E pa dragi moji, ovaj tekst čekao je da ugleda svetlost dana gotovo čitvih godinu dana. Bilo mi je potrebno i vreme i emotivno-mentalni prostor kako bih ga dovršila. Sve ove godine pišem o ličnom razvoju jer ga smatram esecijalnim za život pre svega, interakciju sa drugma, životne izbore, doživljaj sopstvenog života. Lično duboko verujem da su najuspešniji ljudi oni koji su svesne i stabilne ličnosti pre svega, sa dečijim entuzijazmom i verom u život. Ličnosti visokog integriteta, mudri, koji zrače poverenjem i sigurnoću – to je njihova harizma. Nekima je to prirodno, nekima je došlo sa godinama, a neki kao ja su tražili i menjali sebe. Na tom putu delila sam ovde svoja iskustva, ideje, pokušaje, uspehe i poraze.

Taj put, po svojoj potrebi za sistematizaciju i analizu, podelila sam na 7 faza. Podelu sam napravila po kvalitetu ličnog doživaljaja, kao i načinima na koje sam pristupala različitim situacijama. Nekako uvek mi je bilo lakše kada znam šta očekujem, kako to izgleda i najvažnije da znam da je to prirodno, normalno i da se dešava i drugima “a ne samo meni,” pa je to ujedno i namena ovog teksta.

Faza 1: Nesvest

Patnja, stalno ponavljamo iste greške, upadamo u slične probleme i situacije. Za sve krivimo sudbinu, zlu sreću, naš baksuzluk itd. Mi stvari radimo zbog drugih koji su nas izazvali da uradimo ovo ili ono, ili se stvari nama dešavaju. Nemamo pojma o sopstvenoj odgovornosti za svoj život i svoje postupke. Ako čitaš ovo, znaš na šta mislim i ova faza je daleko iza tebe

Faza 2: Promena postaje potreba

Radimo kako znamo i iznova i iznova nam se dešavaju slične situacije. Jasno nam je da nam je potrebna promena, ali i dalje radimo kako smo i uvek radili nadajući se da će nas sreća konačno pogledati i ispuniti nam želje. Sutra, sledećeg puta, sledeće godine, nekada…

Daću samo nekoliko primera sa kojima sigurno bilo ko može da se poistoveti: zaljubljeni smo, nesrećno. Patimo neko vreme, a onda u jednom momentu prestanemo da patimo jer se ponovo zaljubimo – na isti način. Mislim da mi je trebala čitava večnost da se izvučem iz ovog obrasca.

Dalje, primer sa zabavom i druženjima (ovo sam u osnovnoj i srednjoj školi radila na profesionalnom nivou). Učila sam manje više stalno i nedostajalo mi je zabave i druženja. Kada sam dolazila do vremena da sagledam situaciju i kada sam imala prostor da nešto promenim, sama situacija mi je bila isuviše bolna, osećala sam se poraženo i bespomoćno pa sam od toga bežala – u još više učenja.

Faza 3: Istraživanje – Klasično učenje i racionalizacija

Ulazimo u ovu fazu jer smo ambiciozni i želimo još više i/ili zato što ima segmenata našeg života kojima smo nezadovoljni i želimo da to ispravimo. Ovo je faza u kojoj se mnogi “zaglave” i ostanu beskrajno (Ivan Bildi je skoro spominjao nešto slično).

Čitanje knjiga o uspehu, psihologije uspeha i klasične psihologije.

Spoznaja da se efektivna komunikacija uči i da zapravo možemo da naučimo svoj javni nastup.

Radinice o komunikaciji, organizaciji vremena, javnom govorništvu.

Slušanje raznih klipova motivacionih govornika, filozofa, onih koji su napravili nešto novo. Od TED talk do mantranja.

Upoznavanje sa konceptima emocionalne inteligencije i mindfullness-a.
Obraćamo pažnju na svoje emocije i uspevamo da ih kontrolišemo da bi postigli ono što želimo.

Težimo savršenstvu i mislimo mi najboljoj verziji sebe.

Srećni smo jer radimo na sebi.

Međutim.

I dalje nam se ponavljaju iste situacije.

Emotivna praznina je sve veća. Koliko god sebe motivisali sve nam je teže da se privolimo.

Iako znamo da određene situacije ne bi trebalo da nas povređuju, to se i dalje dešava. Na primer, komentari slučajnog prolaznika, roditelja, prijatelja, partnera. Muči nas strah što je naš partner izašao u provod bez nas. Doživljavamo kao izdaju kada radi ovo ili ono. “Kako može tako da se ponaša?!” pitamo se…

Ali mi znamo da radimo na sebi i sve treba da bude kako treba, emocije zakopajmo negde dalje od javnosti i vratimo se svojoj savršenoj ličnosti koja se trudi da bude potaman svima.

Baš SVI. Osim nas.

Faza 4: Emotivna poljuljanost

Faza 3 može da traje ceo život, može da nikad ni ne započne svejedno je. Što su mehanizmi racionalizacije moćniji, a učenjem postaju sve moćniji, to će nas lakše držati tu gde jesmo.

Sve dok ne puknemo. Ili se ozbljno razbolimo.

To je ona kap koja prelije čašu i onda leti perje na sve strane. E taj momenat, kada se slomimo je prilika da zaista krenemo sa promenama.

Tada se obraćamo za pomoć nekome sa strane – psiholog, psihijatar, lifecoach, bioenergetičar, radna grupa… Tada kreće pravo prekopavanje po podsvesti, korenskim verovanjima, zatrpanim i nagomilanim emocijama.

Kod mene je drama oko kupovine kola bio udarac koji me je dobro načeo. Nedugo zatim ceo niz poteza koji su izazvali mnogo patnje kod mene (a i ljudi oko mene). Sada kada pogledam, sve je to bio pokušaj oslobađanja od “moram da,” “treba da,” “zabranjeno mi je,” “nemam prava da,” jedne duše željne svega. Trenutak potpunog umora nastalog usled merenja u odnosu na spoljašnje aršine i potpunog nedostatka integriteta. Eto tada se dođe do toga “ne mogu sama i ne mogu više ovako.”

Faza 5: Haos

Početak promene korenskih verovanja i izvlačenje tih starih nagomilanih emocija menja percepciju (sam početak ovog rada donosi više enrgije koja ume da prouzrokuje euforiju, međutim ta dodatna energija razliva se po celom našem sistemu i izmeđuostalog dopunjava i naše preostale obrasce ponašanja, a to onda ume da vodi u svoju suprotnost idt; zato je ključno raditi sa nekim ko može da vam pomogne da se efikasno ali i stabilno promenite)

Kada počnemo da menjamo uverenja, naša percepcija se menja i sada osim svoje standardne slike vidimo još mnogo mogućnosti i tumačenja bilo kog događaja i mogućnosti koja nam se nudi. Znamo da nismo još sasvim autentični, i još uvek ne znamo da slušamo sebe i svoju intuiciju. Sve to naš um dovodi u stanje zbunjenosti – on jednostavno nema na osnovu čega da odluči šta je ispravno. Kao da se menjaju aksiome i zakonitosti našeg sveta i dotadašnjeg života. Za mene je bilo praćeno nestabilnošću, velikom emotivnošću, intenzitetom dešavanja svake vrste. Istovremeno smo i ono što smo bili, ali i nismo, već smo i nešto novo.

U ovom periodu sam napustila posao u PSTechu i otišla u Cirih na jedan projekat u oblasti mašinske obrade govora i prepoznavanja gvornika, putovala do Beča, Milana, Engleske, kasnije Grčke. Vratila se u Beograd i počela karijeru fitnes instruktorke. Sve zajedno sa suočavanjem sa raznim preprekama i krizama na doktorskim studijama. Imala sam utisak da živim više života istovremeno, potpuno pomešanih, jako intenzivnih.

Ova faza trajala je najduže.

Vremenom jačao je u meni osećaj da se stvari ne dešavaju samo meni, da nisam nenormalna, već da i drugi prolaze kroz slične probleme u sličnim situacijama (gle čuda!). Kako je jačala vera mog unutrašnjeg ja da je dozvoljeno, da imam prava i da mogu,  jedna po jedan iluzija je odlazila.

Dok nisam postala sposobna da podnesem količinu smoosude kada se pogledam u ogledalo.

Samoosude što nisam uspela.

Što nisam savršena.

Što nisam najbolja moguća (pa sad navedite ulogu koja vam padne na pamet).

Što ono što stvaram nije idealno i najbolje.

Samoosude što nije sve savršeno….

Samoosuda je i dalje bila tu, ali sada u podnošljivoj količini da mogu da sagledam bar deo obrazaca i ponašanja koji su mi služili da pobegnem o baš te samoosude.

Tada je počelo jedan novi period, ovde numerisan kao faza 6.

Faza 6: Otpuštanje

Da dopustim da stvari odu od mene. Da prestanem nešto da radim. Da prestanem da bežim. Za mene je bila praćena jednom dozom tuge, nostalgije i straha. Znala sam da sve što originalno nije za mene, koliko god da se ja trudila, da će otići od mene. Čak i ono što sam u tom trenutku volela. Čak i ono što sam ja stvorila. Čak i za stvari koje su lepe u tom trenutku. Za stvari kojih sam se držala i kroz koje sam se definisala. Tadašnji partner, posao, treninzi, ma sve u šta se ulaže energija, na šta se hukće. I jednostavno, stvari su počele da se dovršavaju i odlaze jedna po jedna.

