Članci

Iza scene 2016 – apr – Granice su često samo iluzija

April, Beograd
Kako se probijaju sopstvene granice, koji je značaj zone konfora i  iskrenost i njena snaga naspram manipulacije samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Granice – to su strahovi

29. Beogradski maraton. Fotografija: Stefan Barna

42,2 kilometra beogradskog asfalta – maraton. Iako sam se pripremala za trku i strah i sumnja i neverovanje da to mogu su bili tu. Strah da će se nešto desti i da neću uspeti. Sati i sati, kilometri i kilometri trčanja, treninga i priprema. Znala sam da nikada nisam trčala više od 25km. I to me je najviše kolebalo. Iako sam za 10 godina pretrčala mnogo. 

A kako sam se odlučila da uopšte trčim maraton umesto polumaratona sa ovakvim stavom? Bio je tu neko ko je verovao u mene kada ja nisam verovala u sebe.

Nemoguće ne postoji

Za njega je sve bilo moguće. On je znao da ja to mogu. Granice – šta je to? Ograničenja – šta je to? A ja sam odlučila da njemu verujem, da se usudim uprkos svojoj sumnji i strahovima. Našla sam svoje zašto:

Moje „zašto?“ – Za sve one koji su poželeli da urade nešto, a nisu se usudili!
Za sve žene, devojke i devojčice koje smo vaspitavane da je mnogo važnije da budemo poslušne nego da ostvarimo svoj potencijal ;)

I uspela sam. I nije bilo ni dramatično, ni teatralno – bilo je veoma lepo iskustvo, veoma prirodno.  I šta je bila granica – to je bio moj strah i ništa više. Granice…samo iluzija šta možeš, a šta ne možeš.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #konforzona

Do cilja kao devojka, a poput gluve žabe #KaoDevojka

Ne pišem često na teme ženskih prava i ravnopravnosti, ali jedan skorašnji događaj sa trčanja me je inspirisao na ovu temu. Sebe nikada nisam doživljavala u svetlu muško/žensko kada je u pitanju trčanje, dok nisam videla video Always #kaodevojka – kada je od devojaka traženo da imitiraju kako to izgleda kada „trčiš kao devojka/devojčica“ – smešno, podrugljivo, smotano. Pogodilo me je, jer se u tom kontekstu upotrebljava izraz da „radiš nešto kao devojčica“, a očigledno je da to nije istina, da je predrasuda – jer ni ja, niti jedna od trkačica koje poznajem ne trči tako. A sada da pređem na nešto što deluje kao potpuno običan događaj, ali mi je bio korisno ogledalo za druge stvari u životu.

Pravo da ti uđu na put

Bila sam taman pred kraj svoje trkačke rute za taj dan. Još malo pa poslednji od 15.5 planiranih kilometara. Ovoga puta bila sam veoma zadovoljna tempom koji je bio ujednačen sve vreme. Približavam se stazom jednoj grupi ljudi – neki sede neki stoje. Jedan od njih se okrenuo ka meni, nasmejao se odmerivši me od glave do pete, počeo nešto da priča, dobacuje, kao tapše mi – krenuo je ka meni ulazeći mi na putanju. Ne čujem od muzike, imam slušalice. Protrčavam za dlaku pored njega ne menjajući pravac kretanja. Kroz glavu mi je samo prošla misao: “Imaš svoj cilj, svojih 15.5 kilometara.”

Pre neku godinu skinula bih slušalice da čujem komentare. Pohvale bi mi laskale, za to bih se osećala dužnom da kažem hvala, nepristojni komentari uplašili, uvrede bolele. Ili bih se naljutila u stilu “da li je moguće da neko daje sebi za pravo da me ometa!”

Ocenjivanje

Onda je krenuo interesantan niz misli koje su suština ovog teksta: Da je na mom mestu bio trkač, mislim da mu se ovako nešto verovatno ne bi dogodilo. I onda sam otišla dalje od ovog događaja u generalizaciju puta ka ciljevima. To je upravo ono što se nama ženama dešava mnogo češće nego muškarcima na putu do naših ciljeva. Neko sa strane daje sebi za pravo da nam uđe u putanju do cilja da bi dao svoje mišljenje o tome – bilo dobro, bilo loše, a mi sa druge strane osećamo obavezu (ako je ocena pozitivna) ili potrebu da na to reagujemo (ako je ocena negativna), umesto da prosto prođemo pored toga, zaobiđemo (ako je to moguće!), ili se izborimo sa preprekom.

