Pre godinu dana pisala sam tekst o definisanju idealne veze – na koji način treba da se postavimo kada su u pitanju emotivni i partnerski odnosi. Sve što sam tada pisala i dalje podjednako stoji. To je bio dobar okvir za moj um da drastično smanji „šlajfovanje“ kada je u pitanju preispitivanje i analiziranje „zašto nešto nije uspelo,“  međutim, tek tada je došlo na red drastično pretresanje koncepata koji leže ispod – kroz iskustvo. U kontekstu mojih intenzivnih promena celokunpnog sistema verovanja, malo toga je suštinski samo za emotivne veze. Da počnemo.

Nekorisna uverenja

Pisala sam bezbroj puta o tome koliko su značajna podsvesna uverenja za percpeciju stvarnosti. Ovde ću izlistati ona koja sam osvestila, a direktno se reflektuju na partnerske odnose:
Doživljaj sopstvene (bez)vrednosti – o tome posebno
Uverenje: Moram da se dokažem da bih imala vrednost
Uverenje: Moram da budem najbolja da bih bila vredna
Uverenje: Moram da budem savršena da bih bila vredna
Uverenje: Moram da uradim/postignem sve da bih bila vredna
Uverenje: Nemam prava na grešku/izbor
Uverenje: Ja sam pogrešna
Obaveza: Moram sve suštinski da razumem
Uverenje: Moram da razumem druge
Uverenje: Nemoguće je da ja nekome budem prioritet i na prvom mestu
Uverenje: Ne mogu da budem/imam ono što želim
Uverenje: Biću ismejana ako izrazim svoje želje/potrebe
Zabrana: da vidim ono što stvarno želim
Zabrana: da imam potrebe
Obaveza: Da uzvratim onima koji biraju mene u bilo kom smislu
Samokritiku u smislu „kako je moguće da nisi to znala/predvidela“
Strah: od samoće – suštinski uverenje o nedovoljnosti
Uverenje: Mene niko neće voleti ako se autentično ponašam/izražavam (prema prijateljima ovo uverenje nije postojalo)
Uverenje: Nemoguće je biti sa partnerom sa kojim se možeš povezati intelektualno/emotivno/duhovno
Osećaj odbačenosti, slomljenosti, tuge, bola, patnje, razočaranosti

Suštinski ako pogledate gotovo sve stvari su generalne, u odnosu sa celim svetom, a ne samo u partnerskim odnosima. Tamo se samo najbrže vide, kroz zilion i jednu malu i veliku situaciju.

Uverenje o sopstvenoj (bez)vrednosti

Suštinski sva ostala uverenja su izvedena iz ovog. Za mene je to nemogućnost da sagledam sebe realno. U praksi mi je to donelo mnogo problematičnih odluka i izbora.

Vidiš samo ono što ti nedostaje

Pravim presek situacije, sagledavam ko sam i šta sam. Moj doživljaj je loš jer vidim samo ono što mi nedostaje, ono što NISAM uradila. Sve ono drugo, što jesam uradila – osećaj je „pa šta“ i svojevrsno množenje sa nulom. Jer „sramota je hvaliti se.“ Evo kako je to izgledalo u praksi:
„Bila sam vukovac i đak generacije u osnovnoj školi“ – „Naravno kada si po ceo dan sedela i učila“
„Osvajala sam nagrade na takmičenjima iz matematike, fizike i geografije“ – „Nikada nisi bila najbolja“
„Završila sam Matematičku gimnaziju kao vukovac“ – „Naravno kada si po ceo dan i noć sedela i učila“
„Predstavljala sam Srbiju na Olimpijadi iz Fizike“ – „To je bio srećan splet okolnosti da prođeš“
„Diplomirala sam u roku, na Elektrotehničkom fakultetu, sa prosekom 9.9“ – „Ne vrede ti ocene ništa,  vredi samo ono koliko znaš da uradiš u praksi“
„Govorim engleski, španski i nemački“ – „Ma hajde, engleski nikada nisi naučila da ispeglaš u potpunosti, koliko puta su ti ispravljali članove, samo se rasplinjavaš“
„Istrčala sam tri maratona i tri polumaratona“ – „I šta si time postigla? Nećeš ići na Olimpijadu. Polumaraton može svako da istrči“
Jel ti zvuči poznato? A ono što vidim da nisam uradila? E za to sam sebe „nagrađivala“ napadom panike
„Nemaš posao, sama si! Kada ćeš već jednom da završiš doktorat, vidi koliko se to rasteže! Već je odavno trebalo da bude gotovo! Mogla bi ponovo da se vratiš na posao, to što si prsla pre tri godine radeći osam sati radno vreme i doktorat ne mora da znači da je sada ista situacija. Pogledaj kako izgledaš! Od tebe dama nikad biti neće!… “ I tako samo potvrđujući osećaj bezvrednosti zbog svega toga što nisam, što nije i što ne znam. Pošto ono što jesam, znam i mogu „nije toliko bitno.“

Čuješ samo ono što nisi

Sa takvom pozicijom, svaki feedback, svaka situacija za tebe bude novi dokaz „onoga što nije“ praćeno tim lošim osećajem nedostatka, čak u nekim situacijama i povređenosti. Da li se nekome sviđa da se tako oseća? Naravno da ne! Šta onda radiš – kloniš se ljudi koji ti mogu dati takav feedback i ne želiš da vidiš – jer te to boli i povređuje. Jer ne vidiš svoju vrednost! Posledica je da si uvek nekako okrenut ljudima kojima ti pomažeš, od kojih ti možeš i znaš više i od kojih na taj način dobijaš potvrdu svoje vrednosti. Da li je ovo manipulacija? JESTE. Onda naravno da dođeš u situaciju da se osećaš usamljeno, napušteno, prepušteno i da nema ko da ti pomogne, jer godinama praviš takve izbore da su uvek preči neki drugi za koje je potrebno nešto uraditi. Onda ni ne ostane vremena da se baviš time da tražiš znanje, savete i pomoć. I tako u krug dok se ne destabilizuješ potpuno da nema drugog izbora nego da se baviš time što nije ok kod sebe.

Nadomešćuješ nedostatak dokazivanjem

Kao hrčak koji trči na traci. Samo jedno, drugo, treće, peto, nikada nije dosta, ništa nije dosta, uvek ima još nešto što treba dokazati, uraditi, što je više od onoga što je do sada urađeno. I ti vidiš da je mnogo toga što je urađeno u prošlosti rezultat potrebe da se dokažeš, osećaja obaveze, straha, a ne realne stvaralačke želje i inspiracije. I sa tim je još teže suočiti se jer tek onda, iz osećaja bezvrednosti doživljavaš negaciju sebe na jednom višem niovu. Za jedan analitički um ovo je najgora noćna mora. I ključni deo:

Kakve sve ovo ima veze sa ljubavi?

Jer sam do doživljaja sopstvene vrednosti došla u momentu raskida prethodne veze. U trenucima intenzivnog tugovanja par dana nakon raskida došla mi je sledeća misao:

„Znaš da ljudi dolaze u tvoj život na osnovu toga kako ti dožviljavaš sebe. Kada ćeš već jednom da počneš da sagledavaš realno i vrednuješ ono što JESI, ZNAŠ i MOŽEŠ, umesto da tuguješ za onim što nije, što nisi, što nemaš?“

U tom trenutku, kao da se nešto polomilo u mojoj svesti. Tada sam sa strane bezvrednosti prešla na stranu vrednosti i počela da sagledavam stvari iz tog ugla. Tada sam mogla da pustim i tu i sve prethodne veze i da se okrenem svojoj realnosti i šta je to što želim – bez potrebe da se dokazujem, bez straha da neću dobiti ono što želim i tražim, bez straha od samoće, bez osećaja nedovoljnosti, bez očajničke potrebe da pobegnem iz trenutne situacije. Tada po prvi put u životu nisam krivila ni sebe ni njega, niti sam pomislila da je nešto moglo/trebalo drugačije. Jednostavno, ta ljubav je imala svoje mesto, svoje vreme i svoju važnost za oboje.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Tek kada prođeš kroz strah, on može da nestane

Kroz tu vezu prošla sam kroz strah o autentičnom izražavanju – da je moguće i dozvoljeno da izrazim ono što zaista mislim i osećam, a da zbog toga ne budem odbačena ili ismejana. Isto tako i intelektualno i emotivno povezivanje, velika nežnost omogućili su mi da poverujem da je moguće, da je dozvoljeno, da imam pravo, da zaslužujem ljubav. Sve to je na jedan lep način promenilo moju percepciju veze i doživljaja mogućeg.