I gde sam došla tako.

U prazninu gde bi drugo.

Kada sam prestala da sebe definišem kao

Doktorantkinju.

Mentorku.

Trenera.

Prijateljicu.

Partnerku.

Devojku.

Ortaka.

Saborca.

(Ne)zaposlenu ženu.

Ženu zmaja.

Kada su svi ti pojmovi u mom životu kroz koje sam definisala sebe – ko sam, kako treba da delujem i ponašam se, šta moram da ispunim – stigli u svoje paradokse i počeli da postoje istovremeno sa tim paradoksima, tada, došao je i odjek besmisla. I po prvi put da od njega nisam pobegla zamajavajući se nekom aktivnošću već spoznajom vrednosti u sebi, u drugima, u iskustvima… Baš taj paradoks postojanja, življenje oba istovrmeno i nijednog, kroz njega sam došla u to stanje bez definisanja, potreba, moranja, razmišljanja, ciljeva, obaveza. A to je:

Faza 7: Kreacija iz praznine

Stanje tišine i posmatranja.

Kada se sve sleglo, došla sam do toga da posmatram sebe, šta radim i zašto bez osude, uz prihvatanje i sebe i drugh i nerviranja i euforije i svega. I mogućnosti da izaberem nešto drugo, da instant promenim, dopustim, otpustim i vidim drugi ugao sa više saosećanja. Samim tim i da usmerim fokus na kreiranje umesto na vrtenje u krug u nekim od obrzaca koji nas odvlače od te suštine.

Da li je to ono ultimativno i finalno prosvetljenje nakon koga ljudi postanu zen mudraci koje niko i ništa ne može iznervirati i koji su uvek flegme?

Ne.

Apsolutno ne.

Posle ove tačke, sve što sam gore opisala i što sam proživljavala godinama i mesecima sada se “okreće” mnogo brže, rešava lakše i dožvljava manje dramatično.

U međuvremenu mi je naletelo da konačno pročitam i knjigu “Žene koje trče sa vukovima” kroz koju sam prepoznala gomilu obrazaca kroz koje sam sama prolazila, a koji se svi tiču načina na koji od ranog detinjstva gubimo integritet, kreativnost, originalnost i ostalo…

U međuvremenu, blog tosamja.rs prerastao je u Udruženje za lični i kreativni razvoj “To sam ja.” To je nov period za različite sadržaje koje Ana osmišljava i realizuje na osnovu svog bogatog i u dobrom delu internacionalnog iskustva i edukacija. Sajt je dobio drugu boju, način i ton obraćanja i na kraju krajeva novu namenu i otišao dalje, svojim tokom u svoje novo doba.

U međuvremenu, ja sam isto tako otišla nekim svojim putem, smatrajući da ovo nije trenutak za mene u kome bih se posvetila edukaciji i napustila profesionalnu karijeru. Krenula sam u izazove novog posla u softveru, sada u malo drugačijoj ulozi. Sećate se da sam u fazi 6 spomenula da će sve što nije za mene otići iz mog života. Tada sam znala, osećala i unapred tugovala (mada nisam znala zašto i kako) da će moje pisanje i filozofiranje kakvo je bilo do sada, otići i prestati kada mu bude vreme.

I vreme je došlo.

Ovo je moj poslednji to-sam-ja tekst.

Živi i zdravi bili,
Milana

Meditativne večeri

oktobar 9 @ 19:00 – 20:30

Članarina 2000 din

Meditativne večeri su namenjene svima onima koji žele da u opuštenoj atmosferi nađu vremena za sebe, da se kroz meditaciju opuste i ponovo povežu sa sobom. Za sve one koji žele da steknu duhovnu praksu redovnog meditiranja i one koji žele da se povežu sa ljudima sličnih interesovanja.

Teme meditacija se razlikuju iz nedelje u nedelju. One nas opuštaju, povezuju sa dubljim aspektima sebe, sa unutrašnjom mudrošću, relaksiraju nas i obnavljaju, pune energijom i pomažu nam u oslobađanju od stresa.

Okupljamo se jednom nedeljno. Trajanje je 1,5h.

Raspored za oktobar:

9.10. od 19h-20:30h, Novi Beograd

16.10. od 19h-20:30h, Novi Beograd

23.10. od 19h-20:30h, Novi Beograd

30.10. od 19h-20:30h, Novi Beograd

U grupi utorkom imamo još maksimalno 5 slobodnih mesta.

Mesečna članarina (4 susreta od po 1.5h) je 2000 dinara.

Meditacije vodi sertifikovani Theta Healing praktičar, Reiki majstor III niova i PEAT procesor i trener Ana Simić.

Za rezervaciju mesta pišite na ana@tosamja.rs

Theta radionice

oktobar 20 @ 12:00 – 16:00

Članarina: 2000 din

Theta radionice su namenjene svima koji žele da u grupi, kroz sistem Theta Healing tehnike bolje upoznaju sebe i svoju okolinu. Namenjene su Theta praktičarima, kao i onima koje zanima da upoznaju ovu tehniku i da koristeći njene alate prođu kroz različite teme vezane za duhovni razvoj. Održavaju se jednom mesečno, subotom u trajanju od 4h i članarina za učešće na svakoj pojedinačno je 2000 dinara. Radionice vodi Theta Healing praktičar Ana Simić.

Teme narednih Theta radionica su:

  • Igra Božanskog deteta- Povezivanje sa iskrom radosti, lakoće i lepote u sebi, povezivanje sa autentičnom energijom u drugima, spoznaja kreativnosti kroz rad u grupi
  • Kreacija i stvaranje-Povezivanje sa Izvornom energijom stvaranja, sa stvaralačkom energijom u nama, stvaranje iz čiste namere, povezivanje sa kvalitetima u sebi i drugima
  • Otpuštanje vezanosti i zaveta- Razrešavanje karmičkih i porodičnih veza i vezanosti, otpuštanje tereta predaka i kolektivne svesti
  • Izvan granica tame- Aktivacija astralnog tela, isceljenje eteričnih nivoa, integracija sa duhovnom esencijom u nama, povezivanje sa Višim Ja
  • Isceljenje elementima prirode- Povezivanje sa energijom planete Zemlje, povezivanje sa elementima prirode, uzemljenje i bivanje u telu
  • Povezivanje sa Duhovnim vodičima- Komunikacija i povezivanje sa svešću izvan nas, povezivanje sa kolektivnim svestima pete ravni postojanja (duhovnim vodičima, anđelima, bićima drugih dimenzija postojanja)
  • Radionica oproštaja- Isceljenje prošlosti i prihvatanje sebe i drugih, otpuštanje svog tereta koji nas sprečava da idemo napred
  • Kreativna radionica-kreiranje ličnih amajlija-korićenjem namere i različitih materijala stvaramo lične predmete od vrednosti

Za prijavu i dodatne informacije možete me kontaktirati na: ana@tosamja.rs

 

Seminar Dubokog PEAT-a

oktobar 26 @ 18:00 – oktobar 28 @ 18:00

Kotizacija 15 000 din

Duboki PEAT je tehnika ličnog i duhovnog razvoja i kruna je rada Živorada Mihalovića Slavinskog. Uz pomoć ove metode moguće je osloboditi se opterećujućih misli i emocija vezanih za razne situacije u svom životu koje želite da promenite. Na ovom seminaru naučićete:

Solo procese Dubokog PEAT-a

Kako da radite procese Dubokog PEAT-a sa drugima

DP2 metod

Univerzalni proces

Proćićete kroz integraciju velikog broja polariteta u toku praktičnog dela seminara

Integrisaćete lične kodove

Seminar traje 3 dana, po sledećem rasporedu:

26.10 od 18-20h

27.10. od 12-18h

28.10. od 12-18h

Zbog kvaliteta rada broj slobodnih mesta u grupi: 4

Kotizacija za seminar je 15 000 dinara, za rezervaciju mesta potrebno je uplatiti 3000 dinara  na račun Udruženja.

Rezervacija mesta do popune, a najkasnije do 22.10.2018.

Mesto održavanja Novi Beograd

Seminar vodi sertifikovani trener Dubokog PEAT-a Ana Simić

Za dodatne informacije i prijavu možete me kontaktirati na ana@tosamja.rs

U toku meseca novembra organizovaćemo PEAT vežbaonice gde ćete moći da vežbate i u potpunosti ovladate tehnikom, upoznate ljude sličnih interesovanja i radite na temama koje su za vas značajne u vašem ličnom i duhovnom razvoju.

Više o Dubokom PEAT-u možete videti ovde

Ogledam se u ogledalu. Ko je to ko me iz ogledala posmatra? Kakva to snaga iz njega izlazi? Koliko ljubavi taj lik u sebi nosi? Koliko prezira, straha, teskobe? Istim tim očima posmatram sve oko sebe. Vidim svet i svoj odraz u njemu. Vidim svoju snagu i slabost kako se u njemu prelamaju. Koga još krivim za svoju sudbinu, za svoje izbore? Boga, roditelje, prijatelje,muškarce? Kada ću odrasti? Kada ću spoznati sopstvenu moć i preuzeti odgovornost za svoje izbore? Kada ću izabrati da stvaram kroz lepotu? Da se povezujem kroz lakoću? Lako je biti žrtva. Uvek je lakše kriviti druge. Mada je možda i teže. Teže je živeti tako, prepuštajući moć drugima da kroje naše misli, emocije i reakcije. I dokle tako? Do neke nove drame, do nekog novog konflikta?