Žene i ciljevi

Fokus na sopstveni cilj i suštinski bez reakcije na spoljašnje ocene, nešto što je što treba izgraditi u svim sferama života – dakle bez evaluacije, potrebe za potvrdom, odobravanjem, ali i bez osude onoga koji je sebi dao za pravo da procenjuje moje akcije i ciljeve. I ne samo moje, bilo koje žene. Jer zaista me nije bilo briga koje su bile izgovorene reči. Zaista me nije bilo briga šta iko ima da prokomentariše o mom trčanju. Jer tu je bio cilj, moj cilj i htela sam da ga ispunim. Poput gluve žabe.

Autorka: Milana M.

 

Šta te briga mala, mi smo istrčale maraton!

Bilo ju je sramota – sebe same

Izašla je na trčanje i tog letnjeg jutra u 6 ujutru. To je bio kraj juna, početak jula, dakle dan i noć veoma topli dani, pa je bar tako rano ujutru bilo koliko toliko sveže. Međutim nije to bio jedini razlog zašto je izlazila na trčanje tada. Bilo ju je sramota. Imala je višak kilograma, nikada nije trenirala ni jedan sport, mada je volela (i želela), nije imala baš adekvatnu opremu za trčanje nego ono što je imala pri ruci – neke trenerke, reklamnu majicu za jogurt i te patike koje je svuda nosila kada su joj trebale patike.

U stvari, jedino što je imala je bila odluka da nešto mora da se promeni. Tek je završila treći razred srednje škole, ali su je bolela kolena, bilo joj je teško da siđe niz stepenice i bilo joj je jasno da ako se ne pokrene i ne proemni ishranu to će svakako izazvati zdravstvene probleme i bolove pre ili kasnije.

Hvala ti što nisi odustala

Tog jutra, dok je trčala svojih 1 ili 2km (koliko je tada maksimalno mogla), komšije koje su radili u bicikl servisu u zgradi prokomentarisali su međusobno, ali dovoljno glasno da i ona čuje “hoće da smrša”. To bilo bolno, jedan od onih momenata kada reči iseku kao mač, a stid i sramota sebe samog bude još gori. To sam bila ja, pre 10 godina kada sam počinjala da trčim. Setila sam se ovog događaja i počela da razmišljam kako bi se osećala da sam znala da ću danas biti ovo što jesam. Palo mi je na pamet, da bih tu devojku, mene od pre 10 godina uhvatila za ruku i rekla “Pusti ih nek pričaju mala, ŠTA TE BRIGA MALA, mi smo istrčale maraton! Hvala ti što nisi odustala, hvala ti što si bila uporna, hvala ti što si uspela da nastaviš i kada ti je bilo jako teško.”

29. Beogradski maraton . Fotografija: Stefan Barna

29. Beogradski maraton – Fotografija: Stefan Barna

Maraton – samo je jedna trka

Setila sam se koliko mi je napora trebalo na početku za svaki pretrčani metar, i koliko mi je zadovoljstvo danas svaki pretrčani kilometar. Razmišljala sam i prisećala se mnogih trčanja tokom 10 godina, različitih osećanja i raspoloženja. Maraton – samo je jedna trka. Iza svakog kilometra na maratonu su godine trčanja – ujutru, uveče, po lepom vremenu, po lošem vremenu, po vrućini, po suncu, po kiši, po hladnom, snegu, ledu, vetru, kada sam raspoložena, kada sam neraspoložena, kada sam srećna, kada sam tužna, kada sam umorna, kada mi nije ni do čega. Svuda kuda sam putovala i živela.

Osećaj potpune slobode i čiste, ljudske snage

Istrčati maraton je srušena mentalna barijera, neka vrsta dokaza koliko se može postići. Trčanje, trčanje je način kako male stvari, koje se rade svakodnevno, kroz godine mogu da naprave promene. Mentalne i fizičke. Maraton je bio i prošao, a ljubav prema trčanju, to je ono što se živi. To je osećaj potpune slobode i čiste, ljudske snage.

Autorka: Milana M.

Dijeta koja je delovala III deo – fizička aktivnost

U težnji ka željenoj kilaži najveći prijatelj je fizička aktivnost! Body definition, Pilates, Pump, Gluteus-stomak, trčanje su dobitna kombinacija za mene.

