Članci

Usavršavanje veština usmerenim vežbanjem

Ako ste se pitali šta je to što ljude čini uspešnim, verovatno ste došli do “pravila 10.000“. Ukratko, to je teorija da nakon 10000 sati vežbe bilo koje veštine, postajete majstor – kodiranje, twittovanje, ples… Međutim najnovija istraživanja pokazuju da ovo pravilo ima veliki nedostatak: nije samo kvantitet u pitanju, nego i kvalitet vežbanja. Psiholog sa Hrvarda, autor Emocionalne Inteligencije, Danijel Goleman, u najnovijoj knjizi Focus: the Hidden Driver of Excellence, objašnjava zašto: Pravilo 10000 sati je samo polovično tačno. Ako ste pacer u golfu, na primer, i svaki put pravite iste greške vežbajući neke zamahe, 10000 sati vežbe sa istom greškom, neće poboljšati vašu igru. Nakon 10000 sati ovakve vežbe i dalje ćete biti pacer, samo stariji. 

Ključ je identifikovati akcije koje zapravo poboljšavaju kvalitet veštine za vreme provedeno u vežbi: promeniti način vežbanja, preusmeravanje pažnje i vreme za oporavak. Evo kako da znate da li napredujete u učenju i da li je vaš rad usavršavanje veština.

Fotografija: Radovan Živković

Fotografija: Radovan Živković

1. Vežbajte ono što vam ne ide

Psiholozi i zaluđenici za produktivnošću opsednuti su promišljenim vežbanjem: na pravi način probijate granice svojih mogućnosti. Na primer, pijanista amater, sviraće uvek iznova i iznova lagane melodije koje su mu lake i koje zna, jer je tako zabavnije. Za razliku od njega profesionalac će raditi na delovima koji mu loše idu.

2. Vi ste u okviru povratne sprege

Povratna sprega smatra se esencijom inteligencije. Zato ako želimo da budemo pametni sa promišljenim vežbanjem, potrebna nam je povratna informacija. Mnogo toga zavisi od okruženja: u slučaju baletskog igrača povratnu informaciju daje ogledalo, ali kada je u pitanju kancelarija, gde da pronađemo svoje odraze? Često to je u ocenama i brojevima. Ako kreirate sadržaj na internetu, onda je merilo vašeg uspeha broj pregleda stranica i jedinstvenih posetilaca. Druge mogućnosti su manje matematičke: neko iz vaše okoline, ko vam može ukazati na nedostatke i mogućnosti za poboljšanje: mentor, trener, učitelj ili prosto posmatranje reakcija ljudi oko vas.

“Svaki svetski šampion u bilo kom sportu ima trenera” kaže Goleman. Možda bi i nama bio potreban, kao izvor informacije šta sledeće treba naučiti i šta su naše greške.

3. Ne budite zadovoljni prosekom

Ako ne znate da skijate, i potrudite se da naučite da skijate dovoljno dobro, ako smo tim “dovoljno dobro” zadovoljni, nećete nikada skijati bolje od tog nivoa. Tako da čak i ako budete vežbali 10000 sati i dalje ćete ostati daleko od Olimpijskih igara.

4. Ne zaboravite na odmor – dajte sebi šansu za bolju koncentraciju

Da bi zaista promišljeno učili i vežbali novu veštinu, potrebno je da se tome posvetimo što je više moguće.  Problem je u tome što pažnju možemo držati samo dok se ne umorimo. Da bi nastavili dalje potreban nam je odmor i oporavak.

Potrebna nam je motivacija i oporavak od mentalnog posla na isti način kao što nam je potrebna motivacija i oporavak od sporta. Kao što fizički možemo da se pretreniramo, na sličan način možemo i mentalno da se umorimo – previše vremena ispred ekrana računara ili donošenje malih odluka iz minuta u minut bez vremena za odmor. Kada se ovo dogodi, performanse se više ne adaptiraju nego degradiraju.

Pripremila: Milana M.

*Preuzeto sa http://www.fastcompany.com/

Biti član studentske organizacije

Prethodni tekst bio je posvećen aktivizmu u najširem smislu. Ovaj tekst je konkretno o studentskim organizacijama, ali se principi mogu primeniti na bilo koju organizaciju. Za ljude koji nisu u organizaciji, često su reagovali kao da im sve to deluje kao velika sekta koja je sama sebi cilj. Bila sam aktivan član studentske organizacije svog fakulteta i to iskustvo mi je gotovo podjednako važno kao i gradivo koje sam naučila na fakultetu. Evo i zašto.

1. Saznate ko ste zapravo i ko su drugi

Aktivno učestvovanje podrazumeva da vam je stalo do ideja organizacije, bilo da su vaše ili vaših kolega, da se družite, radite zajedno. Naravno, veoma retko šta može da se sprovede odmah i bez ikakvih manjih ili većih problema. Naročito kada se radi duži vremenski period. Kroz to videćete ljude oko sebe kada su tužni, srećni, nervozni, kako reaguju kada su ljuti, iznervirani, umorni, kako reaguju na pritisak, kako reaguju kada nije po njihovom, a kako kada im se suprostavite, kako se ponašaju prema ljudima koji su im nadređeni, a kako prema sebi ravnima i podređenima. Isto tako i oni vide vas. Jednostavno, upoznate se potpuno, i tada jedni drugima posredno ili neposredno služite kao ogledalo – šta je drugima bilo teško da prihvate od vaših osobina, a šta su odmah prihvatili. Koliko ljudi sa kojima se družite ste zaista tako upoznali?

2. Učite od drugih i učite druge

Kroz prizmu tog poznanstva možete videti šta možete da promenite na bolje kod sebe, šta vam se dopada u reagovanju ili načinu razmišljanja ljudi oko vas. Rad u organizaciji je otvoren prostor za testiranje sopstvenih mogućnosti, za menjanje i rad na sebi. U organizaciji, rećiće vam kako bolje da uradite nešto, jer je i njima neko drugi rekao – iako znaju da vas to možda nervira, iako znaju da vam to možda ne prija – za vaše dobro, jer je i njima to neko ranije rekao – a ispostavilo se za njihovo dobro. Ili čak neće morati ni da vam kažu, u bliskoj saradnji videćete i sami kako se neke stvari mogu bolje uraditi: “Hej, pa može i ovako”. Uobičajeno okruženje – porodica, prijatelji, kolege sa posla – retko kada će vam reći u čemu grešite i šta bi i kako moglo bolje, nekada zato što to ne primećuju jer su tako navikli ili jer ne znaju kako da vam to kažu na pravi način ili ih prosto ne interesuje i za razliku od organizacije to je obično sredina u kojoj je sve ustaljeno i nema talasanja i promena.