Sada preuzimam odgovornost za sebe

I opraštam sebi

Za sve drame, sukobe i nejasne misli

Za sav bes i prezir kojim sam obasula druge

Za svu aroganciju, uobraženost i nadmenost

Za sve snishodljive poglede i ironične reakcije

Za osudu, cinične komentare i nepoštovanje drugih

Za bol, tugu i patnju koje sam izabrala da kroz njih učim

Za tugu, bol i patnju drugih koje sam preuzela na sebe

oduzimajući im time volju izbora i slobodu učenja.

Opraštam sebi za sve neuspehe, padove i ekstremne reakcije

nesavršenosti i ograničenosti koje vidim svaki put kada pogledam u ogledalo.

Sada biram da prihvatim sebe. Biram da budem cela. Da prihvatim sve što jesam, što sam bila i što sam u međuvremenu postala. Da prihvatim i ono što bih najradije promenila. Volim svoju nesavršenost. Volim svoju snagu i svoje slabosti. Izlazim iz polarnosti postojanja. Otpuštam sve polarnosti u sebi. Sve ekstreme i sve sukobe. Povezujem se univerzalnim poljem harmonije u sebi. Sa lakoćom postojanja u svemu postojećem. Dosta je bilo patnje. Dosta je bilo bola. Kroz svoju snagu ljubavi stvaram u skladu sa univerzalnim principima slobode i poštovanja. Poštujući druge poštujem sebe. Znam da je to moguće. I da to stvaram upravo sada.

Autor: Ana S.

I godinama ranije su me kolege zadirkivale i čačkale na ovu temu. Da se tako ponašam, da tako zračim u okolinu. Međutim, ovaj poslednji put me je posebno pogodilo.

Verujem da nam se sve stvari dešavaju sa razlogom. A sve ono što nas pomeri, naše su teme i lekcije koje treba da naučimo. Zato sam rešila da posebno obratim pažnju i vidim šta se to u meni krije tu ispod.

Zašto me je to pogodilo? Već neko vreme (koje se meri u godinama) radim na tome da se tako ne ponašam. I dalje nisam uspela (očigledno). Huh, dakle ima još da se radi. Ali nije fazon samo u tome. Još malo stanem tu i shvatim: bitnija stvar je što meni zaista ne bi palo na pamet da tražim pomoć. Jer nisam vaspitana da tražim pomoć za  nešto što procenjujem da mogu sama? Tek ako utvrdim da sigurno to ne mogu da uradim sama tražiću pomoć.

A zašto? Kada jednostavno mogu neke stvari lakše uraditi uz nečiju pomoć?

E tu sam naletela na neka svoja uverenja. I verujem da nisam jedina koja je tako vaspitana. Zašto ne tražim pomoć? Da mi ne bi bila dodeljena etiketa da se pravim blesava, nevešta, da se prenemažem, da sam opasnica. Da mi ne bi bila dodeljena etiketa da sam nesposobna, dosadna, bezvredna, lenja, glupa. Da ne bi tražnjem pomoći moj ceo rad i biće bilo obezvređeno. To je tako usađivano i potvrđivano za mene od malih nogu, pa i dan danas, nalećem na ovakve stavove.

I šta je rezultat ovakvih uverenja? Jedino što može biti – STRAH. A od straha svako želi da pobegne. Taj strah i njemu srodni strahovi razvili su i u meni ojačali tu moju jaku, mušku stranu. Koja ume da se brani, koja ume da napada, koja drži gard i distancu. Koja štiti, ali i koja udaljava.

Bez te zaštite, teško mi pada osećaj izloženostiI, osećaj neakcije, odmah je tu strah da ću biti ismejana i ponižena, povređena ako spustim gard… ako pokažem svoju ranjivost, nežnost svoje ženske prirode… Ako zatražim pomoć…

A to je nešto što želim da naučim – da je moguće da budem sigurna, bezbedna i zaštićena iako sam žensko, iako ne mogu sve sama da uradim, iako ne mogu sve da uradim, sve da postignem, sve da budem. Da je to sve u redu i dozvoljeno. To je ta bukvalna logika naše podsvesti, ali i utvrđeni načini ponašanja iz kolektivne prošlosti i iz naše okoline, porodice i predaka.

To je ono što sada želim da naučim:
Da ne moram da se branim.
Da ne moram da držim gard.
Da ne moram da budem jaka.
Da ne moram da budem najjača.

I za to mi jeste potrebna i podrška i pomoć – jer sama ne znam kako.
Da se prepustim.
Da imam poverenja.
Da ne moram da vodim.
Da mogu da pratim.

Da pronađem svoj balans

Jer jednostavno, došlo je neko drugo vreme.

Autorka: Milana M.

Neko vreme nas nije bilo da pišemo, a razlog je jer smo vam spremili nešto za uživo – Vikend rada na sebi! Od 13.07. do 15.07. u prelepoj prirodi Zapadne Srbije moćićete da se posvatite sebi – fizički, duhovno emotivno i mentalno! Evo i koja je priča:

A da vikend provedeš planirajući, praveći svoju viziju i to još uz podršku?

Razmišljala sam, obuka za fitness instruktorku trajala je jedan vikend. Taj ceo vikend samo je ta jedna stvar bila u fokusu i ništa drugo. Ni poslovno, ni lično i iako sam se fizički veoma umorila, osećala sam se potpuno rasterećeno. Resetovano.  Sličan osećaj davale su mi i konferencije/seminari – kao da se na kratko izmestim iz svog života i vidim sve iz nekog drugog ugla.

Fotografija: discoverserbia.rs

U nekom trenutku, došlo mi je na pamet da bi bilo sjajno kada bih na ceo vikend mogla da se izmestim i posvetim samo da bacim pogled unazad, presaberem se, ozbiljno se posvetim svojoj ličnoj organizaciji, smeru kretanja – bukvalno se dogovorim sama sa sobom. I to bez prekidanja i samo-prekidanja da moram da počistim, dovršim još neki posao, vidim se sa ovim/onim, baš tad odem da treniram/jedem/kuvam itd.

Važno je raditi sa ljudima od poverenja

Podelila sam to sa Anom, naravno, i osećajući šta bi to baš bilo dobro rodila se i razvila ideja Vikenda rada na sebi. Odmah se i samo kazalo da uključimo još jednu damu, koja je posvećena radu na sebi, da sa njom podelimo priču i dobijemo utisak. – Anicu iz turističke orgnaizcije Discover Serbia.

Zajedničkim radom i pažljivim osmišljavanjem sadržaja, za sve one koji žele da se u potpunom miru i tišini, izolovani od buke i ubrzanog tempa života posvete sebi i svom unutrašnjem biću, kreirali smo posebno putovanje: radionice intuitivnih rešenja i organizacije vremena, vežbe buđenja/razgibavanja, vođene šetnje i meditacije i naravno prelepa priroda Zapadne Srbije. Radionice i vežbe smo kreirale Ana i ja, dok je turistički aranžman i obilazak bio u rukama Anice i Vlade iz Discover Serbia

Vikenda rada na sebi planiran je za 13-15.07.2018, cena je 109 eura. Prijavu možete izvršiti preko mejla serbiadiscover@gmail.com, a za više informacija pozovite na 064/6143665. Do sledećeg čitanja!

Vikend rada na sebi 13.-15.07. 109 eura,
Zapadna Srbija

PRVI DAN – DOLAZAK I OBILAZAK ANDRIĆGRADA
  • Polazak iz Beograda u kasnim popodnevnim satima
  • Usputni obilazak Andrićgrada
  • Dolazak u Rudo, smeštaj u hotel “Komsar”, noćenje
DRUGI DAN – BICIKLISTIČKA TURA I ŠETNJA U PRIRODI SA ZADATOM LIČNOM TEMOM
  • Vežbe buđenja i relaksacija-meditacija
  • Doručak u hotelu
  • Stručne radionice
    • Grupa 1: Intuitivna rešenja
    • Grupa 2: Radionica organizacije vremena
  • Lagana biciklistička tura (u lokalu)
  • Ručak u prirodi
  • Šetnja u prirodi sa zadatom ličnom temom (u lokalu)
  • Večera u hotelu Komsar
  • Slobodno vreme
  • Slobodan ples
TREĆI DAN – SOPOTNICA
  • Vežbe buđenja i relaksacija-meditacija
  • Doručak u hotelu
  • Stručne radionice
    • Grupa 1: Radionica organizacije vremena
    • Grupa 2: Intuitivna rešenja
  • Razduživanje soba i polazak ka Sopotnici
  • Ručak sa etno specijalitetima u nekom od lokalnih domaćinstava
  • Šetnja u prirodi sa zadatom ličnom temom
  • Polazak za Beograd; dolazak u kasnim večernjim časovima

Detaljan opis putovanja i program.

Autorka:
Milana M.

