Članci

Pre godinu dana pisala sam tekst o definisanju idealne veze – na koji način treba da se postavimo kada su u pitanju emotivni i partnerski odnosi. Sve što sam tada pisala i dalje podjednako stoji. To je bio dobar okvir za moj um da drastično smanji „šlajfovanje“ kada je u pitanju preispitivanje i analiziranje „zašto nešto nije uspelo,“  međutim, tek tada je došlo na red drastično pretresanje koncepata koji leže ispod – kroz iskustvo. U kontekstu mojih intenzivnih promena celokunpnog sistema verovanja, malo toga je suštinski samo za emotivne veze. Da počnemo.

Nekorisna uverenja

Pisala sam bezbroj puta o tome koliko su značajna podsvesna uverenja za percpeciju stvarnosti. Ovde ću izlistati ona koja sam osvestila, a direktno se reflektuju na partnerske odnose:
Doživljaj sopstvene (bez)vrednosti – o tome posebno
Uverenje: Moram da se dokažem da bih imala vrednost
Uverenje: Moram da budem najbolja da bih bila vredna
Uverenje: Moram da budem savršena da bih bila vredna
Uverenje: Moram da uradim/postignem sve da bih bila vredna
Uverenje: Nemam prava na grešku/izbor
Uverenje: Ja sam pogrešna
Obaveza: Moram sve suštinski da razumem
Uverenje: Moram da razumem druge
Uverenje: Nemoguće je da ja nekome budem prioritet i na prvom mestu
Uverenje: Ne mogu da budem/imam ono što želim
Uverenje: Biću ismejana ako izrazim svoje želje/potrebe
Zabrana: da vidim ono što stvarno želim
Zabrana: da imam potrebe
Obaveza: Da uzvratim onima koji biraju mene u bilo kom smislu
Samokritiku u smislu „kako je moguće da nisi to znala/predvidela“
Strah: od samoće – suštinski uverenje o nedovoljnosti
Uverenje: Mene niko neće voleti ako se autentično ponašam/izražavam (prema prijateljima ovo uverenje nije postojalo)
Uverenje: Nemoguće je biti sa partnerom sa kojim se možeš povezati intelektualno/emotivno/duhovno
Osećaj odbačenosti, slomljenosti, tuge, bola, patnje, razočaranosti

Suštinski ako pogledate gotovo sve stvari su generalne, u odnosu sa celim svetom, a ne samo u partnerskim odnosima. Tamo se samo najbrže vide, kroz zilion i jednu malu i veliku situaciju.

Uverenje o sopstvenoj (bez)vrednosti

Suštinski sva ostala uverenja su izvedena iz ovog. Za mene je to nemogućnost da sagledam sebe realno. U praksi mi je to donelo mnogo problematičnih odluka i izbora.

Vidiš samo ono što ti nedostaje

Pravim presek situacije, sagledavam ko sam i šta sam. Moj doživljaj je loš jer vidim samo ono što mi nedostaje, ono što NISAM uradila. Sve ono drugo, što jesam uradila – osećaj je „pa šta“ i svojevrsno množenje sa nulom. Jer „sramota je hvaliti se.“ Evo kako je to izgledalo u praksi:
„Bila sam vukovac i đak generacije u osnovnoj školi“ – „Naravno kada si po ceo dan sedela i učila“
„Osvajala sam nagrade na takmičenjima iz matematike, fizike i geografije“ – „Nikada nisi bila najbolja“
„Završila sam Matematičku gimnaziju kao vukovac“ – „Naravno kada si po ceo dan i noć sedela i učila“
„Predstavljala sam Srbiju na Olimpijadi iz Fizike“ – „To je bio srećan splet okolnosti da prođeš“
„Diplomirala sam u roku, na Elektrotehničkom fakultetu, sa prosekom 9.9“ – „Ne vrede ti ocene ništa,  vredi samo ono koliko znaš da uradiš u praksi“
„Govorim engleski, španski i nemački“ – „Ma hajde, engleski nikada nisi naučila da ispeglaš u potpunosti, koliko puta su ti ispravljali članove, samo se rasplinjavaš“
„Istrčala sam tri maratona i tri polumaratona“ – „I šta si time postigla? Nećeš ići na Olimpijadu. Polumaraton može svako da istrči“
Jel ti zvuči poznato? A ono što vidim da nisam uradila? E za to sam sebe „nagrađivala“ napadom panike
„Nemaš posao, sama si! Kada ćeš već jednom da završiš doktorat, vidi koliko se to rasteže! Već je odavno trebalo da bude gotovo! Mogla bi ponovo da se vratiš na posao, to što si prsla pre tri godine radeći osam sati radno vreme i doktorat ne mora da znači da je sada ista situacija. Pogledaj kako izgledaš! Od tebe dama nikad biti neće!… “ I tako samo potvrđujući osećaj bezvrednosti zbog svega toga što nisam, što nije i što ne znam. Pošto ono što jesam, znam i mogu „nije toliko bitno.“

Čuješ samo ono što nisi

Sa takvom pozicijom, svaki feedback, svaka situacija za tebe bude novi dokaz „onoga što nije“ praćeno tim lošim osećajem nedostatka, čak u nekim situacijama i povređenosti. Da li se nekome sviđa da se tako oseća? Naravno da ne! Šta onda radiš – kloniš se ljudi koji ti mogu dati takav feedback i ne želiš da vidiš – jer te to boli i povređuje. Jer ne vidiš svoju vrednost! Posledica je da si uvek nekako okrenut ljudima kojima ti pomažeš, od kojih ti možeš i znaš više i od kojih na taj način dobijaš potvrdu svoje vrednosti. Da li je ovo manipulacija? JESTE. Onda naravno da dođeš u situaciju da se osećaš usamljeno, napušteno, prepušteno i da nema ko da ti pomogne, jer godinama praviš takve izbore da su uvek preči neki drugi za koje je potrebno nešto uraditi. Onda ni ne ostane vremena da se baviš time da tražiš znanje, savete i pomoć. I tako u krug dok se ne destabilizuješ potpuno da nema drugog izbora nego da se baviš time što nije ok kod sebe.

