Članci

Lorelaj

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Posljednji sunčev zrak.

A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.

Hajnrih Hajne

Dobro jutro draga, hoćemo li na kafu?

Zurich

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

Rado bih ti skuvala kafu, ili izašla negde do grada da popijemo tu vikend kafu, ne mora ni da bude jutarnja, može podnevna, popodnevna… Ionako je to samo izgovor za jednu dobru trač partiju ili naše svakodnevno filozofiranje i prebiranje po fiks-idejama. Ovako draga, skuvala sam sama sebi kafu, spremila doručak, napisala sam ti svoje misli ukratko preko nekog četa, ostavljajući ih da pročitaš kada stigneš, jer znam da ti je dosta celodnevnog gledanja u monitor računara i grbljenja nad tastaturom istog. Ipak se nadam da ćeš naći malo vremena i za te moje misli odmah čim se probudiš, dok se još ne ubajate, dok još imaju neku energiju. A ko je i meni kriv što ustajem rano, par sati pre nego što se bilo šta otvori – pekara, prodavnica, jer pijaca ovde nema.
A i inostranstvo mi je sada krivo što su godine zakucale na vrata… Kada sedim i radim sama dođu te misli, te opasne misli preispitivanja sebe do srži sopstvenog bića i smisla postojanja, okret za sobom da vidiš šta je sve tamo ostalo – kroz godine i kroz prostor.

Učili su me da budem dobra i poslušna, dobar đak, vr edna i to sam se uvek i trudila da budem. Sada mi je zbog toga žao, sve treba biti samo ne poslušan – jer poslušni rade za druge – prvo za druge ljude, posle za druge zemlje.
Tako me muči već neko vreme, daraga, misao da je nebo uvek, ali uvek najplavlje kod kuće. Jer tamo je porodica, prijatelji.. Oni koji su ostali.. A drugi su negde, isto kao i ja što sam sada…
Kod kuće si svoj na svome, kod kuće znaš ljude, mesto, stvari i način, kod kuće pripadaš. Ovde si uvek pomalo čudan, drugačiji… Međutim, jednom kada odeš, jednom kada si napolju, to te promeni. Koliko god ti neko pričao o tome, i da želiš da mu veruješ jednostavno ne razumeš dok ti se ne desi, dok se ne promeniš. Onda, odjednom, prestaneš da pripadaš kod kuće kako si ranije, gledaš na sve to nekim drugim očima, iz neke druge perspektive. To je istovremeno i lepo i strašno – pripadaš i ne pripadaš na oba mesta. Jedini izbor koji ti tada preostaje je da prestaneš da pripadaš bilo kome, bilo čemu i da potražiš svog autentičnog sebe.
Nego draga, tebe još uvek nema da se javiš, dovršila sam kafu, odoh prionuti na posao…
Autorka: Milana M.

Hrabrost naše svakodnevice

Hrabrost! Reč koja ište uzvičnik. Iako sam sigurna kako je treba pisati, ne znam koliko sam zapravo svesna šta sve podrazumeva: koja su njena značenja i ko su zapravo hrabre osobe? Ima li takvih u mojoj svakodnevici i da li sam ja od onih koji mogu da ponesu ovakav, sa sve uzvičnikom, epitet?

Junaci su hrabri

Prva asocijacija mi je bila junak. Junaci su hrabri. I to ne bilo kakvi, već oni epski sa svim vrlinama koje ih odlikuju. Oni koji su spremni da načine žrtvu zarad sopstvenih ideala, sposobni da ih brane i da se za njihovo ostvarenje zalažu jer znaju da će time doneti dobro velikom broju ljudi. Takva Hrabrost piše se velikim H i podrazumeva dobrotu, pouzdanost, preduzimljivost, istrajnost, principijalnost, nesebičnost… Takav, Hrabar, čovek nosiće sve one pozitivno konotirane epitete kojih možete da se prisetite u ovom trenutku, jer se takva Hrabrost bori za više ciljeve, za dobrobit svih koji su joj u neposrednoj blizini, ali i onoj posrednoj.