 

Verujem da se svakome makar jednom u životu desilo da je imao osećaj da se našao u praznini- da je sve stalo, da dalje ovako ne može, da je udario u zid. I da se mnogi zapitaju- zašto baš ja, da li se ovo samo meni dešava, čime li sam samo ovo zaslužio? Praznina nije mesto koje je predodređeno za one loše sreće ili one koji su nešto loše uradili.To nije kazna, nije ni nešto što se samo vama dešava, a pogotovo ne znači da ćete tu doveka ostati. Prazninu možemo iskusiti na različite načine-kao mesto gde se sve završava ili kao mesto odakle sve počinje.  Pa šta tad? Kako i kuda dalje?

Kada drama kreira još veću dramu

Praznina je mesto koje ljudi generalno nerado posećuju. Najčešće igrom slučaja budu “prisiljeni” da se u njoj nađu. Za onoga ko je tu prvi put iskustvo može biti zastrašujuće. Mnogi osećaj praznine, pogotovo ako su identifikovani sa programskom realnošću i verovanjima ega proživljavaju kao osećaj ništavila, to je ono što može trigerovati najdublje strahove ega od nestanka kao i osećaj bespomoćnosti i očajanja.  Um često ovo doživljava kao stanje mentalne zbunjenosti i izgubljenosti a na fizičkom nivou može biti praćeno i fizičkim umorom naizgled bez jasnog razloga, uznemirenošću ili povratkom nekih starih navika za koje smo mislili da smo ih otpustili. Ovo često dovodi racio u stanje uzbune koje on rešava na svoj način- pokušajem da pronađemo rešenje, planom akcije, neumornim razmišljanjem. To energetski još više iscrpljuje sistem a mi se vrtimo u krugu sopstvenih misli zbog čega se osećamo sve više i više isfrustrirano, bespomoćno i osujećeno.

Šta možemo uraditi u tom trenutku?

Ono što je najbolje u tom momentu da uradite, je ono što je često i najteže-stanite. Prestanite čak i da pokšavate da nađete rešenje, jer sve što tada kreirate nastaje iz očaja, a time stvarate nove razloge za još više očaja. Udahnite duboko i uradite sve što je u vašoj moći da umirite um i otpustite višak misli. Prošetajte, meditirajte, uradite bilo šta što će vam pomoći da se vratite u stanje ravnoteže. Racio u tom momentu i u tom energetskom stanju ne može naći najbolje moguće rešenje jer od sopstvene drame ne vidi dovoljno široko. To je pravi trenutak da preispitate svoje emocije i šta je to što one izazivaju u vama. Neverovatni dragulji ličnog razvoja mogu nastati kao rezultat procesa pokrenutih iz stanja praznine. Ovo je pravi trenutak da se otpuste programi  kontrole i da se pronađe ponovo autentična povezanost sa sobom i svojom intuicijom i da se onda krene dalje, sa novom snagom i sa širom slikom  horizonta koji se “odjednom” pred nama otvorio, kao sa novom energijom za koju nismo ni znali da posedujemo.

Zašto se uopšte nalazimo u praznini?

Bivanje u praznini je vrlo prirodna tačka u razvoju svesnosti jednog bića. Iluzija je da se u nju nećemo vraćati ako radimo na sebi. Naprotiv, što više radimo na sebi sve češće ćemo u njoj biti ali ćemo se u njoj sve kraće zadržavati i pravićemo sve manje drame kada se u njoj nađemo. To je jednostavno tačka koja nam govori da je jedan deo našeg puta završen i da smo svoje zastarele emotivne i mentalne obrasce “prerasli”. Ne da su oni bili pogrešni, već da nam više ne služe i da smo spremni da krenemo dalje otpuštajući sav onaj teret koji nam više ne služi. To je poziv za buđenje i novi početak. Sa energetskog stanovišta to je tačka povratka u veliku prazninu tj.tačku sveopšteg potencijala. To je zapravo neverovatno moćno mesto jer našem energetskom sistemu omogućava reset, energetsku obnovu i oporavak. Ovo je često praćeno ODSUSTVOM spoljašnje akcije i ako dozvolimo intuiciji da nas vodi, doći ćemo tačno do onoga što nam je u tom trenutku potrebno, bilo da su to ljudi koji nam mogu olakšati proces, knjige, tehnike. Neko će tu ostati duže neko kraće. Paradoks je da što više želimo da pobegnemo, sve duže u njemu ostajemo. Što se više prepustimo i dozvolimo našem autentičnom sebstvu da preuzme “volan”, sve se brže kockice slažu na potpuno neočekivane načine, mi dobijamo nove uvide i odjednom znamo šta nam valja činiti. Ovladavajući spoznajom energetskih tokova, spoznajemo neverovatnu moć koje ovo stanje donosi i osvešćujemo da ni iz čega, iz velike praznine sve nastaje. Tada u to stanje možemo ući svesno kada god nam je potreban oporavak, energetsko punjenje, novi uvidi, jasnoća ili novi putevi. Spoznajemo da je to praznina koja je i u nama i da ne treba nigde da idemo da bismo se sa njom povezali a da ona istovremeno gradi punoću svega što jesmo. Tada više nije potrebno da kreiramo haos i dramu u svom životu da bi nas oni tamo odveli. To je trenutak kada možemo početi po želji da kreiramo, a energiju praznine koristimo kao energetski potencijal za sve što želimo da stvorimo. Kako ćemo je upotrebiti i u koju svrhu zavisi samo od nas, kao i sve posledice koje iz naše kreacije poristeknu. Sve što kreiramo je izraz nas samih, a sve što nam se vrati je posledica toga u svetu refleksija. Sve je to, inako na kraju krajeva jedno.

Drugi tekstovi iz serijala: Iz ugla jedne Duše

Nepoželjne emocije i šta sa njima

Razgovor za posao iz ugla jedne Duše

 

 

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Preterana samokritičnost i sposobnost da uvidimo svoje nekorisne obrasce ponašanja i učinjene greške nikako nisu iste stvari! Samokritičnost je osobina kojom sami sebe iscrpljujemo, maltretiramo, bukvalno uništavamo. Druga osobina nam pomaže da jasno sagledamo sebe. Nakon teksta o ličnoj vrednosti, samokritičnost je spontano došla kao sledeća tema.

Kakav je osećaj preterane samokritičnosti?

“Nije trebalo to da kažeš/uradiš,”
“Trebalo je bolje to da spremiš,”
“Trebalo je da znaš,”
“Kako je moguće da (ponovo) nisi predvidela?!,”
“Nije trebalo da počneš da radiš u maloj firmi, to si samo uradila iz straha da nećeš naći bolje! Uvek ti je falilo samopouzdanja!”
“Kako je moguće da si TI TO URADILA?! Pa ti nisi normalna”
Ovo su samo neke od rečenica koje su mi dolazile kao misli – izgovorene mojim ličnim glasom, punim besa, ogorčenja i razočaranosti prema sebi. Što sam se ja više menjala kao ličnost, to je ovaj glas postajao sve glasniji i agresivniji, ne verujući da osoba koja postajem prestaje da poštuje neke od svojih starih načela. Da ne govorim koliko se to pojačavalo kada se pojavi neko u mojoj okolini sa sličnim, kritičkim uglom gledanja prema meni. Pre jedno godinu ipo dana stiglo je do tačke da više ne mogu da podnesem sama sebe – taj nivo preispitivanja svega, sumnje u svaku moguću odluku, sumnje u sve što radim i kritiku za sve što nije urađeno sasvim sasvim savršeno. Osećala sam se potpuno iscrpljeno tim preispitivanjima. “Ostavi me na miru” je jedino što sam želela i da pobegnem od sebe same – te brutalne analitičnosti koja sve vidi i ne daje odgovore.

Šta je bila prelomna tačka?

Tada, bila sam zaljubljena, nadala sam se da će nešto od cele te priče biti. Iako je deo mene znao da neće. Iako je deo mene znao da ne treba. Iako deo mene to nije ni želeo. I onda (sasvim slučajno, naravno) naletela na sliku njega sa novom devojkom. Klasična priča.

To je okinulo lavinu bola, povređenosti, razočarenja, ali i samokritičnosti: “koja si ti budala,” “kada ćeš već jednom naučiti,” “šta si bre očekivala, znala si da mu nije stalo,” “opet si lagala sebe,” itd. Onako kad mi već nije dobro da sama sebi dolijem ulje na vatru. Pokušala sam da trčim, da se izduvam bar malo (jedina stvar koja mi pomaže kada ne znam šta više da radim sa suvišnim mislima i emocijama), međutim samo sam ostala na nekim stepenicama pored auto-puta da plačem i dalje razmišljam.

Kao da vučeš sidro

Osećala sam jak bol i toga što sam videla i svojih misli. Međutim, pojavilo se još nešto – svest da je taj obrazac samookrivljivanja još jedna od tih stvari koje “opet sebi radim.” I došla mi je misao “Šta imaš od toga da sebe maltretiraš što nešto nisi bolje znala/umela, što nisi shvatila? Da si znala i umela ti bi to već uradila tako! Svako ko napreduje uvek je bolji nego što je bio juče! Znaš da želiš da napreduješ i naravno da ćeš biti pametnija i videti koliko manje svesti si imala ranije! Maltretiranje sebe zbog toga je glupo i nelogično. Kao da ideš napred, a za sobom vučeš sidro!” Upravo ovaj tok misli, za mene je doneo preokret i promenu – kao da je samokritičnost preuzela da kritikuje samu sebe i da samu sebe i poništi.

