Članci

Pre godinu dana pisala sam tekst o definisanju idealne veze – na koji način treba da se postavimo kada su u pitanju emotivni i partnerski odnosi. Sve što sam tada pisala i dalje podjednako stoji. To je bio dobar okvir za moj um da drastično smanji „šlajfovanje“ kada je u pitanju preispitivanje i analiziranje „zašto nešto nije uspelo,“  međutim, tek tada je došlo na red drastično pretresanje koncepata koji leže ispod – kroz iskustvo. U kontekstu mojih intenzivnih promena celokunpnog sistema verovanja, malo toga je suštinski samo za emotivne veze. Da počnemo.

Nekorisna uverenja

Pisala sam bezbroj puta o tome koliko su značajna podsvesna uverenja za percpeciju stvarnosti. Ovde ću izlistati ona koja sam osvestila, a direktno se reflektuju na partnerske odnose:
Doživljaj sopstvene (bez)vrednosti – o tome posebno
Uverenje: Moram da se dokažem da bih imala vrednost
Uverenje: Moram da budem najbolja da bih bila vredna
Uverenje: Moram da budem savršena da bih bila vredna
Uverenje: Moram da uradim/postignem sve da bih bila vredna
Uverenje: Nemam prava na grešku/izbor
Uverenje: Ja sam pogrešna
Obaveza: Moram sve suštinski da razumem
Uverenje: Moram da razumem druge
Uverenje: Nemoguće je da ja nekome budem prioritet i na prvom mestu
Uverenje: Ne mogu da budem/imam ono što želim
Uverenje: Biću ismejana ako izrazim svoje želje/potrebe
Zabrana: da vidim ono što stvarno želim
Zabrana: da imam potrebe
Obaveza: Da uzvratim onima koji biraju mene u bilo kom smislu
Samokritiku u smislu „kako je moguće da nisi to znala/predvidela“
Strah: od samoće – suštinski uverenje o nedovoljnosti
Uverenje: Mene niko neće voleti ako se autentično ponašam/izražavam (prema prijateljima ovo uverenje nije postojalo)
Uverenje: Nemoguće je biti sa partnerom sa kojim se možeš povezati intelektualno/emotivno/duhovno
Osećaj odbačenosti, slomljenosti, tuge, bola, patnje, razočaranosti

Suštinski ako pogledate gotovo sve stvari su generalne, u odnosu sa celim svetom, a ne samo u partnerskim odnosima. Tamo se samo najbrže vide, kroz zilion i jednu malu i veliku situaciju.

Uverenje o sopstvenoj (bez)vrednosti

Suštinski sva ostala uverenja su izvedena iz ovog. Za mene je to nemogućnost da sagledam sebe realno. U praksi mi je to donelo mnogo problematičnih odluka i izbora.

Vidiš samo ono što ti nedostaje

Pravim presek situacije, sagledavam ko sam i šta sam. Moj doživljaj je loš jer vidim samo ono što mi nedostaje, ono što NISAM uradila. Sve ono drugo, što jesam uradila – osećaj je „pa šta“ i svojevrsno množenje sa nulom. Jer „sramota je hvaliti se.“ Evo kako je to izgledalo u praksi:
„Bila sam vukovac i đak generacije u osnovnoj školi“ – „Naravno kada si po ceo dan sedela i učila“
„Osvajala sam nagrade na takmičenjima iz matematike, fizike i geografije“ – „Nikada nisi bila najbolja“
„Završila sam Matematičku gimnaziju kao vukovac“ – „Naravno kada si po ceo dan i noć sedela i učila“
„Predstavljala sam Srbiju na Olimpijadi iz Fizike“ – „To je bio srećan splet okolnosti da prođeš“
„Diplomirala sam u roku, na Elektrotehničkom fakultetu, sa prosekom 9.9“ – „Ne vrede ti ocene ništa,  vredi samo ono koliko znaš da uradiš u praksi“
„Govorim engleski, španski i nemački“ – „Ma hajde, engleski nikada nisi naučila da ispeglaš u potpunosti, koliko puta su ti ispravljali članove, samo se rasplinjavaš“
„Istrčala sam tri maratona i tri polumaratona“ – „I šta si time postigla? Nećeš ići na Olimpijadu. Polumaraton može svako da istrči“
Jel ti zvuči poznato? A ono što vidim da nisam uradila? E za to sam sebe „nagrađivala“ napadom panike
„Nemaš posao, sama si! Kada ćeš već jednom da završiš doktorat, vidi koliko se to rasteže! Već je odavno trebalo da bude gotovo! Mogla bi ponovo da se vratiš na posao, to što si prsla pre tri godine radeći osam sati radno vreme i doktorat ne mora da znači da je sada ista situacija. Pogledaj kako izgledaš! Od tebe dama nikad biti neće!… “ I tako samo potvrđujući osećaj bezvrednosti zbog svega toga što nisam, što nije i što ne znam. Pošto ono što jesam, znam i mogu „nije toliko bitno.“