3. Imate li petlje?

Studentsko organizovanje u cilju zaštite prava studenata i poboljšanja uslova studiranja nosi sa sobom izazov suprotstavljanja autoritetima i izmene postojećih, obično čvrstoukorenjenih pravila i stavova. Oni koji u tome učestvuju moraju se suprotstaviti nadređenima, argumentovano raspravljati i braniti zajedničko mišljenje. Kada dođete u takvu situaciju, onda možete videti da li ste u stanju da to uopšte uradite, imate li hrabrosti da nekome protivurečite ili vidite da ste vi mogli to da uradite, a da neki drugi nisu, kakav je osećaj stati pred pun amfiteatar svojih kolega ili pofesora da im nešto poručite. Jednostavno, to je lupa pod kojom se posmatra vaša ličnosti i karakter.

stud-orgSlika: Studentska unija Elektrotehničkog fakulteta, 2013. godina

4. Niste sami

Jedna od najbitnijih funkcija studentske organizacije, pored njenih osnovnih ciljeva, je da svojim članovima pruži osećaj da nisu sami. Ovo je izuzetno bitno svim članovima, a naročito onima koji su tek došli. Izvanredan je osećaj pripadnosti nečemu većem, nekoj ideji, grupi ljudi koje smatrate kvalitetnima, zatim osećaj sigurnosti da će vam se neko naći ako imate problem koji ne znate sami da rešite, ili da će znati da vas uputi na nekoga ko će vam pomoći, da ima ko da vas podrži i kaže: “Možeš ti to, bilo je drugih u sličnoj situaciji koji su uspeli”, da se zajedno smejete, delite brige i probleme, radite, učite, menjate se.

5. Lojalnost

Ta pozitivna energija, osećaj sigurnosti, savet, pomoć, podrška, budi zahvalnost i potrebu da se uzvrati istom merom – kao što je vas neko podržao, da podržite i vi drugog, kao što je vama neko pomogao da pomognete i vi drugom, kao što je vas neko zaštitio da zaštitite i vi drugog, kao što je vas neko nečemu naučio da naučite i vi drugog, kao što je vas neko ohrabrio, nasmejao, ulio samopouzdanje, da uradite isto i vi za druge. Bezuslovno, kako vam je dato, bezuslovno tako i vraćate i to je osnov za funkcionisanje zdrave organizacije.

6. Iskustvo i poznanstva

Kroz organizaciju ćete upoznati sigurno mnogo ljudi koje inače nikada ne biste – kolege sa fakulteta (od genijalaca do potpunih dileja), profesore iz drugog ugla, administraciju, onda saradnja sa kompanijama, drugim organizacijama itd. Naučićete da budete deo kolektiva, što je važno za vašu kasniju profesionalnu karijeru, čime god da se bavite. Pored toga, možete da naučite izuzetno korisne veštine – od toga kako da napravite dobru prezentaciju, napišete biografiju, formalni mejl, zahtev, molbu, kako izgleda ugovor, razgovarate zvanično i ostale poslovne veštine, a to je izuzetna dopuna formalnom obrazovnom sistemu. Da upotrebim frazu: to je bitna stavka u biografiji – neće poslodavac pomisiti da ste eksperti na osnovu toga što ste bili deo organizacije, ali to će mu svakako dati veće poverenje u to da niste asocijalni, da ćete se uklopiti u tim i lakše adaptirati na uslove u njihovoj kompaniji od nekoga ko je samo studirao.

7. Pauza u pravom trenutku

Ipak, ne zaboravite da ste na fakultetu prvenstveno radi studija, te da u pravom trenutku treba da napravite pauzu od angžmana u organizaciji ili da ga smanjite na meru koja će vam omogućiti da nesmetano učite. To je takođe vaš plan i vaša odluka i u slučaju da vas rad u organizaciji povuče, može se desiti da ispiti ispaštaju, a to je loše i za vas i za organizaciju. Zato je važno da dobro balansirate i da imate mere u svemu što radite tako da možete postići i jedno i drugo sa uspehom (praktična vežba za rad više stvari od jednom i za rad pod pritiskom ;)).

Na kraju, nikada nemojte smetnuti sa uma da organizacije nisu nikakve fantomske konstrukcije, već ljudi koji ih čine, a lični doživljaj organizacije, koliko možete da dobijete i koliko možete da pružite zavisi samo od vašeg ličnog angažmana i interesovanja. Možete steći životna prijateljstva i neprocenjivo iskustvo, a treba da uložite smo malo volje i vremena.

Autor: Milana M.

Saveti za muškarce – 40 izdvojenih

Svakodnevno naletimo na razne savete šta i kako bi trebalo da radimo. Tako sam naletela i na jedan zanimljiv spisak: saveti za muškarce koji bi „trebalo da se prenose od oca na sina“. Za većinu, ipak, mislim da su univerzalni. Pogledajte!

1. Osvajaj žene koje su “izvan tvoje lige.” Iznenadićeš sam sebe.
2. Nikada nemoj imati seks sa nekim ko to ne želi koliko i ti.
3. Nikada nemojt udariti nekoga osim ako nije neposredna opasnost.
4. Svaki šešir treba da služi svrsi.
5. Nikada ne vodi devojku u bioskop na prvom sastanku.
6. Ništa ne izgleda tako opako kao dobro sašiveno odelo.
7. Kupi prezervativ pre nego što ti je potreban.
8. Vežbanje te čini srećnim. Trči, diži tegove, bavi se sportom.
9. Operi zube pre nego što vežeš kravatu.
10. Mali deo tvoje plate, svakog meseca treba da ide u ušteđevinu.
11. Pozovi roditelje svake nedelje.
12. Nikada ne nosi kravatu na klip.
13. Rukuj se čvrsto.
14. Udeli joj kompliment za cipele.
15. Nikada ne ostavljaj nedovršenu kriglu.
16. Ako nemaš samopouzdanja, pretvaraj se. Doći će samo.
17. Možeš odrediti veličinu čoveka brojem stvari koje mu smetaju.
18. Budi svestan govora tela.
19. Uvek ustani da bi se rukovao sa nekim.
20. Nikada ne pozajmljuj ništa što ne možeš da priuštiš da izgubiš.
21. Pitaj više nego što odgovaraš. Ljudi vole da pričaju o sebi.
22. Drži rezervnu garderobu u kancelariji.
23. Kupi kvalitetan alat, da bi ga kupovao samo jednom.
24. Muškost nije samo da umeš da brineš sam o sebi nego i o drugima.
25. Kada hodaš gledaj pravo napred, a ne u svoje cipele.
26. Fini momci ne završavaju poslednji. To je za dosadne momke.
27. Nađi svoju strast i nađi način kako da ti bude plaćeno za nju.
28. Ne dozvoli da mala glava razmišlja umesto velike glave.
29. Bez obzira na posao i status u životu, svako zaslužuje da se prema njemu ophodiš sa poštovanjem.
30. Najvažnija stvar koju možeš naučiti je lična odgovornost. Loše stvari se događaju, tvoj posao je da ih prevaziđeš.
31. Prvi koji se razbesni – gubi.
32. Uradi ono što moraš da uradiš bez kukanja. Ono neće doprineti tome da se stvari urade brže.
33. Ne prestaj da učiš.
34. Kada izlaziš napolje, u javnost, uvek se obuci kao da ćeš sresti ljubav svog života.
35. Ne menjaj se da bi nekoga usrećio, osim ako taj neko nisi ti.
36. Ako ste najpametnija osoba u sobi, onda ste u pogrešnoj sobi.
37. Sreća prati pripremljene.
38. Tvoje samopouzdanje je đavolski seksipilno.
39. Radi šta god želiš u životu, ali budi najbolji u tome.
40. Niko na samrtnoj postalji nije žalio što nije više radio. Uživaj u životu.

branch_warren_workout_wallpaper

Autor: Milana M.

