“Imate li minut”

Nara. Prilazi mi grupica dece. Uniforme, crvene kapice, rančevi na leđima. “Imate li minut”, pitaju. Jedna od devojčica iz fascikle u ruci izvlači beli papirić i pruža. Šta li traže, mislim se. Na solidnom Engleskom jeziku piše kako su učenici osnovne škole iz grada Gifu, trenutno na ekskurziji. Piše da im je veoma teško da nauče Engleski i da bi im značilo da razgovaraju sa strancima i tako vežbaju jezik. Na kraju, piše i da ukoliko nemam taj jedan minut vremena, slobodno mogu da kažem da sam zauzeta, oni će prepoznati tu rečenicu i neće se uvrediti.

Imamo minut više da delimo znanje

Kako vremena, dabome da imam, uz malo smeha i mnogo mlataranja rukama, prešli smo zajedno osnovne rečenice prilikom upoznavanja, postavljanje pitanja, davanje odgovora. Svako od njih je redom ponavljao, pažljivo i posvećeno. Nekako spontano, produžismo mi taj minut, jer svi mi uvek imamominutvišedadelimoznanje. Ili da učimo, pa makar bili i na ekskurziji.
Pozdravljamo se uz smeh, a oni kažu – spremili su poklon za one koji im pomognu. I tako ja, sasvim neočekivano, dobih drugi poklon u Japanu – napravili su par origami figurica, kimono od papira, sve to plastificirali i napisali velikim slovima HVALA.

Za uspomenu, i moju, a i njihovu, nastade i ova overexposed slika. Dete u žutim pantalonama, u sredini, to sam ja :)

Prethodni deo priče: Nara i jeleni.
Nastavak priče: Hirošima.

Autorka teksta i fotografija: Gordana P.

3 replies

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] Prethodni deo priče: Kjoto. Nastavak priče: Nara. […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.