Članci

Kako da usmeriš i zadržiš fokus na 10 ličnih prioriteta

Neki ciljevi, neko planiranje, beskonačna To Do lista, vreme za koje ne znamo gde nam odlazi, stvari za koje znaš da treba da uradiš, ljudi kojima moraš da odgovoriš. Osećaj da ti nešto nedostaje, “Samo još ovo da završim, pa ću onda moći da uradim to i to…” i tako čim se privede kraju jedno “samo još ovo” pojavi se novo, još veće, “samo još ovo”.

Gde si tu ti?!

I da li znaš koliko je onoga što želiš da radiš u tvom danu? Ne nekom posebnom, nego bilo kom, običnom danu tvog života? Da li imaš SVE ono što želiš da imaš? Znaš li uopšte šta je to? Da li si onaj/ona koja želiš da budeš? Da li znaš kakav je to OSEĆAJ? Kada ćeš postati baš to što želiš da budeš? Da li znaš na koji način ćeš to ostvariti? Da li misliš da to možeš ostvariti? Da li si u stanju da prihvatiš sve što ide uz tvoje ostvarene rezultate?

Šta je 10 najvažnijih rezultata koje želiš da kreiraš

Eto baš to je bio efekat prvog dana treninga Manifesting. Da stanem, zagledam se u sebe, pogledam na svoj život. Nije da to nisam radila ranije, i to koliko puta. Sada je glavna stvar bila u tome što me je neko spolja ograničio da tačno definišem šta hoću, a ne da odmah krenem u pravljenje planova, akcija, predviđanje prepreka za 30+ stvari koje su mi na pameti. Bila sam ograničena da definišem 10 najvažnijih stvari i to bez da planiram akcije unapred, bez da kalkulišem koliko je i kako to nešto realno. Primetićete da sam napisala rezultata, a ne ciljeva. Koja je razlika između ta dva? Jednostavno, cilj se može promašiti ili pogoditi, a rezultat se kreira. Tako dolazimo do nove difinicije neuspeha koja kaže da je neuspeh samo rezultat koji je drukčiji od onoga koji smo očekivali.

Imamo ogrančeno energije

Ograničavanje liste na 10 najvažnijih rezultata koje si spremna/spreman da kreiraš i primiš, fokusira energiju na jedno mesto – na ono što je TEBI najvažnije. Kada nemaš jasno definisane prioritete koji su ti stalno na umu, kako onda možeš da znaš kada nečemu ili nekome da kažeš DA ili NE? Tada okolnosti i drugi ljudi počinju da upravljaju tvojim životom. Tačno je da ne treba biti rigidan i da treba dati šansu – ljudima ili novim stvarima koje se pojave, ali kada svoje vreme i energiju utrošiš na nešto, u danu od 24 časa, onda je nemaš za nešto drugo. To je tako jednostavno, a tako se lako smetne s uma.

Inspiracija i fokus

Osim toga, kada tačno definišeš ono što želiš da imaš ili da budeš, čak i da trenutno nemaš ideja kako da to realizuješ, kada aktiviraš malo više “male sive ćelije” kako kaže detektiv Herkul Poaro, sigurno ćeš nešto uspeti da smisliš. Meni je to kao i zadaci iz matematike – ako imam samo 10 koje rešavam, koliko god da su teški, posle nekog vremena ću uspeti. Ako imam 200 zadataka i stalno dolaze novi, onda ću verovatno preskočiti teške i rešavati one zabavne ili lagane. Dakle čak i kada nemaš trenutno ideju kako nešto da rešiš, fokusiranjem na to doći će i ideje. Kada definišeš tačne akcije koje treba da preduzmeš, videćeš i koje su stvarne prepreke i ono što je potrebno da zaobiđeš ili rešiš. Ponekad će se i rešenja pojaviti “niotkuda”, kada znaš šta tačno tražiš.

Zašto ne krenuti odmah na detaljne planove

Pre sam tim mnoštvom i instant planovima akcije sklanjala fokus sa stvari koje su mi bitne, ali za koje ne vidim odmah šta bih mogla da uradim da se nešto promeni i da to ostvarim. Nekako je lakše raditi ono što znaš kako da uradiš. A ako ti je nešto važno, a nije ispunjeno, pre ili kasnije te pogodi svest o tome. Na primer harmonični odnosi sa porodicom – da li ti je to važno, da li je onako kako želiš?

Drugi razlog zašto ne prelaziti odmah na planiranje do detalja je to što neke stvari mogu delovati nerealno, iracionalno i kao nešto što treba modifikovati, umanjiti, spustiti, redefinisati. Treba biti realan, ali samo u okvirima ove naše Njutnove fizike. Kako kaže Neva Rajković koja vodi ovaj trening: U okviru Njutnove fizike nije moguće da letimo odavde do Londona na sopstveni pogon (mašući rukama) ali je moguće postići sve što smo zaista spremni da postignemo. Kada svoje “velike” želje umanjiš, svedeš na ono što je opšteprihvaćeno kao realno i dostižno, onda em ograničavaš sebe em im oduzmeš energiju, draž, strast!

Fotografija: Stefan Barna

Korak po korak

Zlatno pravilo: “Korak po korak.” E baš tako onda ideš ka ostvarenju onoga što želiš. Za svaki od onih 10 unapred definisanih rezultata. Jedan korak na dan. Svakog dana makar jedna, makar i minimalna akcija ka onome što ti je važno. Tako znaš da činiš ono što je potrebno, čak i onda kada nemaš potpunu sliku celog procesa.

Zaglavljivanje u proces

Sa druge strane, ako nemaš potpunu sliku a pokušavaš da do najsitnijih detalja definišeš način dolaženja do rezultata, time eliminišeš sve ostale moguće načine dolaska do željenog rezultata. Tada prebacuješ fokus sa samog rezultata na proces dolaženja do njih. Problem kod ovog pristupa definisanja procesa je što mi možemo da definišemo načine kako da do nečega dođemo samo na osnovu svojih prethodnih znanja i iskustava. Kada se slepo držimo tako definisanih puteva, ograničavamo svoju kreativnost rešavanja situacija, nismo otvoreni za neke druge načine i ne pada nam na pamet da razmišljamo “out of the box”. Na taj način ćemo toliko biti fokusirani na sam proces da nećemo obratiti pažnju na druge mogućnosti.

Definisanjem procesa kreiranja rezultata ograničavamo sebe se na svoja prethodna znanja, na ono što smo bili i znali u momentu kada smo definisali taj process i isključili smo opciju da je moguće da se i mi razvijamo i postajemo pametniji i kreativniji u toku postizanja svojih rezulatata.

Šta onda kada ne ide?

Sve što sam napisala je jednostavna i lepa priča i lako se primenjuje i prati – kada sve ide kako smo želili ili bolje od toga. Izazov nastaje onda kada – ne ide! Upravo ovde je ključan momenat kada pravimo razliku između onoga što smo ranije bili i onoga što želimo da postanemo. Ako nešto ne ide, odgovorite sebi iskreno na sledeća pitanja:

  1. Da li sam učinila/učinio sve što je u mojoj moći da uradim to što je bilo planirano za taj dan? Ako nisam, zašto? Kako to da nadoknadim? Ako jesam, šta je onda to što se našlo na putu između mene i mojih dostignuća? Kako to da prevaziđem?
  2. Da li sam bila raspoložena kako sam želela da budem ili nisam? Ako nisam zašto? Šta je to što mi je pokvarilo raspoloženje i promenilo stanje svesti i udaljilo me od mojih rezultata? Šta ću da uradim sa tim?