Nadomešćuješ nedostatak dokazivanjem

Kao hrčak koji trči na traci. Samo jedno, drugo, treće, peto, nikada nije dosta, ništa nije dosta, uvek ima još nešto što treba dokazati, uraditi, što je više od onoga što je do sada urađeno. I ti vidiš da je mnogo toga što je urađeno u prošlosti rezultat potrebe da se dokažeš, osećaja obaveze, straha, a ne realne stvaralačke želje i inspiracije. I sa tim je još teže suočiti se jer tek onda, iz osećaja bezvrednosti doživljavaš negaciju sebe na jednom višem niovu. Za jedan analitički um ovo je najgora noćna mora. I ključni deo:

Kakve sve ovo ima veze sa ljubavi?

Jer sam do doživljaja sopstvene vrednosti došla u momentu raskida prethodne veze. U trenucima intenzivnog tugovanja par dana nakon raskida došla mi je sledeća misao:

„Znaš da ljudi dolaze u tvoj život na osnovu toga kako ti dožviljavaš sebe. Kada ćeš već jednom da počneš da sagledavaš realno i vrednuješ ono što JESI, ZNAŠ i MOŽEŠ, umesto da tuguješ za onim što nije, što nisi, što nemaš?“

U tom trenutku, kao da se nešto polomilo u mojoj svesti. Tada sam sa strane bezvrednosti prešla na stranu vrednosti i počela da sagledavam stvari iz tog ugla. Tada sam mogla da pustim i tu i sve prethodne veze i da se okrenem svojoj realnosti i šta je to što želim – bez potrebe da se dokazujem, bez straha da neću dobiti ono što želim i tražim, bez straha od samoće, bez osećaja nedovoljnosti, bez očajničke potrebe da pobegnem iz trenutne situacije. Tada po prvi put u životu nisam krivila ni sebe ni njega, niti sam pomislila da je nešto moglo/trebalo drugačije. Jednostavno, ta ljubav je imala svoje mesto, svoje vreme i svoju važnost za oboje.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Tek kada prođeš kroz strah, on može da nestane

Kroz tu vezu prošla sam kroz strah o autentičnom izražavanju – da je moguće i dozvoljeno da izrazim ono što zaista mislim i osećam, a da zbog toga ne budem odbačena ili ismejana. Isto tako i intelektualno i emotivno povezivanje, velika nežnost omogućili su mi da poverujem da je moguće, da je dozvoljeno, da imam pravo, da zaslužujem ljubav. Sve to je na jedan lep način promenilo moju percepciju veze i doživljaja mogućeg.

Naravno, kada se izgradi bliskost, uđe u dubinu, svako otvori svoju Pandorinu kutiju. Tako sam i ja naletela na novi set svojih uverenja – da biram ljude koji će podrazumevano imati nekog/nešto preče od mene, obavezu da razumem stvari, zabranu i nemogućnost da vidim i izrazim ono što stvarno želim, nemogućnost da vidim sebe. I to je i u sadašnjem trenutku, posle raskida, aktuelno za rešavanje.

Kako biraš ljude u svom životu?

Postojanje uverenja omogućava da određeni ljudi koji ti „ponude“ nadomešćenje za to što veruješ da nemaš/nisi/ne možeš dođu i ostanu u tvojoj stvarnosti. Bez da si u mogućnosti da ih sagledaš kao celinu ko su, šta su i ko si ti i šta si ti. Npr uverenje da moram da razumem sve u kombinaciji sa uverenjem o nemanju izbora, ostavljalo me je podložnom da tolerišem razne komplikovane i teške priče. Još gore, da budem deo takvih priča. Ono što je realnost je da ne da ne moram sve da razumem, nego da je svako odgovoran za svoj život, svoje izbore i svoje ponašanje. A ja preuzimam odgovornost zašto sam izabrala da to bude deo mog života.

Uverenja vezana za to da sam pogrešna i da nemam prava na grešku dovodila su me u situacije da stalno preispitujem isključivo svoje postupke i svoja tumačenja, a druge da ostavljam kao da su apsolutno ispravni i u redu. Veliko no-no! Ponovo lična odgovornost i lični integritet igra ovde ključnu ulogu.

I tako tek kada sam došla do ove tačke da mi je dosta svega, da pustim i uverenja i strahove i fiks ideje i gomilu misli kojima analiziram šta-gde-kako, koliko imam godina i šta je trebalo da uradim, došla sam do osećaja da samo ličnim izborima nastalim iz osećaj lične vrednosti, poptpunosti, integrisanosti, dovoljnosti, celovitosti mogu da rezultuju u kvalitetnu ljubavnu vezu, posao, ispunjen život.