Zašto aktivizam?

Odakle dolazi aktivizam?mentorke-mala

Interesantne i inspirativne priče na prvom okruglom stolu u okviru projekta „Podeli svoje znanje postani mentorka 2013/2014“ na temu aktivizma mladih. Predstaviću vam aktivizam kroz svoje viđenje i reči učesnica okruglog stola, od kojih je svaka društveno angažovana.

“Aktivizam je osećaj brige za zajednicu, empatija, osećaj pripadnosti nekoj zajednici i osećaj moći da se u toj zajednici nešto može postići ličnim delovanjem, pokrenuti, promeniti” – otvorila je okrugli sto Maja Bobić. Iza ovih možda kompleksnih naziva i pojmova suštinski se kriju jednostavne i životne stvari. Sve postaje mnogo prijemčivije, kada zaista vidite ljude koji se time zaista bave i kojima je aktivizam deo života. Evo o čemu je zapravo reč.

Prihvatanje, a ne promena

“Trenutni stav većeg dela populacije mladih je prihvatanje, a ne promena.” To znači da su mladi ljudi većinom prepušteni spoljašnjim okolnostima i dešavanjima, drugim ljudima i medijima koji im dominantno određuju način ponašanja i života. Ne postoji osećaj vlasti nad sopstvenim životom, već je on sveden na reagovanje na spoljašnje okolnosti. Pri tome moram da napomenem da promena ne mora nužno da znači ispravljanje “krivih Drina”. Naprotiv, promena je i napredak od danas do sutra, evolucija. “Mladima nedostaje kritičko mišljenje. Mladi se ne osećaju odgovornim za postupke i promene u sredini u kojoj žive. Preduslov za pokretanje promena i akcija je vera u sebe i sopstvenu vrednost. Cilj KOMS-a je upravo da podstakne mlade da da se uključe, da pruži mogućnost za delovanje i da na organizovani način predstavi stav mladih pred državom.” – podelila je sa nama Marija Bulat, generalna sekretarka KOMS-a.

Lični razvoj

Ipak, od predhodne priče razlikuje se 20% ljudi. Primetili ste da u vašoj okolini ima ljudi koji uvek i svuda stižu, svuda ih ima i sve ih interesuje.

“I u programima edukacije za mlade, koje je sprovodi Ministarstvo omladine i sporta, može se videti da se imena ponavljaju”, rekla je Snežana Klašnja iz MOS-a. To su ljudi koji su shvatili da je jako važno da ulažu u sebe, da se razvijaju i napreduju, kako bi sa što više znanja i veštine mogli da ostavre što veće rezultate. Aktivizam je širok prostor za lično napredovanje i nakon glavnog cilja na koji je aktivizam usmeren (dakle neka promena u društvu, humanitarne akcije, poboljšanje obrazovnog sistema, borba protiv narkomanije, borba za bicikliste na ulicama itd) lično napredovanje je najveći dobitak.

Vera u sebe

Kada radite sa različitim ljudima, mnogo toga možete da naučite i steknete neprocenjivo iskustvo. To ne mora biti konkretno znanje i veština, već i shvatanje sopstvenog potencijala, jačanje karaktera i vere u sebe:
– “Ali kako ću ja to?
– Ti to možeš!
– Kako?
– Možeš sve što hoćeš. Počni od toga i zapitaj se zašto si baš ti izabrana?”
Na taj način je Biljana Rakić dobila podršku i došla do spoznaje da može, oslobodila se straha i preuzela odgovornost za to što radi.
Imaš prava na svoje mišljenje i možeš da iskažeš svoje mišljenje.
“Ne čekajte savršene uslove, samo krenite.’ – poruka je Margarite Nedeljković, koja je praktično kao devojčica pokrenula sopstvenu proizvodnju vegetarijanske hrane, pored početnog neodobravanja okoline.

ak1

Pronalaženje svrhe

Još jedan od izraženih elementa aktivizma je osećaj svrhe, osećaj da zaista radiš nešto važno. Taj osećaj daje energiju, elan, smisao svakodnevici. Aktivizam ne mora biti samo dodatna aktivnost, nego se čitavi poslovni poduhvati mogu okrenuti u tom smeru (socijalno preduzetništvo). Najvažnije je postojanje ideje i svrhe koja donosi poboljšanje. Nikoleta Kosovac počela je svoju priču o aktivizmu, pričom o svom prethodnom poslu: Posle celog radnog dana imala je osećaj kako da se suštinski ništa ne dešava. I odlučila je da to promeni kroz pokret Lice Ulice.

Tim

Obrazovni sistem i sistem vrednosti favorizuje pojedinca ispred organizovane grupe. Ako se osvrnemo oko sebe, svet tako ne funkcioniše – niko nije izolovan pojedinac, već deo nekih grupa, kao što je na primer kolektiv na poslu, porodica, durštvo. Što su ljudi u takvim grupama više okrenuti jedni ka drugima, to te grupe bolje funkcionišu. Sada, čak i oni koji žele da se organizuju, okupe ljude da rade na ideji, poslu, projektu, uglavnom ne znaju kako bi to sve započeli. “Raditi u dobrom timu daje siguran prostor u kome se mogu izneti svoji stavovi i mišljenja, pri čemu se ostali ne moraju slagati sa vašim stavom, ali će ga poštovati” kaže Biljana Rakić. Osnova dobrog tima je svrha toga što tim radi – svrha ka daje smisao poslu svakom članu tima da da sve od sebe.

Povezivanje

Aktivirajući se sretnete i upoznate mnoge ljude – što namerno, što slučajno. To iskustvo samo po sebi je bogatstvo, bez da ti je ikada zatrebalo da znaš nekoga ko može da ti pomogne. Dirljiva priča Marina Simeunović, romske studentkinje Pravnog fakulteta u Novom Sadu. “Upisala sam se na budžet bez stimulativnih mera, tada nismo ni znali da postoje.” Okupljanje studentkinja romske nacionalnosti i angažman na obrazovanju i napredku ostalih sunarodnika sa jedne strane Marinina je svakodnevica. Ona je svoj angažman počela, kada je počela da radi kako bi mogla da se izdržava, čak i pored protivljenja porodice, naročito oca. Tada je naišla na brojne probleme i prepreke u pronalaženju posla. Sve koji smo prisustvovali okruglom stolu dirnula je priča mlade, obrazovane žene koja se ceo život susreće sa mnoštvom predrasuda, ali koje je nisu porazile, već naprotiv, dale joj podstrek da se angažuje, pomogne, promeni i ličnim primerom pokaže koliko se može postići. Na kraju, svima je skrenula pažnju na loš položaj mladih Roma, i da se njihovim problemima ne posvećuje dovoljno pažnje ni od strane države ni NVO sektora koji se bavi omladinskom politikom.