Za mene lično, najveći problem je bio sada već konstantni osećaj da “vreme ističe” i da nisam uradila dovoljno i da nisam na mestu na kom bi trebalo da budem sa ovim godinama, znanjem i obrazovanjem. (Još jedno uverenje?) To me ubacuje u stanje nervoze, žurbe, stalnog kolebanja, osećaja da gubim vreme i da kada uzmem da radim nešto što nije najviši prioritet (a zna se bi doktorat trebalo da bude najviši prioritet u životu svakog doktoranta!?) osećam nervozu, grižu savesti i bukvalno upropastim sama sebi zadovoljstvo bilo čega drugog što radim. Onda ili postanem depresivna ili upadam u iskušenje da tu nervozu lečim na različite načine. Dva omiljena su grickanje i trčanje do iznemoglosti. Problem je što se ovo na kraju završi emotivnom ili fizičkom iscrpljenošću i onda je i moja efektivnost u radu značajno smanjena, što me onda zatvara u začarani krug, nervoze, neefektivnosti i bežanja od svega toga.

Kako prekinuti začarani krug?

Jedan dan, kao rešenje za lečenje nervoze izabrala sam jedan nov, konstruktivan način: sređivanje terase (sa sve pranjem stakala koja je zastakljavaju što je realno posao za alpiniste). Tako je terasa posle tri godine konačno postala funkcionalna u smislu da na njoj može prijatno da se provodi vreme. Ispostavilo se da, osim što sada imam sređenu terasu na kojoj se može sedeti kada je lepo vreme, vrlo rado baš tu sednem i skoncentrisano radim! O glavnom rešenju, koje je za mene bilo ključni uvid i promena pisaću zasebno (jer je zaista odvojena tematika). Dakle, nešto je potrebno promeniti, a za to je potrebna je svesnost, iskrenost prema sebi i spremnost na akciju da bi se došlo do te neke stvari. Šta je to što je u mojoj moći i što mogu da uradim na drugačiji način? Radeći iste stvari, na isti način, suludo je očekivati da dobiješ drugačije rezultate.

Doslednost je najbitnija

Ono što mi je često bežalo iz vida je doslednost u sprovođenju postupka i stvaranju navike. Ovo je drugi jako jako važan momenat sa Manifestinga: za ostvarenje rezultata važno je svakodnevno i uporno podsećanje sebe na izabrane rezultate i definisanje i sprovođenje akcija koje vode do njih, sve do nivoa kada to postane navika. Dobre navike i rutine su izuzetno važne jer oslobađaju energiju koju inače trošiš na banalne odluke (da li da se prvo istuširam, doručkujem ili namestim krevet). Ovako to postane automatska radnja. Počneš to da primenjuješ kao recept, a onda te inercija vuče dalje i kada ti nije do nečega. I ne, nisam uspela svaki dan, savršeno od početka do kraja. Ali svaki put kada ispadnem iz rutine, primenim dobro poznatu formulu – samo se vrati onome što radiš. Za izgradnju bilo koje nove navike potrebno je u proseku dva meseca [*], mada je to moguće i za 18 dana.

Da li prihvataš izazov?

Autorka: Milana M.

[*] Po istraživanju Jeremy Dean-a, psihologa i doktoranta na University College London ispostavilo se da u proseku treba 66 dana da bi se stekla nova navika. U istraživanju je učestvovalo 96 dobrovoljaca kojima je bilo potrebno između 18 dana i osam meseci.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U februaru i martu, četiri vikenda pohađala sam trening „Manifesting“  Kreiranja uspeha. Sa distance od dva meseca, želela sam da podelim sa vama najvažnije uvide, iskustva i trenutke u kojima sam promenila ugao gledanja. U toku je prijavljivanje za novu seriju radionica, koji će se održati u toku četiri dana u periodu od 20. maja do 10. juna – poledajte, pročitajte, možda će i vama biti od koristi.

Vreme, prostor i struktura za rad na sebi

Meni je ovaj trening pre svega pružio posvećeno vreme, prostor i strukturu da sagledam sebe i svoj život iz različitih uglova. To često radim i inače, a sada sam dobila i dodatno znanje, potrebne alate, tehnike, ograničen vremenski okvir i podršku da sa tim što uvidim nešto i uradim. Jednostavno, mnogo je lakše primeniti “recept” koji su osmislili i isprobali ljudi na osnovu svog sopstvenog iskustva, koje je mnogo veće i dublje. U to je ugrađeno mnogo više znanja i mnogo dublje razumevanja ljudske prirode nego kada se samostalno, od nule, “otkriva topla voda”.

Najvažnija stvar u samoanalizi je šta se sa time uradi.

 Nikada do sada sve te rezultate analize i sagledavanja sebe i svog života nisam pretočila u efikasan plan akcije. Uvek je ostajalo da treba isplanirati nekada, dok ja završim ono što u tom trenutku moram, što je baš tada hitno. Pročitala sam, odgledala i odslušala brojne kurseve o samoorganizaciji, organizaciji vremena i postavljanju prioriteta. Mnoge stvari sam (delimično) primenjivala, kombinovala i to mi je u određenim momentima veoma dobro služilo. Međutim kada sam promenila dinamiku posla i obaveza nakon fakulteta, bilo je potrebno da napravim i adaptaciju sistema postavljanja i ostvarivanja rezultata. No, to nisam uspevala na način kojim bih bila zadovoljna.

Oduvek sam znala šta moram, ali ne i šta su moji lični prioriteti

Kada sam završila fakultet i ispala iz šeme obaveza i prirodnih prioriteta jedne studentkinje, našla sam se na terenu koji mi je do tada bio nepoznat. To je da treba JA da budem ta koja definiše šta je to što je MENI važno, šta je to čime želim da se bavim, za koju firmu da radim, koji posao u inženjerskoj struci, i na koji način. To je za mene bio izazov, jer recept po kome sam do tada funkcionisala bio je jednostavno ispunjavanje očekivanja okoline. Do kraja fakulteta, to je bilo nekako prirodno i podrazumevano – završiti fakultet u roku sa najvišim mogućim ocenama. Sve čime sam se bavila pored fakulteta, bilo je po mojoj želji i uvek je bilo iza prioriteta zvanog fakultet (učenje stranih jezika, studentsko organizovanje, ples itd.).

Ali kada sam ja postala ta koja treba da postavi okvire funkcionisanja, naletela sam na mnoge, pre svega unutrašnje konflikte. I od tada sam se posvetila rešavanju tih konflikata, promeni sopstvenog karaktera i ponašanja, promeni poimanja i regovanja. Osnovna posledica toga je da sam ušla u veoma nestabilan period u svakom mogućem smislu. Ovaj trening je za mene bio prilika da dobijem recept kako da postavim stvari na svoje mesto. Ovo je bila jedna praktična nadogradnja na sva znanja, iskustva, spoznaje i veštine koje sam sticala ranije, uokvirena u jasnu metodologiju kako da sve to primenim.