Kad ti brat kaže

Ceo ovaj tekst je nastao pod utiskom mog razgovora sa bratom od pre neki dan. Uzeo je da me lepo izriba za moje izbore u prethodnom periodu, gotovo besan na mene da traćim svoje vreme, energiju, život. To je jedno od onih kvalitetnih ribanja, u pravu je, slažem se sa njim, i sama sam došla do sličnog. Međutim u celom razgovoru mi je bila jasna kao dan jedna jedina stvar: da on uopšte ne vidi koliko je taj osećaj bezvrednosti dominirao mojim životom i svime što sam radila i birala. I tu je glavna kvaka cele priče – ljudi koji imaju osećaj svoje vrednosti, ne mogu da razumeju šta sa tobom nije u redu. Zašto se tako ponašaš? Za njih je vrednost normalna kao vazduh koji dišu – ne primećuju da vrednuju sebe, jer su to oduvek i radili!

Svest o promeni je most

Zato oni i ne pišu ovakve tekstove! Zato ja pišem tekstove o promeni, a ne o tome kako se uči matematika! Ja ne mogu da objasnim kako se uči matematika jer nemam svest o tome kako sam naučila da učim matematiku – za mene je znati i učiti matematiku podrazumevana stvar! A ljudi koji su interisani, ispunjeni i u balansu i takvi su vaspitanjem – ne pišu tekstove o tome jer se za njih to PODRAZUMEVA, ne mogu da ti objasne kako se takav postaje. Ja kroz svoja iskustva imam i prenosim svest o promeni jer imam iskustvo kako je biti na obe strane. I to vidim kao izuzetnu vrednost svog pisanja i celog bloga, naročito kada je iskreno i autentično.

Zaključak

Šta god da sebi zapišeš na papir kao cilj ili želju idealne veze biće vođeno onime što ti suštinski jesi u tom trenutku zajedno sa svim tvojim uverenjima i onime što je tvoj doživljaj stvarnosti. Takvi ljudi će ti dolaziti u život, tako će se nameštati situacije i tako će se odvijati stvari. Jedino što možeš da uradiš je da napraviš svesne izbore – prođeš kroz strahove, pogledaš u ogledalo, okreneš se tome kakav život ZAISTA želiš da kreiraš za sebe i posvetiš se tome. I da ti izbori budu vođeni osećajem vrednosti svega što jeste postignuto, urađeno, stvoreno, naučeno, ostvareno u tvom životu. To iskustvo je za mene osećaj predivne kreativne i stvaralačke moći.

Autorka: Milana M.

 

Mnogo nas deli emocije na poželjne i nepoželjne, na pozitivne i negativne, kao što i inače imamo težnju da celokupnu realnost percipiramo kroz suprotnosti. Kao nastavak serijala tekstova: “ Iz ugla jedne Duše”, evo malo drugačije perspektive teme emocija, poželjnog i nepoželjnog, pozitivnog i negativnog. Tekst će biti predstavljen u vidu dijaloga između mene (A) i Duše (D) tj. svesti ili Višeg Ja.

D: Prvo bih želela da pozdravim tebe i sve naše čitaoce i da se zahvalim za to što nam je data prilika da sa vama podelimo naše viđenje nekih zanimljivih i svakako značajnih tema. Prvo zašto kažem mi? Zato što mi sebe vidimo kao celinu, kao polje Svesti. To ne znači da nemamo individualne identitete i da sami po sebi nismo celoviti. To znači da mi imamo svoje karakteristike i specifičnosti, ali da smo u stanju kokreacije sa svime i svima sa kojima je naša vibracija usklađena, sa svima koji dele našu viziju i onda se ta zajenička vizija pretvara u čistu kreaciju i stvaranje.  Mi naše jedinstvenosti i razlike vidimo kao bogatstvo, kao izobilje mogućnosti i potencijala. Vidimo sebe kao delove celovite same po sebi, ali istovremeno vidimo i kako se i svi mi savršeno uklapamo u prelepu tapiseriju celokupnosti. Vidimo svakog od nas kao jedinstvenog, savršenog i celovitog baš takvog kakav jeste, kao što vidimo i vas kao prelepa moćna i kreativna Bića, koliko god nekada vama bilo teško da prihvatite tu istinu o sebi.

A: Gde se u tu sliku celokupnosti uklapaju naše emocije? Šta su emocije iz vaše perspektive i kako one utiču na naše iskustvo realnosti?

D: Prvo je potrebno da naglasimo da ste vi kreativna Bića i da se u vama nalazi svest svega što je postojalo i svega što će ikada postojati. Vi ste mnogo više od vašeg uma i vaših emocija. Oni su samo ekspresija i kao i fizičko telo vam omogućavaju navigaciju kroz fizičke realnosti. Emocionalno telo je samo jedno od mnogih tela koje imate i omogućava vam da osetite realnost u kojoj živite, da osetite i odreagujete na situacije ili okolnosti. One vam mogu pomoći da isprocesuirate iskustvo boravka u fizičkoj realnosti kao i  da vas upozore kada je vaš mentalni ili fizički izraz ugrožen. One su u svojoj osnovi vrlo korisne i poželjne. Ljudima omogućavaju da se uz pomoć njih povezuju i razmenjuju energiju, često se koriste kao energetsko gorivo i vrlo su moćne kada rade u skladu sa zakonom privlačenja tj. ono što možemo da osetimo možemo i da privučemo. To je čist energetski potencijal. Kao sve ostalo, i emocionalna energija može imati različite vibracije i samim tim na različite načine može oblikovati realnost koju proživljavate.

A: Da li to znači da su niskovibratorne emocije nepoželjne i da ih treba izbegavati?