Fizička aktivnost – u teretani

U težnji ka željenoj kilaži najveći prijatelj je fizička aktivnost! Moj najveći strah/problem sa odlaskom u teretanu bio je neznanje o pravilnom izvođenju vežbi. Što se tiče aerobika tj vođenih treninga, imala sam predrasude da ima previše skakanja i da sa svojom trenutnom snagom mišića i kilažom ne mogu da priredim svojim kolenima. Sve to je bilo tačno, ali samo jednim delom. Naravno, najteže je tu bilo početi jer – uvek se nađe nešto preče. Na kraju sam odlučila da moram da probam makar odustala posle prvih mesec dana.

Izbor grupnih treninga

Na drugaricinu preporuku učlanila sam se u teretanu i počela da vežbam na grupnim treninzima. Pun pogodak! Članarina je važila za sve grupne treninge u bilo kom terminu, tako da je moglo da se kombinuje u zavisnosti od rasporeda i raspoloženja. Počela sam od manje napornih treninga, koji su pogodni za dame svih godišta – Body Definition. Jako mi je prijala konačno aktiviranje mišića celog tela kroz ne previše zahtevne vežbe (mada za mene jesu bile vrlo zahtevne). Kroz te treninge učila sam i kako se pravilno rade određene vežbe. Najvažnije je to što nije bilo skakanja. Posle nekog vremena probala sam i treninge Pilatesa i kombinovala ove dve vrste treninga.

Postepeno na zahtevnije programe

Kako je vreme odmicalo, osetila sam da bih mogla da probam i nešto jače. Tako sam došla do tada novog treninga Gluteus – stomak čiji sam i dan danas verni polaznik. Jedno vreme kombinovala sam ove treninge sa treninzima Pilatesa. Naravno u toku nedelje sam sada redovno trčala nekoliko puta – naravno kada nisam išla u teretanu i vikendom omiljeni duži trening trčanja. Sve ukupno išla sam na dva, samo ponekad tri treninga nedeljno i trčala sam kada stignem, uglavnom rano ujutru čim ustanem i kada stignem. Telo je lepo reagovalo zatezanjem mišića, gubitkom još kilograma koji su sada bili u okviru željenje težine (po prvi put u životu!). Posebno, kada sam se osetila dovoljno u formi rešila sam da probam i treninge sa opterećenjem tj tegovima – Pump. Još jedna stvar koja me je oduševila! Deluje mi da ovi treninzi najbrže oblikuju telo. Sve to vreme, lepo sam se osećala i prijalo mi je sve čime sam se bavila.

Vreme se mora naći

Do danas sam se zadržala na kombinaciji jednog treninga Pump-a i jednog treninga Gluteus-Stomak uz svoje redovno trčanje. Imam osmočasovno radno vreme i dodatne obaveze. Sada sam u daleko boljem stanju nego pre dve godine kada sam odlučila da moram da se pozabavim svojom ishranom i kondicijom. Od jedva istrčanih 2km u nedelju dana nekada, kao što sam spominjala u prvom tekstu, iza sebe sam ostavila jedan polumaraton.

Najvažnije je naći ono što vam odgovara, u čemu uživate, čemu vam je lako da se posvetite, ono što vašem telu i zdravlju zaista prija. I imajte na umu da sve to morate sami – niko to ne može da uradi umesto vas, čak i da želi.

Autor: Milana M.

Prvi polumaraton – iz pera jednog štrebera

logo-sr-27

Prošlo je nedelju dana od 27. Beogradskog maratona, slegli su se utisci i sada vam pišem moj doživljaj ove lepe manifestacije. Maraton je to zaslužio, svi učesnici, svi organizatori su to zaslužili, i oni koji su Maraton podržali.

Sve je počelo pre 8 godina…

Na kraju trećeg srednje, bilo mi je teško da siđem niz stepenice jer su me bolela kolena. Imala sam skoro 25kg više nego sada. Tada sam počela da trčim. Osam godina kasnije, evo mene na polumaratonu! O putu ka normalnoj kilaži, boljoj kondiciji i na kraju pripremama za polumaraton pisaću posebno.
Nisam ni razmišljala o polumaratonu dok se moj mlađi brat nije našalio: “Hehe, ove godine ja neću biti tu da trčim polumaraton moraš ti da me zameniš!” (оn je istrčao već nekoliko polumaratona i maraton u Novom Sadu). Tada mi se upalila lampica “a što da ne?” do Maratona je bilo skoro pola godine i do tada sam se isprobala na 20km i dva puta na 15km, tako da sam verovala da ću uspeti.

