Članci

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U februaru i martu, četiri vikenda pohađala sam trening „Manifesting“  Kreiranja uspeha. Sa distance od dva meseca, želela sam da podelim sa vama najvažnije uvide, iskustva i trenutke u kojima sam promenila ugao gledanja. U toku je prijavljivanje za novu seriju radionica, koji će se održati u toku četiri dana u periodu od 20. maja do 10. juna – poledajte, pročitajte, možda će i vama biti od koristi.

Vreme, prostor i struktura za rad na sebi

Meni je ovaj trening pre svega pružio posvećeno vreme, prostor i strukturu da sagledam sebe i svoj život iz različitih uglova. To često radim i inače, a sada sam dobila i dodatno znanje, potrebne alate, tehnike, ograničen vremenski okvir i podršku da sa tim što uvidim nešto i uradim. Jednostavno, mnogo je lakše primeniti “recept” koji su osmislili i isprobali ljudi na osnovu svog sopstvenog iskustva, koje je mnogo veće i dublje. U to je ugrađeno mnogo više znanja i mnogo dublje razumevanja ljudske prirode nego kada se samostalno, od nule, “otkriva topla voda”.

Najvažnija stvar u samoanalizi je šta se sa time uradi.

 Nikada do sada sve te rezultate analize i sagledavanja sebe i svog života nisam pretočila u efikasan plan akcije. Uvek je ostajalo da treba isplanirati nekada, dok ja završim ono što u tom trenutku moram, što je baš tada hitno. Pročitala sam, odgledala i odslušala brojne kurseve o samoorganizaciji, organizaciji vremena i postavljanju prioriteta. Mnoge stvari sam (delimično) primenjivala, kombinovala i to mi je u određenim momentima veoma dobro služilo. Međutim kada sam promenila dinamiku posla i obaveza nakon fakulteta, bilo je potrebno da napravim i adaptaciju sistema postavljanja i ostvarivanja rezultata. No, to nisam uspevala na način kojim bih bila zadovoljna.

Oduvek sam znala šta moram, ali ne i šta su moji lični prioriteti

Kada sam završila fakultet i ispala iz šeme obaveza i prirodnih prioriteta jedne studentkinje, našla sam se na terenu koji mi je do tada bio nepoznat. To je da treba JA da budem ta koja definiše šta je to što je MENI važno, šta je to čime želim da se bavim, za koju firmu da radim, koji posao u inženjerskoj struci, i na koji način. To je za mene bio izazov, jer recept po kome sam do tada funkcionisala bio je jednostavno ispunjavanje očekivanja okoline. Do kraja fakulteta, to je bilo nekako prirodno i podrazumevano – završiti fakultet u roku sa najvišim mogućim ocenama. Sve čime sam se bavila pored fakulteta, bilo je po mojoj želji i uvek je bilo iza prioriteta zvanog fakultet (učenje stranih jezika, studentsko organizovanje, ples itd.).

Ali kada sam ja postala ta koja treba da postavi okvire funkcionisanja, naletela sam na mnoge, pre svega unutrašnje konflikte. I od tada sam se posvetila rešavanju tih konflikata, promeni sopstvenog karaktera i ponašanja, promeni poimanja i regovanja. Osnovna posledica toga je da sam ušla u veoma nestabilan period u svakom mogućem smislu. Ovaj trening je za mene bio prilika da dobijem recept kako da postavim stvari na svoje mesto. Ovo je bila jedna praktična nadogradnja na sva znanja, iskustva, spoznaje i veštine koje sam sticala ranije, uokvirena u jasnu metodologiju kako da sve to primenim.

Lekcije sa Manifestinga

Želeći da podelim sa vama svoje iskustvo i ono za mene najvažnije što sam naučila, došla sam do sedam tekstova o sedam elemenata uspeha koji su za mene ključni.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Ovo je prvi od njih.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U toku detinjstva i odrastanja, stvorili smo svoju sliku o tome “kako svet funkcioniše” na osnovu svojih iskustava i na osnovu onoga što su nam govorili. Ona su se pretvorila u sistem naših verovanja ili uverenja. Najjača uverenja su ona koje smo najčešće dobijali kao poruke od okoline: društva, medija, a naročito porodice – bilo da se ticalo nas direktno ili da smo to videli na primeru.

Uverenja mogu biti podržavajuća ili ograničavajuća, zavisno od toga da li nam pomažu da napredujemo ili nas koče i usporavaju. Ona određuju način na koji funkcionišemo, tj kako tumačimo situacije i kako na njih reagujemo.