D: Koliko god delovalo paradoksalno,  odgovor je apsolutno i definitivno ne. Emocije se svesno ne mogu ukloniti! Jedino što se svesnom odlukom može uraditi je potiskivanje emocija i odlaganje njihovog ispoljavanja! Energija se ne može uništiti, ona može samo promeniti svoj oblik i ostati u energetskim centrima, ćelijama, u energetskom polju i ispoljiti se kroz poremećaje na fizičkom nivou, kroz nestabilne odnose, konflikte i sukobe koji čak ne moraju imati veze sa prvobitnim problemom ali imaju istu vibraciju neispoljene emocije (umesto svađe sa  šefom na poslu, desi se svađa sa roditeljem par dana kasnije) ili će se kreirati situacije koje će izazvati da se energetski naboj isprazni (pokvarila se kola). Ne kreira se samo svesnim umom! Kreirate SVIME što jeste: Kreirate svojom svesnošću – čak i kada je niste svesni (smeh) ali i svim podsvesnim programima, svim zakopanim i potisnutim emocijama, svim arhetipskim i nesvesnim obrascima i svim ostalim distorzijama koje iz bilo kog razloga postoje u vašim energetskim poljima. Kada ovo stavimo u kontekst emocija, od potiskivanja i kontrole emocija mnogo je korisnije dozvoliti svojim emocijama da se ispolje na BEZBEDAN način po sebe i druge i dati im tačku izlaza iz energetskog polja, pre nego što se one nakupe do te mere da postanu po svojoj prirodi destruktivne. Voda je i kišica i poplava, samo je pitanje kako se manifestuje. Što  se emotivnoj energiji više dozvoli da prirodno teče kroz energetski sistem, to će iskustvo biti prijatnije i bliže originalnoj svrsi i nameni.

A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?

D: Prestanite da pokušavate da umom regulišete emocije, to je već dovelo do velikog disbalansa izeđu mentalne i emocionalne energije kod mnogih. Dozvolite sebi da osećate, sedite svakodnevno, makar na kratko i osećajte bez potrebe da interpretirate svoje emocije, jednostavno ih proživite. Ako osetite veliku količinu nagomilanih i destruktivnih emocija, osetite ih bez osude. Nađite način da ih otpustite na BEZBEDAN način po sebe i druge. Možete ih izbaciti iz sebe kroz plač (ne postoji slučajno kao mehanizam za pročišćenje energetskog sistema), koliko god da je programiranja urađeno na temu zabrana na plakanje od strane roditelja, tipa nemoj da plačeš, čućete ovaj ili onaj, dečaci ne plaču i tome slično, i dalje je fantastičan način za otpuštanje viška emocionalne napetosti. Sva programiranja na neispoljavanje emocija od strane autoriteta, roditelja i drugih faktora koji su kreirali sliku sveta koju doživljavate, nastali su iz njihovog sopstvenog straha od sopstvenih emocija kada ste im bili “ogledalo” u kome su gledali svoj neintegrisani emotivni naboj! (pauza) Bitno je naglasiti takođe i to da je svako odgovoran za svoje emocije. Drugi mogu biti trigeri za njih, ali je uzrok, kao i u svemu uvek u onome ko stvara svoju realnost. Svako je odgovoran za svoje emocije i za svoje iskustvo realnosti koju je stvorio. U tom smislu, “nepoželjne emocije” mogu biti i poklon, putokaz ka sopstvenim nerazrešenim obrascima, čijim se razrešavanjem automatski kreira kvalitetnija i lepša realnost.

A: Da li na ravni postojanja u kojoj ti postojiš postoje emocije? Da li ti proživljavaš na taj način iskustvo svog postojanja?

D: Ovo je jako zanimljivo pitanje. Ravan na kojoj ja postojim je drugačija po svojoj prirodi od fizičkih realnosti u kojoj vi živite. Moje iskustvo raznih realnosti je vibracionog karaktera. Ja se ne igram sa emocijama, ja se igram sa vibracijama (smeh). S obzirom da sam deo tebe i da mi tako velikodušno daješ pristup svom mentalnom i emocionalnom telu (opet smeh) mogu se povezati i sa tvojim emocionalnim iskustvom i mogu ga porediti sa svojim iskustvom vibracija. Iz perspektive svesti lakše je sagledati celinu i udeo svakog dela u njoj i sve, pa i vaš emocionalni izraz posmatrati iz tačke većeg balansa i neutralnosti. Emocije umeju biti kao vrteška (bar to nama iz naše perspektive tako deluje) i uglavnom imaju svoje sprotnosti u koje je veoma lako upasti. Ono što mi proživljavamo mnogo je bliže nečemu što bi kod vas bili osećaji, doživljavaju se mirnije, manje euforično ali i manje bolno. To je stanje dosta izbalansirano i integrisano, nekako bliže centru. Mi možemo svesno izabrati kojim vibracijama želimo da ispunimo polje i sve to kao kreativna bića stvoriti. Da ne bude zabune, to ne znači da smo mi bezosećajni i kontrolišući. Daleko od toga. To jednostavno znači da smo ovladali veštinama stvaranja svog iskustva a to je ono što i vi sada učite. Kada shvatite da je sve holografki izraz vas samih, shvatićete i da zapravo uvek igrate igru sami sa sobom. Iz te perspektive, teško je “mrzeti komšiju” jer postoji svest da je komšija deo tebe, da si to zapravo ti u drugoj manifestaciji i da ti se vraća sve ono što “napolje” pošalješ. Zašto bi onda činili zlo bilo kome, kada je moguće sticati iskustvo na mnogo radosnije i lepše načine? Smatramo da je vreme da i ljudi osveste sebe kao deo veće celine i umesto takmičenja, nadmetanja i osvajanja preokrenu igru ka saradnji i povezivanju. Da u tome emocije i te kako mogu pomoći, ali da to nije sve što postoji. Moguće je i kroz vibracije mira, radosti, empatije, podrške i saradnje stvarati. Probajte samo da zamislite kako bi to realnost bila. A sada iskoristite svoje emocionalno telo da je i osetite. Eto kako se kreira, sve je to vrlo jednostavno.Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne počnemo zajedno da kreiramo takvu jednu realnost. Sve je to vrlo lagano i jednostavno kada poštujemo svačije pravo na život i slobodu izbora (pauza). E, sada mi imamo jedno pitanje za tebe Ana: Kako ti doživljavaš svoju realnost u kontekstu svojih emocija?

