Februar, Beograd-Beč
Dobro je imati rezervnu opciju, plan za svaki slučaj, ali šta kada je to praksa za svaku stvar u životu? Promena takvog ponašanja u februaru je za mene bila jedina moguća opcija.

A šta ako ne uspe?

Baveći se organizacijom jednog kraćeg puta, uhvatila sam sebe na delu kako osim osnovnog odmah smišljam i rezervni plan – “šta ako se ovo ili ono izjalovi”. Šta ako ne stignu dokumenta, šta ako nema autobuskih karata, šta ako zakasni na autobus, šta ako ih vrate na granici, šta ako, šta ako ne uspe da dođe – šta ću ja sama tamo… Pa dobro, šta imaš od toga da razmišljaš „šta ako“ – ili hoćeš ili nećeš, ako hoćeš daj uradi sve kako treba i prestani da se nerviraš unapred.

Nepotpuna posvećenost

Zavrtelo mi se u glavi kada sam pogledala unazad. Koliko toga u prošlosti nije dovoljno uspešno urađeno jer sam se bojala da se potpuno posvetim nečemu, bez ali, iz straha da neću uspeti. I nikada nisam bila svesna tog straha. A šta sam ja radila zbog toga – ulagala energiju i u osnovni i u usputnu stvar, pošto energije nemaš beskonačno, moraš da praviš kompromis – a to je značilo i manje uspeha. Dok sam istovremeno i radila i davala ispite na doktorskim studijama je primer. Nemam vremena da se posvetim učenju znanja iz programiranja koja mi nedostaju (jer sam završila odsek za Signale i sisteme, a ne programiranje) jer se bavim doktoratom. Doktorat opet ide sporo jer radim 8, 9 sati dnevno i posle toga sam iscrpljena i neefektivna jer je i jedno i drugo umni posao. Zvuči poznato?

A šta je tu dobro?

Kako naš narod kaže “ne treba sva jaja držati u istoj korpi”, bar kada je posao u pitanju. Ta nepotpuna posvećenost samo jednoj stvari u prošlosti,  donela mi je svestranost. Znanje stranih jezika i studentski aktivizam su nešto bez čega ne bih mogla da zamislim sebe kakva sam danas. Trčanje, fitness i ovaj blog podjednako sjajne stvari za mene! Kroz sve to veliki broj poznanstava, prijateljstava, ljudi od kojih sam učila, raznih iskustava. Sve to-sam-ja.

Zadala sam sebi zadatak da nađem meru između ta dva.

A na ličnom planu?

Da se vratim na put od koga sam počela. Tada se na ličnom planu desila prava promena. Prvi put da sam uradila drugačije. Da nisam tada dala sve bez zadrške, doživljaj ne bi bila ni blizu tako moćan i intenzivan. Kajanje i žal da sam mogla, a nisam, bili bi mnogo gori od povređenosti koja je kasnije nastupila. Ne može ništa na pola – ili jeste ili nije. Dosta kasnije u 2016-toj čula sam nešto što odgovara u potpunosti ovoj priči:

“Kada dajem, dajem sve, kada želim, želim sve.”

Autorka: Milana M.

1 reply

Trackbacks & Pingbacks

  1. […] Februar – Život sa planom B […]

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.