, novu haljinu, parfem, cipele…  (Zato ih ne koristimo već ih čuvamo u ormanu za neku priliku ili nas grize savest kada trošimo novac). Onaj ko se ponosi svojim uspesima je nametljiv, sebičan. Onaj ko se ističe ostaje sam. Ljudi su ljubomorni na ljude koji su nešto postigli u životu (Zato krijemo svoje uspehe i ne pričamo o njima). Naravno spisak ovih uverenja je individualan i zavisi od uticaja kojima smo bili izloženi.

Zašto je ovo toliko bitno?

Želimo prijatelje a mislimo da su ljudi loši i opasni. Želimo uspeh a mislimo da ćemo zbog njega ostati sami. Želimo materijalne stvari a istovremeno ih osuđujemo ili smatramo da ih nismo vredni. Naša uverenja i naše želje veoma često nisu usaglašeni. Te je veliki problem jer tada šaljemo veoma konfuzne poruke. Svest o sopstvenim uverenjima je od ključnog značaja za lični razvoj. Mada, čak iako im još uvek ne pridajemo veliki značaj, možemo da naučimo kako da svesno primamo.

Da bismo bili uspešni moramo da znamo da primamo

Svesno primanje je veoma jednostavno, iako će nam sigurno biti potrebno neko vreme da ga uvežbamo. Loše navike se ne menjaju preko noći. Dakle, kada sledeći put dobijemo kompliment, jednostavno treba da se zahvalimo na njemu, da OSETIMO zahvalnost i poverujemo u iskrenost osobe koja nam ga je uputila, da sa zahvalnošću počnemo da primamo poklone i ljubaznosti drugih ljudi, da se drugima obraćamo za pomoć kada nam je potrebna, da se pohvalimo svojim uspesima i da im se radujemo, da uživamo  u stvarima koje smo kupili ili dobili (jer one tek tada dobijaju svoju vrednost), da koristimo veštine koje smo naučili i da se radujemo lepotama života. Tada šaljemo poruku Univerzumu: „Život je divan, ljudi mi žele dobro, volim i cenim sebe“ .  Tek tada obilje može početi da ulazi u naš život.

Autor: Ana S.

Da li smo žrtve sopstvenog života?

Većina nas ponekad misli da je život težak: nikada dovoljno novca, nevaljala deca, loš šef, kolege koje nas ne poštuju, politička situacija,  mnogo je vruće, hladno, nekada je bilo bolje, svakim danom je sve gore i gore… Osećamo se bespomoćno i ne vidimo svetlo na kraju tunela. Na kraju prihvatamo da stvari moraju biti takve i počinjemo živeti sa tim. Počinjemo da se osećamo kao žrtve (uređenja, dece, roditelja, šefa, života…), da se ponašamo kao žrtve i godinama se naša ogorčenost povećava sve više i više. Ovo je veoma loše za nas, jer na duge staze možemo hroničnim nezadovoljstvom narušiti čak i svoje zdravlje.

Naše reakcije na okolnosti su naša odgovornost

Da li smo zaista žrtve sopstvenog života? Šta uopšte znači biti žrtva? Za mene je žrtva osoba koja veruje da kvalitet njenog života zavisi od nepovoljnih spoljašnjih okolnosti na koje ona ne može da utiče. Jednom sam pročitala veoma pametnu misao: „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da to dvoje razlikujem…“ Čak i kada se dešavaju situacije na koje ne možemo da utičemo, imamo ličnu odgovornost za svoje reakcije na njih. Besmisleno je pokušavati promeniti vremenske prilike napolju, isto koliko je i besmisleno izaći na sneg u kratkim rukavima, a onda se žaliti na hladnoću.

Fotografija: Vladimir Tomić (@vladimir.tomic.la)

Moramo prihvatiti stvari na koje ne možemo da utičemo

Ljudi osećaju veliki otpor prema promenama. Nepromenljiva je samo promena. Što pre to prihvatimo kao činjenicu, život će nam biti lakši. Ljudi traće ogromnu količinu energije u opiranju. Prva veština koju moramo razviti je veština prihvatanja. Kada verujemo da postoji razlog zašto se nešto dešava (iako ga možda u ovom trenutku ne razumemo) prestaćemo da se borimo protiv okolnosti. Shvatićemo da se stvari dešavaju ili zato što su deo našeg životnog puta i treba iz njih nešto da naučimo, ili zato što smo ih nekim našim mislima i ponašanjima sami izazvali. Šta god da je u pitanju, prihvatimo situaciju, oslušnemo poruku i napravimo plan akcije kako da iz nje izađemo. Ako krivimo Život za nepravde koje nam nanosi odričemo se sopstvene moći i sopstvene odgovornosti. Time stavljamo sebe u ulogu sudije i sudimo nikome drugome do samom Životu. I stvari koje ne želimo se događaju za naše najviše dobro, iako nam je često teško to da spoznamo. I to bi trebalo prihvatiti. Ne znamo sve i nismo savršeni (iako naš ego pretenduje da jeste).

Životne lekcije se ponavljaju dok se ne nauče

Kada nam se desi neka neprijatna situacija, bilo bi dobro da se zapitamo sledeće: Šta je to što život pokušava da nam poruči ovim? Da li postoji neka životna lekcija iza ovog neprijatnog događaja? Da li smo je naučili? Jako je bitno da shvatimo da će se životne lekcije ponavljati kroz slične ljude i događaje sve dok ih ne savladamo. Dok ovo ne uvidimo bićemo kao hrčak koji neprekidno trči u krug.

Dalje, moramo razmotriti i deo naše lične odgovornosti. Za koji deo u ovoj situaciji smo sami odgovorni? Da li smo išta pokušali da uradimo da promenimo našu situaciju ili smo navikli da kroz život idemo linijom manjeg otpora i svu odgovornost za kvalitet našeg života prebacujemo na druge ljude i okolnosti. Ako to radimo, zašto to radimo? Da li se plašimo neuspeha i ne verujemo dovoljno u sebe, pa nam je lakše da krivimo druge za sve, a da pritom ništa i ne pokušavamo da promenimo? Možda su nas neki neuspesi iz prošlosti sa kojima tada nismo znali da se nosimo ugurali u ulogu žrtve? Ili neka osoba čiji smo model ponašanja preuzeli?

Da li vidimo rešenje u svakom problemu ili problem u svakom rešenju?

Šta god da je u pitanju, to nije izgovor da to i ostanemo. Treba da se zapitamo da li nam trenutna situacija odgovara. Ako nam ne odgovara, šta je to što ćemo mi preduzeti da je promenimo? Ako ne znamo sami, da li znamo osobu koja ima iskustva sa sličnim problemom? Možda možemo da kontaktiramo nekoga ko se time profesionalno bavi i potražimo njegovu pomoć? U svakom slučaju, ovo je prvi korak ka preuzimanju odgovornosti za kvalitet sopstvenog života.

Duboko verujem da svi težimo zadovoljnijem i ispunjenijem životu. Međutim, tek kada shvatimo da je naš zadatak da sami nađemo formulu za njega, pokrenućemo se sa tačke na kojoj smo i postavićemo sebi pitanje: “Kako?“ To znači da smo već krenuli putem uspeha, da smo prestali da tražimo problem u svakom rešenju, da sada vidimo smisao svakog problema i u njemu tražimo rešenje.

Autor: Ana S.

Strane

Nothing Found

Sorry, no posts matched your criteria