Pre nekoliko dana, kroz priču sa bliskim prijateljem podsetila sam se određenih događaja od pre nekoliko godina, grešaka koje sam tada napravila i shvatila da i dan danas sebi to nisam oprostila. To me je vratilo na ramišljanja o konstantnom stanju nezadovoljstva trenutnom situacijom i “uvek može bolje” filozofiju.

Uvek može bolje

“Uvek može bolje” i strogost prema sebi često se promovišu kao načini na koje se dolazi do vrhunskih rezultata, napreduje, prevazilaze granice. Kada znaš da može bolje, onda se sigurno nećeš zadovoljiti prosečnim, nego ćeš u svakoj stvari koju radiš, tražiti šta je to što može bolje i kvalitetnije da se uradi i truditi se da to sledeći put uradiš još bolje.

Primer: svaki svoj snimak intervjua, ili bilo kakvog javnog izlaganja ili prezentacije pregledam uviđajući sitne previde u rečniku, u smeru u kome gledam, da li koristim poštapalice, da li su mi usne u lepoj ravni, da li su mi leđa ispravljena, ali ne i ukočena, šta radim sa rukama itd. Ako nemam snimak uvek tražim povratnu informaciju od ljudi koji su prisustvovali prezentaciji, a znam da će mi dati konstruktivnu kritiku. To radim od osnovne škole i tako sam sloj po sloj gradila svoju sposobnost struktuisanja izlaganja, govora, stava, gestikulacije, mimike, interakcije sa publikom itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Strogost prema sebi kao pokretač

Kao i za javni nastup i prezentovanje, tako i za sve ostale stvari koje sam učila i radila: Bez milosti, svaki put, tražila sam sve do najsitnijih grešaka i pronalazila načine da ih ispravim. Redom, što pre, jednu za drugom. Nisam sebi dozvoljavala nikakva opravdanja, nikakve izgovore NITI RAZUMEVANjE, jer sam znala da to može bolje. Ovakav pristup omogućio mi je da brzo naučim ono što je potrebno, da dobro primam kritike i sugestije i odmah po njima postupam (naravno, ako smatram da su opravdane i smislene ili čak i ako nisu, a dolaze od ljudi koje smatram stručnima za zadatu oblast).

Ovo me je takođe držalo da ne odustanem od stvari koje su mi u početku toliko očajno išle da sam dolazila do suza pokušavajući iznova i iznova. To je na primer bilo čitanje nemačkog, vožnja i “učenje” muzike za treninge. Jer nema izgovora, i ispravljaš dok god grešiš i onda ideš dalje na sledeću grešku, pa na sledeću itd.

Greške su fokus

Godine ovakvog pristupa životu (u kombinaciji sa mojim opštepoznatim perfekcionizmom) dovele su do toga da mi se fokus u potpunosti prebaci na GREŠKE. Stalno traženje onoga što nije dobro, što treba popraviti, uraditi bolje izoštrilo je i usmerilo sav moj životni fokus na sve ono što NE RADIM DOBRO ili što NISAM USPELA. Pri tome je sve ono što jeste dobro, u čemu uspevam, što radim vrhunski i što sam uspela da steknem i napravim uredno spakovano i zaboravljeno. A tako je i normalno, mislila sam: “da se ne uobrazim” slučajno ako pomislim da sam nešto sjajno uradila.

Nezadovoljstvo kao navika

Šta mislite da je posledica fokusa na greške? Posledica je da ja vidim sve ono što nisam, nemam i ne znam, gubeći iz vida ono što jesam, imam i znam. To je kao iskrivljeno staklo kroz koje se svet vidi u raznim nijansama sive i crne. To crpi i poslednji atom energije, zadovoljstva i životne radosti. Jer toga je toliko mnogo i stalno nadolazi još. A pitate se zašto bi iko ostajao u takvom stanju? Prosto je: Na to podsećam konstantno sama sebe, na to me konstantno podsećaju roditelji i okolina – jer ja nisam ono što bi trebalo da budem, i taj deo koji nedostaje je onaj deo koji se računa – sve ostalo nikome (čitaj: ja mislim da nikome) nije bitno.

