Članci

Putopis iz Japana – 4. deo – Hirošima

Hirošima – i grad i spomenik i heroj

Pred nama je bio grad. Zelen i pun cveća. Sa divnoplavom rekom. Mostovima. Visokim i modernim zgradama. Bezobrazno lepim refleksijama. Ljudima. Neobično živ. Prkosan. Pred nama je bio grad koji je šestog avgusta 1945-e godine prestao da postoji. Hirošima je tada postala prvi grad na svetu na koji je bačena atomska bomba. Sedamdeset i jednu godinu kasnije, ja sam tu. Na parčetu istorije. U gradu, koji je za mene, u isto vreme i grad i spomenik i heroj.

Bulevar mira

…Ulica duga skoro četiri kilometra, nazvana, onako zvučno, Bulevar mira, zasuta cvećem i drvećem. Zasuta spomenicima od kojih svaki ima priču i svoj venac ždralova, brižno položen.
…Veliki memorijalni muzej, u kom su sačuvali sve što je ostalo. Rastopljene krovove. Nagorele školske uniforme Iscepane torbe. Priče o preživelim, i onim nepreživelim. Svašta…

Fotografija: Gordana Pejić – Hirošima

…Tu je i Hirošima Dome (na slici levo), građevina sa gvozdenom kupolom koja odudara od sjajnih zgrada. Nedaleko od te kupole, u vazduhu, onog jutra, pukla je bomba. Rasturila sve unaokolo, a nekim svemirskim čudom, nekim, ko zna kakvim, ova kupola ostade da stoji. Do danas, netaknuta.

Venci od hiljade i hiljade papirnih ždralova… kao poruka mira

Zaboravi se sve, kažu, zaboravi. Ali oni i dalje pletu vence od hiljade i hiljade papirnih ždralova i spuštaju ih svuda, svuda po gradu. Zašto, pitam ja?

Kažu – nadaju se da će skrenuti pažnju. Da će preneti poruku mira.
I da će bombe jednom za svagda prestati da padaju.
I da će gradovi prestati da postaju prašina.
Na celom svetu.
Zauvek.


A ja kažem, neka 2017-ta bude godina mira. Neka ludilo prestane svuda i u svima.
Jer, zaista nije vredno.

Prethodni deo priče: Nara.

Autorka: Gordana P.

Putopis iz Japana 3. deo – Nara

“Imate li minut”

Nara. Prilazi mi grupica dece. Uniforme, crvene kapice, rančevi na leđima. “Imate li minut”, pitaju. Jedna od devojčica iz fascikle u ruci izvlači beli papirić i pruža. Šta li traže, mislim se. Na solidnom Engleskom jeziku piše kako su učenici osnovne škole iz grada Gifu, trenutno na ekskurziji. Piše da im je veoma teško da nauče Engleski i da bi im značilo da razgovaraju sa strancima i tako vežbaju jezik. Na kraju, piše i da ukoliko nemam taj jedan minut vremena, slobodno mogu da kažem da sam zauzeta, oni će prepoznati tu rečenicu i neće se uvrediti.

Imamo minut više da delimo znanje

Kako vremena, dabome da imam, uz malo smeha i mnogo mlataranja rukama, prešli smo zajedno osnovne rečenice prilikom upoznavanja, postavljanje pitanja, davanje odgovora. Svako od njih je redom ponavljao, pažljivo i posvećeno. Nekako spontano, produžismo mi taj minut, jer svi mi uvek imamominutvišedadelimoznanje. Ili da učimo, pa makar bili i na ekskurziji.
Pozdravljamo se uz smeh, a oni kažu – spremili su poklon za one koji im pomognu. I tako ja, sasvim neočekivano, dobih drugi poklon u Japanu – napravili su par origami figurica, kimono od papira, sve to plastificirali i napisali velikim slovima HVALA.

Za uspomenu, i moju, a i njihovu, nastade i ova overexposed slika. Dete u žutim pantalonama, u sredini, to sam ja :)

Prethodni deo priče: Nara i jeleni.
Nastavak priče: Hirošima.

Autorka teksta i fotografija: Gordana P.

Putopis iz Japana 2. deo – Nara i jeleni

Jeleni i keks

Tu negde, u zemlji mange, anime i najbržih vozova na svetu žive i jeleni koji vam se poklone ne bi li dobili keks. Klim klim glavom – i vi naravno (kao i ostalii turisti) ne uspevate da odolite. Pohitate i za 100 jena (naših sto dinara) kupite taj poseban jelen-keks koji se prodaje u parku.
Što se tiče jelen-keksa, Jovan je probao i kaže je da je super!!

Fotografija: Gordana Pejić

1000 jelena

Inače… Nara, prva prestonica Japana. U jednom običnom parku u centru grada čuva preko hiljadu jelena koji slobodno šetaju parkom…da

Prethodni deo priče: Kjoto.
Nastavak priče: Nara.

Autorka: Gordana Pejić

Putopis iz Japana 1. deo – Kjoto

Nekom magijom mi se sporazumevamo

Moj prvi dan u Japanu. Stižemo u Kjoto, utrčavamo u taksi. Stara Tojota sa oštrim ivicama i vozač, Japanac, nasmejan i pričljiv. Mi ne pričamo Japanski, on ne priča Engleski. Ali nekom magijom mi se sporazumevamo, i pričamo, nabadajući top petsto osnovnih reči iz Engleskog jezika. Tu on sazna da smo iz Serubije (tako nazivaju Srbiju) i da nam je ovo prvi put u Japanu.

Papirni ždral – “For good luck”

I kroz smeh i tu neku poneku reč on se iskreno oduševi, jer ne dolaze ljudi često iz daleka, a posebno ne čak iz Srbije. I tada sa svoje police u kolima uzima malog, zelenog ždrala, okreće se ka meni koja sedim pozadi, onako dok vozi, i pruža uz reči “For good luck”. Uspeo je da nam kaže da je to njihova tradicija i da mi ga poklanja, čisto onako, za sreću.

Fotografija: Gordana Pejić


Čisto onako, ja da pomenem, svi ljudi koje sam srela na ovom putu bili su iskreno ljubazni i dragi. I savršeno su upotpunjavali moju impresiju o Japanu.

P.S. Origami papirići iz Japana – kažu da doprinosi harmoniji i smirenosti hm…
P.P.S. …i juče nastade moj prvi papirni ždral (čeka da bude poklonjen)

Nastavak priče: Nara i jeleni.

Autorka: Gordana Pejić