Opet, postoji i druga strana medalje, kada reč oslikava stvarnost, a stvarnost kroji reči. Tako se ponekad čini da se „hrabronosno” značenje istrošilo. Ponekad ovu reč zaista često koristimo, pa hrabrima nazivamo one koji takvi baš i nisu, a pod hrabrošću podrazumevamo i one postupke koji su samo smeli ili pak obavijeni aurom sreće, te su se tako prosto zadesili. Hrabrost NIJE ludost. Možda nesigurna u njeno značenje, ali svakako sigurna u činjenicu da hrabrost ne podrazumeva brzopletost, nepromišljenost i slučajnosti bilo kog tipa.

Kako onda sagledati hrabrost u našoj svakodnevici?

Možemo li biti vrli junaci svakog dana našeg života i da li svakodnevno možemo nazivati sebe hrabrima, bez bojazni da će se veličina ove reči okrnjiti? Odgovor na ovo pitanje sam se kazuje, iako je titulu Hrabriše teško poneti. Hrabri smo u svakom trenutku kada ne bežimo od straha, kada ga osvešćujemo i priznajemo, ali ga i nastojimo savladati. Od onih svakodnevnih, malih primera do onih od značaja za normalno funkcionisanje nas samih ili pak onih koji nas okružuju, strah je strah i razlika ne postoji.

Možemo krenuti od najbanalinjeg primera, a onda ga sagledati i sa više postavljenih vidika. Koliko ste se puta sreli sa osobom koja se plaši insekata, ili ste možda baš vi jedna od njih? Ja jesam. To je bezazleni strah, ali može napraviti velike probleme. Kao i kod svakog osećanja straha potrebno je shvatiti zbog čega se plašimo, šta je to što nas kod bubica i paučića užasava. Kada se osvesti taj segment straha, onda je neophodno sagledati koliko je situacija u kojoj se nalazimo zaista opasna po nas. Šta nam majušno biće može učiniti, kakvu štetu ili bol naneti? U zavisnosti od toga kakve rezultate daje ova mini „samoanketa”, videćemo na koji način možemo da se izborimo sa strahom. Smislićemo strategiju kako da ga se polako oslobađamo. Beg nije rešenje. Korak po korak, kretaćemo se ka onome čega se plašimo i tako savladati svoje strahove. Prvo im se približavajući, a onda i bez ikakve nelagode funkcionišući u njihovoj blizini. Već time pokazujemo svoju hrabrost, iako se straha možda još uvek nismo oslobodili. Vremenom doći će i onaj trenutak kada ćemo paučića posmatrati istim očima kao i leptirića.

hrabri junaci

Hrabri su oni koji se bore protiv svojih strahova

Dakle, nismo hrabri samo onda kada se oslobodimo straha u potpunosti, već i onda kada započnemo rad na njegovom otklanjanju. Hrabri su oni koji se bore protiv svojih strahova, a ne oni koji ih uopšte nemaju.

U svakoj životnoj situaciji, ma koliko ona bila ispunjena strahom, nevericom, bolom, neizvesnošću, habri smo kada započinjemo postepeno, racionalno oslobađanje od tih neprijatnosti, kada preuzimamo stvar u svoje ruke i tako napredujemo. Hrabri smo onda kada to što radimo biva dobro i korisno za naš ili nečiji razvoj. Kontrola situacije i kontrola napretka nastupa onda kada se svaki segment straha osvetli. Tada možemo osetiti postepeno oslobađanje, sagledati svoj uspeh nakon svakog načinjenog koraka i iz svakog nešto naučiti.

Hrabri smo svakog dana kada učinimo nešto uprkos svojim strahovima.