Dan humanosti i dan sporta

Obuzelo me je neko čudno uzbuđenje što sam deo celog tog šarenila! Srela sam mnoge ljude koje poznajem. Neki su bili trkači, neki su došli sa svojim firmama i humanitarnim akcijama koje organizuju. Na startu sam bila sa kolegama sa fakulteta koji su takođe rešili da trče – “Za nas inženjere, važno je da se aktiviramo inače nije dobro. Ovo sedenje po ceo dan ubija.” Još malo do starta kreće horsko trkačko pozdravljanje i START!

Ja štreber – sada polumaratonac!

Polumaraton je počeo, ja trčim polumaraton! Pravi doživljaj za nekoga ko je ceo život bio posvećen knjizi i računaru, za nekoga ko nikada nije trenirao ni jedan sport! Tek tada sam doživela tu činjenicu. Bila sam srećna, presrećna. Oduševljena svim ljudima koji su došli da bi trčali, svim ljudima koji su bili u publici da pozdrave trkače, maturantima maratoncima, deci koja su navijala, policajcima koji su posmatrali, volonterima koji su nam pripremili vodu, onima koji su rasklanjali bačene čaše i flašice, koji su nas osvežili šmrkom vode. Bulevarom do Crvenog krsta i Slavije, Nemanjinom, do Brankovog mosta. Tamo su nas dočekali bubnjari, a sa njhovom muzikom, novi talas adrenalina – hvala im na tome!

Kada nešto radiš zato što voliš

Sjajna podrška i pune ulice u Zemunu i onda ulice Novog Beograda – za mene posebna priča. Praktično, ceo život živim na Novom Beogradu i trasa maratona je prošla i blizu moje osnovne škole i sada posla, ulicama kojima sam autobusom išla u srednju školu. Ovoga puta tuda nisam prošla kao đak, učenik, student posvećen svojim knjigama, znanju i struci, koji se ne bavi sportom jer uči, već kao polumaratonac! Trkač! Ceo grad je imao potpuno drugačiji izgled. To je bio “onaj osećaj”. Kada je nešto samo sebi svrha. Kada osetiš “važno je učestvovati”. Tu su pobednici oni koji pobede sebe. Jer svako trči za sebe, za svoje vreme, za svoju dušu. Kada nešto radiš zato što voliš i uživaš u tome. Ne treba ti ništa drugo. To je sreća!

Kada snage ponestane, voljom do cilja!

Stigao je tako za mene čuveni 15-ti kilometar, kada snage nekako ponestane. Tada su pomogli voda, okrepa i volja da ne stanem, da izdržim dok ne prođe kriza, kao i vera da će to proći 2 kilometra kasnije (što se zaista dogodilo!). Ponovo bubnjari na Brankovom mostu kao poslednje ohrabrenje pred cilj i ulica Narodnog fronta, pored porodilišta i specijalno moje srednje škole! U tom periodu života je sve počelo, i došlo je do polumaratona 8 godina kasnije! Tu sam sustigla i drugara sa kojim sam zajedno istrčala poslednje metre. Trubači su bili velika pomoć da se izdrži uspon do “Londona” i kada sam došla do daha, sprint do cilja! Vreme 02:09:35! Prvi polumaraton pod nogama, medaljica i najvažnije potpuni doživljaj sebe kao trkača!

IMG_20140427_121305

Fotografija: Miroslav R. – Metri pred cilj

Po završetku trke srela sam se i sa bratovom devojkom, koja je završila trku dve minuta ranije (i njen prvi polumaraton!) i obe smo bile potpuno ushićene: Jedva čekamo ponovo sledeće godine!

Želim da se zahvalim svim trkačicama i trkačima, navijačicama i navijačima, volonterkama i volonterima, organizatorima, komunalnim službama, sponzorima, Gradu Beogradu, Ministarstvu omladine i sporta, svima koji su iskoristili povod Maratona za svoje humanitarne akcije, i svim Beograđanima koji su imali strpljenja na dan Maratona! Živi bili i da se vidimo dogodine u još većem broju!

Autor: Milana M.