Spoznaja emocija kroz moj lični put

A: (malo zatečeno) Spoznaja emocija je za mene je bila dug i trnovit put. Kao neko ko je dugo vremena proveo u školskoj klupi, bila sam okrenuta mnogo više mentalnom nego emocionalnom razvoju. Tek u poslednjih par godina, od kada se intenzivno bavim ličnim razvojem, počela sam da posvećujem pažnju tome kako se osećam tokom dana. Energetski radovi su izneli jako veliku količinu nerazrešenih i potisnutih emocija na površinu, koje sam uglavnom procesuirala koristeći Duboki PEAT na svakodnevnom nivou. Verujem da to nije jedini način, možemo pisati dnevnik, govoriti na glas kada smo sami (koliko god to šašavo zvučalo, vrlo je učinkovito), slikati, svirati, pevati, plesati, trčati, vežbati ili baviti se nekim drugim sportom. Meni posebno prija sviranje, ples, joga, masaža i druge energetske tehnike, koje me istovremeno i opuštaju i vraćaju u stanje balansa i ravnoteže. Danas sam emocionalno u mnogo većoj tački balansa nego ikada pre. Sve više osećam i sve više sam u stanju mira, i to je kombinacija koja mi se posebno sviđa i koja daje smisao svemu što sam do sada na sebi radila :)

D: Hvala što si sa nama podelila svoja pitanja i iskustva. Hvala za prostor koji smo dobili u tvom radu. Šaljemo vam vibracije ljubavi i zahvalnosti, želimo vam da što više osećate i da se što više radujete životu.

A: Hvala svemu i svima koji su mi pomogli da otkrijem i da se ponovo povežem sa onim što istinski jesam i svima koji nesebično dele svoju ljubav i mudrost sa mnom i nesebično me podržavaju na mom životnom putu i u mom radu.

Muzička meditacija za danas: The river is flowing

Više o meni i mom radu možete pogledati ovde

 

Autor fotografija i teksta: Ana S.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Toliko često upotrebljavamo reč emocije, a da li suštinski znamo šta je to. I čemu služi? Ovaj tekst je spoj mog znanja o emocijama iz naučnog aspekta i iskustva ličnog razvoja – ovo je tačka preplitanja stručnog aspekta mog rada i pisanja na blogu.

Šta su emocije i kako nastaju?

Emocije su biološka reakcija organizma na događaje koje naš um VIDI KAO VAŽNE. Dakle, emocije se javljaju kada nam je nešto važno i kada um spazi da se nešto dešava po pitanju toga što nam je važno. Ovde je ključno obratiti pažnju na “ono što naš um vidi.”. To znači da emocije zavise u velikoj meri od naše interpretacije situacije koja se dešava. Ta interpretacija se dešava automatski (podsvesno) i zavisi od našeg sistema verovanja. U tome je i ključ mogućnosti za promenu, to je naše i mi na to možemo da utičemo. O tome ću na kraju teksta.

Kontrola emocija

Kada “držimo emocije pod kontrolom” ono što u stvari radimo je potiskujemo i svesno modifikujemo našu podsvesnu reakciju. Dakle podsvesna reakcija se već desi, emocija se već okine, a naš svesni um tek onda reaguje i kontroliše. Pogledajte samo koliko je tu napora i energije uloženo! Ova svesna modifikacija, ne samo što blokira ono što zaista osećamo nego šalje podsvesnom poruku “to nije dobro”, “ti nisi dobra, ne treba tako da reaguješ”. Samim tim ovaj kontrolni mehanizam jača, a emocije se pakuju negde nazad, nagomilavaju. I tako sve dok ne pređu intenzitet kada ih je nemoguće zadržati. Pogađate, to je onaj momenat kada podivljate zbog neke sitnice. Jer “to je kap koja je prelila čašu.”

Čemu nam emocije služe?

Emocije imaju dve osnovne funkcije: biološku – da pripreme organizam na ono što smo percipirali kao važno i komunikativnu – da pošalju porku ostalima. Na primer, strah izaziva to da se krv povuče iz periferije ka unutrašnjim organima, srce kuca brže i time dostavlja veću količinu kiseonika našim mišićima – da bi mogli brže da pobegnemo. Bes priprema telo za borbu. Uzbuđenje – kada je bilo potrebno uhvatiti lovinu i doći do hrane. Ili kada se pronađe adekvatan partner za parenje i produžetak vrste (odatle i ona priča o feromonima :D). Komunikativna funkcija besa je poruka “ne radi to.” Tuga je poziv u pomoć itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Fotografija: Milana Minja Milošević

Kako sve ovo deluje na organizam?