Ako do sada niste učestvovali ni u jednoj akciji, volontirali, dobrovoljno radili – probajte. Potrebno je samo malo vremena i truda. To nije izgubljeno vreme, nikada – ovakvim angažovanjem pronaćićete istinsku svrhu svog života. To ne mora da bude to na čemu radite kao aktivista, već sam odgovor na pitanje: “Bože, šta ovim ljudima daje takvu energiju i elan? Šta ja mogu da radim sa takvim elanom?”.

Autor: Milana M.

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? treći deo

U predhodnim tekstovima smo analizirali zašto ljudi prave drame i kako da prepoznamo da smo se na neku od njih i upecali. Sada bi mogli da razmotrimo kako da se oslobodimo naših starih obrazaca i kako da iz njih izađemo.

Privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim

Za svaku dramu je uvek potrebno (najmanje) dvoje. Dakle, kad god nam je lakše da okrivimo drugog za neku situaciju,  bilo bi dobro da vidimo naš udeo u tome i našu reakciju na nju. Dinamika konflikta sa nekim zavisi i od našeg učešća. Princip, on je kriv za sve ne funkcioniše. Skoro kao po formuli privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim. Onda kreiramo problem i svako igra svoju ulogu. Kada bolje razmislimo, naše uloge se ne menjaju, već se ciklično ponavljaju sve dok ne osvestimo svoje obrasce ponašanja i ne počnemo svesno da odgovaramo na situacije i ponašanje drugih ljudi.

Uloga koju igramo u tuđoj drami je naša sopstvena drama

Kada osetimo uznemirenost zbog nečijeg ponašanja, trebalo bi da zastanemo pre nego što uhvatimo vazduh da nekome „kažemo sve šta mislimo o njemu“. U tom trenutku bi bilo idealno prekinuti raspravu koja se zahuktava i rešavanje konflikta ostaviti za kasnije. Tada je najbolje povući se, pre nego što u afektu kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije zažaliti. Nema svrhe voditi bilo kakve rasprave dok smo pod uticajem jakih emocija. Tada treba da se sklonimo i da ih osetimo u njihovom punom intenzitetu. Ne treba da ih analiziramo, definišemo, potiskujemo, razumemo. Treba samo da ih OSETIMO. Plač je odličan način za neutralizaciju emotivnog naboja. Neko više voli da se tada bavi sportom. Svako ima svoj način oslobađanja od emotivnoh naboja. Meni pomaže i pisanje svega što osećam. Nije bitan način, bitno je da to izađe napolje, a da pritom ne povređujemo druge osobe. To smo izbacili iz sebe kada u telu osetimo olakšanje, a ono što smo napisali nam izgleda besmisleno i smešno.To je idealan trenutak da papir bacimo u kantu i da onda hladne glave nađemo rešenje za problem koji se pojavio.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

 

Kada smo se prvi put tako osećali?

Oni koji žele ozbiljnije da se bave sobom i svojim obrascima mogu da se zapitaju kada su se poslednji put ovako osećali. A kada pre toga? Kada su se prvi put ovako osećali? Tako osvešćujemo koji je događaj ili osoba kreirao/la naš obrazac ponašanja i postajemo svesni  toga da je naša tipična reakcija već godinama unazad upisana u našu podsvest. Kada na ovaj način pristupamo konfliktima, ulazimo u osvešćivanje sopstvene drame. Prilikom nekog konflikta najčešće ne reagujemo na ponašanje druge osobe, već na neintergisani emocionalni naboj koji uglavnom već godinama nosimo u sebi. Ta osoba je samo njegov „glasnik“. Zbog ovih „negativnih“ emocija ne treba da osuđujemo sebe. To je samo znak  da imamo neke unutrašnje konflikte koji nas na ovaj način podsećaju da čekaju na to da budu razrešeni.

Kada znamo zašto, igra prestaje

Sada, kada smo svesni sopstvenih drama, možemo uočiti i tuđe. Kada se zapitamo zašto neko radi to što radi i šta time postiže, dobijamo jasniji uvid u situaciju i sprečavamo sebe da nesvesno uđemo u određenu ulogu i odigramo ono što se od nas očekuje. Kada otkrijemo tuđe motive možemo otkriti i uzrok njihove drame. Međutim, zbog toga ne treba da ih osuđujemo. Ljudi to najčešće ne rade svesno. Čak i kada namerno manipulišu, rade to jer ne znaju drugačije. Oni sami sebi nanose najviše bola, ne treba još i mi da im sudimo.

Ja dobijam, ti dobijaš

Kada mi kao partneri izađemo iz nečije drame, njihov koncept počinje da se ruši. Međutim, ljudi koji godinama komuniciraju na ovakav način, mogu osetiti našu promenu i postati još navalentniji i uporniji da bi nas ponovo uvukli u našu ulogu. Ovo je veoma veliki izazov za nekog ko tek usvaja novi način ponašanja, ali samo naša doslednost i upornost dok ponavljamo istu smirenu frazu kao „pokvarena ploča“ će (jednom) dati rezultata. Iako ovo zahteva priličan napor, mislim da se veoma isplati. Počećemo da se polako, ali sigurno oslobađamo opterećujućih odnosa sa drugim ljudima i kvalitet našeg života će se drastično poboljšati. Oslobođeni sopstvenih drama možemo komunicirati sa ljudima na asertivan način i time sigurno i ubedljivo izraziti svoje potrebe, bez da ugoržavamo potrebe drugih ljudi. Kada pristupimo drugima na taj način, mnogo je veća verovatnoća da ćemo dobiti pozitivne reakcije i da će oni biti mnogo spremniji da nam izađu u susret. Čak iako se to ne desi, nećemo to doživeti kao ličnu katastrofu. Znaćemo da je to njihov problem i jednostavno ćemo, bez pravljenja drame nastaviti dalje.

Još jedna dobrobit od ovoga je što postajemo roditelji oslobođeni sopstvenih drama, koji znaju kako da bezuslovno vole i kako da vaspitavaju decu bez da ih kažnjavaju oduzimanjem pažnje i ljubavi. Ovako se podiže nova generacija zdravih osoba koje će moći da duboko vole sebe i koje će biti svesne svoje vrednosti bez obzira na okolnosti, čime ćemo dati doprinos evoluciji čitavog čovečanstva.

Autor: Ana S.

