E pa dragi moji, ovaj tekst čekao je da ugleda svetlost dana gotovo čitvih godinu dana. Bilo mi je potrebno i vreme i emotivno-mentalni prostor kako bih ga dovršila. Sve ove godine pišem o ličnom razvoju jer ga smatram esecijalnim za život pre svega, interakciju sa drugma, životne izbore, doživljaj sopstvenog života. Lično duboko verujem da su najuspešniji ljudi oni koji su svesne i stabilne ličnosti pre svega, sa dečijim entuzijazmom i verom u život. Ličnosti visokog integriteta, mudri, koji zrače poverenjem i sigurnoću – to je njihova harizma. Nekima je to prirodno, nekima je došlo sa godinama, a neki kao ja su tražili i menjali sebe. Na tom putu delila sam ovde svoja iskustva, ideje, pokušaje, uspehe i poraze.

Taj put, po svojoj potrebi za sistematizaciju i analizu, podelila sam na 7 faza. Podelu sam napravila po kvalitetu ličnog doživaljaja, kao i načinima na koje sam pristupala različitim situacijama. Nekako uvek mi je bilo lakše kada znam šta očekujem, kako to izgleda i najvažnije da znam da je to prirodno, normalno i da se dešava i drugima “a ne samo meni,” pa je to ujedno i namena ovog teksta.

Faza 1: Nesvest

Patnja, stalno ponavljamo iste greške, upadamo u slične probleme i situacije. Za sve krivimo sudbinu, zlu sreću, naš baksuzluk itd. Mi stvari radimo zbog drugih koji su nas izazvali da uradimo ovo ili ono, ili se stvari nama dešavaju. Nemamo pojma o sopstvenoj odgovornosti za svoj život i svoje postupke. Ako čitaš ovo, znaš na šta mislim i ova faza je daleko iza tebe

Faza 2: Promena postaje potreba

Radimo kako znamo i iznova i iznova nam se dešavaju slične situacije. Jasno nam je da nam je potrebna promena, ali i dalje radimo kako smo i uvek radili nadajući se da će nas sreća konačno pogledati i ispuniti nam želje. Sutra, sledećeg puta, sledeće godine, nekada…

Daću samo nekoliko primera sa kojima sigurno bilo ko može da se poistoveti: zaljubljeni smo, nesrećno. Patimo neko vreme, a onda u jednom momentu prestanemo da patimo jer se ponovo zaljubimo – na isti način. Mislim da mi je trebala čitava večnost da se izvučem iz ovog obrasca.

Dalje, primer sa zabavom i druženjima (ovo sam u osnovnoj i srednjoj školi radila na profesionalnom nivou). Učila sam manje više stalno i nedostajalo mi je zabave i druženja. Kada sam dolazila do vremena da sagledam situaciju i kada sam imala prostor da nešto promenim, sama situacija mi je bila isuviše bolna, osećala sam se poraženo i bespomoćno pa sam od toga bežala – u još više učenja.

Faza 3: Istraživanje – Klasično učenje i racionalizacija

Ulazimo u ovu fazu jer smo ambiciozni i želimo još više i/ili zato što ima segmenata našeg života kojima smo nezadovoljni i želimo da to ispravimo. Ovo je faza u kojoj se mnogi “zaglave” i ostanu beskrajno (Ivan Bildi je skoro spominjao nešto slično).

Čitanje knjiga o uspehu, psihologije uspeha i klasične psihologije.

Spoznaja da se efektivna komunikacija uči i da zapravo možemo da naučimo svoj javni nastup.

Radinice o komunikaciji, organizaciji vremena, javnom govorništvu.

Slušanje raznih klipova motivacionih govornika, filozofa, onih koji su napravili nešto novo. Od TED talk do mantranja.

Upoznavanje sa konceptima emocionalne inteligencije i mindfullness-a.
Obraćamo pažnju na svoje emocije i uspevamo da ih kontrolišemo da bi postigli ono što želimo.

Težimo savršenstvu i mislimo mi najboljoj verziji sebe.

Srećni smo jer radimo na sebi.

Međutim.

I dalje nam se ponavljaju iste situacije.

Emotivna praznina je sve veća. Koliko god sebe motivisali sve nam je teže da se privolimo.