Svakog dana možemo biti junaci epskih odlika, ali to ne znači da treba da budemo lišeni straha. On postoji i uvek će postojati, što nas ne čini slabićima. Od takvog osećanja nećemo bežati, već ćemo se snažno uhvatiti u koštac sa njim i prevazići ga, tako se stavljajući u red hrabrih. Setite se toga svaki put kada zbog straha želite da se povučete. Nadmudrite ga i ne dozvolite da vas parališe. Delujući kroz dobro u svom okruženju, samom sebi ili svojim najbližima, lakše ćemo se otisnuti i u veće izazove, jer savlađujući male, prevazilazimo i veće strahove i bivamo junaci naše svakodnevice.

Autor: Dunja P.

crnogorci

Šta treba da naučimo od Crnogoraca

Kroz diskusiju sa jednim poznanikom, u objašnjavanju, kada je prokomentarisao “to mi je po crnogorskoj liniji”, naveo me je da automatski celu prethodnu raspravu posatvim u drugačiji kontekst, “jer je to drugačiji profil ličnosti” – drugačiji stav. Neki stereotipi o Crnogorcima poslužiće mi da objasnim osobine koje, zapravo, svakoga ko ih poseduje izdvajaju od većine.

Argumentovane diskusije

Razmatranje i odmeravanje raznoraznih pojava kroz reči, obrazlaganje svog stava, diskutovanje tuđeg iznetog mišljenja – takvi razgovori prava su mentalna gimnastika u odnosu na svakodnevno prepričavanje dešavanja ili tračarenje. Da bi obrazložio svoj stav o bilo čemu, najpre moraš da imaš stav, a to je svakako nešto što te izdvaja od većine kojoj nije ni padalo na pamet da o tako nečemu razmišlja. Dalje, elokventnost i kvalitet argumenata odaju utisak ozbiljne i promoćurne osobe, koja ima svoj stav. Logičan sled je da je takva osoba i određena vrsta predvodnika i da oko sebe okuplja druge ljude.

Stereotip: „Lijep, Ljepši, viđi mene“

Kada razmislim, ne poznajem ni jednog crnogorca koji je sklon samosažaljevanju. Koliko ceniš sebe, ogleda se u svakodnevnom ponašanju, načinu reagovanja, ophođenju prema drugima – prosto vidi se. A, koliko ceniš sebe, toliko te cene i drugi – dakle mišljenje o samom sebi izuzetno utiče na to kako te vide drugi, što se automatski odražava na tvoju poziciju u društvu. Ako ceniš sebe, moćićeš da predstaviš svoje kvalitete u najboljem svetlu, znaćeš tačno koliko vrediš i bićeš siguran u sebe, nećeš dozvoliti da se prema tebi ophode sa nipodaštavanjem ili uvredljivo, nećeš pristajati na kompromise koji su tebi na štetu samo da bi nekome učinio ili zato što misliš da nisi dovoljno dobar za nešto bolje…

crnogorci

Stereotip: “Ja tebi vojvodo, ti meni serdare.”

Kada su stereotipi o Crnogorcima u pitanju, stereotip o tome kako se međusobno ophode (bar pred drugima) je sigurno jedan od poznatijih. Realno, koliko ceniš sebe, toliko možeš da ceniš i druge. Kada malo cenimo sebe, lako je nesvesno upasti u malicioznosti i potrebe za omalovažavanjem i nepoštovanjem drugih ljudi, što opet budi i njihove reakcije prema nama, i tako sve u krug. Ili ne u krug, nego u spiralu koja vodi sve niže i niže, a manifestuje se generalnim nezadovoljstvom i mračnom senkom nad apsolutno svim. Ono što je potrebno je poštovanje života i rada drugih ljudi isto kao što je i nama potrebno poštovanje kao pojedinca vrednog života. Jer ne možeš biti zaista poštovan, a da ne ukažeš drugima zasluženo poštovanje.

O ovim temama više smo pisali u tekstovima Briga o sebi nije sebičnost i Kakvim smo ljudima okruženi?.