Dakle bez obzira što mi nismo pokazali emociju, ne menja činjenicu da se ona nije dogodila. Samim tim je i pokrenula sve te hormonske promene u organizmu. A to ima dejstvo na sve organe našeg tela. I sada, kada emociju potisnemo umesto da je proživimo i propustimo, ona se vraća i iznova i iznova generiše to izmenjeno stanje organizma. Shvatate šta radimo svom organizmu? Dugoročno dejstvo hormona koji su u disbalansu trajno deluje na tkiva u organizmu i menja ih. To je ono “sve je to zbog stresa.” Nije stres nikakva mistična stvar koja se dešava. To su jake, potisnute emocije koje iznova i iznova proživljavamo, ili nam stoje u grlu, pritiskaju nam grudi, okupiraju misli, ne daju nam da spavamo. One izazivaju drugačije stanje u organizmu nego kada smo mirni. Naš organizam samo pokušava da uradi najbolje moguće u odnosu na ono što mu nervni sistem šalje kao signal. Vremenom, balans postaje trajno narušen…

Kako sve ovo deluje na kvalitet našeg života?

Pogledajte iza sebe, svoje propale emotivne veze, prijateljstva koja su pukla, pojavljivanje ljudi koji vas mnogo nerviraju u vašem životu. Da li se uvek nađe isti tip ljudi da vam bude nadređeni? Ili kolega? Da li se prema vama na isti način ponašaju na reklamacijama? Obratite pažnju na to kako ste se zbog toga osećali. Videćete veoma jednostavno da je to potpuno isti osećaj od situacije, do situacije koji se javlja iznova i iznova. Ne, nije vam to tako suđeno, nego su to načini na koji radite stvari. Isti način – isti rezultat.

Kada su emotivne veze u pitanju, to je obično situacija da vas privuče isti tip osobe, onda da zažmurite tu i tamo na stvari koje inače zažmurite nadajući se najboljem. Onda kada se to najbolje ne desi, nego završite povređeni, ostanete da lečite rane i ne idete nazad da proanalizirate šta je trebalo da naučite jer je „previše bolno.“ Dok si rekao keks, već ste u novoj akciji i ko će sada da misli o greškama. I onda sve ajd ponovo. Slično funkcioniše i za ostale situacije. Tapkamo u mestu, nije nam jasno šta radimo pogrešno. Jedino što znamo je da nam je sve teže.

Usled emocija nam je teško da vidimo objektivnu sliku

Ponoviću, naše emocije dakle zavise od naše interpretacije određene situacije. Našeg tumačenja. I to NIJE objektivna stvarnost. Ovo je zeznuta stvar za prevazići u percepciji, naročito kada nas obuzme tornado emocija. U tumačenju situacije, kada smo jako obuzeti emocijama, mi vidimo samo tu jednu, izolovanu tačku i događaj. Ono što je realnost je da to nije izolovan događaj. (Molim ovde bez banalizacije tipa “šta ako udari grom na sred autoputa,” mislim na događaje u našem svakodnevnom životu, na poslu, kod kuće, u komunikaciji sa ljudima). Taj događaj ima kontekst, ima predistoriju našeg ponašanja, ranijih interpretacija, ranijih obrazaca i ranije uspostvaljenih odnosa i izbora koje smo pravili. I da, teško je gledati na stvari na ovaj način, teško je preuzeti odgovornost za sebe. Odgovornost znači prihvatanje – da, to je moj život, to su bili moji izbori, to-sam-ja. Ono što se obično dogodi kada pokušamo da stavimo događaj u kontekst je da počnemo da okrivljujemo i sebe i druge i život, da osuđujemo ovo ili ono. Sve je to dragi moji deo nekih uverenja i zaostalih obrazaca. Apsolutno sve.

Kako da iskoristimo emocije u ličnom razvoju?

Ovo je najvažniji deo priče. Pošto se emocije javljaju kada smo nešto podsvesno interptretirali kao važno – onda su one i putokaz za otkrivanje podsvesnih uverenja i obrazaca ponašanja. Prateći trag emocija i osećaja i pitajući sebe „Zašto se tako osećaš?,“ ako iskreno odgovoriš i uspeš da prihvatiš odgovor – dobićeš potpuno novi pogled na sebe. Poenta priče je da tek kada promenimo ta podsvesna uverenja koji rade interpretaciju, naše emocije se zaista i menjaju. Ono što se dešava oko nas se menja. Naš život se menja. Kao što sam već pisala na kraju teksta “Ostaviti sve i pronaći sebe” – na raspolaganju je bezbroj tehnika naučno-psiholoških, spiritualnih, fizičkih koje nam mogu pomoći u ovom procesu. Samo je pitanje trenutka kada ćemo doći do toga. I koliko smo odlučni da u toj promeni istrajemo.

Autorka
Milana M.

Ja, emocije i tehnika

Moja uža oblast interesovanja kao inženjera elektrotehnike i doktoranta je analiza signala govora. I to na dva načina – da računar ustanovi u kom je emotivnom stanju govornik i da uspe da prepozna ko govori, kada je taj neko pod utiskom emocija. Dodatno, deo znanja koji se tiče hormona, pokupila sam od celoživotnog naučnog rada moje majke – proučavanje hormona stresa.