Čuješ samo ono što nisi

Sa takvom pozicijom, svaki feedback, svaka situacija za tebe bude novi dokaz „onoga što nije“ praćeno tim lošim osećajem nedostatka, čak u nekim situacijama i povređenosti. Da li se nekome sviđa da se tako oseća? Naravno da ne! Šta onda radiš – kloniš se ljudi koji ti mogu dati takav feedback i ne želiš da vidiš – jer te to boli i povređuje. Jer ne vidiš svoju vrednost! Posledica je da si uvek nekako okrenut ljudima kojima ti pomažeš, od kojih ti možeš i znaš više i od kojih na taj način dobijaš potvrdu svoje vrednosti. Da li je ovo manipulacija? JESTE. Onda naravno da dođeš u situaciju da se osećaš usamljeno, napušteno, prepušteno i da nema ko da ti pomogne, jer godinama praviš takve izbore da su uvek preči neki drugi za koje je potrebno nešto uraditi. Onda ni ne ostane vremena da se baviš time da tražiš znanje, savete i pomoć. I tako u krug dok se ne destabilizuješ potpuno da nema drugog izbora nego da se baviš time što nije ok kod sebe.

Nadomešćuješ nedostatak dokazivanjem

Kao hrčak koji trči na traci. Samo jedno, drugo, treće, peto, nikada nije dosta, ništa nije dosta, uvek ima još nešto što treba dokazati, uraditi, što je više od onoga što je do sada urađeno. I ti vidiš da je mnogo toga što je urađeno u prošlosti rezultat potrebe da se dokažeš, osećaja obaveze, straha, a ne realne stvaralačke želje i inspiracije. I sa tim je još teže suočiti se jer tek onda, iz osećaja bezvrednosti doživljavaš negaciju sebe na jednom višem niovu. Za jedan analitički um ovo je najgora noćna mora. I ključni deo:

Kakve sve ovo ima veze sa ljubavi?

Jer sam do doživljaja sopstvene vrednosti došla u momentu raskida prethodne veze. U trenucima intenzivnog tugovanja par dana nakon raskida došla mi je sledeća misao:

„Znaš da ljudi dolaze u tvoj život na osnovu toga kako ti dožviljavaš sebe. Kada ćeš već jednom da počneš da sagledavaš realno i vrednuješ ono što JESI, ZNAŠ i MOŽEŠ, umesto da tuguješ za onim što nije, što nisi, što nemaš?“

U tom trenutku, kao da se nešto polomilo u mojoj svesti. Tada sam sa strane bezvrednosti prešla na stranu vrednosti i počela da sagledavam stvari iz tog ugla. Tada sam mogla da pustim i tu i sve prethodne veze i da se okrenem svojoj realnosti i šta je to što želim – bez potrebe da se dokazujem, bez straha da neću dobiti ono što želim i tražim, bez straha od samoće, bez osećaja nedovoljnosti, bez očajničke potrebe da pobegnem iz trenutne situacije. Tada po prvi put u životu nisam krivila ni sebe ni njega, niti sam pomislila da je nešto moglo/trebalo drugačije. Jednostavno, ta ljubav je imala svoje mesto, svoje vreme i svoju važnost za oboje.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Tek kada prođeš kroz strah, on može da nestane

Kroz tu vezu prošla sam kroz strah o autentičnom izražavanju – da je moguće i dozvoljeno da izrazim ono što zaista mislim i osećam, a da zbog toga ne budem odbačena ili ismejana. Isto tako i intelektualno i emotivno povezivanje, velika nežnost omogućili su mi da poverujem da je moguće, da je dozvoljeno, da imam pravo, da zaslužujem ljubav. Sve to je na jedan lep način promenilo moju percepciju veze i doživljaja mogućeg.

Naravno, kada se izgradi bliskost, uđe u dubinu, svako otvori svoju Pandorinu kutiju. Tako sam i ja naletela na novi set svojih uverenja – da biram ljude koji će podrazumevano imati nekog/nešto preče od mene, obavezu da razumem stvari, zabranu i nemogućnost da vidim i izrazim ono što stvarno želim, nemogućnost da vidim sebe. I to je i u sadašnjem trenutku, posle raskida, aktuelno za rešavanje.

Kako biraš ljude u svom životu?

Postojanje uverenja omogućava da određeni ljudi koji ti „ponude“ nadomešćenje za to što veruješ da nemaš/nisi/ne možeš dođu i ostanu u tvojoj stvarnosti. Bez da si u mogućnosti da ih sagledaš kao celinu ko su, šta su i ko si ti i šta si ti. Npr uverenje da moram da razumem sve u kombinaciji sa uverenjem o nemanju izbora, ostavljalo me je podložnom da tolerišem razne komplikovane i teške priče. Još gore, da budem deo takvih priča. Ono što je realnost je da ne da ne moram sve da razumem, nego da je svako odgovoran za svoj život, svoje izbore i svoje ponašanje. A ja preuzimam odgovornost zašto sam izabrala da to bude deo mog života.

Uverenja vezana za to da sam pogrešna i da nemam prava na grešku dovodila su me u situacije da stalno preispitujem isključivo svoje postupke i svoja tumačenja, a druge da ostavljam kao da su apsolutno ispravni i u redu. Veliko no-no! Ponovo lična odgovornost i lični integritet igra ovde ključnu ulogu.

I tako tek kada sam došla do ove tačke da mi je dosta svega, da pustim i uverenja i strahove i fiks ideje i gomilu misli kojima analiziram šta-gde-kako, koliko imam godina i šta je trebalo da uradim, došla sam do osećaja da samo ličnim izborima nastalim iz osećaj lične vrednosti, poptpunosti, integrisanosti, dovoljnosti, celovitosti mogu da rezultuju u kvalitetnu ljubavnu vezu, posao, ispunjen život.

Kad ti brat kaže

Ceo ovaj tekst je nastao pod utiskom mog razgovora sa bratom od pre neki dan. Uzeo je da me lepo izriba za moje izbore u prethodnom periodu, gotovo besan na mene da traćim svoje vreme, energiju, život. To je jedno od onih kvalitetnih ribanja, u pravu je, slažem se sa njim, i sama sam došla do sličnog. Međutim u celom razgovoru mi je bila jasna kao dan jedna jedina stvar: da on uopšte ne vidi koliko je taj osećaj bezvrednosti dominirao mojim životom i svime što sam radila i birala. I tu je glavna kvaka cele priče – ljudi koji imaju osećaj svoje vrednosti, ne mogu da razumeju šta sa tobom nije u redu. Zašto se tako ponašaš? Za njih je vrednost normalna kao vazduh koji dišu – ne primećuju da vrednuju sebe, jer su to oduvek i radili!

Svest o promeni je most

Zato oni i ne pišu ovakve tekstove! Zato ja pišem tekstove o promeni, a ne o tome kako se uči matematika! Ja ne mogu da objasnim kako se uči matematika jer nemam svest o tome kako sam naučila da učim matematiku – za mene je znati i učiti matematiku podrazumevana stvar! A ljudi koji su interisani, ispunjeni i u balansu i takvi su vaspitanjem – ne pišu tekstove o tome jer se za njih to PODRAZUMEVA, ne mogu da ti objasne kako se takav postaje. Ja kroz svoja iskustva imam i prenosim svest o promeni jer imam iskustvo kako je biti na obe strane. I to vidim kao izuzetnu vrednost svog pisanja i celog bloga, naročito kada je iskreno i autentično.

Zaključak

Šta god da sebi zapišeš na papir kao cilj ili želju idealne veze biće vođeno onime što ti suštinski jesi u tom trenutku zajedno sa svim tvojim uverenjima i onime što je tvoj doživljaj stvarnosti. Takvi ljudi će ti dolaziti u život, tako će se nameštati situacije i tako će se odvijati stvari. Jedino što možeš da uradiš je da napraviš svesne izbore – prođeš kroz strahove, pogledaš u ogledalo, okreneš se tome kakav život ZAISTA želiš da kreiraš za sebe i posvetiš se tome. I da ti izbori budu vođeni osećajem vrednosti svega što jeste postignuto, urađeno, stvoreno, naučeno, ostvareno u tvom životu. To iskustvo je za mene osećaj predivne kreativne i stvaralačke moći.

Autorka: Milana M.

 

Mnogo nas deli emocije na poželjne i nepoželjne, na pozitivne i negativne, kao što i inače imamo težnju da celokupnu realnost percipiramo kroz suprotnosti. Kao nastavak serijala tekstova: “ Iz ugla jedne Duše”, evo malo drugačije perspektive teme emocija, poželjnog i nepoželjnog, pozitivnog i negativnog. Tekst će biti predstavljen u vidu dijaloga između mene (A) i Duše (D) tj. svesti ili Višeg Ja.