Lekcije sa Manifestinga

Želeći da podelim sa vama svoje iskustvo i ono za mene najvažnije što sam naučila, došla sam do sedam tekstova o sedam elemenata uspeha koji su za mene ključni.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Ovo je prvi od njih.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U toku detinjstva i odrastanja, stvorili smo svoju sliku o tome “kako svet funkcioniše” na osnovu svojih iskustava i na osnovu onoga što su nam govorili. Ona su se pretvorila u sistem naših verovanja ili uverenja. Najjača uverenja su ona koje smo najčešće dobijali kao poruke od okoline: društva, medija, a naročito porodice – bilo da se ticalo nas direktno ili da smo to videli na primeru.

Uverenja mogu biti podržavajuća ili ograničavajuća, zavisno od toga da li nam pomažu da napredujemo ili nas koče i usporavaju. Ona određuju način na koji funkcionišemo, tj kako tumačimo situacije i kako na njih reagujemo.

Neka uverenja koja imamo o sebi

Uverenja koja imamo o sebi određuju naše ponašanje i u velikoj meri naš život. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri, uspešni, talentovani, da je ženama mnogo teže da uspeju itd, shodno tome ćemo i delati – ili nećemo delati uopšte jer ionako nema smisla. Ako mislimo da smo sposobni i da imamo određene talente, učinićemo ono što je potrebno da ih razvijamo. Evo par uverenja koja možemo da imamo o sebi:

  • “Ja nisam dovoljno dobra/dobar.”
  • “Ja sam bezvredna/bezvredan.”
  • “Prokleto žensko.”
  • “Ja sam kriva/kriv.” … ali i
  • “Ja mogu sve što hoću”
  • “Ja imam čime da doprinesem svetu”

Šta verujemo o novcu, radu i uspehu

Na treningu Manifesting, jedan od zadataka je bio da pronađemo i izgovorimo uverenja koja imamo o novcu, bogatstvu, radu i uspehu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da iskoči mnoštvo narodnih poslovica, verovanja, predrasuda, poruka koje nosimo u sebi a koje smo dobili u porodici, od društva, predaka, podneblja na kome smo rođeni, medija… Evo nekih od njih:

  1. “Velike pare su prokletstvo
  2. “Moraš da radiš dan i noć da bi zaradio“
  3. “Novac mora da se štedi
  4. “Moraš da se mučiš i žrtvuješ da bi zaradio novac”
  5.  “Novac nije sreća” (I nije, ali to ne podrazumeva da donos nesreću.)
  6. “Veliki novac se ne može zaraditi na pošten način”
  7. “Novac je prljav” – kroz koliko ruku je to, zaboga, prošlo? Uverenje koje u startu stvara podsvesnu odbojnost prema novcu. Jer niko ne voli prljave stvari, zar ne?
  8. “Bez muke nema nauke” ili “Za uspeh je potrebno mnogo napornog rada” – Neki od vas će reći – pa da to je veoma tačno. Međutim, šta se dešava u našoj ličnoj percepciji kada imamo ovakvo uverenje? Da li razlikujemo mučenje od truda koji je zaista neophodan da bi se nešto postiglo? Da li smo sa ovakvim uverenjem u stanju da posmatramo rezultat našeg rada kao uspeh, ako se oko toga prethodno nismo dobro namučili? Da li smo u stanju da cenimo ono što ostvarimo i da se tome radujemo, čak i onda kada smo se oko toga nismo namučili? Ili se sve što smo postigli podrazumeva i treba da gledamo šta još nismo postigli?
  9. “Posao nije da se voli, nego da se radi i zaradi.”
  10. “Za uspeh se mora žrtvovati”
  11. “Ne možeš da imaš sve.”
  12. “Za sve je potrbna veza.”

I sada kada pogledamo ovu listu mučenja i loših stvari koje nesvesno povezujemo sa novcem, radom i uspehom, naravno da ćemo sami sebe blokirati i odvajati od mogućnosti koje će nam doneti taj veći novac, uspeh ili ostvarenje željenih rezultata. Ako verujemo da moramo da se mnogo mučimo, da ćemo biti nesrećni, da moramo biti nepošteni – a mi to nikako ne želimo da budemo – nećemo ni biti spremni da pogledamo sve to iz druge perspektive i da budemo otvoreni za druge mogućnosti i druge primere iz prakse. To znači da ćemo ili sve što radimo raditi sa mukom i odricanjem, ili ćemo se jednostavno apriori pomiriti sa “činjenicom” da nećemo biti uspešni ako želimo da budemo pošteni i radimo ono što nam lako ide. Ako je već tako predodređeno, zašto bismo se onda uopšte i trudili, zar ne?

Eto upravo tako su nam vaspitanje i okolina, usađivanjem upravo ovakvih i mnogih drugih uverenja odredili dokle možemo da dođemo i pod kojim uslovima, šta jeste, a šta nije za nas itd.

Ta uverenja su naša perspektiva gledanja na stvarnost iz koje donosimo odluke i reagujemo na situacije.

Kako ograničavajuća uverenja mogu da nam budu “korisna”

Napisala sam na početku da svako ograničavajuče uverenje takođe nečemu služi. Odakle nam i čemu nam mogu služiti uverenja da se do novca teško dolazi i da se veliki novac zarađuje na nepošten način? Evo na primer Švajcarci – oni nemaju ovakva uverenja – njima je normalno da imaju dosta novca. A nama nije? Zašto? Jedan od odgovora se krije u (interpretaciji) naše balkanske prošlosti. Od turskih vremena pa do skorije istorije na ovom podneblju se mnogo ratovalo, a rat odnese i pomnoži sa nulom sve što su mnogi sticali i gradili. I onda sve iz početka. I tako stalno. I naravno da je većina tako stradala i naravno da se uvreži verovanje da je postao bogat samo onaj ko je profitirao za vreme rata ili “iskoristio situaciju”. Dakle ova uverenja su došla od situacija koje su se dešavale u prošlosti. I lakše je bilo pomiriti se sa činjenicom da je to prosto tako, nego se osećati loše zato što je to tako i/ili pokušati nešto promeniti u ovim mirnodopskim uslovima koji traju.

Na taj način uverenja mogu da nam pojednostave stvarnost i “zaštite” nas od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke.

Da li znaš koja su tvoja uverenja?

Bilo koju situaciju protumačićemo u skladu sa onim u šta verujemo, a zatim ćemo odreagovati ne na situaciju, nego na naše tumačenje te situacije. I tako se uvek u stvari ponašamo u skladu sa onim što nam je u podsvesti, a ne sa onim što jeste.

Nekada je krajnje jednostavno naći uverenja, nekada i nije baš očigledno, ali ono što skoro nikada ne uradimo je da zastanemo i obratimo pažnju na njih. Prvi korak ka promenama uverenja koja nas sapliću je da ih osvestimo. A za to je potrebna svesnost, posvećenost i fokusiranosti, kao i vreme koje ćemo izdvojiti kako bi na ovome mogli da radimo na miru. Baš to vreme, vrlo često, nikada nemamo.

