Susreti, ljubav i njena materijalizacija

Jednostavno se sretnete. I razgovor krene. Kao da se poznajete godinama, decenijama, vekovima… od početka vremena. I kao da vam još toliko treba da bi se duša sa dušom povezala, izgrlila, spojila. U ovom vremenu možda se poznajete jedva čitav dan kada se sve sabere. Vreme ovde ne igra ulogu, ono je zapravo prestalo da postoji, jer susret, susret traje i beskonačno i samo jedan trenutak u kome se i savršeno poznajemo i želimo da se upoznamo više sa nadom da se to nikada ne završi. Upoznajemo drugog, delimo sebe, osećamo kako proživljavamo transformaciju baš u tom trenutku – našu ličnu i zajedničku. Znamo da više nismo isti. Alhemija susreta dve duše u bezvremeskom trenutku otrgnutom od svakodnevice, trenutak čistog postojanja za sebe i drugog i sa drugim, sirova ljubav. Ljubav koja nema fizičku formu, nego samo ovu duhovnu, dve duše koje se ulivaju u jednu svest i iskustvo. 

Materijalizacija ove ljubavi može biti partnerska, emotivna, fizička, prijateljska, kolegijana, solidarna, zaštitnička, mentorska… I može trajati dugo, stabilno… a nekada se može samo ugasiti ili pretvoriti u svoju suprotnost. Materijalizacijom sirove ljubavi u odnos dve duše dolaze i drugi aspekti našeg postojanja – kompleksne strukture naših ličnosti, želja, ambicija, uverenja, predrasuda, vizija, vaspitanja, karijera, društvene norme, uverenja, očekivanja… Odnos, čiji je početak kontakt dve duše željne razmene, počinje da se usložnjava i postaje deo tog prostora relanosti, ličnosti, odnosa sa drugima. Sve to odvaja duše jednu od druge. Ako je odnos zdrav, ličnosti i svi ostali delovi bića celoviti, sam odnos diše omogućavajući dušama da se ponovo spoje u jednu i odvoje u posebno, baš kako je po potrebi duša. Ravnoteža se uspostavlja u tom stalnom pokretu i promeni. Povremeno spajanje, preplitanje i razmena upravo je osećaj čiste ljubavi, izvor je energije, ispunjenosti i smisla odnosa. Povratak na početak, u duhovno, van svakodnevice. Odvajanje daje slobodu i donosi plodove ljubavi, energije kroz lično stvaralaštvo i funkcionalnost u materijalnoj realnosti, i takođe omogućava kreiranje i drugih važnih odnosa. Ravnoteža se narušava tek ako se uporno odstupa u jednu stranu – kada jedna duša ostaje željna kontakta, a druga željna odvojenosti ili prosto se prosto posle početnog impulsa energije ponovo zaglave ispod svakodnevice ne uspevajući da se u njoj autentično pojave. Neuspevanje očuvanja tog povratka početku – prepoznavanju, preplitanju, deljenju – polako odnosi esenciju odnosa koji postaje samo svakodnevica, funkcionalnost, preživljavanje. 

Mudrost je spoznati da je materijalizacija sirove ljubavi proces koji se može i ne mora dogoditi. Potrebna je i svest i hrabrost pustiti ovakva iskustva da postoje bez potrebe da budu konkretizovana na bilo koji način, da ako nema epiloga i nastavka priče zbog toga ne treba patiti, nego sačuvatitaj bezvremenski trenutak susreta u posebnoj riznici iskustava koja nas oplemenjuju, menjaju i pokreću. Što smo dalji od svoje duše, što je ona manje prisutna u našoj svakodnevici, radu, kreaciji, postupcima, odnosima, to imamo veću potrebu da ovakve susrete materijalizujemo jer smo se osetili ponovo živim, sve je imalo smisao, naša stvarnost je ponovo dobila boju. Očajnički nam je potrebno da se osećamo živim, da osetimo ponovo to što nam jedan susret donese, i želimo više, ne shvatajući da je to samo droga koja nas privremeno odvaja od sebe samih u svakodnevici. Osećaj za sebe, svoje potrebe, svoju dušu i njihovo ispunjavanje, to je ono što nam nedostaje da bi se osećali živima i što smo izgubili živeći život škole, posla, obaveza… I u stvari, tada je osećaj to što nas zavodi i vuče ka drugome, a ne sama njegova pojava, a osećaj, to je ono što nam nedostaje jer ne živimo same sebe, nego prilagođene sebe. 

Kada uspemo da pustimo, dopustimo i uživamo kako jeste, tada je to susret dve duše koji se razvija prirodno onako kako je duši i potrebno i upravo to ljubav bez forme i karakteristike, ona koja pokreće ljude i svetove. 

Minja