D: Prvo bih želela da pozdravim tebe i sve naše čitaoce i da se zahvalim za to što nam je data prilika da sa vama podelimo naše viđenje nekih zanimljivih i svakako značajnih tema. Prvo zašto kažem mi? Zato što mi sebe vidimo kao celinu, kao polje Svesti. To ne znači da nemamo individualne identitete i da sami po sebi nismo celoviti. To znači da mi imamo svoje karakteristike i specifičnosti, ali da smo u stanju kokreacije sa svime i svima sa kojima je naša vibracija usklađena, sa svima koji dele našu viziju i onda se ta zajenička vizija pretvara u čistu kreaciju i stvaranje.  Mi naše jedinstvenosti i razlike vidimo kao bogatstvo, kao izobilje mogućnosti i potencijala. Vidimo sebe kao delove celovite same po sebi, ali istovremeno vidimo i kako se i svi mi savršeno uklapamo u prelepu tapiseriju celokupnosti. Vidimo svakog od nas kao jedinstvenog, savršenog i celovitog baš takvog kakav jeste, kao što vidimo i vas kao prelepa moćna i kreativna Bića, koliko god nekada vama bilo teško da prihvatite tu istinu o sebi.

A: Gde se u tu sliku celokupnosti uklapaju naše emocije? Šta su emocije iz vaše perspektive i kako one utiču na naše iskustvo realnosti?

D: Prvo je potrebno da naglasimo da ste vi kreativna Bića i da se u vama nalazi svest svega što je postojalo i svega što će ikada postojati. Vi ste mnogo više od vašeg uma i vaših emocija. Oni su samo ekspresija i kao i fizičko telo vam omogućavaju navigaciju kroz fizičke realnosti. Emocionalno telo je samo jedno od mnogih tela koje imate i omogućava vam da osetite realnost u kojoj živite, da osetite i odreagujete na situacije ili okolnosti. One vam mogu pomoći da isprocesuirate iskustvo boravka u fizičkoj realnosti kao i  da vas upozore kada je vaš mentalni ili fizički izraz ugrožen. One su u svojoj osnovi vrlo korisne i poželjne. Ljudima omogućavaju da se uz pomoć njih povezuju i razmenjuju energiju, često se koriste kao energetsko gorivo i vrlo su moćne kada rade u skladu sa zakonom privlačenja tj. ono što možemo da osetimo možemo i da privučemo. To je čist energetski potencijal. Kao sve ostalo, i emocionalna energija može imati različite vibracije i samim tim na različite načine može oblikovati realnost koju proživljavate.

A: Da li to znači da su niskovibratorne emocije nepoželjne i da ih treba izbegavati?

D: Koliko god delovalo paradoksalno,  odgovor je apsolutno i definitivno ne. Emocije se svesno ne mogu ukloniti! Jedino što se svesnom odlukom može uraditi je potiskivanje emocija i odlaganje njihovog ispoljavanja! Energija se ne može uništiti, ona može samo promeniti svoj oblik i ostati u energetskim centrima, ćelijama, u energetskom polju i ispoljiti se kroz poremećaje na fizičkom nivou, kroz nestabilne odnose, konflikte i sukobe koji čak ne moraju imati veze sa prvobitnim problemom ali imaju istu vibraciju neispoljene emocije (umesto svađe sa  šefom na poslu, desi se svađa sa roditeljem par dana kasnije) ili će se kreirati situacije koje će izazvati da se energetski naboj isprazni (pokvarila se kola). Ne kreira se samo svesnim umom! Kreirate SVIME što jeste: Kreirate svojom svesnošću – čak i kada je niste svesni (smeh) ali i svim podsvesnim programima, svim zakopanim i potisnutim emocijama, svim arhetipskim i nesvesnim obrascima i svim ostalim distorzijama koje iz bilo kog razloga postoje u vašim energetskim poljima. Kada ovo stavimo u kontekst emocija, od potiskivanja i kontrole emocija mnogo je korisnije dozvoliti svojim emocijama da se ispolje na BEZBEDAN način po sebe i druge i dati im tačku izlaza iz energetskog polja, pre nego što se one nakupe do te mere da postanu po svojoj prirodi destruktivne. Voda je i kišica i poplava, samo je pitanje kako se manifestuje. Što  se emotivnoj energiji više dozvoli da prirodno teče kroz energetski sistem, to će iskustvo biti prijatnije i bliže originalnoj svrsi i nameni.

A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?