Literatura:

Klaus R. Scherer – „Šta su emocije? I kako se mogu izmeriti?,“ 2005
Paul Ekman – „Rasprava o osnovnim emocijama,“ 1992

Početkom prošle godine, inspirisana nekim poznanstvima napisala sam tekst Kakav je to jak muškarac? međutim i pored aktivnog razmišljanja nije mi se dalo da napišem i drugi tekst – kakva je to jaka žena. Sve do sada. Smatram da je izuzetno važno imati primer za ugled i da je to naročito važno kada je u pitanju uspešna žena. Tekst je inspirisan mnogobrojnim ženama koje smatram jakim, a koje su bile u mom bliskom okruženju protekle godine. One sa kojima se razumem u malo reči. One čiju podršku osećam i koje podržavam čak i kada se to rečima ne kaže. Drage dame, ovo je posvećeno vama, u nekim stavkama pronaćićete se sve, u nekima samo neke od vas, to ne menja značaj lekcija koje nosite sa sobom. Neka vam u Novoj Godini sve ide od ruke – po vašoj meri.

Jaka žena je sebe izgradila

Ona se promenila, ona je plakala, ona se bojala, ona je grešila, ona se svađala, raskidala, suočavala, borila i sve to prevazišla. Ona je pustila da iz njenog života ode ono što nije za nju, čak i kada je to bilo veoma bolno. Tragaće i radiće na sebi dok ne dođe do svog mira, balansa i ispunjenosti.

Jaka žena preuzima odgovornost

Ona drži do sebe. Ona nije žrtva. Ona ne veruje u dodeljenu sudbinu i karmu, ali pomno osluškuje poruke univerzuma. I menja. Kada joj neko ili nešto remeti mir, neće ćutati i trpeti nego će preduzeti korake da to reši. Bilo da su u pitanju drugi ljudi, posao, porodični odnosi, prijateljstva, veze ili lični obrasci. Sve što joj remeti balans – ona se sa tim suočava onog trenutka kada to osvesti. Ona se ne žali i ne kuka, nego se suočava i rešava. Čak i kada to uzburka sredinu oko nje i čak i kada je košta trenutnog emotivnog mira. Ona zna da to vredi.

Jaka žena veruje u sebe

Svoje vrednosti i svoje kvalitete. Ona se ne dokazuje NIKOME, čak više ni sebi. Zna svoju vrednost, zna svoje sposobnosti, ne preuveličava i ne umanjuje. Njena sigurnost ne dolazi iz savršenog reda u njenom životu već naprotiv iz njene promene, iz haosa. Zna da može da se promeni i zna da se neće zadovoljiti ničim manjim od ispunjenog života. Daleko od toga da se ona ne boji ničega, već baš uprkos svojim strahovima ide napred. Ona zna da život nije skrivanje i bežanje. I to je taj isit osmeh koji sam videla kod svih onih koje su odlučile da ne rade ono što se od njih očekuje.

Jaka žena ima integritet

Ona staje iza svojih reči i svojih vrednosti, čak i kada to znači da se suprotstavlja i izlazi na “klizav teren”. Čak i kada je za nju lično korisnije da prećuti i pusti da stvari prođu na poslu linijom manjeg otpora. Možda će joj drugi zameriti to što kaže, ali mnogo više će sama sebi zameriti ako ne kaže to što misli i oseća da je ispravno. Njoj je to ipak najvažnije.

Jaka žena ne manipuliše

Neće se praviti nevešta da bi se neko drugi osećao bolje. Neće deliti komplimente ako zaista i ne misli ono što govori. Isto tako jaka žena je svesna sebe, i ne možete je podkupiti laskanjem. 

Ona neće dramiti i neće histerisati. Izraziće svoja osećanja takva kakva jesu, kada smatra da je neko vredan truda. Za sve ostale – neće ni imati osećanja. Sa njom niste u dilemi šta želi i ne drži nikoga na tankom ledu. Isto tako ne dozvoljava da bilo ko njoj to radi. Jednostavno ne igra igre – jer zna da je taj nivo prevazišla.

Jaka žena poštuje sebe i druge

Ona se ophodi sa poštovanjem, ljubaznošću, blagošću i isto tako traži i za sebe. Ako to ne zaslužujete, jednostavno nema igrica, drame i haosa – za nju kao i da ne postojite.

Ako pročitate oba teksta, zaključićete isto – sve što sam napisala nema mnogo veze sa time da li je neko muškarac ili žena već samo sa tim da li  je jaka, zrela i stabilna ličnost. Živeli dragi moji! 

Autorka teksta i fotografija: Minja

Bićeš moj.

Posle toliko vremena, danas je postalo jasno. Danas je slomljena brava na ključaonici budućnosti, i njeni još nejasni obirsi počinju da se ukazuju. Istina koja je začeta ko zna kada, koje sam se bojala i odbijala da je vidim.

Ta klica koju nisam razmela, ali ipak nisam mogla da je napustim, ostavim u hladnoći zaborava. Nosila sam je uvek sa sobom. Vreme je prolazilo, a ona je rasla.

Grejala sam to jaje i šaputala mu da će sve biti dobro. Ja sam se njega plašila, a šaputala njemu da se ne plaši. Ja ću ga čuvati. Ono je ipak moje.

Hoće li kad probije ljusku bljunuti vatru i spržiti nas? Hoće li plačljivo puzati? Ili će razmahnuti raskošna krila ne bismo li ga uzjahali i odleteli u nove daljine zajedno?

Još ne znamo kakvo je to stvorenje. Čekamo da nam se ukaže. Još ne znamo kako će se tačno sve odvijati. Ali danas se pojavila prva pukotina na ljusci. Danas sam u tebi videla muškarca koga volim, koji to zna i ume da nosi.

