Moje srodne duše… Koliko sam ih do sada srela…

Neke prerano, neke prekasno da bi mogli zajedno koračati istim putem na duže staze.

Neki od tih susreta izazvali su zemljotrese, koji ruše svetove, ruše paradigme, pomeraju grance mogućeg, menjaju konstrukte uma, poimanje stvarnosti, ostavljajući za sobom pustoš, ožiljke i rane koje su se dugo zaceljivale.

Drugi su pak bili samo trenuci, poslati da razbuktaju plamen duše, da podsete šta znači biti sa nekim svojim, podržan, shvaćen, voljen. Da podsete šta može biti život.

Svaki od njih doneo je nešto duši suštinski vredno i lepo, kao i tugu i čežnju za onim što je sve još moglo biti, a nije. To je odsjaj u očima, duše željne kontakta i uma koji zna da to nije moguće u sadašnjem trenutku. Potrebno je hrabrosti priznati sebi i drugome da se staze tu razilaze i da svako ide dalje svojim putem…

Sa godinama sam naučila da ih pustim, kada se dese da budu samo taj trenutak, period, da im ne tražim večnost. Sve to uz zagrljaj, najlepše želje i sa puno ljubavi. Sa malo saosećanja odnosi su jednostavniji, a ljudi oko nas, gledani očima ljubavi, vedriji, lepši, draži.

Jer život, život je mnogo lepši i smisleniji sa rečima volim, želim i verujem… Uz ljubav, nežnost i zahvalnost…

Inspirisano skorašnjim susretom i rastankom.
Posvećeno mojim srodnim dušama, sa kojima sam se dodatkla i mimoišla.

Autorka:
Minja