Trening u društvu II deo – „Što da ne?“

Iz, mogu slobodno reći, sebičnih razloga nekada izbegavam društvo kada je trening u pitanju: usporavaju me, nekad nerviraju, a nekad i „nabijaju komplekse“ (Trening u društvu I deo – „Hvala, ali ne!“). Ali i nije loše trening podeliti sa nekim, bili to sebični ili dobronamerni razlozi.

Devojke oprez!

Nisam razmišljala o svojoj bezbednosti u toku treninga sve dok nisam došla u veliki grad. Kao neko ko voli da trči po slabo posećenim stazama i pretežno uveče (tada tek nema nikog, skoro) morala sam da se zabrinem zbog svih loših vesti koje čujem jer sam se trgla i shvatila da se loše stvari dešavaju svakodnevno. Možda preterujem, ali nisam daleko od istine. Sa slušalicama u ušima, zamorene, same, devojke su, grubo govoreći, „lak plen“ za sve te loše ljude iz mračnih ulica. Moram napomenuti da ovo važi i za muškarce, jer nikada ne znate ko čeka iza sledećeg ugla, ali fokus je na devojkama jer smo, ma koliko nas to ljutilo, slabiji pol. Ako volite trčati uveče iz bilo kog razloga, povedite nekog sa sobom, osećaćete se sigurnije.

Motivacija

aaa

Da biste napredovali u svom treningu, morate stalno da pomerate granice. Naporno je i često se dešava da sebi kažete: „Danas sam već dosta uradio/la, sutra ću probati nešto novo“ i tako iznova i iznova. Tada neko ko je brži, jači, uporniji i nije loš drug za trening, jer će vam svojim primerom pokazati da je sve izvodljivo i iz nekog „ako može on/ona, mogu i ja“ inata vas lagano prevodi preko postavljenih granica i tera vas da napredujete. Čak i u danima kada vas tako mrzi da izađete iz kuće, ovakav drug je dobrodošao kao oštar trener.

Vi motivišete nekoga

Zaista je lep osećaj kada uspete nekog, ko i nije vičan treniranju, da naterate da proba i kasnije uz vas i zavoli sport. Kao jedan od razloga zbog čega je ipak bolje trenirati sam, navela sam i psihički odmor. Nije teško primetiti nervozne, besne ljude oko sebe koji svoju energiju bespotrebno troše na brigu, svađu. Možda ne možete da im pomognete da reše probleme, ali možete da im pokažete kako sa njima lakše da se izbore. Posle treninga sve izgleda ipak mnogo lakše i jednostavnije jer tih pola sata, sat vremena ne razmišljamo ni o čemu osim o pretrčanim kilometrima ili muzici koja trešti iz slušalica, pa čak i da se provuku problemi, za to vreme, naći ćete neko rešenje ili ćete izgubiti snagu da se nervirate. U svakom slučaju, opuštanje ne možete izbeći.

Sigurno imate i nekog ko bi trebalo da se okrene sportu zbog zdravlja. Lako je okrenuti glavu od ljudi koji su, mogu slobodno reći, u problemu, ali probajte da im pomognete. Često su svesni svog stanja i svesni su šta moraju da urade, ali im je potrebna podrška. Povedite ih sa sobom na trening. Ako se strogo držite plana, povedite ih onih dana kada odmarate i postepeno ih uvodite u svet sporta i videćete da će ubrzo uspeti da vas prate jer je ugroženo zdravlje jak motiv da se istraje! I vi ćete se osećati bolje jer ćete dobiti idalnog partnera za trening kog ćete sebično prema sebi oblikovati i ono „hvala“ koje čujete od nekog kome ste na ovaj ili onaj način pomogli je bolje od 100 pretrčanih krugova!

Idealni partneri

Ako imate tu sreću da vaš drug za trening bude neko ko potpuno prati vaš korak (ili vi njegov) i ko može da se uklopi sa vašim rasporedom ili ko ne kuka kada mora da vas sačeka ili ko se neće naljutiti ako odete i pre nego što završi svoj trening ili ko će, ukoliko mu čekanje smeta, i sam otići, blago vama!

Sami odlučite

Trening u društvu zahteva strpljenje, kompromis, pun je novih izazova, nekada teškoća, bezbedniji je i kada pomognete nekom, uspešniji! Samostalni trening je sa druge strane efikasniji i sigurno prijatniji, ali i ponekad dosadan i opasniji. „Hoćemo li zajedno da treniramo?“-odlučite sami.