D: Prestanite da pokušavate da umom regulišete emocije, to je već dovelo do velikog disbalansa izeđu mentalne i emocionalne energije kod mnogih. Dozvolite sebi da osećate, sedite svakodnevno, makar na kratko i osećajte bez potrebe da interpretirate svoje emocije, jednostavno ih proživite. Ako osetite veliku količinu nagomilanih i destruktivnih emocija, osetite ih bez osude. Nađite način da ih otpustite na BEZBEDAN način po sebe i druge. Možete ih izbaciti iz sebe kroz plač (ne postoji slučajno kao mehanizam za pročišćenje energetskog sistema), koliko god da je programiranja urađeno na temu zabrana na plakanje od strane roditelja, tipa nemoj da plačeš, čućete ovaj ili onaj, dečaci ne plaču i tome slično, i dalje je fantastičan način za otpuštanje viška emocionalne napetosti. Sva programiranja na neispoljavanje emocija od strane autoriteta, roditelja i drugih faktora koji su kreirali sliku sveta koju doživljavate, nastali su iz njihovog sopstvenog straha od sopstvenih emocija kada ste im bili “ogledalo” u kome su gledali svoj neintegrisani emotivni naboj! (pauza) Bitno je naglasiti takođe i to da je svako odgovoran za svoje emocije. Drugi mogu biti trigeri za njih, ali je uzrok, kao i u svemu uvek u onome ko stvara svoju realnost. Svako je odgovoran za svoje emocije i za svoje iskustvo realnosti koju je stvorio. U tom smislu, “nepoželjne emocije” mogu biti i poklon, putokaz ka sopstvenim nerazrešenim obrascima, čijim se razrešavanjem automatski kreira kvalitetnija i lepša realnost.

A: Da li na ravni postojanja u kojoj ti postojiš postoje emocije? Da li ti proživljavaš na taj način iskustvo svog postojanja?

D: Ovo je jako zanimljivo pitanje. Ravan na kojoj ja postojim je drugačija po svojoj prirodi od fizičkih realnosti u kojoj vi živite. Moje iskustvo raznih realnosti je vibracionog karaktera. Ja se ne igram sa emocijama, ja se igram sa vibracijama (smeh). S obzirom da sam deo tebe i da mi tako velikodušno daješ pristup svom mentalnom i emocionalnom telu (opet smeh) mogu se povezati i sa tvojim emocionalnim iskustvom i mogu ga porediti sa svojim iskustvom vibracija. Iz perspektive svesti lakše je sagledati celinu i udeo svakog dela u njoj i sve, pa i vaš emocionalni izraz posmatrati iz tačke većeg balansa i neutralnosti. Emocije umeju biti kao vrteška (bar to nama iz naše perspektive tako deluje) i uglavnom imaju svoje sprotnosti u koje je veoma lako upasti. Ono što mi proživljavamo mnogo je bliže nečemu što bi kod vas bili osećaji, doživljavaju se mirnije, manje euforično ali i manje bolno. To je stanje dosta izbalansirano i integrisano, nekako bliže centru. Mi možemo svesno izabrati kojim vibracijama želimo da ispunimo polje i sve to kao kreativna bića stvoriti. Da ne bude zabune, to ne znači da smo mi bezosećajni i kontrolišući. Daleko od toga. To jednostavno znači da smo ovladali veštinama stvaranja svog iskustva a to je ono što i vi sada učite. Kada shvatite da je sve holografki izraz vas samih, shvatićete i da zapravo uvek igrate igru sami sa sobom. Iz te perspektive, teško je “mrzeti komšiju” jer postoji svest da je komšija deo tebe, da si to zapravo ti u drugoj manifestaciji i da ti se vraća sve ono što “napolje” pošalješ. Zašto bi onda činili zlo bilo kome, kada je moguće sticati iskustvo na mnogo radosnije i lepše načine? Smatramo da je vreme da i ljudi osveste sebe kao deo veće celine i umesto takmičenja, nadmetanja i osvajanja preokrenu igru ka saradnji i povezivanju. Da u tome emocije i te kako mogu pomoći, ali da to nije sve što postoji. Moguće je i kroz vibracije mira, radosti, empatije, podrške i saradnje stvarati. Probajte samo da zamislite kako bi to realnost bila. A sada iskoristite svoje emocionalno telo da je i osetite. Eto kako se kreira, sve je to vrlo jednostavno.Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne počnemo zajedno da kreiramo takvu jednu realnost. Sve je to vrlo lagano i jednostavno kada poštujemo svačije pravo na život i slobodu izbora (pauza). E, sada mi imamo jedno pitanje za tebe Ana: Kako ti doživljavaš svoju realnost u kontekstu svojih emocija?