Stay tuned! Slede tekstovi na sledeće teme, i to opet iz mog ličnog iskustva

  • Kako da usmeriš i zadržiš fokus na sopstvene prioritete
  • Kako da sebi oprostiš greške
  • Kakva si osoba kada si najbolja verzija sebe
  • Mentorstvo i podrška kao važni elementi uspeha
  • Kako (da ne) propuštamo prilike u životu
  • Zašto je bitno završiti započeto

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i

Fokus kao osnov inteligencije, rasterećenost i rad na sebi

audio

Prošli vikend provela sam na obuci naprednih kvantnih metoda. Želja mi je bila da što bolje sagledam i na najbolji način predstavim zašto je važno da se bavimo sobom i kako to izgleda osnov rada na sebi . Ne samo kao profesionalcima nego i kao kompletnim ličnostima – bićima koja misle, osećaju, imaju dušu i telo. Rad na sebi ima za cilj da napredujemo u svakom mogućem smislu – efikasnije i posvećenije radimo, imamo bolji fokus, zadovoljniji smo sobom i svojim odnosima sa ljudima koji nas okružuju, zdravi smo i vitalni.

Moć koncentracije ili fokus je esencija inteligencije

Fokusirani smo kada je naš um posvećen onome što radimo u sadašnjosti, praktično bez drugih misli. Bilo da je to što radimo posao ili razgovor sa drugom osobom ili želimo da se opustimo uz dobar film. Naučnici su za ovakvo stanje svesti uveli pojam mindfullness ili prisutnost. U tom stanju nema suvišnih misli o tome što smo radili juče, pre nedelju dana ili 10 godina. Niti o nome što treba da uradimo za dva sata, sutra, za mesec dana itd. Iz tog stanja najefikasije radimo i najopušteniji smo, kao da sve teče.

Suvišne mislimi i informacije uništavaju fokus

“Nervira me što se ne javlja na telefon, mogla bih da gricnem nešto, treba da platim račune za ovaj mesec, mogla bih da usisam, da vidim da li je simulacija završena, šta ima novo na FB/instagramu, Blicu-u”, onda razmiljanja o hipotetičkim situacijama i razgovorima u kojima smišljamo šta bismo rekli/uradili u situacijama koje se još nisu desile ili koje su se desile, a ne sviđa nam se koji je bio ishod. Stalno nam svašta prolazi kroz glavu, puno je tehnoloških/internet stvarčica koje nam bukvalno kradu pažnju i teško nam je da se fokusiramo. Još ako smo uznemireni zbog nečega – nemoguća misija!

Fotografija: @tosamja.rs

Fokus se vežba – fokusom

Kao što se vežbaju i mišići, isto tako i fokus. Jedna od jednostavnih metoda za umirirvanje misli je metoda dve tačke. Princip je jednostavan – postavite kažiprst jedne i druge ruke negde na svoje telo (npr butine). Dok sedite ili stojite i usresredite se na te dve tačke i fokusirajte se na njih – jačinu pritiska, teksturu, temperaturu itd. I svaki put kada uhvatite sebe da vam lutaju misli, vratite ih na dve tačke. U početku će vam misli verovatno bežati često, a ako nastavite sa ovom vežbom po potrebi ili kao svakodnevni trening fokusa onda sve ređe i ređe. Probajte, moj osećaj posle vežbe je uglavnom rasterećenost.

Kroz ovu jednostavnu vežbu često mi padnu na pamet i rešenja za situacije koje nisam znala kako da rešim. Kada sam rasterećena, jednostavno mnogo jasnije mislim o onome o čemu treba da mislim. Često shvatim da sam napravila neki previd ili pogrešnu pretpostavku u prethodnom razmišljanju.

Misli nose osećanja, a to je energija

Razna razmišljanja pobuđuju u nama različita osećanja. Neke događaji iz prošlosti, kada ih se prisetimo, možemo ponovo da ih proživimo. Evo jedan lični primer: u osnovnoj školi, na času matematike, radili smo neki zadatak. Ko pre uradi da se javi. Ja sam uradila zadatak, javila se onako sva srećna što sam prva uspela da rešim zadatak. Ispostavilo se da je rešenje – netačno! Učiteljica me je prozvala da mi je jezik brži od pameti! I 15 godina posle toga, svaki put kada sam se setila ovog događaja osećala sam sramotu. To osećanje ima svoju energiju. A ta energija, stoji tu, u prošlosti, u sećanju! Događaji iz prošlosti su važni koliko su za nas važni. Mogu biti sitnice (kao ovaj zadatak iz matematike), a mogu biti i krupne stvari.

Zamislite samo koliko bi bili manje nervozni, više zadovoljni i imali više energije da to što je zarobljeno jednostavno oslobodimo?

Sva ta potisnuta energija nerešenih problema iz prošlosti skuplja još takve energija u sadašnjosti i sa vremenom to postaje sve veći i teži teret. 

Osećanja su podcenjena

Metoda dve tačke je samo jedan od načina kako možemo da pomognemo sebi da za početak rasteretimo naš um suvišnih misli i nosimo se sa sopstvenim osećanjima. A sada da vas pitam nešto? Da li ste nekada imali onaj osećaj “da to nije to” ili da je nešto baš prava stvar bez nekog racionalnog objašnjnja. Intuicija, šesto čulo, predosećaj. Zapadna kultura veliča racionalno razmišljanje u odnosu na sve ostalo i vaspitava nas da su osećaji i osećanja, a naročito ona poput tuge, ljutnje ili razočaranosti, nepoželjna. Nema tu mesta za osećaje i predosećaje!

Govorimo sebi kako treba da se osećamo

Na primer iznervirao nas je neko od ukućana. A onda počnemo da se ljutimo na sebe što smo se iznervirali i kako je trebalo da znamo da će to tako da se desi. Ili na primer izneverio nas je partner, povređeni smo i tužni. A onda počnemo da govorimo sebi da smo slabi jer smo dozvolili da nas tako nešto pogodi, da smo glupi što smo im isprva verovali itd. I tako definišemo sebe kakvi mislimo da treba da budemo – govorimo sebi ne treba tako da se osećaš! Upravo su to te suvišne misli – šta je trebalo i šta bi trebalo. A zaboga, stvarnost je da se baš tako osećaš! I šta sad?? 

Kada o osećanju počinjemo da razmišljamo

Dakle ili kada pokušamo da pobegnemo od osećanja ili kada se ljutimo na sebe zbog osećanja koje imamo, mi to prvo osećanje potiskujemo. To je trenutak kada blokiramo određeni deo energije. 

Osećanja su osećanja i predstavljaju reakciju našeg nervnog sistema na trenutnu situaciju – onako kako smo je doživeli u datom trenutku.

To je takozvano osnovno osećanje, i da ga samo pustimo da prođe i proživimo takvo kakvo jeste u momentu u kome se dešava, posle toga bi se osećali kao da se ništa nije desilo.

 

Zašto se javljaju baš ta osećanja

Dakle ovo je dublji nivo – zbog čega smo mi baš tako videli situaciju? Praktičan primer: dvoje studenata su upravo položili poslednji ispit i dobili 9. I oboje su odlični studenti i oboje su dobro naučili za taj ispit. Jedno od njih je besno na sebe zbog toga i krajnje nezadovoljno (pa mogla je bolje!!! – opet suvišne misli, samoosuda i kritika), a drugo slavi jer je to bio poslednji ispit i sada ima celo leto da uživa! Isti ispit, ista ocena, drugačija reakcija.

Dakle imamo dva trenutka – zašto smo baš tako reagovali na neku situaciju i kada se reakcija desila šta smo onda sa njom uradili.