Šta sam pre toga ZNALA, ali nisam uspela da primenim

Tekst Jelene Pantić o Sindromu varalice, podstakao me je da uopšte obratim pažnju na to moje preveliko analiziranje zaista nije korisna stvar. Preporuka zapisivanja dostignuća, slično kao i knjiga dnevnih postignuća sa Manifestinga, za mene nije imala dugoročan efekat – u momentu pisanja se osećam bolje i stabilizujem se, ali OBRAZAC je i dalje bio prisutan i usko skopčan sa nekim drugim obrascima moje tadašnje ličnosti: nesposobnost da tražim tačno ono i sve ono što želim, strah da ne mogu da dobijem ono što želim, strah od sopstvene nesavršenosti i odbijanje da sagledam sebe realno.

Preterana samokritičnost VS sposobnost da realno sagledamo sebe

Ovo je vrlo važna stvar za spomenuti za sve one koji su preterano samokritični! Zašto? Zato što mi MISLIMO da je ta samokritičnost realno sagledavanje sebe! NIJE! NIKAKO! Ključna razlika je kakav je osećaj realno sagledati sebe – tada čak i kada vidimo greške, ne dajemo im veći značaj u odnosu na ostatak kreacije! Mi tada vidimo i ono dobro što smo uradili i njegov značaj, za greške preuzimamo odgovornost, sagledavamo ih zajedno sa njihovim uzrocima i posledicama. Uz ovaj proces ne ide bol, ne ide osećaj samomaltretiranja, ne ide pritisak, ne ide osećaj pogrešnosti i krivice. Mi smo jednostavno sposobni da sagledamo celu sliku. Greškom se bavimo samo ako je deo nekog našeg šireg obrasca – upotrebljavamo je kao trag da još više porastemo.

Zašto smo preterano samokritični?

Kada sam ovoliko ocrnila samokritičnost, pomisli čovek “ko bi se normalan ovako ponašao prema sebi?” E zato je važno da vidimo još jednu stvar – čemu nam je ta samokritičnost služila u prošlosti. Da, da, imali smo mi veeelike benefite od toga, da nismo, ne bi je držali. U mom konkretnom slučaju, lov na sopstvene greške je bio način na koji sam ja učila i rasla i u školi i kao ličnost. Vidim da nešto ne valja ili da nisam zadovoljna – nađem grešku – ispravim – idem dalje i tražim sledeću. Vremenom, fokus na sopstvene greške postane navika i ujedno i jedina stvar koju si sposoban da vidiš u životu – GREŠKA. Tako je i moj život postao jedno veliko traženje greške, a složićemo se da to nije zabavno. Naravno da ne spominjem uticaj roditelja i okoline koji ovakve obrasce ponašanja podržava: da se ne bi uobrazili slučajno, da nam ne bi zavideli, da ne ispadnemo samohvalisavci itd.

Kako se samokritičnost odražava na odnose sa drugima

Ah, pa stalno se nešto izvinjavamo, stalno smo u strahu da li smo nešto loše rekli/uradili pa samim tim nismo cool, često pitamo druge za mišljenje, a njihovo mišljenje slušamo selektivno – šta nam kažu da smo pogrešili dok dobre stvari obično ne čujemo, često sami sumiramo svoje greške pre nego što ih neko drugi uvidi. Huh, naporni smo zar ne? Još jedan razlog da sebe kritikujemo i tako zatvaramo začarani krug koji samo mi imamo moć da prekinemo.

Za kraj

Verujem i nadam se da će jedna ovakva priča doprineti otpuštanju obrasca samokritičnosti. “Voleti sebe” i “biti dobar prema sebi” su teško primenjive stvari u mom slučaju – kod misaonih obrazaca bukvalno mi je potrebno da sama sebe hakujem da bih uspela da prestanem sa njima. Paradoksalno, kada tako nešto uspem, onda stvarno i imam osećaj da više volim sebe.

Na kraju možda vas interesuje da pogledate i Danicinu priču o Nesigurnostima i kako se sa njima suočiti.
I još jedan tekst o samokriticizmu.

Autorka: Milana M.

Pre godinu dana pisala sam tekst o definisanju idealne veze – na koji način treba da se postavimo kada su u pitanju emotivni i partnerski odnosi. Sve što sam tada pisala i dalje podjednako stoji. To je bio dobar okvir za moj um da drastično smanji „šlajfovanje“ kada je u pitanju preispitivanje i analiziranje „zašto nešto nije uspelo,“  međutim, tek tada je došlo na red drastično pretresanje koncepata koji leže ispod – kroz iskustvo. U kontekstu mojih intenzivnih promena celokunpnog sistema verovanja, malo toga je suštinski samo za emotivne veze. Da počnemo.

Nekorisna uverenja

Pisala sam bezbroj puta o tome koliko su značajna podsvesna uverenja za percpeciju stvarnosti. Ovde ću izlistati ona koja sam osvestila, a direktno se reflektuju na partnerske odnose:
Doživljaj sopstvene (bez)vrednosti – o tome posebno
Uverenje: Moram da se dokažem da bih imala vrednost
Uverenje: Moram da budem najbolja da bih bila vredna
Uverenje: Moram da budem savršena da bih bila vredna
Uverenje: Moram da uradim/postignem sve da bih bila vredna
Uverenje: Nemam prava na grešku/izbor
Uverenje: Ja sam pogrešna
Obaveza: Moram sve suštinski da razumem
Uverenje: Moram da razumem druge
Uverenje: Nemoguće je da ja nekome budem prioritet i na prvom mestu
Uverenje: Ne mogu da budem/imam ono što želim
Uverenje: Biću ismejana ako izrazim svoje želje/potrebe
Zabrana: da vidim ono što stvarno želim
Zabrana: da imam potrebe
Obaveza: Da uzvratim onima koji biraju mene u bilo kom smislu
Samokritiku u smislu „kako je moguće da nisi to znala/predvidela“
Strah: od samoće – suštinski uverenje o nedovoljnosti
Uverenje: Mene niko neće voleti ako se autentično ponašam/izražavam (prema prijateljima ovo uverenje nije postojalo)
Uverenje: Nemoguće je biti sa partnerom sa kojim se možeš povezati intelektualno/emotivno/duhovno
Osećaj odbačenosti, slomljenosti, tuge, bola, patnje, razočaranosti

Suštinski ako pogledate gotovo sve stvari su generalne, u odnosu sa celim svetom, a ne samo u partnerskim odnosima. Tamo se samo najbrže vide, kroz zilion i jednu malu i veliku situaciju.

Uverenje o sopstvenoj (bez)vrednosti

Suštinski sva ostala uverenja su izvedena iz ovog. Za mene je to nemogućnost da sagledam sebe realno. U praksi mi je to donelo mnogo problematičnih odluka i izbora.

Vidiš samo ono što ti nedostaje

Pravim presek situacije, sagledavam ko sam i šta sam. Moj doživljaj je loš jer vidim samo ono što mi nedostaje, ono što NISAM uradila. Sve ono drugo, što jesam uradila – osećaj je „pa šta“ i svojevrsno množenje sa nulom. Jer „sramota je hvaliti se.“ Evo kako je to izgledalo u praksi:
„Bila sam vukovac i đak generacije u osnovnoj školi“ – „Naravno kada si po ceo dan sedela i učila“
„Osvajala sam nagrade na takmičenjima iz matematike, fizike i geografije“ – „Nikada nisi bila najbolja“
„Završila sam Matematičku gimnaziju kao vukovac“ – „Naravno kada si po ceo dan i noć sedela i učila“
„Predstavljala sam Srbiju na Olimpijadi iz Fizike“ – „To je bio srećan splet okolnosti da prođeš“
„Diplomirala sam u roku, na Elektrotehničkom fakultetu, sa prosekom 9.9“ – „Ne vrede ti ocene ništa,  vredi samo ono koliko znaš da uradiš u praksi“
„Govorim engleski, španski i nemački“ – „Ma hajde, engleski nikada nisi naučila da ispeglaš u potpunosti, koliko puta su ti ispravljali članove, samo se rasplinjavaš“
„Istrčala sam tri maratona i tri polumaratona“ – „I šta si time postigla? Nećeš ići na Olimpijadu. Polumaraton može svako da istrči“
Jel ti zvuči poznato? A ono što vidim da nisam uradila? E za to sam sebe „nagrađivala“ napadom panike
„Nemaš posao, sama si! Kada ćeš već jednom da završiš doktorat, vidi koliko se to rasteže! Već je odavno trebalo da bude gotovo! Mogla bi ponovo da se vratiš na posao, to što si prsla pre tri godine radeći osam sati radno vreme i doktorat ne mora da znači da je sada ista situacija. Pogledaj kako izgledaš! Od tebe dama nikad biti neće!… “ I tako samo potvrđujući osećaj bezvrednosti zbog svega toga što nisam, što nije i što ne znam. Pošto ono što jesam, znam i mogu „nije toliko bitno.“

Čuješ samo ono što nisi

Sa takvom pozicijom, svaki feedback, svaka situacija za tebe bude novi dokaz „onoga što nije“ praćeno tim lošim osećajem nedostatka, čak u nekim situacijama i povređenosti. Da li se nekome sviđa da se tako oseća? Naravno da ne! Šta onda radiš – kloniš se ljudi koji ti mogu dati takav feedback i ne želiš da vidiš – jer te to boli i povređuje. Jer ne vidiš svoju vrednost! Posledica je da si uvek nekako okrenut ljudima kojima ti pomažeš, od kojih ti možeš i znaš više i od kojih na taj način dobijaš potvrdu svoje vrednosti. Da li je ovo manipulacija? JESTE. Onda naravno da dođeš u situaciju da se osećaš usamljeno, napušteno, prepušteno i da nema ko da ti pomogne, jer godinama praviš takve izbore da su uvek preči neki drugi za koje je potrebno nešto uraditi. Onda ni ne ostane vremena da se baviš time da tražiš znanje, savete i pomoć. I tako u krug dok se ne destabilizuješ potpuno da nema drugog izbora nego da se baviš time što nije ok kod sebe.