Neka uverenja koja imamo o sebi

Uverenja koja imamo o sebi određuju naše ponašanje i u velikoj meri naš život. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri, uspešni, talentovani, da je ženama mnogo teže da uspeju itd, shodno tome ćemo i delati – ili nećemo delati uopšte jer ionako nema smisla. Ako mislimo da smo sposobni i da imamo određene talente, učinićemo ono što je potrebno da ih razvijamo. Evo par uverenja koja možemo da imamo o sebi:

  • “Ja nisam dovoljno dobra/dobar.”
  • “Ja sam bezvredna/bezvredan.”
  • “Prokleto žensko.”
  • “Ja sam kriva/kriv.” … ali i
  • “Ja mogu sve što hoću”
  • “Ja imam čime da doprinesem svetu”

Šta verujemo o novcu, radu i uspehu

Na treningu Manifesting, jedan od zadataka je bio da pronađemo i izgovorimo uverenja koja imamo o novcu, bogatstvu, radu i uspehu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da iskoči mnoštvo narodnih poslovica, verovanja, predrasuda, poruka koje nosimo u sebi a koje smo dobili u porodici, od društva, predaka, podneblja na kome smo rođeni, medija… Evo nekih od njih:

  1. “Velike pare su prokletstvo
  2. “Moraš da radiš dan i noć da bi zaradio“
  3. “Novac mora da se štedi
  4. “Moraš da se mučiš i žrtvuješ da bi zaradio novac”
  5.  “Novac nije sreća” (I nije, ali to ne podrazumeva da donos nesreću.)
  6. “Veliki novac se ne može zaraditi na pošten način”
  7. “Novac je prljav” – kroz koliko ruku je to, zaboga, prošlo? Uverenje koje u startu stvara podsvesnu odbojnost prema novcu. Jer niko ne voli prljave stvari, zar ne?
  8. “Bez muke nema nauke” ili “Za uspeh je potrebno mnogo napornog rada” – Neki od vas će reći – pa da to je veoma tačno. Međutim, šta se dešava u našoj ličnoj percepciji kada imamo ovakvo uverenje? Da li razlikujemo mučenje od truda koji je zaista neophodan da bi se nešto postiglo? Da li smo sa ovakvim uverenjem u stanju da posmatramo rezultat našeg rada kao uspeh, ako se oko toga prethodno nismo dobro namučili? Da li smo u stanju da cenimo ono što ostvarimo i da se tome radujemo, čak i onda kada smo se oko toga nismo namučili? Ili se sve što smo postigli podrazumeva i treba da gledamo šta još nismo postigli?
  9. “Posao nije da se voli, nego da se radi i zaradi.”
  10. “Za uspeh se mora žrtvovati”
  11. “Ne možeš da imaš sve.”
  12. “Za sve je potrbna veza.”

I sada kada pogledamo ovu listu mučenja i loših stvari koje nesvesno povezujemo sa novcem, radom i uspehom, naravno da ćemo sami sebe blokirati i odvajati od mogućnosti koje će nam doneti taj veći novac, uspeh ili ostvarenje željenih rezultata. Ako verujemo da moramo da se mnogo mučimo, da ćemo biti nesrećni, da moramo biti nepošteni – a mi to nikako ne želimo da budemo – nećemo ni biti spremni da pogledamo sve to iz druge perspektive i da budemo otvoreni za druge mogućnosti i druge primere iz prakse. To znači da ćemo ili sve što radimo raditi sa mukom i odricanjem, ili ćemo se jednostavno apriori pomiriti sa “činjenicom” da nećemo biti uspešni ako želimo da budemo pošteni i radimo ono što nam lako ide. Ako je već tako predodređeno, zašto bismo se onda uopšte i trudili, zar ne?

Eto upravo tako su nam vaspitanje i okolina, usađivanjem upravo ovakvih i mnogih drugih uverenja odredili dokle možemo da dođemo i pod kojim uslovima, šta jeste, a šta nije za nas itd.

Ta uverenja su naša perspektiva gledanja na stvarnost iz koje donosimo odluke i reagujemo na situacije.