Naravno, kada se izgradi bliskost, uđe u dubinu, svako otvori svoju Pandorinu kutiju. Tako sam i ja naletela na novi set svojih uverenja – da biram ljude koji će podrazumevano imati nekog/nešto preče od mene, obavezu da razumem stvari, zabranu i nemogućnost da vidim i izrazim ono što stvarno želim, nemogućnost da vidim sebe. I to je i u sadašnjem trenutku, posle raskida, aktuelno za rešavanje.

Kako biraš ljude u svom životu?

Postojanje uverenja omogućava da određeni ljudi koji ti „ponude“ nadomešćenje za to što veruješ da nemaš/nisi/ne možeš dođu i ostanu u tvojoj stvarnosti. Bez da si u mogućnosti da ih sagledaš kao celinu ko su, šta su i ko si ti i šta si ti. Npr uverenje da moram da razumem sve u kombinaciji sa uverenjem o nemanju izbora, ostavljalo me je podložnom da tolerišem razne komplikovane i teške priče. Još gore, da budem deo takvih priča. Ono što je realnost je da ne da ne moram sve da razumem, nego da je svako odgovoran za svoj život, svoje izbore i svoje ponašanje. A ja preuzimam odgovornost zašto sam izabrala da to bude deo mog života.

Uverenja vezana za to da sam pogrešna i da nemam prava na grešku dovodila su me u situacije da stalno preispitujem isključivo svoje postupke i svoja tumačenja, a druge da ostavljam kao da su apsolutno ispravni i u redu. Veliko no-no! Ponovo lična odgovornost i lični integritet igra ovde ključnu ulogu.

I tako tek kada sam došla do ove tačke da mi je dosta svega, da pustim i uverenja i strahove i fiks ideje i gomilu misli kojima analiziram šta-gde-kako, koliko imam godina i šta je trebalo da uradim, došla sam do osećaja da samo ličnim izborima nastalim iz osećaj lične vrednosti, poptpunosti, integrisanosti, dovoljnosti, celovitosti mogu da rezultuju u kvalitetnu ljubavnu vezu, posao, ispunjen život.

Kad ti brat kaže

Ceo ovaj tekst je nastao pod utiskom mog razgovora sa bratom od pre neki dan. Uzeo je da me lepo izriba za moje izbore u prethodnom periodu, gotovo besan na mene da traćim svoje vreme, energiju, život. To je jedno od onih kvalitetnih ribanja, u pravu je, slažem se sa njim, i sama sam došla do sličnog. Međutim u celom razgovoru mi je bila jasna kao dan jedna jedina stvar: da on uopšte ne vidi koliko je taj osećaj bezvrednosti dominirao mojim životom i svime što sam radila i birala. I tu je glavna kvaka cele priče – ljudi koji imaju osećaj svoje vrednosti, ne mogu da razumeju šta sa tobom nije u redu. Zašto se tako ponašaš? Za njih je vrednost normalna kao vazduh koji dišu – ne primećuju da vrednuju sebe, jer su to oduvek i radili!

Svest o promeni je most

Zato oni i ne pišu ovakve tekstove! Zato ja pišem tekstove o promeni, a ne o tome kako se uči matematika! Ja ne mogu da objasnim kako se uči matematika jer nemam svest o tome kako sam naučila da učim matematiku – za mene je znati i učiti matematiku podrazumevana stvar! A ljudi koji su interisani, ispunjeni i u balansu i takvi su vaspitanjem – ne pišu tekstove o tome jer se za njih to PODRAZUMEVA, ne mogu da ti objasne kako se takav postaje. Ja kroz svoja iskustva imam i prenosim svest o promeni jer imam iskustvo kako je biti na obe strane. I to vidim kao izuzetnu vrednost svog pisanja i celog bloga, naročito kada je iskreno i autentično.

Zaključak

Šta god da sebi zapišeš na papir kao cilj ili želju idealne veze biće vođeno onime što ti suštinski jesi u tom trenutku zajedno sa svim tvojim uverenjima i onime što je tvoj doživljaj stvarnosti. Takvi ljudi će ti dolaziti u život, tako će se nameštati situacije i tako će se odvijati stvari. Jedino što možeš da uradiš je da napraviš svesne izbore – prođeš kroz strahove, pogledaš u ogledalo, okreneš se tome kakav život ZAISTA želiš da kreiraš za sebe i posvetiš se tome. I da ti izbori budu vođeni osećajem vrednosti svega što jeste postignuto, urađeno, stvoreno, naučeno, ostvareno u tvom životu. To iskustvo je za mene osećaj predivne kreativne i stvaralačke moći.

Autorka: Milana M.

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *