Follow my blog with Bloglovin
Kako to izgleda kada povedemo sopstvenu Dušu na razgovor za posao? Umesto reči Duša mogla sam upotrebiti i termin svesnost, više Ja, intuicija. U svakom slučaju onaj aspekt nas koji u svakom trenutku vidi više i ima širu sliku stvarnosti u odnosu na percepciju našeg Ega, zasnovanog na sistemima verovanja, racionalnim zaključima i emocijama. U pitanju je moje prošlonedeljno iskustvo na razgovoru za posao u jednom eko-selu u Švedskoj a celokupni događaj će biti predstavljen kroz dijalog između mene (A) i moje Duše (D). Meni je posebno bila interesnatna različita percepcija Ega i Duše i njihov doživljaj istog razgovora.
Toliko sam fokusirana da se „prodam“ da se ni ne pitam da li je to prava prilika za mene
Sutra je za mene značajan dan. Po povratku iz eko-sela u Švajcarskoj shvatam da je život i rad u eko-selu moj životni put i odlučujem da se ponovo prijavim za posao u eko selu. Pripremam se za razgovor. Još jednom iščitavam svoj CV i motivaciono pismo i preslišavam se kako bih mogla da se predstavim na engleskom. Čujem glas svoje intuicije u glavi:
„Nervozna si i uznemirena, bilo bi dobro da uradiš jednu kratku meditaciju, to će te umiriti.“
A: „Ne mogu sad, nemam vremena.“
D: „Postoje i drugi načini da se pripremiš za razgovor. Poveži se sa mnom i pokazaću ti kako.“
Ulazim u teta stanje (koje praktikujem od kada se bavim Teta Isceljivanjem) i povezujem se sa svojom Dušom. Pita me kako se osećam.
A: „Nervozna sam i uznemirena. Iako imam već dosta iskustva u ovim stvarima, i dalje se svaki put osećam nesigurno kad sa nekim razgovaram o poslu, kao da nisam dovoljno dobra. Plašim se da neću uspeti.“
D: „Koliko znaš o samom projektu, o uslovima života u ovom eko selu?“
A: „Ne baš mnogo, samo ono što su napisali u oglasu.“
D: „Kako onda znaš da je to baš prilika za tebe? Toliko si fokusirana na to da im dokažeš da si dovoljno dobra, da u opšte ne razmišljaš o tome da li oni imaju ono što je tebi potrebno i što tebi može pomoći u tvom razvoju.“
Pomalo zbunjena shvatam da sam ja već napravila iluziju kako sve to „treba“ da izgleda bez da zaista imam informacije i počinjem da sastavljam spisak pitanja vezano za aspekte koji su mi zaista bitni. U tom momentu shvatam da cilj razgovora za posao nije da ja „prodam“ sebe po svaku cenu poslodavcu, već da ponudim šta imam i izrazim ono što mi je potrebno i da to isto učini i poslodavac i da razmotrimo da li je to što nudimo i potražujemo međusobno kompatibilno ili ne. Ako jeste, to je onda prava prilika. Ako nije, hvala lepo, idemo dalje tražeći ono što nam više odgovara. U tom momentu vraćam fokus na sopstvene ciljeve i potrebe i na veštine i znanja koja imam da ponudim i neverovatna stvar se dešava: sva moja predhodna nervoza i strah nestaju. Više nego zadovoljna i prilično opuštena ležem da spavam veče pred intervju.
Razgovor je sam sebi cilj
Budim se poprilično rano i odlučujem da još jednom popričam sa Dušom pre samog razgovora. Ponovo ulazim u meditaciju. Duša započinje razgovor:
„Toliko si fokusirana na cilj, da zaboravljaš na proces. Šta će se dogoditi ako u razgovoru otkriješ da ovo ipak nije prilika za tebe?“
A: (tužno) „Razočaraću se, biću neraspoložena i biće mi krivo. Biće to onda samo uzaludno izgubljeno vreme.“
D: „Ništa što radimo nije uzaludno izgubljeno vreme. Živiš u prošlosti ili u budućnosti a zaboravljaš da je sada jedino što imaš. Ako si fokusirana na sada bićeš PRISUTNA u razgovoru, nećeš analizirati šta si čula ili razmišljati o tome šta treba da odgovoriš i razgovor će prirodno teći sam od sebe. Saznaćeš i reći sve što je potrebno, dozvolićeš svojoj svesnosti da govori kroz tebe. Ona će se povezati sa svesnošću tvojih sagovornika i vi ćete na energetskom nivou razmeniti sve što je potrebno. Tada će ti biti jasno kao dan da li postoji rezonanca u vašim energijama ili nje nema. Jednostavno ćeš znati, bez drame, bez velikog analiziranja.“
A: „U redu, ako ne treba da budem fokusirana na ishod razgovora, na šta onda da se fokusiram? Meni je fokus neophodan, da bi dao smisao onome što radim.“
D: „Upoznaćeš dvoje novih ljudi koji imaju sličnu životnu viziju kao i ti, otvoriće ti prozor u jednu novu realnost do koje drugačije ne bi došla. Razmenićeš energiju sa tim ljudima u narednih pola sata, predstaviće ti svoje vrednosti, ideje, potrebe, svoj način života. Zar iskustvo razgovora i razmene sa drugima nije vredno samog sebe?“
U ovom momentu razgovor sa Dušom se završava i ja se uzemljujem razmišljajući o onome što mi je ona rekla. Iskreno, nikada nisam posmatrala stvari iz ovog ugla. Ubrzo započinje intervju. Razgovor teče opušteno i lagano. Zaista upoznajem veoma drage i prijatne ljude. Posle razgovora ponovo se povezujem kroz meditaciju sa svojom Dušom. Pita me:
„Kako je bilo?“
A: „Odlično, razmenili smo jako lepu energiju. Zaista sam uživala. Međutim, nisam sigurna da je ovo moja prilika.“
D: „Zbog čega?“
A: „Mesto je dosta izolovano, hladno je veći deo godine, neke sobe se greju na loženje. U sobama nema interneta i neću moći da se bavim tetom a to je nešto što iskreno volim da radim.
D: „Onda to nije tvoja prilika, ne vezuj se za formu i oblik već za ono što ti prilika može ponuditi. Sve u životu ima neku svrhu pa i ovaj razgovor, u pravom trenutku će se pokazati koja je.
Par dana kasnije stigao mi je odgovor iz eko sela. Nisam primljena na projekat i nisam bila iznenađena. Ranije bih se razočarala i potvrdila sebi da nisam dovoljno dobra. Ovaj put sam se zahvalila i njima i sebi na lepoj polučasovnoj razmeni energije i produžila dalje svojim putem. A sada mi je jasno i zašto mi je bilo potrebno ovo iskustvo. Sem što sam kroz njega spoznala značajne životne lekcije, dobila sam i priliku da ih podelim sa vama. Da nije bilo razgovora, ne bi bilo ni teksta. Vredelo je, zar ne?
Sa tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde
Autor: Ana S.
je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.
to izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo 
zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…
akar ne više.
g mentora unutar organizacije. S obzirom da da je ovo prvi put da imam mentora, iznenađena sam značajem koje prisustvo mentora ima za mene. Njegova uloga je da bude tu i da bude na raspolaganju, da bude podrška, neko na koga uvek možemo da računamo. Nekada je tu da nas posavetuje, nekada samo da sasluša. U svakom slučaju, to je osoba koja je mnogo toga i sama prošla i koja je uvek voljna da svoja iskustva podeli sa nama, pritom ne pokušavajući da nas kontroliše, da nam daje gotova rešenja ili da nam nameće šta je to što treba da uradimo.
tu još mogla poželeti? Trenining je bio intenzivan i veoma zanimljiv. Svaka radionica je davala neki novi uvid ili otvarala novo pitanje. Nakon četiri vrlo intenzivna i zanimljiva dana vratili smo se u svoju radnu svakodnevicu u eko selu. Da li se to kod mene pojavio osećaj da se vraćam kući? Tako brzo? To je nešto potpuno novo za mene…
Toliko brda okolo, sa druge strane Bodensko jezero. Kažu da eko-selo nije daleko, za par minuta smo tamo. Objekat mi na prvi pogled deluje kao hotel iz osamdesetih. Pokazuju mi sobu. Prijatno sam iznenađena uslovima boravka. Jednokrevetna soba sa sopstvenim kupatilom, sve skoro novo. Čak i bolje nego što sam očekivala. Silazim na večeru u zajedničku kuhinji i upoznajem ostale članove tima. Imamo momka i devojku iz Španije, devojku iz Finske i momka iz Bugarske. Svi su me vrlo lepo i toplo dočekali. Upoznajem se sa pravilima u kuhinji i vidim da je zaista veliki izbor hrane, sve organsko i najboljeg kvaliteta. Prve večeri ležem premorena ali oduševljena uslovima boravka. Sutradan je prvi radni dan, videćemo šta me čeka…
povezanost planete, ljudi i prirode, afirmativne tekstove na temu lične vrednosti, poštovanja, empatije, ljubavi i razumevanja ili teme vezane za povezanost ljudi sa okolinom, Univerzumom ili jednih sa drugima. Oduvek sam uživala u horskom pevanju, tako da me ovo zapravo oduševljava. Posle toga se radi meditacija ili neko jednostavnije istezanje, team-building igre ili prakse za podizanje energetskog nivoa. Zatim svako ima par minuta da sa grupom podeli kako se oseća, uvide do kojih je došao, iskustva i aktivnosti kojima se bavio. To je slobodan prostor za svakog člana grupe da se izrazi. Posle toga se pažnja preusmerava na posao i podelu rada i na kraju se krug zatvara pesmom kojom je i otvoren. U proseku sve traje imeđu pola sata i 45 minuta. Posle prvog jutarnjeg kruga ostala sam pod utiskom. Zar je moguće da neko ovako počinje dan? I zar je moguće da će mi svaki naredi radni dan ovako počinjati?! Jednostavno fenomenalno. Idemo da radimo. Pokazuju mi sve aktivnosti u koje mogu da se uključim. Princip je da u početku svi sve rade da bi na nekom od sledećih sastanaka napravili plan rada u oblastima koje me najviše zanimaju. Dolazi vreme za ručak. Ručak se služi u velikoj trpezariji po principu švedskog stola. Novi šok: Pre početka obroka svi prisutni formiraju krug oko stola i pevaju kratku pesmu u kojoj se zahvaljuju Zemlji na hrani i kuvarima na radu. Hm, koliko sam samo puta jela uzimajući hranu zdravo za gotovo i ne razmšljajući ko je sve uložio svoj trud i rad i energiju da bi taj obrok bio na mom stolu. Definitivno ću ovde imati šta da naučim o povezanosti sa prirodom i zahvalnosti prema drugima.
a napolju i posmatra zvezde. Energija je neverovatna. Toliko radosti, spontanih razgovora, smeha i lakoće. Jednostavno radost življenja struji svuda okolo i ispunjava prostor oko sebe. U posetu mi dolazi dugodišnja prijateljica iz Beograda, koju je samo Univerzum mogao da pošalje u Cirih u istom periodu kada i mene u Degersheim. I to baš u vreme Letnjeg Festivala. To jednostavno ne može biti slučajno. Posle zajednički provedenog vikenda i vrlo čudnog osećaja kako su se prošlost i sadašnjost preklopile završava se prva nedelja mog boravka ovde. Toliko toga se dogodilo, a tek je počelo. Šta li će se još izdešavati u narednih 51 nedelja?
om i kućicom, u pozadini planine koje dodiruju nebo. Podižem pogled kroz prozor i shvatam da smo negde u blizini Inzbruka. Kroz prozor se prostire alpski pejzaž sa mnogo planina i mnogo kućica u dolini. To je onaj momenat kada se prošlost i budućnost preklope u sadašnjosti koja postaje večnost. Koliko sam samo puta želela da uđem u reklamu za švajcarske čokolade i protrčim onim zelenim pašnjacima. Vadim iz torbe knjigu koju trenutno čitam: Sal Rachele, “ Buđenje planete Zemlje (2012-2030)“ i poglavlje koje otvaram: EKO SELA. Ponovo taj osećaj večnosti u trenutku. Zar to nije fenomenalno? Čitati poglavlje „eko sela“ na putu za jedno od njih! Eko sela su do pre par meseci za mene bila samo mentalni koncept. Sada se 
trenutku delovao više nego idealno. Prebolim nekako to razočarenje i počnem da radim kao lični pratilac dece sa posebnim potrebama. Iako sam u tom poslu uživala mnogo više nego na predhodnom, znala sam da je to takođe samo prelazna faza u pronalaženju sebe i onoga čime zaista želim da se bavim. Tu celu školsku godinu sam provela radeći sa decom sa posebnim potrebama i paralelno završavajući edukacije za 
stiže mejl iz odavno zaboravljenog eko sela. Da se pojavilo novo EVS mesto, da je projekat već odobren i da ako sam i dalje zainteresovana od početka avgusta mogu da dođem. U tom trenutku sam osetila kao da imam rupu u glavi. Jednostavno praznina, kao da sam resetovana. Stanje potpunog šoka. Odlučila sam da odspavam i da sutra donesem odluku. Imala sam osećaj da sam na raskrsnici i da biram put kojim ću dalje krenuti. Sutradan sam ušla u tetu i pitala svoju Dušu šta je to što zaista želi. Odgovor je bio jasan kao dan-eko selo, samo što pre pola godine nije bio pravi trenutak. Sada je pravi trenutak i to je ono što ona želi. Otkazala sam projekat u Beču, prihvatila projekat u eko selu i praktično celo leto provela završavajući birokratske stvari oko ugovora i vize. I eto, posle gotovo nemoguće misije da sve što mi treba smestim u dva kofera koja mogu sama da podignem, da se vidim sa svima sa kojima želim da se pozdravim, završim na poslu sve što treba i zatvorim taj deo svog života na adekvatan način, sedim u vozu i odustajem od čitanja. Pa iovako ću za par sati sve to videti uživo…