Ogledam se u ogledalu. Ko je to ko me iz ogledala posmatra? Kakva to snaga iz njega izlazi? Koliko ljubavi taj lik u sebi nosi? Koliko prezira, straha, teskobe? Istim tim očima posmatram sve oko sebe. Vidim svet i svoj odraz u njemu. Vidim svoju snagu i slabost kako se u njemu prelamaju. Koga još krivim za svoju sudbinu, za svoje izbore? Boga, roditelje, prijatelje,muškarce? Kada ću odrasti? Kada ću spoznati sopstvenu moć i preuzeti odgovornost za svoje izbore? Kada ću izabrati da stvaram kroz lepotu? Da se povezujem kroz lakoću? Lako je biti žrtva. Uvek je lakše kriviti druge. Mada je možda i teže. Teže je živeti tako, prepuštajući moć drugima da kroje naše misli, emocije i reakcije. I dokle tako? Do neke nove drame, do nekog novog konflikta?

Sada preuzimam odgovornost za sebe

I opraštam sebi

Za sve drame, sukobe i nejasne misli

Za sav bes i prezir kojim sam obasula druge

Za svu aroganciju, uobraženost i nadmenost

Za sve snishodljive poglede i ironične reakcije

Za osudu, cinične komentare i nepoštovanje drugih

Za bol, tugu i patnju koje sam izabrala da kroz njih učim

Za tugu, bol i patnju drugih koje sam preuzela na sebe

oduzimajući im time volju izbora i slobodu učenja.

Opraštam sebi za sve neuspehe, padove i ekstremne reakcije

nesavršenosti i ograničenosti koje vidim svaki put kada pogledam u ogledalo.

Sada biram da prihvatim sebe.

Biram da budem cela.

Da prihvatim sve što jesam, što sam bila i što sam u međuvremenu postala.

Da prihvatim i ono što bih najradije promenila.

Volim svoju nesavršenost.

Volim svoju snagu i svoje slabosti.

Izlazim iz polarnosti postojanja.

Otpuštam sve polarnosti u sebi.

Sve ekstreme i sve sukobe.

Povezujem se univerzalnim poljem harmonije u sebi.

Sa lakoćom postojanja u svemu postojećem.

Dosta je bilo patnje.

Dosta je bilo bola.

Kroz svoju snagu ljubavi stvaram u skladu sa univerzalnim principima slobode i poštovanja.

Poštujući druge poštujem sebe.

Znam da je to moguće.

I da to stvaram upravo sada.

Autor: Ana