Iako znamo da određene situacije ne bi trebalo da nas povređuju, to se i dalje dešava. Na primer, komentari slučajnog prolaznika, roditelja, prijatelja, partnera. Muči nas strah što je naš partner izašao u provod bez nas. Doživljavamo kao izdaju kada radi ovo ili ono. “Kako može tako da se ponaša?!” pitamo se…

Ali mi znamo da radimo na sebi i sve treba da bude kako treba, emocije zakopajmo negde dalje od javnosti i vratimo se svojoj savršenoj ličnosti koja se trudi da bude potaman svima.

Baš SVI. Osim nas.

Faza 4: Emotivna poljuljanost

Faza 3 može da traje ceo život, može da nikad ni ne započne svejedno je. Što su mehanizmi racionalizacije moćniji, a učenjem postaju sve moćniji, to će nas lakše držati tu gde jesmo.

Sve dok ne puknemo. Ili se ozbljno razbolimo.

To je ona kap koja prelije čašu i onda leti perje na sve strane. E taj momenat, kada se slomimo je prilika da zaista krenemo sa promenama.

Tada se obraćamo za pomoć nekome sa strane – psiholog, psihijatar, lifecoach, bioenergetičar, radna grupa… Tada kreće pravo prekopavanje po podsvesti, korenskim verovanjima, zatrpanim i nagomilanim emocijama.

Kod mene je drama oko kupovine kola bio udarac koji me je dobro načeo. Nedugo zatim ceo niz poteza koji su izazvali mnogo patnje kod mene (a i ljudi oko mene). Sada kada pogledam, sve je to bio pokušaj oslobađanja od “moram da,” “treba da,” “zabranjeno mi je,” “nemam prava da,” jedne duše željne svega. Trenutak potpunog umora nastalog usled merenja u odnosu na spoljašnje aršine i potpunog nedostatka integriteta. Eto tada se dođe do toga “ne mogu sama i ne mogu više ovako.”

Faza 5: Haos

Početak promene korenskih verovanja i izvlačenje tih starih nagomilanih emocija menja percepciju (sam početak ovog rada donosi više enrgije koja ume da prouzrokuje euforiju, međutim ta dodatna energija razliva se po celom našem sistemu i izmeđuostalog dopunjava i naše preostale obrasce ponašanja, a to onda ume da vodi u svoju suprotnost idt; zato je ključno raditi sa nekim ko može da vam pomogne da se efikasno ali i stabilno promenite)

Kada počnemo da menjamo uverenja, naša percepcija se menja i sada osim svoje standardne slike vidimo još mnogo mogućnosti i tumačenja bilo kog događaja i mogućnosti koja nam se nudi. Znamo da nismo još sasvim autentični, i još uvek ne znamo da slušamo sebe i svoju intuiciju. Sve to naš um dovodi u stanje zbunjenosti – on jednostavno nema na osnovu čega da odluči šta je ispravno. Kao da se menjaju aksiome i zakonitosti našeg sveta i dotadašnjeg života. Za mene je bilo praćeno nestabilnošću, velikom emotivnošću, intenzitetom dešavanja svake vrste. Istovremeno smo i ono što smo bili, ali i nismo, već smo i nešto novo.

U ovom periodu sam napustila posao u PSTechu i otišla u Cirih na jedan projekat u oblasti mašinske obrade govora i prepoznavanja gvornika, putovala do Beča, Milana, Engleske, kasnije Grčke. Vratila se u Beograd i počela karijeru fitnes instruktorke. Sve zajedno sa suočavanjem sa raznim preprekama i krizama na doktorskim studijama. Imala sam utisak da živim više života istovremeno, potpuno pomešanih, jako intenzivnih.

Ova faza trajala je najduže.

Vremenom jačao je u meni osećaj da se stvari ne dešavaju samo meni, da nisam nenormalna, već da i drugi prolaze kroz slične probleme u sličnim situacijama (gle čuda!). Kako je jačala vera mog unutrašnjeg ja da je dozvoljeno, da imam prava i da mogu,  jedna po jedan iluzija je odlazila.

Dok nisam postala sposobna da podnesem količinu smoosude kada se pogledam u ogledalo.

Samoosude što nisam uspela.

Što nisam savršena.

Što nisam najbolja moguća (pa sad navedite ulogu koja vam padne na pamet).

Što ono što stvaram nije idealno i najbolje.

Samoosude što nije sve savršeno….