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? drugi deo

U predhodnom tekstu smo govorili tome zašto ljudi uopšte imaju potrebu da prave drame. Neki manipulativni vidovi ponašanja su veoma uočljivi i lako ih je prepoznati, dok su neki izuzetno suptilni i često skoro neprimetni. Agresivne osobe nas na vrlo otvoren način uvlače u svoju dramu, što se ne bi moglo reći za one koji manipulišu svojom bespomoćnošću, da bi kod drugih izazivali saosećanje ili osećaj krivice. A kada osetimo uznemirenost koju izaziva neko ponašanje našeg sagovornika možemo biti sigurni da smo naseli na njegovu dramu i da se spremamo da odigramo svoju ulogu.

Kako prepoznati drame? Od agresije do pasivnosti…

Najotovreniji i najuočljiviji vid agresije je fizičko nasilje, verbalno napadanje, vređanje, ponižavanje, zastrašivanje. Nekim ljudima je potrebno da potvrđuju svoju vrednost tako što uništavaju tuđu. Na ovo možemo odreagovati pasivno, povlačenjem ili možemo i sami postati agresivni i pokušati fizičkim ili psihičkim nasiljem da sebe zaštitimo.

“Pusti sine ja ću, ti ćeš se povrediti”

Nešto suptilniji oblik agresivne komunikacije je stalno kritikovanje drugih ljudi. Mnogi od nas su imali roditelje za koje nikada nisu bili dovoljno dobri, one koji su sve znali bolje i uvek su bili u pravu. Stalno su ih ispravljali, uzimali im stvari iz ruke da im pokažu kako se nešto radi. Svakome bi našli neku manu, u svakom postupku neki problem. Oni, tražeći tuđe greške pokušavaju da navedu druge ljude da se osećaju loše i potkopavaju njihovo samopouzdanje. Oni  grade sopstveno samopouzdanja na račun tuđeg i tako potvrđuju sopstvenu vrednost. U komunikaciji sa ovakvim osobama veoma često gubimo samopouzdanje, osećamo se loše u sopstvenoj koži, trudimo se da im udovoljimo, čak i na našu štetu, samo da bi dobili njihovo odobravanje i kada to ne uspemo (jer će oni stalno imati nešto da nam zamere) počinjemo da osećamo krivicu, zbog čega nam je još niže samopouzdanje i tako u krug na niže.

 

Sledeći, još manje direktno agresivan ali izuzetno destruktivan vid komunikacije su prozivke na tuđ račun, ironija, sarkazam, „šale“ sa ciljem indirektnog ponižavanja druge osobe, ogovaranje. Cilj ovakve komunikacije je izdići sebe i poniziti sagovornika, navesti ga da se oseća loše, ali na jedan perfidan i suptilan način. Zbog toga što je ovaj vid komunikacije doboko ukorenjen mnogi ne vide njegovu destruktivnost. Pokušavamo da uzdignemo sebe ponižavajući drugog. Sa druge strane, kada smo uvučeni u ovakvu komunikaciju, možemo i sami prihvatiti ovaj vid komunikacije i bukvalno napraviti verbalno nadmetanje, po principu „ko će koga“, možemo postati pasivni i povući se, pritom se osećajući pobeđeno i bez samopouzdanja, ili planuti i postati agresivni da bi se zaštitili jer se osećamo ugroženo.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

“Vidi kako ti je majka bolesna, a ti ni da se javiš da me pitaš jel sam živa”

Najpasivniji oblik ponašanja (na prvi pogled) je uobičajen kod osoba koje svojom ulogom žrtve pokušavaju da privuku pažnju i saosećanje drugih ljudi. Njihov izbor metoda je skoro neograničen: Od izigravanja tajnovitosti i nedostupnosti sa stavom „nek se potrudi ako ga zanimam, do odbijanja kontakta i komunikacije „Ja sam ljut, a ti sad zovi, a ja neću da se javim“, do manipulacije bolešću („Donesi mi čašu vode, strašno me boli glava”-i ovako svake nedelje ili čak svakog dana…).Na ovaj način oni pokušavaju da privuku pažnju i samilost. Posledica za saigrača je najčešće osećaj krivice, naročito ako se ovaj scenario ponavlja godinama i igra među članovima porodice.

Naš mehanizam reaktivnosti

Kada smo izloženi tuđem manipulativnom ponašanju, na njega veoma često nesvesno reagujemo.* Prvi znak naše reakcije je osećaj uznemirenosti. Ovo možemo osetiti na fizičkom, mentalnom ili emocionalnon nivou. Kada se uznemirimo, automatski krivicu za to pripisujemo drugoj osobi. U sebi je optužujemo i osuđujemo za njeno ponašanje, a na spoljašnjem nivou reagujemo koristeći sebi svojstven obrazac koji (najčešće) već godinama ponavljamo u sličnim situacijama. Tada naša drama izlazi na površinu. Kada se strasti smire i kada hladne glave razmislimo o tome šta se desilo, najčešće ulazimo u treću fazu mehanizma reaktivnosti, a to je osećaj krivice. Na svesnom ili nesvesnom nivou znamo da je naša reakcija bila neadekvatna i osećamo stid i kajanje, a vrlo često sami sebe osuđujemo i kažemo da se nećemo nikad više “upecati”. Međutim, već sledeći put nesvesno odreagujemo po našem starom šablonu.

U narednom tekstu: kako da se oslobodimo starih šablona i kako da prestanemo da budemo saigrači u tuđim dramama.

 *preuzeto iz knjige: “Proces prisutnosti”-Majkla Brauna

Autor: Ana S.

 

Da li smo režiseri i glumci sopstvene drame? prvi deo

Svi smo mi makar jednom videli ljude koji sami kreiraju probleme u svom životu. U konfliktu su sa drugima, ništa im ne ide od ruke, žive od drame do drame. Glumci u njoj se menjaju ali oni, kao režiseri i glavni glumaci, uporno u njoj ostaju. Često ne znaju u čemu je problem i sve druge krive za njihovu situaciju. I ja sam bila glumac i u sopstvenim, ali i u tuđim dramama. Ono što me je zanimalo je kako da ih prepoznam i kako da iz njih izađem, o čemu ću pisati u drugom i trećem delu teksta.

Svima je potrebna ljubav i potvrđivanje

Zamislite dete koje se rodilo u jednoj prosečnoj porodici. Malo je i bespomoćno. Ljubav i pažnja koju dobija od roditelja za njega znače život. Njihov nedostatak za njega znače smrt. Kada ih ima, srećno je. Kada ih nema oseća duboku bol. Kako raste shvata da ljubav i pažnja roditelja nisu bezuslovni. U stvari, vrlo su uslovljeni. Hvale ga ako se lepo ponaša, skuplja igračke, kasnije kada ima dobre ocene. Kritikuju ga kada je nevaljalo, kada neće da jede ili spava, kada gleda TV umesto da uči… Tada dete dolazi do zaključka da će imati više pažnje ukoliko se ponaša ovako ili onako, pa usvaja te obrasce ponašanja. Međutim, šta se dešava kada su roditelji često odsutni i fokusirani na posao, ili kada ne znaju da se da se detetu adekvatno posvete, jer to nisu naučili od svojih roditelja? Dete, kao veoma intelegentno biće, će učiniti sve što je u njegovoj moći da dobije ono što mu je potrebno i što mu samim rođenjenjem i pripada: ljubav i pažnju roditelja i bliže okoline. Počeće da manipuliše i da radi ono za šta vidi da „prolazi“ kod roditelja i na šta oni „padaju“. Ako će privući pažnju bolešću, biće bolesno. Ako će privući pažnju time da ode u sobu, bude ljuto i odbija komunikaciju, da bi roditelji došli i posvetili mu se, to će i raditi. Ako roditelji hvale dobre ocene, nastojaće da ima dobre ocene. Ako mu to ne ide, može i nestašlucima i lošim ponašanjem privlačiti pažnju. Pažnja je pažnja, čak i kada je negativna. I ona je bolja nego da je nema uopšte.