Stereotip: “On ti je od plemena Pipera”, na primer

Uobičajeno je da se međusobno dobro poznaju, pamte ko je odakle, ko se čime bavi… Imati vezu, doći do nekoga/nečega preko veze itd, u našem društvu je obično u negativnom kontekstu nepravde i prevare. Posao preko veze, kada neko nekvalifikovan dobije dobro plaćen posao, ono je što treba iskoreniti, ali imati i dati preporuku je nešto sasvim drugo. Dobar primer mi je uvek IT zajednica – u privatnim preduzećima, teško da će neko da zaposli preko veze osobu ako ne zna posao, ali zato će po preporuci vrlo rado. Takođe, kada majstori treba da vam npr urade kupatilo, tražićete preporuku ljudi koje poznajete ili ćete zvati iste majstore koji su radili nešto drugo za vas, a bili ste zadovoljni. Tako da što više ljudi znate, više ljudi zna vas, znate i više informacija imate veći izbor i više mogućnosti u svakom smislu.

Da li bi ste dodali još nešto na ovaj spisak?

Autor: Milana M.

o strasti
O strasti

strast

“By passion, I don’t mean only sexual passion. I mean enormous caring toward something. I love that energy. It seems such a good way to get through life, to be deeply involved with things, whether it be a play or a dog or a woman”

Jeremy Irons

 

Šta je vaša svrha?

Da li ste razmišljali kakvi ćete biti i čime ćete se baviti za 5 ili 10 godina? Ili šta biste voleli da vaši unuci misle o vama? Zapišite sve što vam padne na pamet. Da li vaše sadašnje ponašanje vodi ka tome? Da li treba nešto da promenite?

 

Fotografija: Marko Vulović

Fotografija: Marko Vulović

Srbijo, pomozi Mladim Talentima

mladiTalenti

Kao jedno od značajnih pitanja u javnosti je ulaganje države u Mlade Talente. Sredstva su nedovljna, sistem na postoji, mladi i sposobni ljudi, razočarani, odlaze u inostranstvo.

Država su ljudi

Hajde da pogledamo stvari iz jednog drugog ugla. Razmislite o tome šta je država u stvari ? Država nije neko biće sa sopstvenim mislima, osećanjima i ponašanjem. Država, to su ljudi – vlast (političari), administracija – državni službenici, policija i vojska, javna preduzeća i ljudi koji u njima rade. Koje je vaše lično mišljenje o tim ljudima?

Osim par izuzetaka koji časno rade svoj posao (i koji su za poštovanje), većinu ovih ljudi opisuju negativne osobine: zainteresovanost za sticanje samo lične koristi na bilo koji način, korumpiranost i podmitljivost, nedovoljna kvalifikovanost i stručnost za posao koji bi trebalo da rade, sujeta… Za prihvatanje novih radnika na drzavne poslove na bilo kojoj poziciji, neguje se princip prosečnosti, a ne izuzetnosti i nadarenosti – nikome nije potreban neko ko misli svojom glavom i ko je svoje mesto zaslužio radom. Takva osoba se oseća slobodnom da odlučuje za sebe, da menja svakodnevicu, postavlja pitanja i može zatalasati učmalu sredinu državnog posla – nerad ostalih će se jasno videti. Da li se slažemo po ovom pitanju?

Ko treba kome da pomogne?

Verujem da nisam napisala ništo što već nije poznato, a sada dobar dan, ovo je Srbija. Ključno pitanje za tebe koji ovo čitaš je da li ljudi koji su gore spomenuti imaju ikakav interes da pomognu mladim i uspešnim ljudima u ovoj zemlji? Da li oni uopšte znaju kako bi to mogli da im pomognu? Da im daju perspektivu, posao, nadu, priliku da rade i usavršavaju se? „Država ne ulaže dovoljno u Mlade Talente“ = „Ljudi koji rade u državnoj upravi, adminsitraciji itd ne ulažu dovoljno u Mlade Talente“ – sada je sasvim jasno i zašto.

Pogledajte sebe u ogledalo, vi, Mladi Talenti. Šta mislite o sebi i svojim poznanicima koje smatrate Mladim i Talentovanim? Da li Vama mogu i žele da pomognu ljudi koji rade u državnoj strukturi (ponavljam, osim možda časnih izuzetaka)? Zašto od takvih ljudi bilo šta očekujete vi, Mladi i Talentovani? Sistem u kome su živeli naši roditelji gde je „država trebalo da brine“ prestao je da funkiconiše još pre nego što smo mi rođeni i od tada se raspada, truli. Baš Vi Mladi i Talentovani, baš vi, ste oni koji ne smeju da očekuju ništa, nego da izgrade novo i bolje, smisle, primene i izbore se. Jer ste jedini koji to mogu da urade. Ako idete u inostranstvo da to ne bude „zato što država ne ceni vaš rad i trud“, nego zato što time žele da postignu nešto dobro za sebe i ljude oko sebe. Ako ostajete onda razmišljajte, stvarajte, borite se. Ne očekujte pomoć, ne kukajte, ne žalite se – moćniji ste od toga i možete mnogo, mnogo više. Ne verujete? Ja verujem i znam da nas ima još koji verujemo i radimo. Pokrenite se!

Autor: Milana M.

Reforma obrazovanja

Poslednjih godina mnogo je reči o izmenama nastavnih planova i programa na fakultetima i u srednjim školama… To ide sporo, ali pojavila se inicijativa koja je potpuno izmeštena iz tog sistema – neformalno obrazovanje!

_blog1

Šta je neformalno obrazovanje?

     Neformalno obrazovanje je sve ono što ste naučili da radite, sve veštine koje ste stekli o radu i funkcionisanju u poslovnom svetu, a da nisu vezane za vaše stručno znanje. Primeri: od pravljenja prezentacija i izlaganja istih, poslovnog bon-tona, pisanja biografije, traženja posla, ponašanja na razgovoru za posao, iskusvo rada u timu, iskustvu rada pod pritiskom (ova poslednja dva ako ste bili članovi nekog tima u organizaciji) …

Neformalno obrazovanje, ostvaruje se brojnim događajima koji pružaju različite vrste treninga poslovnih veština (soft skills) i koje obrađuju različite teme kojima se maldi ljudi mogu baviti izvan okvira formalnog obrazovanja. Seminari, radionice, predavanja, konferencije, akademije – u organizaciji od strane studentskih/omladinskih organizacija ili organizacijama usmrenim na mlade, nude studentima i mladima mogućnost da besplatno nauče nešto novo. Nije sve u ponudi istog kvaliteta, ali na svakom od ovih događaja možete naučiti novu veštinu, naročito ako nikada do sada niste učestvovali ni na jednom.

Šta je reforma?

     Reforma je upravo to što se ovakve stvari organizuju! I došle su od strane maldih ljudi, od strane organizacija koje su na bazi volonterskog angažovanja! Preneti znanje drugima – obogatio si nečiji život, a sebi si pružio iskustvo predavača, nekoga ko ume. Videli su neki u inostranstvu, neki od starijih, nekima su predavači (treneri) bili alumnisti koji sada rade po kompanijama i malo po malo, ovim virusom je zaražen sve veći broj organizacija mladih. To se dešava, dešava se sada i uzima sve većeg maha! Nismo čekali da Vlada donese uredbu, nismo čekali da Skupština usvoji zakon.

Kome je to namenjeno?

Svima. Malo po malo, od toga da je ovakav vid seminara bio dostupan samo „onima što su deo organizacije“, sada je to postalo otvoreno za sve one koji imaju volje želje i motivacije da učestvuju. Ako do sada niste učestvovali, sigurno poznajete nekoga ko jeste. Ne bojte se, slobodno probajte, sigurno nećete ništa izgubiti. Izgubićete vreme? – Tih par sati ionako biste potrošili klićući po društvenim mrežama u potrazi za novim komičnim posterima ili po stoti put pregledajući slike jer vam se ne uči to što morate da naučite.