Samoosuda je i dalje bila tu, ali sada u podnošljivoj količini da mogu da sagledam bar deo obrazaca i ponašanja koji su mi služili da pobegnem o baš te samoosude.

Tada je počelo jedan novi period, ovde numerisan kao faza 6.

Faza 6: Otpuštanje

Da dopustim da stvari odu od mene. Da prestanem nešto da radim. Da prestanem da bežim. Za mene je bila praćena jednom dozom tuge, nostalgije i straha. Znala sam da sve što originalno nije za mene, koliko god da se ja trudila, da će otići od mene. Čak i ono što sam u tom trenutku volela. Čak i ono što sam ja stvorila. Čak i za stvari koje su lepe u tom trenutku. Za stvari kojih sam se držala i kroz koje sam se definisala. Tadašnji partner, posao, treninzi, ma sve u šta se ulaže energija, na šta se hukće. I jednostavno, stvari su počele da se dovršavaju i odlaze jedna po jedna.

I gde sam došla tako.

U prazninu gde bi drugo.

Kada sam prestala da sebe definišem kao

Doktorantkinju.

Mentorku.

Trenera.

Prijateljicu.

Partnerku.

Devojku.

Ortaka.

Saborca.

(Ne)zaposlenu ženu.

Ženu zmaja.

Kada su svi ti pojmovi u mom životu kroz koje sam definisala sebe – ko sam, kako treba da delujem i ponašam se, šta moram da ispunim – stigli u svoje paradokse i počeli da postoje istovremeno sa tim paradoksima, tada, došao je i odjek besmisla. I po prvi put da od njega nisam pobegla zamajavajući se nekom aktivnošću već spoznajom vrednosti u sebi, u drugima, u iskustvima… Baš taj paradoks postojanja, življenje oba istovrmeno i nijednog, kroz njega sam došla u to stanje bez definisanja, potreba, moranja, razmišljanja, ciljeva, obaveza. A to je:

Faza 7: Kreacija iz praznine

Stanje tišine i posmatranja.

Kada se sve sleglo, došla sam do toga da posmatram sebe, šta radim i zašto bez osude, uz prihvatanje i sebe i drugh i nerviranja i euforije i svega. I mogućnosti da izaberem nešto drugo, da instant promenim, dopustim, otpustim i vidim drugi ugao sa više saosećanja. Samim tim i da usmerim fokus na kreiranje umesto na vrtenje u krug u nekim od obrzaca koji nas odvlače od te suštine.

Da li je to ono ultimativno i finalno prosvetljenje nakon koga ljudi postanu zen mudraci koje niko i ništa ne može iznervirati i koji su uvek flegme?

Ne.

Apsolutno ne.

Posle ove tačke, sve što sam gore opisala i što sam proživljavala godinama i mesecima sada se “okreće” mnogo brže, rešava lakše i dožvljava manje dramatično.

U međuvremenu mi je naletelo da konačno pročitam i knjigu “Žene koje trče sa vukovima” kroz koju sam prepoznala gomilu obrazaca kroz koje sam sama prolazila, a koji se svi tiču načina na koji od ranog detinjstva gubimo integritet, kreativnost, originalnost i ostalo…

U međuvremenu, blog tosamja.rs prerastao je u Udruženje za lični i kreativni razvoj “To sam ja.” To je nov period za različite sadržaje koje Ana osmišljava i realizuje na osnovu svog bogatog i u dobrom delu internacionalnog iskustva i edukacija. Sajt je dobio drugu boju, način i ton obraćanja i na kraju krajeva novu namenu i otišao dalje, svojim tokom u svoje novo doba.

U međuvremenu, ja sam isto tako otišla nekim svojim putem, smatrajući da ovo nije trenutak za mene u kome bih se posvetila edukaciji i napustila profesionalnu karijeru. Krenula sam u izazove novog posla u softveru, sada u malo drugačijoj ulozi. Sećate se da sam u fazi 6 spomenula da će sve što nije za mene otići iz mog života. Tada sam znala, osećala i unapred tugovala (mada nisam znala zašto i kako) da će moje pisanje i filozofiranje kakvo je bilo do sada, otići i prestati kada mu bude vreme.

I vreme je došlo.

Ovo je moj poslednji to-sam-ja tekst.

Živi i zdravi bili,
Milana

1 reply

Comments are closed.