Fotografija: Jelena Malešević (___malesevic___)

Da nam drame nisu korisne, ne bismo ih ni pravili

Naš prvi i osnovni problem je što potvrđivanje sopstvene vrednosti i dobijanje ljubavi tražimo od drugih ljudi, u spoljnoj sredini. To je ono što sebi ne pružamo dovoljno i mislimo da ćemo naš krug potreba za potvrdom i ljubavlju dopuniti, tako što ćemo iznuditi malo pažnje od dečka, malo ljubavi od sestre, malo potvrde od drugarice i šefa. Lepo je kada razmenjujemo ljubav sa drugim ljudima. To svakako treba raditi, drugima treba davati što više ljubavi. Problem je kada je ne dajemo sebi, pa zavisimo od one koju dobijamo od drugih. Ovo je često veoma veliki problem u partnerskim vezama. Po mom mišljenju, često se zaljubljujemo kada se pojavi neko ko je (makar i u kratkom periodu) spreman da nam pokloni svu svoju pažnju i ko potvrđuje našu vrednost svojim postupcima, komplimentima, poklonima. Tada se zaljubljujemo u osećaj sopstvene vrednosti. Problem je što taj osećaj nestaje čim ode osoba koja nam ga je pružala. A taj osećaj nam je neophodan i kada osetimo da ga gubimo, veoma često smo spremni na sve da bi ga zadržali. Tada se setimo kako smo manipulisali roditeljima da bi zadržali njihovu privrženost i isto to radimo u odnosima sa drugim ljudima. Razboljevamo se, ljutimo se, odbijamo komunikaciju, ulazimo u konflikte, pravimo sebi probleme u životu da bi ih ta osoba rešavala, ponašamo se kao žrtve, da bi nas drugi tešili, postajemo „najbolja domaćica, majka, supruga“, radimo sve  ono što drugi očekuju… Raznovrsnost taktika je gotovo neverovatna, od onih skoro bezazlenih do onih izuzetno destruktivnih po nas i druge. Jednostavno, manipulišemo svojim ponašanjem da bismo ostvarili neki cilj. To su najčešće dobijanje ljubavi, pažnje i potvrde sopstvene vrednosti iz okoline.

Da li svojim ponašanjem pokušavamo da privučemo tuđu pažnju?

Kada nešto uradimo, bilo bi dobro da se zapitamo zašto smo to uradili i šta želimo time da postignemo. Zašto nam je stalo da imamo sve desetke na fakultetu, zašto momku ispunjavamo svaki hir, zašto ukućanima kuvamo baš svakog dana? Ne kažem da to ne treba raditi, svako ima svoj stav, ali za sve što radimo treba iskreno da nađemo razlog. Nije dobro kada nešto radimo samo da bi dobili tuđu pažnju, potvrdu i ljubav. To nije prava motivacija za naša dela. Nije ni iskrena. Ljudi se nekad odriču i sopstvenih snova i zanimanja samo da bi dobili odobravanje drugih. Verovatno vam je poznato i ono:“Nemoj sine, šta će reći svet…“

Da li bih isto to uradila i da me niko ne gleda?

Kada nisam sigurna koliko mi je čista motivacija u vezi nekog postupka, kažem sebi sledeće: „Zamisli da si sama na svetu, da nema nikog da te vidi, pohvali, primeti ili prokomentariše to šta radiš. Da li bi i onda donela istu takvu odluku, da li bi i tad kuvala sebi drugo jelo svaki dan, da li bi i tad po ceo dan bila našminkana, da li bi i tad imala sve desetke na fakultetu… ? Tako možemo otkriti šta je to što radimo zbog sebe, a šta je to što radimo zbog drugih. Ne kažem da ne treba činiti neke stvari radi drugih. Lepo je dati drugima nešto do čega im je stalo. Ali ne radi odobravanja, već kao izraz ljubavi.

Moramo pružiti sebi ljubav i vrednovanje koje očekujemo da dobijemo od drugih

Kada uhvatimo sebe da čeznemo za tuđom ljubavlju i potvrdom, bilo bi dobro da počnemo da se bavimo sobom. Prvo treba da oprostimo sebi na tim sitnim ili krupnijim manipulacijama, zbog toga ne treba da osuđujemo sebe i da nas grize savest. To je samo znak da treba da naučimo da sebi pružimo bezuslovnu ljubav i da steknemo osećaj sopstvene vrednosti. To nije baš lako i zahteva dosta rada, ali se zaista isplati jer osećaj unutrašnjeg zadovoljstva ništa drugo ne može da zameni.

U narednom tekstu više o manipulativnom ponašanju drugih ljudi i o tome kako da prepoznamo da li smo se “upecali” u tuđu dramu.

Autor: Ana S.

Kakvim smo ljudima okruženi?

Svi mi imamo potrebu da se družimo sa drugim ljudima. Provodimo dosta vremena u druženju, uživajući u razmeni misli, diskutovanju o različitim temama i prepričavanju svakodnevnih aktivnosti. Međutim, da li smo se ikada zapitali kakav je kvalitet komunikacije koju imamo sa tim ljudima, da li nas ta komunikacija ispunjava ili iscrpljuje i da li doprinosi našem razvoju ili nas udaljava od njega?

Naši prijatelji su naša ogledala

Sami biramo osobe sa kojima se družimo. Iako vrlo često svoje prijatelje biramo nesvesno, postoji razlog što se družimo baš sa određenim ljudima: zajednička interesovanja, neke kompatibilne osobine, slični pogledi na svet, prilika da oni od nas nešto nauče ili mi od njih… Osobe kojima smo se okružili mnogo govore o nama. Bilo bi dobro da se zapitamo zašto se družimo baš sa njima. U kojim okolnostima smo se zbližili? Koje nam osobine smetaju kod naših prijatelja? Da nisu to upravo one osobine kod nas samih koje ne volimo i koje želimo da promenimo? Šta je to što volimo kod njih? Naše sopstvene vrline ili osobine koje bi želeli da posedujemo?

Fotografija: Vladimir Tomić

 

Negativni ljudi crpe našu energiju

Ne znam da li imate sličnog iskustva, ali sam ja u jednom periodu počela da privlačim dosta negativnih ljudi u svoj život, a da to nisam ni primećivala. Naše druženje je izgledalo otprilike ovako: Nađemo se na kafi da se ispričamo i narednih sat-dva slušam drugaricine žalopojke na život, druge, posao, dečka… Pošto mi je stalo do nje, ja je sa saosećanjem saslušam, dam joj par gotovih saveta koje ona dočeka sa: “Da, ali…” i objasni mi zašto moj savet nije dobar. Kada posle ovakvog druženja dođem kući, osećam se iscrpljeno i neraspoloženo, a kada se sledeći put vidimo ona mi se žali na iste stvari, i tako u krug.

Osobe koje su negativne po opredeljenju i koje se stalno na nešto žale u žargonu nazivamo „energetskim vampirima“. Druženje sa njima je štetno za nas iz dva razloga. Prvo, crpe nam energiju i posle razgovora sa njima se osećamo kao isceđen limun i drugo, svoje negativne programe mogu preneti na nas ukoliko je naš nivo samosvesti nizak, pa upornim druženjem sa takvim osobama možemo počneti  da svet gledamo njihovim očima. Naši „vampiri“ mogu biti naši prijatelji, rodbina, roditelji, partner…

Odgovorni smo samo za kvalitet sopstvenog iskustva

Kada primetimo da se za nas „lepe“ negativni ljudi, prvo bi trebalo da se zapitamo zašto je to tako. Kada sam se to zapitala, došla sam do poražavajućeg zaključka. U tom periodu života mi je trebao sagovornik sa kim mogu da se žalim na nedaće života jer nisam bila spremna da preuzem odgovornost za njega. Dajući savete drugima, osećala sam se bolje jer sam imala utisak da ipak nešto radim (a u stvari nisam radila ništa, samo sam pojačavala ulogu žrtve i kod sebe i kod svog sagovornika).

Kada svesno izađemo iz uloge žrtve možemo pokušati da pomognemo i osobi do koje nam je stalo tako što ćemo je pitati da li joj odgovara situacija u kojoj se nalazi i ako joj ne odgovara šta je učinila da je promeni. Ako nije ništa učinila možemo je upitati šta će učiniti i ako vidimo da želi da se aktivira možemo zajedno sa njom razmotriti mogućnosti ili je uputiti na nekoga  ko joj može više pomoći ili ima iskustva sa sličnim problemom. Ukoliko nije spremna da preuzme odgovornost za svoj život i samo joj je potreban „sapatnik“ koji će sa njom da se žali na nepravde života možemo je jednostvano zamoliti da se žali nekome drugom za probleme koje nije spremna da reši, a da sa nama nađe neku pozitivniju temu za razgovor.

Vrlo je bitno da shvatimo da negativne ljude ne možemo menjati ukoliko oni ne žele promenu i da nismo odgovorni za kvalitet tuđeg iskustva. Odgovorni smo samo za kvalitet sopstvenog iskustva i kvalitet vremena koji provodimo sa nekim.

Autor: Ana S.

Kako odbijamo darove života?

Prvi komentar na naslov bi mogao mogao biti: “Ja to ne radim, kada bi mi se nešto ponudilo ja bih to sa radošću prihvatio.“ Međutim, dešava se da odbijamo mnogo toga što nam život ponudi, iako vrlo često nismo svesni toga. Hajde da navedemo jedan jednostavan primer.

Nova bluza i luksuzno putovanje

Nalazimo se sa drugaricom i ona nam kaže da nam je super nova bluza, da ima divnu boju i kroj. Naš prvi komentar bi na to mogao biti: „Hvala, kupila sam je tu i tu na rasprodaji“. Ili: Pa meni se baš i ne dopada ali nije bilo drugog modela.“ Pri tome možemo misliti sledeće: „ Da li je njen kompliment iskren? Da li stvarno  to misli ili okolo drugima priča da sam debela i da uopšte nemam ukusa“. Evo još jednog, malo drastičnijeg primera: Prijatelj (možda čak i nepoznata osoba) nam nudi luksuzno, besplatno putovanje. Da li bismo ga prihvatili? Mnogi bi ga verovatno odbili dok bi pritom razmišljali o njegovim tajnim namerama, osećali bi potrebu da uzvrate poklon ili bi prihvatili poklon a da se pritom osećaju nelagodno i ugroženo.Veoma često se na isti način ponašamo i prema našim veštinama. Šta se dešava kada naučimo neki strani jezik, idemo na ples ili časove pevanja, a da nikad pred strancem taj jezik ne progovorimo, na žurci ne zaplešemo i ne otpevamo nešto? Druge ljude takođe veoma često poštujemo više nego sebe same. Evo još jedne situacije koja se meni dogodila pre neki dan. Očekivali smo goste i mama je na sto postavila nove porcelanske tanjire. U poslednjem momentu gosti su otkazali dolazak i mi (moji roditelji i ja) smo ručali sami. Njih dvoje su svoje tanjire zamenili za obične iz kojih stalno ručamo.

Fotografija: Vladimir Tomić

 

 

Za neku bolju priliku

Zašto svoje nove cipele, parfeme ili luksuzni veš čuvamo u ormanu za neku bolju priliku, da se ne isprlja, potroši, pocepa…umesto da u tome uživamo SADA, pošto je sadašnjost i jedino što imamo? Kako se ophodimo prema sopstvenim uspesima? Da li se njima ponosimo i proslavljamo ih sa prijateljima ili ih se stidimo i o njima ne pričamo?

Šta je to što se krije iza ovakvog ponašanja?

Naša uverenja o sebi i svetu oko nas koja smo pokupili u prošlosti od roditelja, autoriteta, drugova, iz medija… i iz različitih iskustva koja smo proživeli. Ta uverenja nam daju određene informcije na osnovu kojih tumačimo sebe, našu okolinu i ponašanje drugih ljudi. Na primer ona nam mogu govoriti sledeće: Ja sam ružna, debela, nemam ukusa (pa to mišljenje prišivamo svojoj drugarici). Drugi ljudi su loši, opasni i od njih se samo zlo može očekivati. Ljudi su neiskreni, dvolični i samo gledaju svoju korist. U drugog se ne mogu pouzdati. (Zbog toga odbijamo usluge i pomoć drugih i sumnjamo u njihove namere). Život je težak. Život je borba, patnja, bol. Ništa ne pada sa neba, za sve moram da se pomučim. (Zbog toga odbijamo sve što mislimo da nismo zaradili sopstvenim radom). Nisam dovoljno dobar/vredan da primim, da imam, da posedujem, da koristim novac, novu haljinu, parfem, cipele…  (Zato ih ne koristimo već ih čuvamo u ormanu za neku priliku ili nas grize savest kada trošimo novac). Onaj ko se ponosi svojim uspesima je nametljiv, sebičan. Onaj ko se ističe ostaje sam. Ljudi su ljubomorni na ljude koji su nešto postigli u životu (Zato krijemo svoje uspehe i ne pričamo o njima). Naravno spisak ovih uverenja je individualan i zavisi od uticaja kojima smo bili izloženi.