Kako ograničavajuća uverenja mogu da nam budu “korisna”

Napisala sam na početku da svako ograničavajuče uverenje takođe nečemu služi. Odakle nam i čemu nam mogu služiti uverenja da se do novca teško dolazi i da se veliki novac zarađuje na nepošten način? Evo na primer Švajcarci – oni nemaju ovakva uverenja – njima je normalno da imaju dosta novca. A nama nije? Zašto? Jedan od odgovora se krije u (interpretaciji) naše balkanske prošlosti. Od turskih vremena pa do skorije istorije na ovom podneblju se mnogo ratovalo, a rat odnese i pomnoži sa nulom sve što su mnogi sticali i gradili. I onda sve iz početka. I tako stalno. I naravno da je većina tako stradala i naravno da se uvreži verovanje da je postao bogat samo onaj ko je profitirao za vreme rata ili “iskoristio situaciju”. Dakle ova uverenja su došla od situacija koje su se dešavale u prošlosti. I lakše je bilo pomiriti se sa činjenicom da je to prosto tako, nego se osećati loše zato što je to tako i/ili pokušati nešto promeniti u ovim mirnodopskim uslovima koji traju.

Na taj način uverenja mogu da nam pojednostave stvarnost i “zaštite” nas od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke.

Da li znaš koja su tvoja uverenja?

Bilo koju situaciju protumačićemo u skladu sa onim u šta verujemo, a zatim ćemo odreagovati ne na situaciju, nego na naše tumačenje te situacije. I tako se uvek u stvari ponašamo u skladu sa onim što nam je u podsvesti, a ne sa onim što jeste.

Nekada je krajnje jednostavno naći uverenja, nekada i nije baš očigledno, ali ono što skoro nikada ne uradimo je da zastanemo i obratimo pažnju na njih. Prvi korak ka promenama uverenja koja nas sapliću je da ih osvestimo. A za to je potrebna svesnost, posvećenost i fokusiranosti, kao i vreme koje ćemo izdvojiti kako bi na ovome mogli da radimo na miru. Baš to vreme, vrlo često, nikada nemamo.

Stay tuned! Slede tekstovi na sledeće teme, i to opet iz mog ličnog iskustva

  • Kako da usmeriš i zadržiš fokus na sopstvene prioritete
  • Kako da sebi oprostiš greške
  • Kakva si osoba kada si najbolja verzija sebe
  • Mentorstvo i podrška kao važni elementi uspeha
  • Kako (da ne) propuštamo prilike u životu
  • Zašto je bitno završiti započeto

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i

Kako kreiramo svoju realnost?

Koliko puta ste se samo zapitali: „Zašto mi se ovo dešava u životu? Zbog čega privlačim probleme, loše ljude i izazovne situacije? Zašto ne mogu da kreiram realnost u kojoj ću biti srećan i ispunjen?“ Zar ispunjenost, sreća i ljubav nisu ono čemu svi težimo? Ako jesu, šta je to što nas sprečava da do njih dopremo?

Naša verovanja su filteri kroz koje doživljavamo realnost

Po definiciji Teta Isceljivanja verovanja su tvrđenja koja naš um ne dovodi u pitanje, koje doživljava kao apsolutnu istinu i na osnovu kojih povezuje, tumači i percipira sve ostale informacije koje dobija. Na osnovu toga kreira ili reaguje na nove situacije sa kojima se ranije nije suočavao. Naš um se može posmatrati kao izuzetno razvijen biološki kompijuter, a verovanja kao bazni programi koji omogućavaju svim ostalim izvršnim programima da rade. Iz ovoga je lako izvesti logičan zaključak da ukoliko imamo disfunkcionalna bazna verovanja ni jedan „operativni“ program neće raditi kako treba i da će samim tim rezultati koje dobijamo na kraju biti polovični, izvitopereni i konfuzni ili će jednostavno izostati.

Fotografija: Vladimir Tomić

Kako su naša bazna verovanja nastala?

Prema učenju Teta Isceljivanja verovanja možemo podeliti u četiri kategorije prema nivou na kome su nastala i to su osnovni nivo, genetski nivo, istorijski nivo i nivo Duše.

Osnovni nivo

Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. To su verovanja koja smo usvojili posmatrajuću kako se naši roditelji ophode međusobno i prema drugim ljudima, kako reaguju na okolnosti i situacije. Ako se naši roditelji svađaju vrlo je verovatno da ćemo da poverujemo da je ljubav bol i da ako volim nekog moram da ga povređujem ili moram da budem povređen. Emocije i traume majke se vrlo često vibraciono prenose na plod u toku trudnoće. Ukoliko je majka u trudnoći zlostavljana i odbačena beba može poverovati da je život opasan, da je bezvredna i da zaslužuje da bude zlostavljana.