Nadomešćuješ nedostatak dokazivanjem

Kao hrčak koji trči na traci. Samo jedno, drugo, treće, peto, nikada nije dosta, ništa nije dosta, uvek ima još nešto što treba dokazati, uraditi, što je više od onoga što je do sada urađeno. I ti vidiš da je mnogo toga što je urađeno u prošlosti rezultat potrebe da se dokažeš, osećaja obaveze, straha, a ne realne stvaralačke želje i inspiracije. I sa tim je još teže suočiti se jer tek onda, iz osećaja bezvrednosti doživljavaš negaciju sebe na jednom višem niovu. Za jedan analitički um ovo je najgora noćna mora. I ključni deo:

Kakve sve ovo ima veze sa ljubavi?

Jer sam do doživljaja sopstvene vrednosti došla u momentu raskida prethodne veze. U trenucima intenzivnog tugovanja par dana nakon raskida došla mi je sledeća misao:

„Znaš da ljudi dolaze u tvoj život na osnovu toga kako ti dožviljavaš sebe. Kada ćeš već jednom da počneš da sagledavaš realno i vrednuješ ono što JESI, ZNAŠ i MOŽEŠ, umesto da tuguješ za onim što nije, što nisi, što nemaš?“

U tom trenutku, kao da se nešto polomilo u mojoj svesti. Tada sam sa strane bezvrednosti prešla na stranu vrednosti i počela da sagledavam stvari iz tog ugla. Tada sam mogla da pustim i tu i sve prethodne veze i da se okrenem svojoj realnosti i šta je to što želim – bez potrebe da se dokazujem, bez straha da neću dobiti ono što želim i tražim, bez straha od samoće, bez osećaja nedovoljnosti, bez očajničke potrebe da pobegnem iz trenutne situacije. Tada po prvi put u životu nisam krivila ni sebe ni njega, niti sam pomislila da je nešto moglo/trebalo drugačije. Jednostavno, ta ljubav je imala svoje mesto, svoje vreme i svoju važnost za oboje.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Tek kada prođeš kroz strah, on može da nestane

Kroz tu vezu prošla sam kroz strah o autentičnom izražavanju – da je moguće i dozvoljeno da izrazim ono što zaista mislim i osećam, a da zbog toga ne budem odbačena ili ismejana. Isto tako i intelektualno i emotivno povezivanje, velika nežnost omogućili su mi da poverujem da je moguće, da je dozvoljeno, da imam pravo, da zaslužujem ljubav. Sve to je na jedan lep način promenilo moju percepciju veze i doživljaja mogućeg.

Naravno, kada se izgradi bliskost, uđe u dubinu, svako otvori svoju Pandorinu kutiju. Tako sam i ja naletela na novi set svojih uverenja – da biram ljude koji će podrazumevano imati nekog/nešto preče od mene, obavezu da razumem stvari, zabranu i nemogućnost da vidim i izrazim ono što stvarno želim, nemogućnost da vidim sebe. I to je i u sadašnjem trenutku, posle raskida, aktuelno za rešavanje.

Kako biraš ljude u svom životu?

Postojanje uverenja omogućava da određeni ljudi koji ti „ponude“ nadomešćenje za to što veruješ da nemaš/nisi/ne možeš dođu i ostanu u tvojoj stvarnosti. Bez da si u mogućnosti da ih sagledaš kao celinu ko su, šta su i ko si ti i šta si ti. Npr uverenje da moram da razumem sve u kombinaciji sa uverenjem o nemanju izbora, ostavljalo me je podložnom da tolerišem razne komplikovane i teške priče. Još gore, da budem deo takvih priča. Ono što je realnost je da ne da ne moram sve da razumem, nego da je svako odgovoran za svoj život, svoje izbore i svoje ponašanje. A ja preuzimam odgovornost zašto sam izabrala da to bude deo mog života.

Uverenja vezana za to da sam pogrešna i da nemam prava na grešku dovodila su me u situacije da stalno preispitujem isključivo svoje postupke i svoja tumačenja, a druge da ostavljam kao da su apsolutno ispravni i u redu. Veliko no-no! Ponovo lična odgovornost i lični integritet igra ovde ključnu ulogu.

I tako tek kada sam došla do ove tačke da mi je dosta svega, da pustim i uverenja i strahove i fiks ideje i gomilu misli kojima analiziram šta-gde-kako, koliko imam godina i šta je trebalo da uradim, došla sam do osećaja da samo ličnim izborima nastalim iz osećaj lične vrednosti, poptpunosti, integrisanosti, dovoljnosti, celovitosti mogu da rezultuju u kvalitetnu ljubavnu vezu, posao, ispunjen život.

Kad ti brat kaže

Ceo ovaj tekst je nastao pod utiskom mog razgovora sa bratom od pre neki dan. Uzeo je da me lepo izriba za moje izbore u prethodnom periodu, gotovo besan na mene da traćim svoje vreme, energiju, život. To je jedno od onih kvalitetnih ribanja, u pravu je, slažem se sa njim, i sama sam došla do sličnog. Međutim u celom razgovoru mi je bila jasna kao dan jedna jedina stvar: da on uopšte ne vidi koliko je taj osećaj bezvrednosti dominirao mojim životom i svime što sam radila i birala. I tu je glavna kvaka cele priče – ljudi koji imaju osećaj svoje vrednosti, ne mogu da razumeju šta sa tobom nije u redu. Zašto se tako ponašaš? Za njih je vrednost normalna kao vazduh koji dišu – ne primećuju da vrednuju sebe, jer su to oduvek i radili!

Svest o promeni je most

Zato oni i ne pišu ovakve tekstove! Zato ja pišem tekstove o promeni, a ne o tome kako se uči matematika! Ja ne mogu da objasnim kako se uči matematika jer nemam svest o tome kako sam naučila da učim matematiku – za mene je znati i učiti matematiku podrazumevana stvar! A ljudi koji su interisani, ispunjeni i u balansu i takvi su vaspitanjem – ne pišu tekstove o tome jer se za njih to PODRAZUMEVA, ne mogu da ti objasne kako se takav postaje. Ja kroz svoja iskustva imam i prenosim svest o promeni jer imam iskustvo kako je biti na obe strane. I to vidim kao izuzetnu vrednost svog pisanja i celog bloga, naročito kada je iskreno i autentično.

Zaključak

Šta god da sebi zapišeš na papir kao cilj ili želju idealne veze biće vođeno onime što ti suštinski jesi u tom trenutku zajedno sa svim tvojim uverenjima i onime što je tvoj doživljaj stvarnosti. Takvi ljudi će ti dolaziti u život, tako će se nameštati situacije i tako će se odvijati stvari. Jedino što možeš da uradiš je da napraviš svesne izbore – prođeš kroz strahove, pogledaš u ogledalo, okreneš se tome kakav život ZAISTA želiš da kreiraš za sebe i posvetiš se tome. I da ti izbori budu vođeni osećajem vrednosti svega što jeste postignuto, urađeno, stvoreno, naučeno, ostvareno u tvom životu. To iskustvo je za mene osećaj predivne kreativne i stvaralačke moći.

Autorka: Milana M.

 

Mnogo nas deli emocije na poželjne i nepoželjne, na pozitivne i negativne, kao što i inače imamo težnju da celokupnu realnost percipiramo kroz suprotnosti. Kao nastavak serijala tekstova: “ Iz ugla jedne Duše”, evo malo drugačije perspektive teme emocija, poželjnog i nepoželjnog, pozitivnog i negativnog. Tekst će biti predstavljen u vidu dijaloga između mene (A) i Duše (D) tj. svesti ili Višeg Ja.

D: Prvo bih želela da pozdravim tebe i sve naše čitaoce i da se zahvalim za to što nam je data prilika da sa vama podelimo naše viđenje nekih zanimljivih i svakako značajnih tema. Prvo zašto kažem mi? Zato što mi sebe vidimo kao celinu, kao polje Svesti. To ne znači da nemamo individualne identitete i da sami po sebi nismo celoviti. To znači da mi imamo svoje karakteristike i specifičnosti, ali da smo u stanju kokreacije sa svime i svima sa kojima je naša vibracija usklađena, sa svima koji dele našu viziju i onda se ta zajenička vizija pretvara u čistu kreaciju i stvaranje.  Mi naše jedinstvenosti i razlike vidimo kao bogatstvo, kao izobilje mogućnosti i potencijala. Vidimo sebe kao delove celovite same po sebi, ali istovremeno vidimo i kako se i svi mi savršeno uklapamo u prelepu tapiseriju celokupnosti. Vidimo svakog od nas kao jedinstvenog, savršenog i celovitog baš takvog kakav jeste, kao što vidimo i vas kao prelepa moćna i kreativna Bića, koliko god nekada vama bilo teško da prihvatite tu istinu o sebi.

A: Gde se u tu sliku celokupnosti uklapaju naše emocije? Šta su emocije iz vaše perspektive i kako one utiču na naše iskustvo realnosti?

D: Prvo je potrebno da naglasimo da ste vi kreativna Bića i da se u vama nalazi svest svega što je postojalo i svega što će ikada postojati. Vi ste mnogo više od vašeg uma i vaših emocija. Oni su samo ekspresija i kao i fizičko telo vam omogućavaju navigaciju kroz fizičke realnosti. Emocionalno telo je samo jedno od mnogih tela koje imate i omogućava vam da osetite realnost u kojoj živite, da osetite i odreagujete na situacije ili okolnosti. One vam mogu pomoći da isprocesuirate iskustvo boravka u fizičkoj realnosti kao i  da vas upozore kada je vaš mentalni ili fizički izraz ugrožen. One su u svojoj osnovi vrlo korisne i poželjne. Ljudima omogućavaju da se uz pomoć njih povezuju i razmenjuju energiju, često se koriste kao energetsko gorivo i vrlo su moćne kada rade u skladu sa zakonom privlačenja tj. ono što možemo da osetimo možemo i da privučemo. To je čist energetski potencijal. Kao sve ostalo, i emocionalna energija može imati različite vibracije i samim tim na različite načine može oblikovati realnost koju proživljavate.

A: Da li to znači da su niskovibratorne emocije nepoželjne i da ih treba izbegavati?

D: Koliko god delovalo paradoksalno,  odgovor je apsolutno i definitivno ne. Emocije se svesno ne mogu ukloniti! Jedino što se svesnom odlukom može uraditi je potiskivanje emocija i odlaganje njihovog ispoljavanja! Energija se ne može uništiti, ona može samo promeniti svoj oblik i ostati u energetskim centrima, ćelijama, u energetskom polju i ispoljiti se kroz poremećaje na fizičkom nivou, kroz nestabilne odnose, konflikte i sukobe koji čak ne moraju imati veze sa prvobitnim problemom ali imaju istu vibraciju neispoljene emocije (umesto svađe sa  šefom na poslu, desi se svađa sa roditeljem par dana kasnije) ili će se kreirati situacije koje će izazvati da se energetski naboj isprazni (pokvarila se kola). Ne kreira se samo svesnim umom! Kreirate SVIME što jeste: Kreirate svojom svesnošću – čak i kada je niste svesni (smeh) ali i svim podsvesnim programima, svim zakopanim i potisnutim emocijama, svim arhetipskim i nesvesnim obrascima i svim ostalim distorzijama koje iz bilo kog razloga postoje u vašim energetskim poljima. Kada ovo stavimo u kontekst emocija, od potiskivanja i kontrole emocija mnogo je korisnije dozvoliti svojim emocijama da se ispolje na BEZBEDAN način po sebe i druge i dati im tačku izlaza iz energetskog polja, pre nego što se one nakupe do te mere da postanu po svojoj prirodi destruktivne. Voda je i kišica i poplava, samo je pitanje kako se manifestuje. Što  se emotivnoj energiji više dozvoli da prirodno teče kroz energetski sistem, to će iskustvo biti prijatnije i bliže originalnoj svrsi i nameni.

A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?

D: Prestanite da pokušavate da umom regulišete emocije, to je već dovelo do velikog disbalansa izeđu mentalne i emocionalne energije kod mnogih. Dozvolite sebi da osećate, sedite svakodnevno, makar na kratko i osećajte bez potrebe da interpretirate svoje emocije, jednostavno ih proživite. Ako osetite veliku količinu nagomilanih i destruktivnih emocija, osetite ih bez osude. Nađite način da ih otpustite na BEZBEDAN način po sebe i druge. Možete ih izbaciti iz sebe kroz plač (ne postoji slučajno kao mehanizam za pročišćenje energetskog sistema), koliko god da je programiranja urađeno na temu zabrana na plakanje od strane roditelja, tipa nemoj da plačeš, čućete ovaj ili onaj, dečaci ne plaču i tome slično, i dalje je fantastičan način za otpuštanje viška emocionalne napetosti. Sva programiranja na neispoljavanje emocija od strane autoriteta, roditelja i drugih faktora koji su kreirali sliku sveta koju doživljavate, nastali su iz njihovog sopstvenog straha od sopstvenih emocija kada ste im bili “ogledalo” u kome su gledali svoj neintegrisani emotivni naboj! (pauza) Bitno je naglasiti takođe i to da je svako odgovoran za svoje emocije. Drugi mogu biti trigeri za njih, ali je uzrok, kao i u svemu uvek u onome ko stvara svoju realnost. Svako je odgovoran za svoje emocije i za svoje iskustvo realnosti koju je stvorio. U tom smislu, “nepoželjne emocije” mogu biti i poklon, putokaz ka sopstvenim nerazrešenim obrascima, čijim se razrešavanjem automatski kreira kvalitetnija i lepša realnost.

A: Da li na ravni postojanja u kojoj ti postojiš postoje emocije? Da li ti proživljavaš na taj način iskustvo svog postojanja?

D: Ovo je jako zanimljivo pitanje. Ravan na kojoj ja postojim je drugačija po svojoj prirodi od fizičkih realnosti u kojoj vi živite. Moje iskustvo raznih realnosti je vibracionog karaktera. Ja se ne igram sa emocijama, ja se igram sa vibracijama (smeh). S obzirom da sam deo tebe i da mi tako velikodušno daješ pristup svom mentalnom i emocionalnom telu (opet smeh) mogu se povezati i sa tvojim emocionalnim iskustvom i mogu ga porediti sa svojim iskustvom vibracija. Iz perspektive svesti lakše je sagledati celinu i udeo svakog dela u njoj i sve, pa i vaš emocionalni izraz posmatrati iz tačke većeg balansa i neutralnosti. Emocije umeju biti kao vrteška (bar to nama iz naše perspektive tako deluje) i uglavnom imaju svoje sprotnosti u koje je veoma lako upasti. Ono što mi proživljavamo mnogo je bliže nečemu što bi kod vas bili osećaji, doživljavaju se mirnije, manje euforično ali i manje bolno. To je stanje dosta izbalansirano i integrisano, nekako bliže centru. Mi možemo svesno izabrati kojim vibracijama želimo da ispunimo polje i sve to kao kreativna bića stvoriti. Da ne bude zabune, to ne znači da smo mi bezosećajni i kontrolišući. Daleko od toga. To jednostavno znači da smo ovladali veštinama stvaranja svog iskustva a to je ono što i vi sada učite. Kada shvatite da je sve holografki izraz vas samih, shvatićete i da zapravo uvek igrate igru sami sa sobom. Iz te perspektive, teško je “mrzeti komšiju” jer postoji svest da je komšija deo tebe, da si to zapravo ti u drugoj manifestaciji i da ti se vraća sve ono što “napolje” pošalješ. Zašto bi onda činili zlo bilo kome, kada je moguće sticati iskustvo na mnogo radosnije i lepše načine? Smatramo da je vreme da i ljudi osveste sebe kao deo veće celine i umesto takmičenja, nadmetanja i osvajanja preokrenu igru ka saradnji i povezivanju. Da u tome emocije i te kako mogu pomoći, ali da to nije sve što postoji. Moguće je i kroz vibracije mira, radosti, empatije, podrške i saradnje stvarati. Probajte samo da zamislite kako bi to realnost bila. A sada iskoristite svoje emocionalno telo da je i osetite. Eto kako se kreira, sve je to vrlo jednostavno.Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne počnemo zajedno da kreiramo takvu jednu realnost. Sve je to vrlo lagano i jednostavno kada poštujemo svačije pravo na život i slobodu izbora (pauza). E, sada mi imamo jedno pitanje za tebe Ana: Kako ti doživljavaš svoju realnost u kontekstu svojih emocija?