Paralela sa prženim krompirićima

Prvo da napravim paralelu sa time kada se reakcija već desila – šta smo sa njom uradili. To je kao da uđemo u restoran, jedu nam se prženi kromprići (osnovno osećanje). Onda pomislimo da je ipak bolje da pojedemo nešto zdravije (govorimo sebi da ne treba tako da se osećamo) i umesto krompirića naručujemo kupus salatu. Da li smo zadovoljni time što smo dobili? Da li smo utolili svoju želju za krompirićima?

Idemo dalje, sada paralela sa time zašto uopšte reagujemo na određeni način na neku situaciju. Zašto nam se jedu krompirići?! Neki ljudi prosto ne vole krompiriće! Da ih jedemo svaki put kada nam se jedu verovatno bi onda sebi priredili raznorazne vrste zdravstvenih problema i najbolje bi bilo da nam se krompirići ne jedu – ili ne tako često ili ne uopšte.

Šta definiše kako reagujemo na stvari i odakle nam ideje kako to treba da se osećamo i ponašamo?

Jedan deo reakcija je naše autentično ponašanje. Veći deo dolazi od vaspitanja, društva, okoline! Da li podsećamo na svoje roditelje ili bake/deke? Da li se uklapamo o stereotipe o svojim sunarodnicima npr Srbima, da li se uklapamo u stereotipe o svojim sugrađanima npr Piroćancima ili Zemuncima? I loše se osećamo jer naša autentična reakcija nije ono što bi se očekivalo od nas i nije ono što očekujemo sami od sebe. Loše se osećamo jer mislimo da smo nekoga izdali, jer nismo onakvi kakvi treba da budemo.

Ono što je važno da znamo je da sve to može da se promeni. Zavisno koliko je “jako” neki obrazac ponašanja koji nas muči ukorenjen u nama, treba nam manje ili više truda i energije da ga izmenimo.

Kakve sve ovo ima veze sa fokusom?

Da se vratim na početak i priču o gomili misli koja je stalno prisutna i zbog koje nam je teško da se usresredimo. E pa sva ova odstupanja od svoje autentične ličnosti su uzrok misli koje se neprekidno vrte, nervoze koja stvara sters i osećanja sa kojima ne možemo da izađemo na kraj. A možda pokušavamo da se fokusiramo na pogrešnu stvar? I to nam troši energiju, odražava nam se na zdravje i stvara teret koji se iz godine u godinu uvećava.

Fotografija: Vladimir Tomić

Šta je onda rad na sebi?

Priča o autentičnosti, duhovnosti, i samospoznajom često se povezuje sa avangardnim načinima života, sa monasima dalekog istoka itd. Činjenica je da to veze sa životom nema. Baveći se sobom, mi činimo naš svakodnevni život kvalitetnijim. Baveći se svojim osećanjima, možemo ih upotrebiti kao putokaze za naše sopstvene nelogičnosti. 

Kada radimo na sebi, u našoj svakodnevici ne mora da se promeni apsolutno ništa. Ono što se menja je naša percepcija stvarnosti, menjaju se naše reakcije na stvarnost.

Počinjemo da komuniciramo sa ljudima sa kojima ranije nismo, a neki drugi koji su nas nervirali – više ih uopšte ni ne primećujemo. Tada nam se otvaraju nove mogućnosti, a na nama je da napravimo izbor i odluku šta ćemo da radimo.

Kako da radimo na sebi?

Napredne kvantne metode same po sebi su zaokružena celina, a postoje i još drugih tehnika koje služe tome da se najpre uvide, a potom i oslobode potisnuta osećanja, obrasci ponašanja, šta god da radimo, a da osećamo da to nije to i što nam crpi energiju. To je sve skup metoda koje možemo da primenimo po potrebi, kako bi se vratili u ravnotežu ako je izgubimo, vratili svojoj autentičnosti i ostvarili svoje ciljeve. Ili da bi shvatili na pola puta da ti ciljevi nisu ono što stvarno želimo i našli nešto što je za nas bolje. 

Ne moramo biti ono što su nam rekli, ne moramo biti čak ni ono što smo sami sebi zacrtali da budemo, pravo vreme je ono koje je za nas pravo! Šta će nama da leži i da nam radi posao je samo do nas, a šta ćemo da uradimo sa sobom i na koji način naš je izbor.

Autorka: Milana M.

Mentorstvo – važan deo razvoja karijere

…i ličnog razvoja. Kada ne znamo šta da radimo, onda je najlakše da se sa nekim posavetujemo. Tu svoje mesto nalazi mentorstvo kao koncept prenošenja znanja i iskustava mlađima i jedan od načina individualnog usavršavanja i razvoja.

Ko je mentorka/mentor

Mentorka ili mentor može biti bilo ko u našoj okolini ko poseduje više iskustva u onome što nas interesuje i ko je kroz te situacije već prošao, neko ko je izgrađena ličnost, ko ima naše poverenje i kredibilitet. Takva osoba nas može podržati i u ličnim izazovima, da razvijemo svoje potencijale u oblasti u kojoj oni imaju iskustva, ali ne možemo očekivati da nam da odgovore na bilo koje pitanje koje je se tiče naše unutrašnje motivacije i ličnosti. Za kvalitetan rad sa mentorkom/mentorom, potrebno je da se zapitamo sami sa sobom šta je to što želimo da naučimo, koje su poslovne/životne teme na kojima treba da radimo itd.

Često nismo ni prvi ni jedini

To je jednostavno otvaranje prostora za brži razvoj i brže učenje – zašto bi rešavali od nule probleme koje je neko već rešio? Uglavnom nismo ni prvi ni jedini sa određenom vrstom problema i sebi možemo uštedeti energiju i vreme umesto da sami rešavamo iz početka nešto što je neko već odavno rešio. Naravno, svako predloženo rešenje ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer ipak smo svi različiti, ali podeljeno iskustvo onih koji su našim putem već prošli je neprocenjivo.

Sve je do ugla posmatranja

67411

Mentorstvo pruža drugačiju perspektivu problema

Mentorka/mentor nam može pomoći da otkriješ i upoznaš sebe, svoje istinske želje, vrednosti, ono u šta veruješ. Oni mogu da te ohrabre da se suočiš sa svojim strahovima i nesigurnostima jer su oni nekada bili na našem mestu i imaju perspektivu kako su se tada postavljali, šta su mislili kako su se osećali, šta je možda trebalo, a šta nije trebalo da urade i kako sada gledaju na celu tu situaciju. Upravo ta promenjena perspektiva, to je ono što nam najviše i može pomoći jer na osnovu samo svojih iskustava i uverenja ostajemo zaključani u svojoj perspektivi stvarnosti. Onoga trenutka kada vidimo da određena situacija ili problem može da se sagleda i na drugačiji način i sama ta situacija se menja i tada nam se otvaraju nove mogućnosti za rešenja. Upravo taj trenutak, kada uspemo da vidimo više nego što smo do tada videli – to je promena i napredak!

Za mentorstvo je ključno poverenje

Neophodno je poverenje da možemo da kažemo/pitamo našu mentorku/mentora sve što želimo da pitamo, otvoreno i bez straha i sa druge strane da je savet i povratna informacija koju dobijamo dobronamerna i iskrena.

Najvažnije, kroz rad sa mentorima, ti treba da postaneš više TI, a ne kao neko drugi.

Podeli svoje znanje postani mentorka

1475928_627304310664929_1218768557_n

Mentora ili mentorku možemo pronaći u našoj okolini, na poslu, fakultetu, preko prijatelja ili kroz projekte koji su posvećeni ovoj oblasti. Jedan od takvih programa mentorstva je “Podeli svoje znanje – postani mentroka” za devojke na početku karijere – i sama sam bila polaznica ovog programa, a rok za prijavu za novu generaciju 2016/2017 je 30. novembra 2016.

 

 

Autorka: Milana M.

Čovek u areni – Teodor Ruzvelt

“Nije kritičar onaj koji broji, niti je čovek onaj koji upire prstom u jakog čoveka koji posrće, ili da su činioci dela mogli bolje. Zasluga pripada čoveku koji je zapravo u areni, čije je lice umazano prašinom i znojem i krvlju, onome ko se divlje bori, ko greši, koji ostaje kratkih rukava iznova i iznova jer nema napora bez grešaka i mana; ali koji zapravo teži da čini dela; ko poseduje veliki entuzijazam, veliku posvećenost; ko se daje za više ciljeve; ko na kraju krajeva zna trijumf velikog dostignuća, i koji u najgorem slučaju zna, ako ne uspe, nije uspeo usuđujući se smelo, te njegovo mesto nikada neće biti sa onim hladnim i stidljivim dušama koje nikada nisu spoznale ni pobedu ni poraz.”
– odlomak govora „Čovek u areni“ Teodora Ruzvelta

teodor-ruzvelt

Uspeh

uspeh

Uspeh – nije sve onako kako na prvi pogled izgleda

Ciljevi koji nam (ne)uzimaju energiju

Sigurno ste primetili da nam se svi ciljevi ne ostvaruju sa podjednakom lakoćom, da u neke uložimo mnogo vremena i energije, pa se onda pitamo da li je sav taj uloženi trud vredan rezultata koje smo na kraju dobili. Mislim da je dobro povremeno preispitati svoje ciljeve i naše motive za njihovo ostvarivanje, jer se upravo ovde može i kriti odgovor na pitanje: „Zašto mi ovo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, već me samo isrpljuje?“

Ambicija kao svrha

Kada bismo ljude pitali o njihovoj svrsi, mnogi bi naveli šta je to što žele da postignu, naveli bi nam svoje ciljeve i način na koji će ih ostvariti. Mnoge knjige o samopomoći podržavaju ovakav stav. Napišite vaše ciljeve, odredite tačne rokove i načine na koje ćete ih ostvariti, bavite se vizuelizacijama, borite se za njih, ostvarite ih i tada ćete biti srećni. Nećete! Ok, možda hoćete nekoliko minuta, sati ili dana i onda ćete se sa razočarenjem upitati: „Dobro, sad imam ferari i mogu svakog dana da spavam u drugom gradu. Ali, to je dosadno. Mogu sve što mi padne na pamet i opet sam nezadovoljan. Sa ovim životom nešto nije u redu!“.

Ciljevi koji dolaze iz ega

Skoro deset godina se zanimam „psihologijom uspeha“. Imala sam ciljeve, njihove slike izlepljene po kući, goruću želju da ih ostvarim, ali je ipak nešto nedostajalo. Prelomni momenat mog ličnog razvoja je bio onaj kada sam se zapitala da li su ti ciljevi zaista moji, kada sam zagrebala malo ispod površine i zapitala se ZAŠTO želim da ostvarim to što želim i da li je to ono što zaista želim. Po prvi put u životu sam priznala sebi da nešto ne znam. Po prvi put sam zaboravila na gordost i počela da tražim odgovore. Sada, kada mi neko kaže: „Želim da budem menadžer u svojoj firmi ili najbolji vaterpolista u svom timu“, zapitala bih ga: „Zašto?“

Mnogi žele da se osećaju uspešno da bi sebi dokazali da vrede, da su sposobni, da bi to isto dokazali drugima, da bi svoju ranjivost sakrili osećajem moći, da bi kontolisali druge, da bi dobili pažnji i uvažavanje od drugih ljudi, da bi se osećali korisno ili nezamenljivo. Ovakva motivacija za naša postignuća dolazi iz ega, ambicija je ta koja je naše gorivo, vrlo često nas ostvarivanje ovako postavljenih ciljeva opterećuje, izaziva u nama stres, a njihovim ostvarenjem ne dobijamo osećaj istinskog zadovoljsvta. Ego je taj koji nas uči da moramo nešto uraditi da bismo bili srećni.

1

Fotografija: Vladimir Tomić

Nisu nam bitna ostvarenja već osećaji koje nam ona donose

Da li je meni stvarno bitno da budem menadžer u svojoj firmi? Ili želim da osetim da me drugi cene, da se ravnjaju prema meni, da utičem na tuđe ponašanje, da dajem doprinos sistemu koji je veći od mene same, da dobijem potvrdu i pohvalu od nadređenih, da me poderđeni uvažavaju. Šta znači za mene to što odsedam u najskupljim hotelima? Pa suštinski krevet je krevet, a obrok je obrok. Naravno, kvalitet nije isti, ali naše osnovne potrebe mogu biti zadovoljnene i na mnogo nižem niovu. Ono što hotelijeri prodaju je usluga, impresija. Svakim svojim gestom radnici šalju poruku gostu: „Stalo mi je da vam udovoljim, da se osećate cenjeno i poštovano, da vidite da mi je stalo da zadovoljim ne samo vaše potrebe, već i vaše želje i kaprice.“ Sem toga, to donosi društveni prestiž, koji nije ništa drugo nego osećaj: „Vredim jer imam“. Moje pitanje je onda: „A da li ćeš vredeti kad ne budeš imao?“

Šta nas sprečava da SADA imamo osećaje za koje verujemo da će nam ostvarenje ciljeva doneti?

Kada nešto želimo da postignemo, a u sadašnjem trenutku osećamo nedostatak toga, signal koji šaljemo Univerzumu je energija nedostatka a ne energija entuzijazma. Ako mislimo da ćemo samopoštovanje steći velikom pozicijom u društvu ili velikom količinom novca, varamo se. Možemo napisati sve moguće ciljeve, nacrtati ih i vizuelizovati, ali će nam njihovo ostvarivanje ići teško i uzimaće nam mnogo više energije nego što će nam radosti donositi. U tom slučaju sebi ćemo drastično olakšati put, ako se prvo pozabavimo pitanjem: Šta nas sprečava da SADA imamo osećaje za koje verujemo da će nam ostvarenje ciljeva doneti?

Kada steknemo osećaje koji su nam potrebni, bez da ih vezujemo za neko konkretno ostvarenje neki ciljevi će nam postati smešni jer ćemo shvatiti da su samo produkt našeg nezajažljivog ega. Neke ciljeve ćemo odbaciti kao tuđe-najčešće naših roditelja ili opšteprihvaćenog mišljenja društva u kome odrastamo, dok će se neki novi ciljevi spontano pojaviti, koji nam ranije nisu ni padali na pamet i jednostavno ćemo znati da je to, to. Neki ciljevi mogu ostati isti, ali motivacija za njihovo ostvarenje se može drastično promeniti. Možda ću i dalje želeti da budem sjajan pijanista, ali ne da bih zadivila roditelje ili da bih dobila aplauz, već da bih pružila i sebi i svojoj publici radost koju nam svima donosi svaki odsviran ton na klaviru. Čišćenjem naše motivacije, vibracija naše želje postaje znatno viša i sve više smo usklađeni sa njom, zahvaljujući čemu naše postignuće postaje sve lakše.