Spoznaja emocija kroz moj lični put

A: (malo zatečeno) Spoznaja emocija je za mene je bila dug i trnovit put. Kao neko ko je dugo vremena proveo u školskoj klupi, bila sam okrenuta mnogo više mentalnom nego emocionalnom razvoju. Tek u poslednjih par godina, od kada se intenzivno bavim ličnim razvojem, počela sam da posvećujem pažnju tome kako se osećam tokom dana. Energetski radovi su izneli jako veliku količinu nerazrešenih i potisnutih emocija na površinu, koje sam uglavnom procesuirala koristeći Duboki PEAT na svakodnevnom nivou. Verujem da to nije jedini način, možemo pisati dnevnik, govoriti na glas kada smo sami (koliko god to šašavo zvučalo, vrlo je učinkovito), slikati, svirati, pevati, plesati, trčati, vežbati ili baviti se nekim drugim sportom. Meni posebno prija sviranje, ples, joga, masaža i druge energetske tehnike, koje me istovremeno i opuštaju i vraćaju u stanje balansa i ravnoteže. Danas sam emocionalno u mnogo većoj tački balansa nego ikada pre. Sve više osećam i sve više sam u stanju mira, i to je kombinacija koja mi se posebno sviđa i koja daje smisao svemu što sam do sada na sebi radila :)

D: Hvala što si sa nama podelila svoja pitanja i iskustva. Hvala za prostor koji smo dobili u tvom radu. Šaljemo vam vibracije ljubavi i zahvalnosti, želimo vam da što više osećate i da se što više radujete životu.

A: Hvala svemu i svima koji su mi pomogli da otkrijem i da se ponovo povežem sa onim što istinski jesam i svima koji nesebično dele svoju ljubav i mudrost sa mnom i nesebično me podržavaju na mom životnom putu i u mom radu.

Muzička meditacija za danas: The river is flowing

Više o meni i mom radu možete pogledati ovde

 

Autor fotografija i teksta: Ana S.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Toliko često upotrebljavamo reč emocije, a da li suštinski znamo šta je to. I čemu služi? Ovaj tekst je spoj mog znanja o emocijama iz naučnog aspekta i iskustva ličnog razvoja – ovo je tačka preplitanja stručnog aspekta mog rada i pisanja na blogu.

Šta su emocije i kako nastaju?

Emocije su biološka reakcija organizma na događaje koje naš um VIDI KAO VAŽNE. Dakle, emocije se javljaju kada nam je nešto važno i kada um spazi da se nešto dešava po pitanju toga što nam je važno. Ovde je ključno obratiti pažnju na “ono što naš um vidi.”. To znači da emocije zavise u velikoj meri od naše interpretacije situacije koja se dešava. Ta interpretacija se dešava automatski (podsvesno) i zavisi od našeg sistema verovanja. U tome je i ključ mogućnosti za promenu, to je naše i mi na to možemo da utičemo. O tome ću na kraju teksta.

Kontrola emocija

Kada “držimo emocije pod kontrolom” ono što u stvari radimo je potiskujemo i svesno modifikujemo našu podsvesnu reakciju. Dakle podsvesna reakcija se već desi, emocija se već okine, a naš svesni um tek onda reaguje i kontroliše. Pogledajte samo koliko je tu napora i energije uloženo! Ova svesna modifikacija, ne samo što blokira ono što zaista osećamo nego šalje podsvesnom poruku “to nije dobro”, “ti nisi dobra, ne treba tako da reaguješ”. Samim tim ovaj kontrolni mehanizam jača, a emocije se pakuju negde nazad, nagomilavaju. I tako sve dok ne pređu intenzitet kada ih je nemoguće zadržati. Pogađate, to je onaj momenat kada podivljate zbog neke sitnice. Jer “to je kap koja je prelila čašu.”

Čemu nam emocije služe?

Emocije imaju dve osnovne funkcije: biološku – da pripreme organizam na ono što smo percipirali kao važno i komunikativnu – da pošalju porku ostalima. Na primer, strah izaziva to da se krv povuče iz periferije ka unutrašnjim organima, srce kuca brže i time dostavlja veću količinu kiseonika našim mišićima – da bi mogli brže da pobegnemo. Bes priprema telo za borbu. Uzbuđenje – kada je bilo potrebno uhvatiti lovinu i doći do hrane. Ili kada se pronađe adekvatan partner za parenje i produžetak vrste (odatle i ona priča o feromonima :D). Komunikativna funkcija besa je poruka “ne radi to.” Tuga je poziv u pomoć itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Fotografija: Milana Minja Milošević

Kako sve ovo deluje na organizam?