Genetski nivo

Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK. Smatra se da nosimo informacije i do sedam generacija naših predaka. Primer ovih verovanja je da je život zemljoradnika težak, verovanja vezana za oskudicu, siromaštvo, nedostatak, glad, patrijarhalna verovanja vezana za položaj žene u porodici npr. žena mora da se žrtvuje da bi bila voljena ili da bi bila dobra majka, žena mora da zadovolji muža (muškarca)…

Istorijski nivo

Istorijski nivo obuhvata kolektivno nesvesno polje čovečanstva tj. polje u kome se nalaze iskustva celokupnog čovečanstva iz različitih vremena i prostora. To su verovanja koja su kroz istoriju mnogo puta potvrđena od strane ljudi i koja su ostala zapamćena u morfičkom polju čovečanstva i koje ljudi percipiraju kao apsolutnu istinu. Primer za istorijski nivo verovanja je da su ljudi opasni, neke bolesti npr.rak, dijabetis su neizlečive, ljudsko telo je smrtno, ljudi moraju da stare… Ovi programi se najčešće nalaze i na drugim nivoima, s tim što su oni najčešće nastali na istorijskom nivou a onda su kasnije preneti i na osnovni i na genetski nivo.

Nivo duše

Najdublji nivo verovanja su verovanja na nivou Duše. S obzirom da je Duša, kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog razvoja postoje verovanja koja se nose čak i na ovom nivou. Ona su nastala u različitim realnostima i okolnostima i predstavljaju najintenzivnija i najdublja ili najtraumatičnija iskustva Duše koja su ostavila duboki trag na to kako Duša percipira sebe i celokupnu kreaciju. Ova verovanja mogu biti najrazličitija npr. moram biti kažnjena, ne zalužujem ljubav, ja sam tuđe vlasništvo, nema dovoljno… Verovanja sa ovog nivo se takođe gotovo uvek prenose na neka od ostala tri nivoa i manifestuju se u životu sa ciljem da budu razrešena. Razrešavanje verovanja na nivou Duše njoj donosi veliki evolutivni napredak i predstavlja najdublju želju svake Duše. Zbog toga će ona uporno kreirati situacije u životu koje manifestuju njene programe sa ciljem da ih razreši i zatvori karmičke petlje koje je sprečavaju u daljem napredku.   

Fotografija: Vladimir Tomić

Dakle, verovanja mogu nastati kao apsolutne istine preuzete iz različitih morfičkih polja (roditelja, predaka, kolektinog nesvesnog). To takođe mogu biti „istine“ koje smo sami usvojili na osnovu iskustava iz određenih situacija protumačene u skladu sa nivoom svesti koji smo imali u momentu kada su se te situacije dogodile. Ukoliko u tom momentu nismo raspolagali resursima koji bi nam pomogli da prođemo kroz iskustvo bez posledica već su tada nastale emotivne traume i strahovi, svaki sledeći put će se ista reakcija automatski aktivirati dok god se petlja ne razreši, zarobljena emotivna energija oslobodi i verovanje na energetskom nivou promeni.

Za to postoje različite tehnike a jedna od njih je Theta Healing (Teta Isceljivanje). Na koji način se to radi u praksi Teta Isceljivanja možete pročitati ovde. U pitanju je transkript seanse sa temom: strah od javnog nastupa.

Autor teksta: Ana S.

Primer iz prakse -strah od javnog nastupa

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.

Više o Teta Isceljivanju možete saznati ovde

 

Iza scene 2016 – mar – Promena – zašto je teško?

Mart, Cirih
Promena je cele godine bila jedina konstanta za mene. Ipak u martu mesecu mi je postalo jasno i odakle toliki otpori promenama.

Promena – šta tu ima strašno

Ako vidite da nešto ne funkcioniše – onda treba to promeniti. Dakle umesto jedne stvari – uradi drugu stvar, i to je promena. Jednostavno zar ne? Zašto je onda često toliko teško? Sve što radimo i način na koji radimo čine našu ličnost baš takvom kakva jeste. Kada se odlučimo da nešto suštinski promenimo, pre nego što prihvatimo to novo kao naše, moramo da pustimo ono što smo bili ranije, kako bi napravili mesta. E to je strašno i to je teško.