Autor: Ana V.

Trening u društvu I deo – „Hvala, ali ne!“

Često sam se nalazila u situaciji kada je teško reći ne. „Hoćemo zajedno da treniramo?“, ne volim to pitanje ukoliko ga ja ne postavim. Znam da je sebično ali nekada mi društvo ne prija, a nekada ne želim da budem sama. Trening može biti i zabavan i naporan kada je više ljudi uključeno. Naravno ovo se ne odnosi na sportove koji uključuju timski rad. Evo zašto i nije loše trening odraditi samostalno…

Čekanje…

Ukoliko vas je pozvao neko na zajednički trening ko je u slabijoj formi od vas, može nastati problem. Nečiji sporiji tempo će vas usporavati. A ako se ipak i dogovorite da se „nađete na cilju“, možda ćete se načekati. Složićete se, nije prijatno stajati u mestu znojavi dok čekate nekog.

Preveliki zalogaj

Ma koliko trenirali, neki izazovi su ipak preveliki. Trening u društvu, sa nekim ko je ipak spretniji, jači ili brži od vas, može delovati kao motivacija, ali lako se može pokazati da je to loš potez. U želji da se dokažete nekome ili sebi, možete sebe dovesti u situaciju prevelikog zamora pa da sutrašnji trening ostane samo neispunjeni plan ili u najgorem slučaju dovesti vas do povrede. Deluje lako kada to neko drugi radi, ali držite se vi vašeg plana. Možda njemu/njoj taj jedan krug više ne znači ništa, ali vama može da poremeti mnogo.

Group Of Runners Jogging Through Park Sve je zanimljivije od treninga!

Poziv drugarice/druga koji baš i nije rekreativac, može vas samo iznervirati (pod uslovom da imate jaku volju i želju da odradite baš to što se isplanirali). „E pogledaj šta sam našao na fb-u! Ajde uspori, počinjem da se znojim! Pogledaj me na šta ličim! Pa ne mogu ovako kroz grad do kuće“ itd, samo su neke od rečenica kojima se nećete radovati. Slušalice u uši i pokušaj ignorisanja vam neće pomoći kada kreće da vas vuče za rukav i nasilnički tera da ipak pogledate u telefon.

Prvi dani proleća

Vikend, pa još i lepo vreme… Pa ko bi ostao unutra? Poziv od druga ili drugarice da se nove patike za trčanje isprobaju po stazama na keju, u parku, šumi… Što da ne? Moraćete priznati da ta mesta u gradu postaju nova mesta okupljanja, mesta na koja se dolazi da se vidi i bude viđen, dok mali broj ljudi zapravo ide tamo da bi proveo svoje vreme zdravo, baveći se nekim sportom koji mu takvo okruženje omogućava. Ako naletite baš na druga ili drugaricu koji su zapravo želeli svoje patike da pokažu, a ne i da zaista isprobaju, verovatno ćete završiti u nekom kafiću pijući limunadu i vratiti se kući uvereni da je samo šetnja do tamo bila dovoljna.

Izgovor

Ako se mnogo i oslanjate na društvo, lako se može desiti da po neki trening i preskočite. Teško da ćete svi uspeti da uskladite svoja vremena za trening (svako od nas ima obaveze i van staze). Neuspeh u dogovoru može poslužiti kao izgovor da ipak danas ne trenirate… Nikako!

Trenutak za sebe

Beg od realnosti kroz sport i nije loš način da se odmorite, napunite baterije za nove izazove. Kada ste nervozni i jedino što želite je da izbacite tu negativnu energiju kroz jedan dobar trening, poslednje što vam treba je neko pored vas ko će vas usporavati, ubrzavati, pričati vam svoje probleme, doživljaje… Tišina je tada zaista prijatna.

A možda nam ipak treba neko…

Izgleda da je najbolje trenirati sam, slušati samo sebe, svoje telo, svoje potrebe, a ostale zanemariti. Trening je samo vaš i ničiji više. Ako ne želite nikog pored sebe tako i recite, a ne da tih pola sata, sat vremena svoje slobode date nekome iz nekakvog sažaljenja ili pristojnosti. Međutim, nekada je društvo i više nego potrebno… O tome, u sledećem tekstu.

Autor: Ana V.

Početničke greške u trčanju!