Dakle bez obzira što mi nismo pokazali emociju, ne menja činjenicu da se ona nije dogodila. Samim tim je i pokrenula sve te hormonske promene u organizmu. A to ima dejstvo na sve organe našeg tela. I sada, kada emociju potisnemo umesto da je proživimo i propustimo, ona se vraća i iznova i iznova generiše to izmenjeno stanje organizma. Shvatate šta radimo svom organizmu? Dugoročno dejstvo hormona koji su u disbalansu trajno deluje na tkiva u organizmu i menja ih. To je ono “sve je to zbog stresa.” Nije stres nikakva mistična stvar koja se dešava. To su jake, potisnute emocije koje iznova i iznova proživljavamo, ili nam stoje u grlu, pritiskaju nam grudi, okupiraju misli, ne daju nam da spavamo. One izazivaju drugačije stanje u organizmu nego kada smo mirni. Naš organizam samo pokušava da uradi najbolje moguće u odnosu na ono što mu nervni sistem šalje kao signal. Vremenom, balans postaje trajno narušen…

Kako sve ovo deluje na kvalitet našeg života?

Pogledajte iza sebe, svoje propale emotivne veze, prijateljstva koja su pukla, pojavljivanje ljudi koji vas mnogo nerviraju u vašem životu. Da li se uvek nađe isti tip ljudi da vam bude nadređeni? Ili kolega? Da li se prema vama na isti način ponašaju na reklamacijama? Obratite pažnju na to kako ste se zbog toga osećali. Videćete veoma jednostavno da je to potpuno isti osećaj od situacije, do situacije koji se javlja iznova i iznova. Ne, nije vam to tako suđeno, nego su to načini na koji radite stvari. Isti način – isti rezultat.

Kada su emotivne veze u pitanju, to je obično situacija da vas privuče isti tip osobe, onda da zažmurite tu i tamo na stvari koje inače zažmurite nadajući se najboljem. Onda kada se to najbolje ne desi, nego završite povređeni, ostanete da lečite rane i ne idete nazad da proanalizirate šta je trebalo da naučite jer je „previše bolno.“ Dok si rekao keks, već ste u novoj akciji i ko će sada da misli o greškama. I onda sve ajd ponovo. Slično funkcioniše i za ostale situacije. Tapkamo u mestu, nije nam jasno šta radimo pogrešno. Jedino što znamo je da nam je sve teže.

Usled emocija nam je teško da vidimo objektivnu sliku

Ponoviću, naše emocije dakle zavise od naše interpretacije određene situacije. Našeg tumačenja. I to NIJE objektivna stvarnost. Ovo je zeznuta stvar za prevazići u percepciji, naročito kada nas obuzme tornado emocija. U tumačenju situacije, kada smo jako obuzeti emocijama, mi vidimo samo tu jednu, izolovanu tačku i događaj. Ono što je realnost je da to nije izolovan događaj. (Molim ovde bez banalizacije tipa “šta ako udari grom na sred autoputa,” mislim na događaje u našem svakodnevnom životu, na poslu, kod kuće, u komunikaciji sa ljudima). Taj događaj ima kontekst, ima predistoriju našeg ponašanja, ranijih interpretacija, ranijih obrazaca i ranije uspostvaljenih odnosa i izbora koje smo pravili. I da, teško je gledati na stvari na ovaj način, teško je preuzeti odgovornost za sebe. Odgovornost znači prihvatanje – da, to je moj život, to su bili moji izbori, to-sam-ja. Ono što se obično dogodi kada pokušamo da stavimo događaj u kontekst je da počnemo da okrivljujemo i sebe i druge i život, da osuđujemo ovo ili ono. Sve je to dragi moji deo nekih uverenja i zaostalih obrazaca. Apsolutno sve.

Kako da iskoristimo emocije u ličnom razvoju?

Ovo je najvažniji deo priče. Pošto se emocije javljaju kada smo nešto podsvesno interptretirali kao važno – onda su one i putokaz za otkrivanje podsvesnih uverenja i obrazaca ponašanja. Prateći trag emocija i osećaja i pitajući sebe „Zašto se tako osećaš?,“ ako iskreno odgovoriš i uspeš da prihvatiš odgovor – dobićeš potpuno novi pogled na sebe. Poenta priče je da tek kada promenimo ta podsvesna uverenja koji rade interpretaciju, naše emocije se zaista i menjaju. Ono što se dešava oko nas se menja. Naš život se menja. Kao što sam već pisala na kraju teksta “Ostaviti sve i pronaći sebe” – na raspolaganju je bezbroj tehnika naučno-psiholoških, spiritualnih, fizičkih koje nam mogu pomoći u ovom procesu. Samo je pitanje trenutka kada ćemo doći do toga. I koliko smo odlučni da u toj promeni istrajemo.

Autorka
Milana M.

Ja, emocije i tehnika

Moja uža oblast interesovanja kao inženjera elektrotehnike i doktoranta je analiza signala govora. I to na dva načina – da računar ustanovi u kom je emotivnom stanju govornik i da uspe da prepozna ko govori, kada je taj neko pod utiskom emocija. Dodatno, deo znanja koji se tiče hormona, pokupila sam od celoživotnog naučnog rada moje majke – proučavanje hormona stresa.

