Da se ne lažemo, sportu se okrećemo (barem većina) onog trenutka kada nismo zadovoljni svojim izgledom, a već smo nebrojeno puta iskusili da dijete, same po sebi i ne pomažu na duge staze bez fizičke aktivnosti. To je bio i moj početak…

Prvi krug

Prvi put sam svojevoljno počela da trčim iz dosade. Sa društvom na hipodromu, sedimo na tribinama i posmatramo ljude koji uporno pretrčavaju krugove i krugove, a pri tom i ne deluju nešto zadihano, umorno… Pa to nije delovalo teško, a ionako nismo imali šta da radimo (pričali dok sedimo ili trčimo, svodi se na isto). Zamišljena linija u pravcu tribina i kreći! Najobičnije patike, trenerka, bez ikakve specijalne opreme pretrčala sam svoj prvi kilometar, zatim i drugi, pa sa malim pauzama i treći. Vau! Fenomenalan osećaj! Znala sam šta ću raditi celo leto. I verovali ili ne, uspela sam u tome. Taj nagli početak treninga je pokazao rezultate.  Više nije bilo bitno šta i koliko jedem jer će sve to nestati na stazi.  Greška je bila što se današnji dan nije razlikovao od prethodnog. Nisam povećavala ni krugove, ni tempo, jer sam smatrala da mi to nije potrebno, kada su rezultati već tu, a i nešto nisam uživala u tom tada „trčanju u krug“ i polako sam uletela u monotoniju. Trčanje mi je postalo jedna vrsta obaveze…

Ko želi, nađe način, ko ne želi nađe razlog…

Selidba u veliki grad, početak studija, strah od ispita i prvi izgovori da se preskoči trčanje. Velika greška… Jedan dan, ma nije tako strašno; drugi- ma ajde toliko sam trenirala da ne mogu izgubiti kondiciju za dva dana, nedelju dana, mesec dana i već sam sklonila patike da se ne saplićem o njih.  Nastavila sam da jedem kao i tokom treniranja, a nisam birala ni šta, ni kad, ni koliko… Nekontrolisanost u ishrani je bila još više izražena pod dejstvom nervoze zbog nadolazećeg ispitnog roka. Nisam primećivala kilograme koji su se gomilali, jer mi je jedino bilo važno da položim sve te ispite. Ispiti su prošli, a onda se pojavila frustracija zbog onoga šta su za sobom ostavili. Nezadovoljna devojka, bleda, sa velikim podočnjacima me je gledala iz ogledala. Šok broj 1. Sada treba krenuti na predavanja. Garderoba iz ormana kao da nije moja! Ništa nisam mogla da obučem, jer mi je bukvalno sve bilo malo! Šok broj 2. Odlazak u prodavnicu i kupovina ne dva, nego tri broja većih pantalona- šok broj 3, ALARM! Imala sam dve opcije, ili da se isplačem i pomirim se s tim ili da nešto preduzmem povodom toga. Definitivno nešto mora da se menja!

Ponovo na stazi

Granulo je sunce, našla sam patike, staru trenerku; slušalice u uši, telefon u džepu i stala na prvu improvizovanu stazu na koju sam naišla. Prvih nekoliko stotina metara noge su mi bile teške. U glavi mi je tutnjalo: „teško je, stani, odmori, sutra ćeš ponovo da probaš“. Znala sam da ako stanem, da ću stati i sutra i prekosutra i time ništa neću postići. Fokusirala sam se na muziku koju sam pojačala do maksimuma… Ubrzo, nakon toga, jedno što sam čula su reči pesama, melodije koje su ih pratile, a jedino što sam osećala je euforija. Tada sam prvi put shvatila kako grad nema samo sivilo, nego zaista može biti lep na prvom prolećnom suncu… Totalni mir…

volim da trčim

100m više!

Jednom mi je neko rekao da ako želim da napredujem, svakog dana moram da pomeram svoje granice. Umor me je sustizao velikom brzinom i onda kada sam pomislila da ne mogu više, istrčala sam još 100m. Da, tih 100m mi je mnogo značilo, iako deluje jako malo. To je bilo 100m bliže mom cilju: da za početak postanem devojka zadovoljna svojim izgledom, a kasnije se pokazalo i svojim psihičkim stanjem (što je itekako doprinelo lakšem preživljavanju svih narednih ispitnih rokova).  Uspela sam ponovo da osetim slast prijatnog umora nakon dobrog treninga, a i opuštajući efekat muzike i ambijenta bez briga. To je bio dana kada sam se potpuno vratila trčanju. Narednog dana korak mi je bio lakši, sledećeg još lakši i konačno sam uspela da uživam u treningu. Ne mogu da lažem, bilo je dana kada mi se nije izlazilo iz kreveta, ali sam nekako uspevala, ne svaki put, da se doteturam do staze i da trčim onoliko koliko mi prija! To je zapravo ključ svega! Radila sam ono što mi prija, što me čini boljom osobom. Tada sam počela da shavatam kako sport doprinosi kako fizičkom, tako i mentalnom zdravlju. Ovo je moj početak…

Autor: Ana V.

 

3 replies
  1. Fitway
    Fitway says:

    Hvala, autoru vrlo zanimljiv članak, podelio
    se na svom Facebook profilu I mojim prijateljima se dopalo.
    Vrlo jednostavan i strukturiran način izloženja informacije.
    Preporučiću ovaj članak prijateljima!. Moj blog – blog.fitway.rs

Comments are closed.