Potreba za kontrolom nas udaljava od naših ciljeva

Bitno je imati ciljeve. To su zastavice na našem životnom putu. Međutim, naši ciljevi treba da budu dovoljno konkretni da nas inspirišu i vode, ali i dovoljno fleksibilni da ostave prostor da nam se desi ono što je za nas najbolje, bez obzira da li se to uklapa sa našim željama i planovima. Mnoge knjige nas savetuju:“ Stavite rok svakom svom cilju. Odredite način na koji želite da ostvarite svoje ciljeve.“ Iz više razloga se ne bih sa tim složila. Npr. moj cilj je da radim u firmi:“Simens“-jer sam čula da je tamo super i da je lider na tržištu i da se udam do svoje tridesete godine.

Prvo pitanje je da li ja dovoljno poznajem sebe, svoje sposobnosti i svoje talente da bi mi rad baš u toj firmi doneo ispunjenje? Drugo pitanje je da li dovoljno poznajem firmu, da sam baš ja osoba koja je toj firmi potrebna. Takođe, ja se mogu udati do tridesete godine, ali šta ako su okolnosti takve da se osoba koja meni mnogo više odgovara pojavi u mojoj 32.godini, jednostavno jer su se okolnosti tek tada poklopile.

Ljudi imaju neverovatnu potrebu za kontrolom. Pokušavamo da kontrolišemo svoje ciljeve, svoje živote, druge ljude. U ovom slučaju to nas može ometati. U smislu posla, sasvim je dovoljno fokusirati se na posao koji će nam doneti najveće ispunjenje, ili partnera sa karakteristikama i vrednostima koje su za nas bitne. I onda je potrebno širom otvoriti oči. Faza otpuštanja je izuzetno važna. Potrebno je da pratimo sve šanse koje nam se otvaraju i da naučimo da prepoznajemo znake i poklapanja koja “rade za nas”. Tada bi trebalo da svoje ciljeve oslobodimo kontrole, pritiska, stresa, očekivanja, nezadovoljstva. Ako neprestano zurimo u zatvorena vrata, nećemo ni primetiti prozore koji su nam se otvorili. A ono što nam je najpotrebnije (NE OBAVEZNO I ONO ŠTO SMO ŽELELI I PLANIRALI) može se baš tu nalaziti.

Autor: Ana S.

lica uspeha

Lica uspeha

Kada kažemo uspeh, obično nam prvo padnu na pamet ljudi u odelima i mnogo novca. Međutim, to je samo jedano od lica uspeha života, a mnogi ljudi oko nas su dokaz da to uopšte teko ne mora da bude, jer je uspeh potpuno individalna stvar. Šta biste još dodali na ovaj spisak? 

Ljubav

couple-cover-image-holding-hands

tumblr-couples-hugging-vhxzeipa

Porodica

tumblr_m31xo7wBrc1qe9qato1_1280

Keaton Oct 08 103

Zdravlje i kondicija

fitness

Karijera

success

Prijatelji

toast-beer

Ljubimci

dog-2puppys-animal21

Woman Rubbing Noses with Puppy

Naslednici

shutterstock_120806188-1280x960

Srećna starost

couple_by_jazzypao-d5coje4

Svrha

old-man-in-wheelchair

BULGARIA-SYRIA-REFUGEES

Unutrašnji mir

connected-with-nature

yoga-meditate

Autor: Milana M.

Organizacija vremena – Elementi

Organizacija vremena ima nekoliko segmenata: postavljanje ciljeva, određivanje prioriteta, upravljanje prekidima, odugovlačenje i pravljenje rasporeda. Pre nego što pređete na objašnjenje ovih elemenata, dobro bi bilo da uradite test. U nastavku je 15 pitanja koja će vam pomoći da uvidite kako stojite sa organizacijom vremena i to u kojim aspektima.  Ako ipak ne želite da radite test, pređite odmah na tekst ispod bodovanja. Ova procena organizacije vremena boduje se sveukupno, ali i po grupama pitanja kako ćete videti ispod rezultata. Papir i olovka i počnite!

Test organizacije vremena

Pitanje Veoma retko Retko Ponekad Često Veoma često
1. Da li je ono što radite u toku dana za vas od velike važnosti? A B C D E
2. Da li Vam se dešava da završavate poslove u poslednjem trenutku, ili da vam je potrebno produženje roka? A B C D E
3. Da li ostavljate vreme za planiranje vremena? A B C D E
4. Da li znate koliko vremena trošite na poslove koje radite u toku dana? A B C D E
5. Koliko često vas neko/nešto prekida u poslu koji radiate? A B C D E
6. Da li postavljate ciljeve, kako biste mogli da odlučite na kojim aktivnostima treba da radite? A B C D E
7. Da li ostavljate “rezervu” vremena u svom rasporedu za nepredviđene okolnosti? A B C D E
8. Da li znate da li su aktivnosti kojima se bavite velike, srednje ili male važnosti? A B C D E
9. Kada dobijete novi zadatak, da li ga analizirate po važnosti i da li mu dodeljujete prioritet u skladu sa tim? A B C D E
10. Da li ste pod stersom zbog rokova i obećanja? A B C D E
11. Da li vas neko/nešto prekida dok radite na ključnim zadacima? A B C D E
12. Da li morate da radite i van predviđenog vremena kako biste stigli sve da završite? A B C D E
13. Da li vaša lista obaveza ili plan akcije imaju prioritete? A B C D E
14. Da li redovno utvrđujete prioritete sa vašim šefom? A B C D E
15. Pre nego što počnete nešto da radite, da li utvrdite vrede li rezultati tog rada uloženog vremena i truda? A B C D E

Bodovanje odgovora i rezultat

Pitanje A B C D E
1 1 2 3 4 5
2 5 4 3 2 1
3 1 2 3 4 5
4 1 2 3 4 5
5 5 4 3 2 1
Pitanje A B C D E
6 1 2 3 4 5
7 1 2 3 4 5
8 1 2 3 4 5
9 1 2 3 4 5
10 5 4 3 2 1
Pitanje A B C D E
11 5 4 3 2 1
12 5 4 3 2 1
13 1 2 3 4 5
14 1 2 3 4 5
15 1 2 3 4 5

Rezultat ukazuje na vaš stepen organizacije vremena. Ipak, pogledajte bodove po sekcijama kako bi znali da li treba šta još možete da poboljšate.

Bodovi Komentar
46-75 Efektno organizujete svoje vreme.
31-45 Dobri ste u pojedinim stvarima, ali u drugima imate još prostora za poboljšanje. Fokusirajte se na najslabije aspekte prema parcijalnom bodovanju.
15-30 Uf. Dobra vest je da imate priliku da popravite svoju efektivnost na poslu i da se uputite ka dugoročnom uspehu.