Zašto je ovo toliko bitno?

Želimo prijatelje a mislimo da su ljudi loši i opasni. Želimo uspeh a mislimo da ćemo zbog njega ostati sami. Želimo materijalne stvari a istovremeno ih osuđujemo ili smatramo da ih nismo vredni. Naša uverenja i naše želje veoma često nisu usaglašeni. Te je veliki problem jer tada šaljemo veoma konfuzne poruke. Svest o sopstvenim uverenjima je od ključnog značaja za lični razvoj. Mada, čak iako im još uvek ne pridajemo veliki značaj, možemo da naučimo kako da svesno primamo.

Da bismo bili uspešni moramo da znamo da primamo

Svesno primanje je veoma jednostavno, iako će nam sigurno biti potrebno neko vreme da ga uvežbamo. Loše navike se ne menjaju preko noći. Dakle, kada sledeći put dobijemo kompliment, jednostavno treba da se zahvalimo na njemu, da OSETIMO zahvalnost i poverujemo u iskrenost osobe koja nam ga je uputila, da sa zahvalnošću počnemo da primamo poklone i ljubaznosti drugih ljudi, da se drugima obraćamo za pomoć kada nam je potrebna, da se pohvalimo svojim uspesima i da im se radujemo, da uživamo  u stvarima koje smo kupili ili dobili (jer one tek tada dobijaju svoju vrednost), da koristimo veštine koje smo naučili i da se radujemo lepotama života. Tada šaljemo poruku Univerzumu: „Život je divan, ljudi mi žele dobro, volim i cenim sebe“ .  Tek tada obilje može početi da ulazi u naš život.

Autor: Ana S.

Da li smo žrtve sopstvenog života?

Većina nas ponekad misli da je život težak: nikada dovoljno novca, nevaljala deca, loš šef, kolege koje nas ne poštuju, politička situacija,  mnogo je vruće, hladno, nekada je bilo bolje, svakim danom je sve gore i gore… Osećamo se bespomoćno i ne vidimo svetlo na kraju tunela. Na kraju prihvatamo da stvari moraju biti takve i počinjemo živeti sa tim. Počinjemo da se osećamo kao žrtve (uređenja, dece, roditelja, šefa, života…), da se ponašamo kao žrtve i godinama se naša ogorčenost povećava sve više i više. Ovo je veoma loše za nas, jer na duge staze možemo hroničnim nezadovoljstvom narušiti čak i svoje zdravlje.

Naše reakcije na okolnosti su naša odgovornost

Da li smo zaista žrtve sopstvenog života? Šta uopšte znači biti žrtva? Za mene je žrtva osoba koja veruje da kvalitet njenog života zavisi od nepovoljnih spoljašnjih okolnosti na koje ona ne može da utiče. Jednom sam pročitala veoma pametnu misao: „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da to dvoje razlikujem…“ Čak i kada se dešavaju situacije na koje ne možemo da utičemo, imamo ličnu odgovornost za svoje reakcije na njih. Besmisleno je pokušavati promeniti vremenske prilike napolju, isto koliko je i besmisleno izaći na sneg u kratkim rukavima, a onda se žaliti na hladnoću.

Fotografija: Vladimir Tomić (@vladimir.tomic.la)

Moramo prihvatiti stvari na koje ne možemo da utičemo

Ljudi osećaju veliki otpor prema promenama. Nepromenljiva je samo promena. Što pre to prihvatimo kao činjenicu, život će nam biti lakši. Ljudi traće ogromnu količinu energije u opiranju. Prva veština koju moramo razviti je veština prihvatanja. Kada verujemo da postoji razlog zašto se nešto dešava (iako ga možda u ovom trenutku ne razumemo) prestaćemo da se borimo protiv okolnosti. Shvatićemo da se stvari dešavaju ili zato što su deo našeg životnog puta i treba iz njih nešto da naučimo, ili zato što smo ih nekim našim mislima i ponašanjima sami izazvali. Šta god da je u pitanju, prihvatimo situaciju, oslušnemo poruku i napravimo plan akcije kako da iz nje izađemo. Ako krivimo Život za nepravde koje nam nanosi odričemo se sopstvene moći i sopstvene odgovornosti. Time stavljamo sebe u ulogu sudije i sudimo nikome drugome do samom Životu. I stvari koje ne želimo se događaju za naše najviše dobro, iako nam je često teško to da spoznamo. I to bi trebalo prihvatiti. Ne znamo sve i nismo savršeni (iako naš ego pretenduje da jeste).

Životne lekcije se ponavljaju dok se ne nauče

Kada nam se desi neka neprijatna situacija, bilo bi dobro da se zapitamo sledeće: Šta je to što život pokušava da nam poruči ovim? Da li postoji neka životna lekcija iza ovog neprijatnog događaja? Da li smo je naučili? Jako je bitno da shvatimo da će se životne lekcije ponavljati kroz slične ljude i događaje sve dok ih ne savladamo. Dok ovo ne uvidimo bićemo kao hrčak koji neprekidno trči u krug.

Dalje, moramo razmotriti i deo naše lične odgovornosti. Za koji deo u ovoj situaciji smo sami odgovorni? Da li smo išta pokušali da uradimo da promenimo našu situaciju ili smo navikli da kroz život idemo linijom manjeg otpora i svu odgovornost za kvalitet našeg života prebacujemo na druge ljude i okolnosti. Ako to radimo, zašto to radimo? Da li se plašimo neuspeha i ne verujemo dovoljno u sebe, pa nam je lakše da krivimo druge za sve, a da pritom ništa i ne pokušavamo da promenimo? Možda su nas neki neuspesi iz prošlosti sa kojima tada nismo znali da se nosimo ugurali u ulogu žrtve? Ili neka osoba čiji smo model ponašanja preuzeli?

Da li vidimo rešenje u svakom problemu ili problem u svakom rešenju?

Šta god da je u pitanju, to nije izgovor da to i ostanemo. Treba da se zapitamo da li nam trenutna situacija odgovara. Ako nam ne odgovara, šta je to što ćemo mi preduzeti da je promenimo? Ako ne znamo sami, da li znamo osobu koja ima iskustva sa sličnim problemom? Možda možemo da kontaktiramo nekoga ko se time profesionalno bavi i potražimo njegovu pomoć? U svakom slučaju, ovo je prvi korak ka preuzimanju odgovornosti za kvalitet sopstvenog života.

Duboko verujem da svi težimo zadovoljnijem i ispunjenijem životu. Međutim, tek kada shvatimo da je naš zadatak da sami nađemo formulu za njega, pokrenućemo se sa tačke na kojoj smo i postavićemo sebi pitanje: “Kako?“ To znači da smo već krenuli putem uspeha, da smo prestali da tražimo problem u svakom rešenju, da sada vidimo smisao svakog problema i u njemu tražimo rešenje.

Autor: Ana S.