Većina nas ponekad misli da je život težak: nikada dovoljno novca, nevaljala deca, loš šef, kolege koje nas ne poštuju, politička situacija,  mnogo je vruće, hladno, nekada je bilo bolje, svakim danom je sve gore i gore… Osećamo se bespomoćno i ne vidimo svetlo na kraju tunela. Na kraju prihvatamo da stvari moraju biti takve i počinjemo živeti sa tim. Počinjemo da se osećamo kao žrtve (uređenja, dece, roditelja, šefa, života…), da se ponašamo kao žrtve i godinama se naša ogorčenost povećava sve više i više. Ovo je veoma loše za nas, jer na duge staze možemo hroničnim nezadovoljstvom narušiti čak i svoje zdravlje.

Naše reakcije na okolnosti su naša odgovornost

Da li smo zaista žrtve sopstvenog života? Šta uopšte znači biti žrtva? Za mene je žrtva osoba koja veruje da kvalitet njenog života zavisi od nepovoljnih spoljašnjih okolnosti na koje ona ne može da utiče. Jednom sam pročitala veoma pametnu misao: „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da to dvoje razlikujem…“ Čak i kada se dešavaju situacije na koje ne možemo da utičemo, imamo ličnu odgovornost za svoje reakcije na njih. Besmisleno je pokušavati promeniti vremenske prilike napolju, isto koliko je i besmisleno izaći na sneg u kratkim rukavima, a onda se žaliti na hladnoću.

Fotografija: Vladimir Tomić (@vladimir.tomic.la)

Moramo prihvatiti stvari na koje ne možemo da utičemo

Ljudi osećaju veliki otpor prema promenama. Nepromenljiva je samo promena. Što pre to prihvatimo kao činjenicu, život će nam biti lakši. Ljudi traće ogromnu količinu energije u opiranju. Prva veština koju moramo razviti je veština prihvatanja. Kada verujemo da postoji razlog zašto se nešto dešava (iako ga možda u ovom trenutku ne razumemo) prestaćemo da se borimo protiv okolnosti. Shvatićemo da se stvari dešavaju ili zato što su deo našeg životnog puta i treba iz njih nešto da naučimo, ili zato što smo ih nekim našim mislima i ponašanjima sami izazvali. Šta god da je u pitanju, prihvatimo situaciju, oslušnemo poruku i napravimo plan akcije kako da iz nje izađemo. Ako krivimo Život za nepravde koje nam nanosi odričemo se sopstvene moći i sopstvene odgovornosti. Time stavljamo sebe u ulogu sudije i sudimo nikome drugome do samom Životu. I stvari koje ne želimo se događaju za naše najviše dobro, iako nam je često teško to da spoznamo. I to bi trebalo prihvatiti. Ne znamo sve i nismo savršeni (iako naš ego pretenduje da jeste).

Životne lekcije se ponavljaju dok se ne nauče

Kada nam se desi neka neprijatna situacija, bilo bi dobro da se zapitamo sledeće: Šta je to što život pokušava da nam poruči ovim? Da li postoji neka životna lekcija iza ovog neprijatnog događaja? Da li smo je naučili? Jako je bitno da shvatimo da će se životne lekcije ponavljati kroz slične ljude i događaje sve dok ih ne savladamo. Dok ovo ne uvidimo bićemo kao hrčak koji neprekidno trči u krug.

Dalje, moramo razmotriti i deo naše lične odgovornosti. Za koji deo u ovoj situaciji smo sami odgovorni? Da li smo išta pokušali da uradimo da promenimo našu situaciju ili smo navikli da kroz život idemo linijom manjeg otpora i svu odgovornost za kvalitet našeg života prebacujemo na druge ljude i okolnosti. Ako to radimo, zašto to radimo? Da li se plašimo neuspeha i ne verujemo dovoljno u sebe, pa nam je lakše da krivimo druge za sve, a da pritom ništa i ne pokušavamo da promenimo? Možda su nas neki neuspesi iz prošlosti sa kojima tada nismo znali da se nosimo ugurali u ulogu žrtve? Ili neka osoba čiji smo model ponašanja preuzeli?

Da li vidimo rešenje u svakom problemu ili problem u svakom rešenju?

Šta god da je u pitanju, to nije izgovor da to i ostanemo. Treba da se zapitamo da li nam trenutna situacija odgovara. Ako nam ne odgovara, šta je to što ćemo mi preduzeti da je promenimo? Ako ne znamo sami, da li znamo osobu koja ima iskustva sa sličnim problemom? Možda možemo da kontaktiramo nekoga ko se time profesionalno bavi i potražimo njegovu pomoć? U svakom slučaju, ovo je prvi korak ka preuzimanju odgovornosti za kvalitet sopstvenog života.

Duboko verujem da svi težimo zadovoljnijem i ispunjenijem životu. Međutim, tek kada shvatimo da je naš zadatak da sami nađemo formulu za njega, pokrenućemo se sa tačke na kojoj smo i postavićemo sebi pitanje: “Kako?“ To znači da smo već krenuli putem uspeha, da smo prestali da tražimo problem u svakom rešenju, da sada vidimo smisao svakog problema i u njemu tražimo rešenje.

Autor: Ana S.

5 replies

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] (Zbog toga odbijamo usluge i pomoć drugih i sumnjamo u njihove namere). Život je težak. Život je borba, patnja, bol. Ništa ne pada sa neba, za sve moram da se pomučim. (Zbog toga odbijamo sve što mislimo da nismo […]

  2. […] svesno izađemo iz uloge žrtve možemo pokušati da pomognemo i osobi do koje nam je stalo tako što ćemo je pitati da li joj […]

  3. […] razmislim, ne poznajem ni jednog crnogorca koji je sklon samosažaljevanju. Koliko ceniš sebe, ogleda se u svakodnevnom ponašanju, načinu reagovanja, ophođenju prema […]

  4. […] ne, zašto? Kome ste prepustili tu odgovornost? Šta vas sprečava da je preuzmete na sebe? Ukoliko jeste, da li osećate radost polovidbe? Da li znate kuda ste se uputili i kako da tamo […]

  5. […] pa tako  počinju da se prema nama i ponašaju.  Tada se sve se više osećamo i ponašamo kao žrtva, što nas na duge staze dovodi do ogorčenosti i udaljava od […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.