Postavljanje ciljeva

(Pitanja 6, 10, 14, 15)
Kako bi organizovali svoje vreme efektno, morate postaviti ciljeve. Kada znate gde idete, onda je mnogo lakše definisati i šta treba da uradite da biste tamo stigli. Bez postavljanja ciljeva, gubićete vreme u zbrci, ne znajući šta je važnije da završite.

Određivanje prioriteta

(Pitanja 1, 4, 8, 9, 13, 14, 15)
Odlučivanje važnosti svega što treba da uradite je veoma bitno.Bez toga, može se desiti da radite veoma mnogo, ali bez postizanja rezultata, jer ono čemu posvećujete vreme nije od strateške važnosti. Većina ljudi ima neku vrstu spiska obaveza. Problem sa mnogim ovakvim listama je nepostojanje usklađenosti ili razloga, što za posledicu ima i da je sam rad na osnovu ovih lista podjednako nestruktuiran. Kako bi radili efektno, potrebno je da radite na najvažnijim zadacima.

Upravljanje prekidima

(Pitanja 5, 9, 11, 12)
Imati plan sa prioritetima je jedan element organizacije vremena. Sledeći element je smanjiti prekide tokom rada u toku dana. Telefonski pozivi, pitanja, poruke, elektronska pošta, neočekivane situacije… Neke od tih situacija zahtevaju momentalnu reakciju, međutim većina ipak nije toliko hitna.

Odugovlačenje

(Pitanja 2, 10, 12)
“To ću kasnije da završim” veoma opasno iskušenje. Posle dovoljno “kasnije” rečenica, obaveze se toliko nagomilaju, da svaki zadatak deluje nesavladiv. Prvi korak je da uhvatite sebe kada odugovlačite. Drugi je da saznate zašto to radite – možda se plašite neuspeha? Možda ne znate kako da počnete? Možda vam je tematika dosadna?

Pravljenje rasporeda

(Pitanja 3, 7, 12)
Veliki deo organizacije vremena svodi se na efektivan raspored obaveza u vremenu. Značajno je da u svoj raspored uvrstite, osim najvažnijih zadataka i obaveza, vreme koje dozvoljava nepredviđene okolnosti i prekide, odmor ili predah, vreme i ostale sitnice koje vam svakodnevno oduzimaju vreme (link na prvi tekst).

Zaključak

Organizacija vremena je neophodna veština čija primena omoućava struktuiranost i efektivnost u radu, i pronalaženje smisla. Nikada nećemo moći da postignemo apsolutno sve što želimo, ali dobrom organizacijom možemo postići bar ono što nam je najvažnije.

Autor: Milana M.

*Delovi teksta preuzeti sa sajta http://www.mindtools.com/

inženjeri

Lekcije iz života kojima nas uče inženjeri

Bilo da su u pitanju problemi na poslu, u društvu, vezi/porodici ili vas muče neke nedoumice i ne možemo da se odlučimo, u potrazi za rešenjem možemo postupiti kao – inženjeri. Inženjerski pristup možemo primeniti u svakodnevnom životu. Evo i osnova tog pristupa

1. Bez nervoze! – problemi su tu da bi se rešavali

Inženjerski posao velikim delom sastoji se od rešavanja problema.
Problemi su svakodnevica za svakog inženjera. Kada god se problem pojavi (a uvek se pojavi) inženjer sistematično pristupa njegovom rešavanju:
– ako je u praksi već imao sličnu situaciju proverava da li je i ovo taj slučaj,
– zatim proverava najverovatnije uzroke problema
– dalje, razmišlja šta je još moglo da proizvede problem kao sporedna efekat
Pored toga posmatra, meri, ispituje, traži. Njemu je taj proces nekada čak i zabavan, ali svakako se ne nervira. Nervoza nastupi, možda, tek nakon mnogobrojnih uzaludnih pokušaja otklanjanja problema.
Lekcija: Ne treba se nervirati zbog toga što je problem nastao, nego se usmeriti na njegovo rešavanje.

2. Neko je taj problem već rešio

Inženjer je svestan da ako svoj problem nije uspeo da reši sam, onda možda njegove kolege znaju. Bilo one sa kojima on radi, bilo širom sveta, a da su svoja znanja podelili sa drugima putem interneta. Za različite sajtove i forume postoji i sistem vrednovanja – ko je sve još imao takav problem i koliko je dobro predloženo rešenje.
Lekcija: Verovatno je da neko ima sličan problem kao i vi, i možda čak iz neposredne okoline. Raspitajte se kako je najbolje da postupite u datoj problematičnoj situaciji. Sa pretragom interneta budite oprezni – vodite računa o kredibilitetu onoga ko iznosi informacije.

3. Ako ne uspe iz prve, probajte ponovo

Inženjeri ne očekuju da nešto što su smislili proradi odmah i idealno. Uvek treba bar još malo doterati, ispraviti greške, fino podesiti parametre za poboljšanje performansi. Za njih je to deo procesa izrade nove komponente, ili novog programskog koda.
Lekcija: Ako želite nešto da uradite, pokušate, pa ne uspete odmah, razmislite šta ne radite kako treba i pokušajte ponovo. Ne treba da se razočarate, niti da mislite loše o sebi, samo istrajte! Na primer, ako želite da naučite da igrate, u početku će vam biti teško, možda nećete moći da pohvatate korake, ali ako ste uporni i vežbate uspećete. Niko se nije naučen rodio!

inženjeri

4. Posmatrajte šta su rezultati, pa ako treba promenite ponašanje

U svakom sistemu obavezno postoji mnoštvo merne opreme, kako bi se što bolje pratilo stanje u sistemu. Rad jednog dela sistema zavisi od merenja u nekom drugom delu sistema: Na primer, ako je potrebno da u nekoj cevi pritisak bude konstantan, a izmereno je da je krenuo da se povećava, onda se bilo ručnom komandom, bilo nekim automatskim uređajem otvara ventil da bi se pritisak vratio u željeno stanje.
Lekcija: U bilo kakvoj interakciji sa drugim ljudima, pratite kako reaguju na vaše ponašanje. Ovo obično zanemarimo kada nam se neko dopadne, pa očajnički želimo da se i mi njemu dopadnemo.
Ili, sigurno znate koliko je vama neprijatno ako neko uhvati da vas gnjavi sa nekom pričom ili pitanjima i ne može da shvati da je to vama dosadno, osim ako mu direktno ne kažete.

5. Tajna je u jednostavnosti

Svaki inženjer zna, da se jednostavni sistemi manje kvare i lakše održavaju.
Lekcija: Svaki put kada razmišljate o rešavanju problema, ili pravite plan, obratite pažnju da bespotrebno ne komplikujete.

6. Pazite se pogrešnih pretpostavki

Jedna od najopasnijih grešaka je loša pretpostavka. Rešenje izgrađeno na osnovu pogrešne pretpostavke može dovesti do potpune havarije sistema.
Lekcija: Da li ste sasvim sigurni da je sve baš tako kako na prvi pogled izgleda? Možda ste nečije mišljenje i stav uzeli zdravo za gotovo ili ste precenili nečiju ličnost i karakter – “Mislila/mislio sam da će on uraditi/ da će biti na mojoj strani…”? Ova greška obično vodi u razočaranje u ljude oko sebe. Da se to ne bi dešavalo, potrebno je redovno primenjivati lekciju 4.

Autor: Milana M.