Ima jedno posebno mesto u mom srcu, mesto gde se osećam bespomoćno… poraženo… Na to posebno mesto dođem kada vidim suze… one najteže, neisplakane… muške. Vidim te, čujem te, osećam tvoju borbu… Borbu sa samim sobom, sa celim svetom. Osećam koliko ti je teško i da sam nosiš svoj bol.

Ali ti to kriješ i štitiš. I od mene i od sveta i od sebe. Jer kakav je to muškarac koji plače, kakav je to muškarac kome je teško, koji ne može sam da podnese svoj život i sve u njemu. „Šta ću ti ja takav?“ misao koja useca kanjon između tebe i mene. „Mene ne može niko razumeti!“ misliš i patiš dalje… sam…

Jer tako su i tvoji drugovi.. Jer tako su i tvoja braća… jer tako je i tvoj otac i deda i pradeda i svi tvoji preci. Jer tako svi muškarci, moraju biti jaki, moraju nositi sav teret života sami… Jer ako to ne mogu, onda nisu muškarci. Onda ne zaslužuju… ništa…

I zato što znaš koliko te boli, i zato što znaš koliko se lomiš, i zato što znaš koliko se boriš, i zato što znaš da te je nekad strah, ti sebi daješ etiketu da nisi dostojan toga da budeš, čovek, da budeš muško, da budeš živ, da imaš pravo da se ponovo smeješ, da imaš pravo da budeš srećan, da imaš pravo da uradiš nešto samo zbog sebe, da imaš pravo da podeliš sa nekim novim život, da imaš pravo na sve i do kraja…

Znaš li koliko je ljudi na ovom svetu, u ovoj zemlji, u ovom gradu, koji pate baš isto kao i ti? Muči ih tuga kao tvoja, rešavaju problem kao što je tvoj?
E moj dragi, znaš li da sam da sam ja pre nego što sam žena, prvo sam ljudsko biće, koje se isto kao i ti lomilo i patilo. Moju bol i težinu kojom me je život pritisnuo poneli su drugi… Samo jedno „razumem kako se osećaš, i ja sam doživela slično“ podiglo bi stotine tona sa mojih grudi u trenucima kada sam mislila da od mene neće ostati ništa.

Ali mi nismo isti i sada ću ti reći i šta je razlika. Svaki put kada sam delila svoje najteže momente sa drugim, mahom ženama, ja sam gledala to drugo biće samo kao osobu, dušu i predavala joj svoje misli, strahove, osećanja, probleme… Ne zato da jadikujem, ne zato da se sažaljevam pred drguim, već da rešim, da se sklonim, da naučim bolje, da ne dođem na isto mesto ponovo. A ti, ti gledaš mene, ali vidiš i celo društvo, sve tvoje pretke, sve što se od muškarca očekuje da bude, a ti misliš da nisi. Ne vidiš više ni mene, ni bilo koju drugu ženu, ni bilo kog drugog čoveka, jer više nas ne vidiš kao posebne, nego kao jedan deo slike koji ti preti. I zato ne prilaziš… Zato ne deliš, zato ne plačeš… Zato ne voliš, jer svet, to je tako osuđujuće i surovo mesto. I tvoje očekivanje od sebe da znaš, da je imalo rešenja već bi ga ti sam rešio, to je čista arogancija racionalnog koje negira toliko toga.

A ja, ja to vidim, i boli me jer si me poništio prosekom svih očekivanja, predrasuda, jer si me lišio sebe… Da su se duše dotakle tu, izlečile bi jedna drugu preppoznavanjem u zajedničkom bolu. Ti ne znaš da ja znam koliko je teško biti jak… Ti i ne znaš da ja znam kako je kada misliš da se od tebe toliko očekuje… TI i ne znaš da JA od tebe ne očekujem ništa više, osim da te vidim takvog kakav si. Ti i ne znaš da bi i ja isto tako nekada zaplakala, i baš u tvome zagrljaju se odmorila, znajući da znaš kako je meni kada se lomim i kada sam slaba.

A možda smo verujem da se čuda dešavaju… Možda samo verujem da i obični ljudi kao što smo ti i ja imaju pravo na neverovatne priče… Možda me zato i boli kada mi se čini da ti ne veruješ. Kada bi samo poverovao, čini mi se, svet bi se promenio, uravnotežio, postao lepši… Ali ti odbijaš da ono što znaš zameniš verovanjem i nadu u koju se možeš razočarati.

I zato suze ne teku… Zato radost ne igra… Zato je praznina sve veća…

Brate moj…
Druže moj…
Prijatelju moj…
Dragi moj…

Autorka:
Minja