Taj osećaj da gubimo sebe, deo definicije sebe je zastrašujući.

I štetne stvari koje radimo – nečemu nam služe

Primer: verovala sam da moram sve sama. Sama da dođem sa aerodroma, sama da nosim kofre, sama da donesem iz samoposluge, sama da rešim problem sa administracijom, sama da uradim ovo ili ono. Iz tog ugla uopšte nisam videla opciju da mogu nekoga da pitam za pomoć – to se dešavalo tek kada udarim glavom u zid – treći put. Banalan primer, pravili smo večeru kod kolege i posle toga svako je uzeo da sredi neki deo – ja sam uzela da operem sudove. Skoro sam stigla do kraja, kada je on shvatio šta radim i pokazao mi – mašinu za sudove.

Dobra strana „sve moram sama“ je da jesam samostalna, nezavisna i da mogu da se snađem. Loše je što sam često sama radila stvari i koje ne moram i bespotrebno izgubim energiju. Loša je još ostavljanje utiska da ti pomoć nikada nije potrebna, pa se niko neće ni ponuditi da ti pomogne. I onda naravno „sve moram sama“ :D Tu treba naći zlatnu sredinu. Zašto je teško bilo pustiti ovaj obrazac? Zato što me je štitio od osećaja da sam bespomoćna, zavisna od drugih, da će se desiti da tražim pomoć i da budem odbijena. To je kao kada se životinje prave da su veće/jače/opasnije nego što zaista jesu. 

Preskočiti reku

Promena to je kao kada hoćemo da preskočimo na drugu obalu potoka, a ne znamo možemo li da doskočimo ili ne. Moraš da skočiš sa prve obale, izgubiš tlo pod nogama da bi se dočekao na drugu stranu. Ali ako ne skočiš kako treba, možda se pokvasiš, možda upadneš u blato, možda tamo i nije tako sjajno i radije bi se vratio. Ne možeš da znaš dok ne probaš.

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Iza scene 2016 – jan – Samozavaravanje

Januar, Cirih
Januarska lekcija bilo je suočavanje sa istinom – gde me je odvelo samozavaravanje. I kako da se suočim sa tim bez samoosude.

Pogledaj se u ogledalo

Ono što je mene nateralo da pogledam sebi u oči i priznam neke stvari, bio je komentar jednog kolege:

“Sa svojim životom možeš da radiš šta hoćeš, ali lažući sebe – lažeš i druge i igraš se njihovim životima. To nije u redu.”

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da ste pogrešili. Samozavaravanje čuva ego i visoko mišljenje o sebi. Da li je moguće da sam se tako prevarila? Da li je moguće da nešto nisam uspela kako treba?

Šta je bilo – bilo je

Pomiriti se sa tim da sam uložilia vreme i energiju u pogrešne stvari – i na ličnom, i na poslovnom planu, a da “to nije to”. Nije trebalo da prihvatim onaj posao, trebalo je da kažem ovo ili ono pre 3 godine, nije trebalo da radim doktorat na ovakav način, trebalo je da priznam sebi mnogo pre da ne ide, nije uopšte trebalo to da uradim tada itd… Ideja o tome je, u početku, izazivala kod mene napad panike – pa ceo život mi je delova okrenutn naopačke. Ali to se desi kada niste iskreni sami prema sebi od početka, kada niste iskreni prema sebi godinama.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Bez samoosude

E pošto od plakanja nad prosutim mlekom nema ništa, drugi pogled na sve te pogrešne izbore dao mi je drugačiju perspektivu. Ja sada imam više iskustva, mnogo više integriteta i mnogo širi pogled nego ja pre godinu, 5 ili 10. Naravno da bih sada mnogo bolje uradila neke stvari i pravila drugačije procene i izbore. I da bi to imalo drugačije posledice na sadašnjost. Tada sam uradila ono što sam mislila da je najpametnije ili ono što sam mislila da je jedino moguće, čak iako tada to nije bila moja iskrena želja.

Da li je lekcija naučena?

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da želite nešto drugo iako vam to deluje pogrešno. Iako “ne bi trebalo da je tako”. Onda ne osuditi sebe. Onda biti iskren prema sebi, to ste što ste, od sebe se ne može pobeći. Ako ne oprostite sebi – kako ćete drugima? Ako ne prihvatate sebe – kako ćete druge?

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Strane

Primer iz prakse -strah od javnog nastupa

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.

Više o Teta Isceljivanju možete saznati ovde