Još kada mi na sve to dođe neko neočekivano NE, kome se nisam nadala već sam očekivala DA i za koje sam verovala da će mi popraviti situaciju, jako mi je teško da se zadržim u funkcionalnom stanju i ne propadnem u dubiozu. “Ne mogu više” je ono što osećam u takvim momentima.

Preterano nezadovoljstvo je nezahvalnost

“Ne možeš više tačno šta?” pitanje je koje postavljam sebi da presečem sopstvenu dramu i pokušam da se vratim u relanost. I bez obzira što uhvatim sebe u tome i racionalno i svesno znam u čemu je stvar, ja se zaista osećam iskreno loše. Jer kada znaš šta je problem, to ga ne rešava samo po sebi. Da napomenem, zdrava doza samokritičnosti je konstruktivna, međutim kada je nezadovoljstvo sobom navika, način na koji se gleda stvarnost, to je veoma destruktivno i energetski iscrpljujuće.

Nezadovoljstvo svim tim stvarima i stvarčicama koje nisam uspela i koje mi nedostaju i koje ide do ekstrema, jednostavno zanemaruje, isključuje i potiskuje sve ono što je dobro, što postoji i što vredi. A šta je to drugo nego čista nezahvalnost za ono što je lepo, doboro i uspešno u životu? Stalnim i preteranim nezadovoljstvom igubiš iz vida sve one sitne stvari koje ti svakodnevni život čine mogućim i onde druge velike i bitne stvari i ljude. Banalan primer je zdravlje, koje uvek uzimamo zdravo za gotovo – dok se ne razbolimo.

Ključ za napredak: odaj priznanje i zahvali se

Na treningu Manifesting Kreiranja uspeha, prvo sam shvatila koliko je ova nezahvalnost opasna za svakodnevicu, za doživljaj sopstvene vrednosti, samopouzdanja i kolika je zapravo prepreka za veće uspehe i napredak. Tim stalnim nezadovoljstvom sebi konstantno šaljemo poruku da nisamo dovoljno dobri, da ono što radimo nije dovoljno dobro i sami sebi crpimo energiju koja nam je neophodna za napredak.

Umesto tog konstantnog nezadovoljstva i fokusiranja na ono što nismo postigli, potrebno je prikupiti sve, čak i one naizgled najsitnije stvari koje smo uspeli da uradimo u toku dana i da time sebi vratimo samopouzdanje i energiju. Koliko toga završimo u toku dana ili uradimo onako usput, a da toga uopšte i nismo svesni? Pokušajte da svaku takvu stvar zapišete na papir pred spavanje – od toga da ste platili račune, oprali i rasklonili sudove, očistili kuću, uplatili kredit za BusPlus karticu ili sipali gorivo u automobil itd. “Hmm, vidi šta sam sve uradila danas” je osećaj koji vraća energiju i zadovoljstvo onim što je urađeno. A tada se vraća i entuzijazam za dalje poduhvate.

Znači, u svakoj situaciji u kojoj počinje da nas preplavljuje nezadovoljstvo, vratiti se i podsetiti se na sve ono što jesmo, što imamo i šta smo do sada uradili.

Koliko je vremena potrebno za promenu perspektive?

A koliko je bilo potrebno vremena da se iskoreni navika nezadovoljstva? Prema istraživanjima, tri nedelje je MINIMALNO vreme kako bi se izgradila neka nova navika, a prosečno ko dva meseca. Tako i za promenu perspektive. Međutim, i ovde važi onaj princip iz prvog teksta: Korak po korak. I uživaj u svakom rezultatu umesto da ti to bude izvor novog nezadovoljstva (uspelo mi je danas SAMO jednom da ne prebacujem sebi).

Najveća caka u celoj ovoj priči je to što je za promenu bilo kakvog ponašanja potrebno najpre biti spreman da to učiniš, a potom svesno uložiti energiju u tom smeru. Iako je nezadovoljstvo samo po sebi energetski skupo, ostati u down-u je ipak energetski mnogo manje zahtevno, nego pravljenje promene.

Autorka: Milana M.

Prethodne lekcije sa Manifestinga:

Pogledaj i: