Lorelaj

Za čim žalim u 46toj godini i savet drugima koji su na raskrsnici

“Moram da skinem težinu svog života sa svojih grudi. O meni: ja sam 46-togodišnji bankar i ceo život sam živeo u suprotnosti od onoga kako sam ja želeo. Svi moji snovi, moja strast, nestala je. U mirnom 09-17h poslu. Šest dana nedeljno. Za 26 godina. Iznova i iznova birao sam siguran put za sve, što je na kraju dovelo do toga da postanem ono što jesam danas.

Danas sam saznao da me je žena varala zadnjih 10 godina. Moj sin ne oseća ništa prema meni. Shvatio sam da sam propustio sahranu svog oca NI ZBOG ČEGA. Nisam završio pisanje knjige, putovanje oko sveta, nisam pomagao beskućnicima. Sve stvari za koje sam bio siguran o sebi kada sam bio u svojim ranim dvadesetim godinama. Da ja mlađi sretnem sam sebe danas, nokautirao bih se. Uskoro ću preći na to kako su se svi ti snovi srušili. Počnimo prvo sa tim kakav sam bio sa 20 godina.

Delovalo je kao juče kada sam bio siguran da ću promeniti svet

Ljudi su me voleli i ja sam voleo ljude. Bio sam inovativan, kreativan, spontan, smeo sam da ruzikujem i bio sam sjajan sa ljudima. Imao sam dva sna. Prvi je bio da napišem knjigu. Drugi je bio da proputujem svet i pomažem siromašnima i beskućnicima. Tada sam se zabavljao četiri godine sa svojom sadašnjom suprugom. Mladalačka ljubav. Volela je moju spontanost, energiju, sposobnost da nasmejem druge ljude i da se osećaju voljeno. Znao sam da će moja knjiga promeniti svet. Hteo sam da prikažem perspektivu “lošeg” i “izopačenog”, pokazujući svojim čitaocima da svako od nas razmišlja različito i da ljudi nikada ne misle da je ono što oni rade pogrešno. Napisao sam 70 stranica kada sam imao 20 godina. I dalje sam na tih 70 stranica, sada sa 46. Do 20-te godine obišao sam Novi Zeland i Filipine sa rancem na leđima. Planirao sam da obiđem celu Aziju, onda Evropu, onda Ameriku (inače živim u Australiji). Do dana današnjeg obišao sam samo Novi Zeland i Filipine.

Sada, dolazim do toga gde je sve pošlo naopačke. Ono zbog čega se najviše kajem. Imao sam 20 godina. Bio sam jedinac. Morao sam da budem stabilan. Morao sam da nađem posao nakon diplomiranja, koji će diktirati ceo moj život. Da posvetim moj ceo život poslu od 09 do 17h. Gde mi je bila glava?? Kako sam mogao da živim, kada je posao bio moj život? Nakon dolaska kući, večerao bih, pripremio bih posao za sutradan i išao na spavanje u 22h kako bih sutradan mogao da ustanem u 6h. Bože, ne mogu da se setim kada sam poslednji put vodio ljubav sa svojom suprugom.

Nisam više osoba koja sam bio

Juče mi je priznala da me je varala poslednjih 10 godina. 10 godina. Deluje kao mnogo vremena, ali ja to ne mogu da pojmim. Čak ni ne boli. Ona kaže da je to zbog toga što sam se promenio. Nisam više osoba koja sam bio. Šta sam radio poslednjih 10 godina? Osim posla, zaista ne mogu da se setim ničeg drugog. Nisam bio odgovarajući muž. Nisam bio JA. Ko sam ja uopšte? Šta mi se dogodilo? Nisam čak ni tražio razvod, niti vikao na nju, niti plakao. Nisam osećao NIŠTA. Dok ovo pišem mogu da osetim suzu. Ali ne zbog toga što me je varala, već zbog toga što sam shvatio da umirem unutra. Šta se desilo sa zabavnim, pažljivim, hrabrim i energičnim momkom koji sam bio, koji je žudeo da promeni svet? Setio sam se da me je najpopularnija devojka u školi pozvala na sastanak , ali sam je odbio zbog svoje sadašnje supruge. Bože, bio sam popularan kod devojaka u srednjoj školi. I na fakultetu takođe. Ali sam ostao lojalan. Nisam istraživao. Učio sam svaki dan.

Sećate se putovanja i pisanja knjige? To je sve bilo u prvim godinama fakulteta. Radio sam pola radnog vremena i potrošio bih sve što sam zaradio. Sada, čuvam svaki dinar. Ne sećam se trenutka kada sam potrošio novac na nešto zabavno. Ili na nešto za sebe. Šta je to što uopšte želim sada?

Moj otac je preminuo pre 10 godina. Sećam se da me je majka zvala, govorila mi da je sve bolesniji. Ja sam imao sve više i više posla, na pragu velikog unapređenja. Odlagao sam svoju posetu, nadajući se u svom umu da će on izdržati. Preminuo je, a ja sam dobio unapređenje. Nisam ga video 15 godina. Kada je preminuo, rekao sam sebi da nije važno to što se nisam video sa njim. Bio sam ateista, racionalizovao sam smrt – ionako ne bi promenilo ništa. GDE MI JE BILA GLAVA? Racionalizovao sam sve praveći izgovore da odložim stvari. Izgovori. Odugovlačenje. I sve me je to odvelo ni do čega. Racionalizovao sam da je finansijska sigurnost najvažnija stvar na svetu. Sada znam da definitivno nije. Žao mi je što nisam uradio ništa sa svojom energijom, kada sam je imao. Moje strasti. Moja mladost. Žao mi je što sam dozvolio da posao preuzme moj život. Žao mi je što sam bio grozan muž, mašina za pravljenje novca. Žao mi je što nisam završio knjigu, proputovao svet. Što emocionalno nisam bio tu za svog sina. Što sam bio prokleti bezosećajni novčanik.

Ako čitate ovo, i imate ceo život pred sobom, molim vas: Ne odugovlačite. Ne ostavljajte svoje snove za kasnije. Uživajte u svojoj energiji, u svojim strastima. Ne visite na internetu u svoje slobodno vreme (osim ako je potrebno zbog vaših strasti).Molim vas, uradite nešto sa svojim životom dok ste mladi. NEMOJTE se skrasiti u dvadesetoj. NEMOJTE zaboraviti svoje prijatelje, porodicu. SEBE. NEMOJTE protraćiti život. Svoje ambicije. Kao što sam ja svoje. Nemojte biti kao ja.

Izvinjavam se na dugačkom tekstu, ali morao sam da zaokružim priču. Shvatio sam da su me novac i odugovalčenje zaustavili u življenju za svoje strasti kada sam bio mlaši, a sada sam mrtav iznutra, star i umoran. “

Preuzeto sa Sunny Skyz. Originalan tekst možete pogledati na ovom linku.