Spoznaja emocija kroz moj lični put

A: (malo zatečeno) Spoznaja emocija je za mene je bila dug i trnovit put. Kao neko ko je dugo vremena proveo u školskoj klupi, bila sam okrenuta mnogo više mentalnom nego emocionalnom razvoju. Tek u poslednjih par godina, od kada se intenzivno bavim ličnim razvojem, počela sam da posvećujem pažnju tome kako se osećam tokom dana. Energetski radovi su izneli jako veliku količinu nerazrešenih i potisnutih emocija na površinu, koje sam uglavnom procesuirala koristeći Duboki PEAT na svakodnevnom nivou. Verujem da to nije jedini način, možemo pisati dnevnik, govoriti na glas kada smo sami (koliko god to šašavo zvučalo, vrlo je učinkovito), slikati, svirati, pevati, plesati, trčati, vežbati ili baviti se nekim drugim sportom. Meni posebno prija sviranje, ples, joga, masaža i druge energetske tehnike, koje me istovremeno i opuštaju i vraćaju u stanje balansa i ravnoteže. Danas sam emocionalno u mnogo većoj tački balansa nego ikada pre. Sve više osećam i sve više sam u stanju mira, i to je kombinacija koja mi se posebno sviđa i koja daje smisao svemu što sam do sada na sebi radila :)

D: Hvala što si sa nama podelila svoja pitanja i iskustva. Hvala za prostor koji smo dobili u tvom radu. Šaljemo vam vibracije ljubavi i zahvalnosti, želimo vam da što više osećate i da se što više radujete životu.

A: Hvala svemu i svima koji su mi pomogli da otkrijem i da se ponovo povežem sa onim što istinski jesam i svima koji nesebično dele svoju ljubav i mudrost sa mnom i nesebično me podržavaju na mom životnom putu i u mom radu.

Muzička meditacija za danas: The river is flowing

Više o meni i mom radu možete pogledati ovde

 

Autor fotografija i teksta: Ana S.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Toliko često upotrebljavamo reč emocije, a da li suštinski znamo šta je to. I čemu služi? Ovaj tekst je spoj mog znanja o emocijama iz naučnog aspekta i iskustva ličnog razvoja – ovo je tačka preplitanja stručnog aspekta mog rada i pisanja na blogu.

Šta su emocije i kako nastaju?

Emocije su biološka reakcija organizma na događaje koje naš um VIDI KAO VAŽNE. Dakle, emocije se javljaju kada nam je nešto važno i kada um spazi da se nešto dešava po pitanju toga što nam je važno. Ovde je ključno obratiti pažnju na “ono što naš um vidi.”. To znači da emocije zavise u velikoj meri od naše interpretacije situacije koja se dešava. Ta interpretacija se dešava automatski (podsvesno) i zavisi od našeg sistema verovanja. U tome je i ključ mogućnosti za promenu, to je naše i mi na to možemo da utičemo. O tome ću na kraju teksta.

Kontrola emocija

Kada “držimo emocije pod kontrolom” ono što u stvari radimo je potiskujemo i svesno modifikujemo našu podsvesnu reakciju. Dakle podsvesna reakcija se već desi, emocija se već okine, a naš svesni um tek onda reaguje i kontroliše. Pogledajte samo koliko je tu napora i energije uloženo! Ova svesna modifikacija, ne samo što blokira ono što zaista osećamo nego šalje podsvesnom poruku “to nije dobro”, “ti nisi dobra, ne treba tako da reaguješ”. Samim tim ovaj kontrolni mehanizam jača, a emocije se pakuju negde nazad, nagomilavaju. I tako sve dok ne pređu intenzitet kada ih je nemoguće zadržati. Pogađate, to je onaj momenat kada podivljate zbog neke sitnice. Jer “to je kap koja je prelila čašu.”

Čemu nam emocije služe?

Emocije imaju dve osnovne funkcije: biološku – da pripreme organizam na ono što smo percipirali kao važno i komunikativnu – da pošalju porku ostalima. Na primer, strah izaziva to da se krv povuče iz periferije ka unutrašnjim organima, srce kuca brže i time dostavlja veću količinu kiseonika našim mišićima – da bi mogli brže da pobegnemo. Bes priprema telo za borbu. Uzbuđenje – kada je bilo potrebno uhvatiti lovinu i doći do hrane. Ili kada se pronađe adekvatan partner za parenje i produžetak vrste (odatle i ona priča o feromonima :D). Komunikativna funkcija besa je poruka “ne radi to.” Tuga je poziv u pomoć itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Fotografija: Milana Minja Milošević

Kako sve ovo deluje na organizam?

Dakle bez obzira što mi nismo pokazali emociju, ne menja činjenicu da se ona nije dogodila. Samim tim je i pokrenula sve te hormonske promene u organizmu. A to ima dejstvo na sve organe našeg tela. I sada, kada emociju potisnemo umesto da je proživimo i propustimo, ona se vraća i iznova i iznova generiše to izmenjeno stanje organizma. Shvatate šta radimo svom organizmu? Dugoročno dejstvo hormona koji su u disbalansu trajno deluje na tkiva u organizmu i menja ih. To je ono “sve je to zbog stresa.” Nije stres nikakva mistična stvar koja se dešava. To su jake, potisnute emocije koje iznova i iznova proživljavamo, ili nam stoje u grlu, pritiskaju nam grudi, okupiraju misli, ne daju nam da spavamo. One izazivaju drugačije stanje u organizmu nego kada smo mirni. Naš organizam samo pokušava da uradi najbolje moguće u odnosu na ono što mu nervni sistem šalje kao signal. Vremenom, balans postaje trajno narušen…

Kako sve ovo deluje na kvalitet našeg života?

Pogledajte iza sebe, svoje propale emotivne veze, prijateljstva koja su pukla, pojavljivanje ljudi koji vas mnogo nerviraju u vašem životu. Da li se uvek nađe isti tip ljudi da vam bude nadređeni? Ili kolega? Da li se prema vama na isti način ponašaju na reklamacijama? Obratite pažnju na to kako ste se zbog toga osećali. Videćete veoma jednostavno da je to potpuno isti osećaj od situacije, do situacije koji se javlja iznova i iznova. Ne, nije vam to tako suđeno, nego su to načini na koji radite stvari. Isti način – isti rezultat.

Kada su emotivne veze u pitanju, to je obično situacija da vas privuče isti tip osobe, onda da zažmurite tu i tamo na stvari koje inače zažmurite nadajući se najboljem. Onda kada se to najbolje ne desi, nego završite povređeni, ostanete da lečite rane i ne idete nazad da proanalizirate šta je trebalo da naučite jer je „previše bolno.“ Dok si rekao keks, već ste u novoj akciji i ko će sada da misli o greškama. I onda sve ajd ponovo. Slično funkcioniše i za ostale situacije. Tapkamo u mestu, nije nam jasno šta radimo pogrešno. Jedino što znamo je da nam je sve teže.

Usled emocija nam je teško da vidimo objektivnu sliku

Ponoviću, naše emocije dakle zavise od naše interpretacije određene situacije. Našeg tumačenja. I to NIJE objektivna stvarnost. Ovo je zeznuta stvar za prevazići u percepciji, naročito kada nas obuzme tornado emocija. U tumačenju situacije, kada smo jako obuzeti emocijama, mi vidimo samo tu jednu, izolovanu tačku i događaj. Ono što je realnost je da to nije izolovan događaj. (Molim ovde bez banalizacije tipa “šta ako udari grom na sred autoputa,” mislim na događaje u našem svakodnevnom životu, na poslu, kod kuće, u komunikaciji sa ljudima). Taj događaj ima kontekst, ima predistoriju našeg ponašanja, ranijih interpretacija, ranijih obrazaca i ranije uspostvaljenih odnosa i izbora koje smo pravili. I da, teško je gledati na stvari na ovaj način, teško je preuzeti odgovornost za sebe. Odgovornost znači prihvatanje – da, to je moj život, to su bili moji izbori, to-sam-ja. Ono što se obično dogodi kada pokušamo da stavimo događaj u kontekst je da počnemo da okrivljujemo i sebe i druge i život, da osuđujemo ovo ili ono. Sve je to dragi moji deo nekih uverenja i zaostalih obrazaca. Apsolutno sve.

Kako da iskoristimo emocije u ličnom razvoju?

Ovo je najvažniji deo priče. Pošto se emocije javljaju kada smo nešto podsvesno interptretirali kao važno – onda su one i putokaz za otkrivanje podsvesnih uverenja i obrazaca ponašanja. Prateći trag emocija i osećaja i pitajući sebe „Zašto se tako osećaš?,“ ako iskreno odgovoriš i uspeš da prihvatiš odgovor – dobićeš potpuno novi pogled na sebe. Poenta priče je da tek kada promenimo ta podsvesna uverenja koji rade interpretaciju, naše emocije se zaista i menjaju. Ono što se dešava oko nas se menja. Naš život se menja. Kao što sam već pisala na kraju teksta “Ostaviti sve i pronaći sebe” – na raspolaganju je bezbroj tehnika naučno-psiholoških, spiritualnih, fizičkih koje nam mogu pomoći u ovom procesu. Samo je pitanje trenutka kada ćemo doći do toga. I koliko smo odlučni da u toj promeni istrajemo.

Autorka
Milana M.

Ja, emocije i tehnika

Moja uža oblast interesovanja kao inženjera elektrotehnike i doktoranta je analiza signala govora. I to na dva načina – da računar ustanovi u kom je emotivnom stanju govornik i da uspe da prepozna ko govori, kada je taj neko pod utiskom emocija. Dodatno, deo znanja koji se tiče hormona, pokupila sam od celoživotnog naučnog rada moje majke – proučavanje hormona stresa.

Literatura:

Klaus R. Scherer – „Šta su emocije? I kako se mogu izmeriti?,“ 2005
Paul Ekman – „Rasprava o osnovnim emocijama,“ 1992