Iako je februar, napolju je pravo proleće. Sada je idealno vreme da se napuste sobe, teretane i da se izađe napolje. Ovaj tekst je posvećen početnicima koji se prvi put ozbiljno okreću trčanju kao glavnoj fizičkoj aktivnosti ove godine, kako ne bi pravili ove greške u trčanju. Trčanje zaista nije komplikovano, ali postoje neki detalji koji ga itekako mogu zakomplikovati.

Definitivno je najgori mogući način naučiti nešto iz svojih grešaka. Možda jeste efikasno, ali je u trčanju veoma bolno vršiti raznorazne eksperimente. Nažalost, ja sam jedna od onih koji ne slušaju tuđe savete, pa sam imala prilike da osetim taj bol… Ovo je moje iskustvo!

Greška broj 1 – PATIKE

Moj prvi susret sa trčanjem je bio u patikama sa izlizanim, tankim i tvrdim đonom. To su bile one stare, iznošene patike koje su služile jedino na časovima fizičkog. Kupovina patika baš za trčanje mi je izgledalo kao pomodarstvo, sve dok se nisu pojavili bolovi u kolenu i leđima! Prvo se ti bolovi prepisuju pretreniranosti (trčala sam nekih 4km dnevno, kakva pretreniranost?!), pa onda podlozi (ruku na srce, šljaka je čvrsta podloga za nekog ko je tek počeo da trči), ali patikama nikako. Patike su se iscepale pa sam bila primorana da kupim nove i to patike za trčanje. Osećaj trčanja u njima i u klasičnim patikama ne može da se poredi! Slabiji pritisak na leđa, bolja apsorpcija udarca u podlogu, stabilniji korak. Nikad više u patikama koje nisu predviđene za trčanje, jer posledice mogu biti ozbiljne!

 

Greška broj 2 – PRETRENIRANOST

Svako bi želeo da, što se izgleda tiče, čim pre dođe do rezultata. Što je brzo, to je i kuso! Nisam još upoznala sportistu, rekreativca, polumaratonca, maratonca koji trenira 7 dana u nedelji, 365 dana u godini. Telu je potreban odmor kako bi bio spreman za nove izazove. Pretreniranost vas može uvući u stanje konstantnog umora, brzog zamaranja, a u najgorem slučaju, može olakšati pojavu povreda koje bi vas sprečile da trenirate jako dugo i to samo zato što taj dan niste proveli odmarajući.

Fotografija: Vladimir Tomić

Greška broj 3 – MONOTONIJA

Isti broj krugova, isti ambijent, ista muzika iznova i iznova, pa kome to ne bi dosadilo? Pokušajte da promenite stazu. Ono što je meni prijalo jeste trčanje na vreme, a ne na dužinu. Uključim alaram, pustim radio i trčim sve dok se alarm ne oglasi. Nikada ne znam gde ću se zaustaviti i nije mi dosadno. Radio takođe nije loš izbor, jer ne znate koje je pesma sledeća, a ako vam ne odgovara, napravite plej listu pesama koje vam ne dozvoljavaju da stojite mirno. Muzika itekako podiže adrenalin i skreće vam misli sa samog trčanja, tako da uživajući u muzici nećete ni osetiti kud to vreme prođe. Menjajte tempo u ritmu muzike. Muzika je svakako moja preporuka, više nego razgovor u društvu.

Greška broj 4 – NAGLI POČETAK

Nikako, ali nikako nemojte naglo krenuti da trčite. Trčanje je ipak jedna vrsta šoka za organizam i nećete uspeti da održite taj jak tempo ako se niste zagrejali u početku, a da ne pričam o bolu u stomaku (bol koji bukvalno reže sa svakim udisajem). Postepeni ulazak u trening je dovoljan da se telo pripremi na ono što ga čeka narednih pola sata, sat vremena.

Greška broj 5 – ISTEZANJE

Na kraju treninga istezanje je obavezno! Kako smo polako uveli telo u trening, sada ga polako moramo smiriti. Istezanje je izuzetno bitno jer povećava prokrvljenost i smanjuje napetost mišića, ubrzava se proces oporavka nakon treninga, smanjuje se rizik od povreda, povećava se opseg pokreta, povećava se gipkost i umanjuje se zamor mišića nakon treninga.