Literatura:

Klaus R. Scherer – „Šta su emocije? I kako se mogu izmeriti?,“ 2005
Paul Ekman – „Rasprava o osnovnim emocijama,“ 1992

Početkom prošle godine, inspirisana nekim poznanstvima napisala sam tekst Kakav je to jak muškarac? međutim i pored aktivnog razmišljanja nije mi se dalo da napišem i drugi tekst – kakva je to jaka žena. Sve do sada. Smatram da je izuzetno važno imati primer za ugled i da je to naročito važno kada je u pitanju uspešna žena. Tekst je inspirisan mnogobrojnim ženama koje smatram jakim, a koje su bile u mom bliskom okruženju protekle godine. One sa kojima se razumem u malo reči. One čiju podršku osećam i koje podržavam čak i kada se to rečima ne kaže. Drage dame, ovo je posvećeno vama, u nekim stavkama pronaćićete se sve, u nekima samo neke od vas, to ne menja značaj lekcija koje nosite sa sobom. Neka vam u Novoj Godini sve ide od ruke – po vašoj meri.

Jaka žena je sebe izgradila

Ona se promenila, ona je plakala, ona se bojala, ona je grešila, ona se svađala, raskidala, suočavala, borila i sve to prevazišla. Ona je pustila da iz njenog života ode ono što nije za nju, čak i kada je to bilo veoma bolno. Tragaće i radiće na sebi dok ne dođe do svog mira, balansa i ispunjenosti.

Jaka žena preuzima odgovornost

Ona drži do sebe. Ona nije žrtva. Ona ne veruje u dodeljenu sudbinu i karmu, ali pomno osluškuje poruke univerzuma. I menja. Kada joj neko ili nešto remeti mir, neće ćutati i trpeti nego će preduzeti korake da to reši. Bilo da su u pitanju drugi ljudi, posao, porodični odnosi, prijateljstva, veze ili lični obrasci. Sve što joj remeti balans – ona se sa tim suočava onog trenutka kada to osvesti. Ona se ne žali i ne kuka, nego se suočava i rešava. Čak i kada to uzburka sredinu oko nje i čak i kada je košta trenutnog emotivnog mira. Ona zna da to vredi.

Jaka žena veruje u sebe

Svoje vrednosti i svoje kvalitete. Ona se ne dokazuje NIKOME, čak više ni sebi. Zna svoju vrednost, zna svoje sposobnosti, ne preuveličava i ne umanjuje. Njena sigurnost ne dolazi iz savršenog reda u njenom životu već naprotiv iz njene promene, iz haosa. Zna da može da se promeni i zna da se neće zadovoljiti ničim manjim od ispunjenog života. Daleko od toga da se ona ne boji ničega, već baš uprkos svojim strahovima ide napred. Ona zna da život nije skrivanje i bežanje. I to je taj isit osmeh koji sam videla kod svih onih koje su odlučile da ne rade ono što se od njih očekuje.

Jaka žena ima integritet

Ona staje iza svojih reči i svojih vrednosti, čak i kada to znači da se suprotstavlja i izlazi na “klizav teren”. Čak i kada je za nju lično korisnije da prećuti i pusti da stvari prođu na poslu linijom manjeg otpora. Možda će joj drugi zameriti to što kaže, ali mnogo više će sama sebi zameriti ako ne kaže to što misli i oseća da je ispravno. Njoj je to ipak najvažnije.

Jaka žena ne manipuliše

Neće se praviti nevešta da bi se neko drugi osećao bolje. Neće deliti komplimente ako zaista i ne misli ono što govori. Isto tako jaka žena je svesna sebe, i ne možete je podkupiti laskanjem. 

Ona neće dramiti i neće histerisati. Izraziće svoja osećanja takva kakva jesu, kada smatra da je neko vredan truda. Za sve ostale – neće ni imati osećanja. Sa njom niste u dilemi šta želi i ne drži nikoga na tankom ledu. Isto tako ne dozvoljava da bilo ko njoj to radi. Jednostavno ne igra igre – jer zna da je taj nivo prevazišla.

Jaka žena poštuje sebe i druge

Ona se ophodi sa poštovanjem, ljubaznošću, blagošću i isto tako traži i za sebe. Ako to ne zaslužujete, jednostavno nema igrica, drame i haosa – za nju kao i da ne postojite.

Ako pročitate oba teksta, zaključićete isto – sve što sam napisala nema mnogo veze sa time da li je neko muškarac ili žena već samo sa tim da li  je jaka, zrela i stabilna ličnost. Živeli dragi moji! 

Autorka teksta i fotografija: Minja