Grešla broj 6 – PREHLADA

Iako bezazlena, prehlada itekako umara organizam, pa je trening itekako nepotreban. Slušajte svoje telo. Nije svaki dan kao stvoren za trening. Ako ste malaksali, ako vas boli glava, trening može samo da pogorša stanje i tada je ok ostati u krevetu i sačekati da sve prođe. Dodatni napor je tada suvišan. Prvi trening nakon prehlade može biti težak jer vam je telo iscrpljeno, ali se kondicija brzo vraća, tako da nema razloga za brigu i za forsiranjem preko potrebno.

Autor: Ana V.

Ćao, ja sam Ana i stvarno volim da trčim!

Da se ne lažemo, sportu se okrećemo (barem većina) onog trenutka kada nismo zadovoljni svojim izgledom, a već smo nebrojeno puta iskusili da dijete, same po sebi i ne pomažu na duge staze bez fizičke aktivnosti. To je bio i moj početak…

Prvi krug

Prvi put sam svojevoljno počela da trčim iz dosade. Sa društvom na hipodromu, sedimo na tribinama i posmatramo ljude koji uporno pretrčavaju krugove i krugove, a pri tom i ne deluju nešto zadihano, umorno… Pa to nije delovalo teško, a ionako nismo imali šta da radimo (pričali dok sedimo ili trčimo, svodi se na isto). Zamišljena linija u pravcu tribina i kreći! Najobičnije patike, trenerka, bez ikakve specijalne opreme pretrčala sam svoj prvi kilometar, zatim i drugi, pa sa malim pauzama i treći. Vau! Fenomenalan osećaj! Znala sam šta ću raditi celo leto. I verovali ili ne, uspela sam u tome. Taj nagli početak treninga je pokazao rezultate.  Više nije bilo bitno šta i koliko jedem jer će sve to nestati na stazi.  Greška je bila što se današnji dan nije razlikovao od prethodnog. Nisam povećavala ni krugove, ni tempo, jer sam smatrala da mi to nije potrebno, kada su rezultati već tu, a i nešto nisam uživala u tom tada „trčanju u krug“ i polako sam uletela u monotoniju. Trčanje mi je postalo jedna vrsta obaveze…

Ko želi, nađe način, ko ne želi nađe razlog…

Selidba u veliki grad, početak studija, strah od ispita i prvi izgovori da se preskoči trčanje. Velika greška… Jedan dan, ma nije tako strašno; drugi- ma ajde toliko sam trenirala da ne mogu izgubiti kondiciju za dva dana, nedelju dana, mesec dana i već sam sklonila patike da se ne saplićem o njih.  Nastavila sam da jedem kao i tokom treniranja, a nisam birala ni šta, ni kad, ni koliko… Nekontrolisanost u ishrani je bila još više izražena pod dejstvom nervoze zbog nadolazećeg ispitnog roka. Nisam primećivala kilograme koji su se gomilali, jer mi je jedino bilo važno da položim sve te ispite. Ispiti su prošli, a onda se pojavila frustracija zbog onoga šta su za sobom ostavili. Nezadovoljna devojka, bleda, sa velikim podočnjacima me je gledala iz ogledala. Šok broj 1. Sada treba krenuti na predavanja. Garderoba iz ormana kao da nije moja! Ništa nisam mogla da obučem, jer mi je bukvalno sve bilo malo! Šok broj 2. Odlazak u prodavnicu i kupovina ne dva, nego tri broja većih pantalona- šok broj 3, ALARM! Imala sam dve opcije, ili da se isplačem i pomirim se s tim ili da nešto preduzmem povodom toga. Definitivno nešto mora da se menja!

Ponovo na stazi

Granulo je sunce, našla sam patike, staru trenerku; slušalice u uši, telefon u džepu i stala na prvu improvizovanu stazu na koju sam naišla. Prvih nekoliko stotina metara noge su mi bile teške. U glavi mi je tutnjalo: „teško je, stani, odmori, sutra ćeš ponovo da probaš“. Znala sam da ako stanem, da ću stati i sutra i prekosutra i time ništa neću postići. Fokusirala sam se na muziku koju sam pojačala do maksimuma… Ubrzo, nakon toga, jedno što sam čula su reči pesama, melodije koje su ih pratile, a jedino što sam osećala je euforija. Tada sam prvi put shvatila kako grad nema samo sivilo, nego zaista može biti lep na prvom prolećnom suncu… Totalni mir…

Read more