Biću tvoja.

Autor: Senka

Fotografija: Jelena Malešević

Pročitajte i:

 

Kakva je tvoja idealna veza?

Svašta nas uče u školi i po fakultetima. Gotovo ništa o stvaranju i održavanju zdravih međuljudskih odnosa, o radu sa drugima, emotivnom razvoju, izboru partnera, o vaspitanju dece, o važnosti razvoja sopstvene ličnosti… Ovo su teme o kojima sam dosta razmišljala s vremena na vreme prethodnih godina i kako bi to moglo da se reši na neki način. Važno je jer je kvalitet naših odnosa sa drugima i sa samima sobom kvalitet našeg života. O međuljudskim odnosima i o tomr kako da budu što kvalitetniji učila sam čitajući i sa seminara poslovnih veština koji su mi bili bliski i dostupni.

Škola za partnerske odnose

Kada me je drugarica pozvala da odemo na radionicu “Idealna veza zašto je nemaš i kako do nje?” pomislila sam:“Šta je sad pa to?”. Umesto očekivanih “ad-hoc” saveta iz kategorije “kako upecati muža” radionica se sastojala iz sledećeg:
promene fokusa sa traženja partnera sa određenim karakteristikama na definisanje onoga šta je nama u vezi potrebno
otkrivanju sopstvenih toksičnih uverenja o tome kakvi su muškarci, kakve su žene, šta ko “mora” i “treba” da radi i ostalih predrasuda i stereotipa
da je osnov svakog odnosa dobra komunikacija
Detaljan sadržaj radionice je na ovom linku, a u nastavku pišem ono za mene najznačajnije što sam naučila na njoj i što sam povezala sa nekim ranijim zaključcima i razmišljanjima.

Veza je odnos sa nekim

Emotivna veza je pre svega odnos sa drugom osobom. Partner ili partnerka su samo jedna od osoba sa kojima smo u odnosu. Tu su još prijateljstva, srodstva, poslovni odnosi itd. Ono što mi se jako dopalo sa radionice je definicija šta je to što je osnova svakog odnosa. To su 4 P:
Poštovanje
Poverenje
Podrška
Prijateljstvo

Zašto mi je ovo bilo važno? Prosto, u nekom trenutku sam pogledala svoje odnose sa bliskim, dugogodišnjim prijateljima i prijateljicama i shvatila sam da je definicija tog prijateljskog odnosa upravo to da mogu da im kažem o sebi bilo šta, bez straha da će me osuditi i bez potrebe da to nešto ulepšavam. Jednostavno, ja sam takva kakva sam, ne trudim se da “igram neku ulogu”. Moji bliski ljudi me prihvataju baš takvu kakva sam sa svim mojim fiks idejama i ja njih isto tako. I jedni drugima smo interesantni upravo takvi, podržavamo se i smejemo istim glupostima i tešimo zbog istih briga. Zato i jesmo prijatelji.

Sličan princip treba da važi i za partnera – ne treba njemu da se femkamo i da mu se dopadnemo zato što mislimo da je idealan za nas (jer ima hemije, jer izgleda tako i tako, jer radi to i to i zarađuje toliko i toliko), nego prosto da kliknemo i da možemo da budemo to što smo i da to ide. A ti? Kakvi su tvoji odnosi sa prijateljima, porodicom, partnerom? Da li ova 4 elementa postoje u svim tvojim odnosima? Ako da – sjajno! Ako ne – zašto si u takvom odnosu? Da li u njemu možeš da budeš to što jesi?

Važno je da se dopadneš drugima

Da se razumemo: Većinu odnosa započinjemo ovom filozofijom. Svako ima potrebu da bude voljen i prihvaćen i to je normalno i prirodno. Međutim, u slučaju emotivnih veza, često preterujemo. Šta se dešava? Prvo se šepuriš i montiraš da se dopadneš onoj drugoj strani, smeješ se forama za koje misliš da su glupe, jer eto, sviđa ti se. Pa onda odbijaš da prihvatiš da ti je zasmetalo ovo i ono. Nema veze, nije to tebi bitno, dobra je osoba. Nije važno što se hvata za reč, uspete da se objasnite na kraju. Na kraju.

Posle, kad se glava ohladi, sve više te nervira to hvatanje za reč. Na kraju se brecaš i pitaš se kako to nisi video/videla na početku. Pa jesi, samo je tvoja odluka bila da to ignorišeš. A i u početku ti je fokus bio na tome da se ti njemu/njoj dopadneš, a ne na tome da li je tebi nešto ok ili nije ok. U stvari, sada da te pitam: Šta ti smeta, a šta jako voliš u vezi? Da li bi znao/znala da nabrojiš?

A šta je tebi potrebno u vezi?

Ovo je pravo i najvažnije pitanje koje treba sebi da postavimo. A pogotovu kada upadnemo u bilo kakvu vrstu nezadovoljstva. Vaspitani smo kako mi treba da se ponašamo prema drugima, na koji način da se njima dopadnemo, ali ne i da prepoznamo šta je to što nama treba. A nikako da to što nam treba tražimo!
Na primer, meni u vezi nije neophodno da neko vozi kola kod majstora, menja sijalice i popravlja bravu na ulaznim vratima, jer to je nešto što i sama mogu da uradim (iako je mnoogo lakše da to neko drugi uradi, priznajem!). Zato mi je neprocenjivo kada je pored mene neko ko sa obe noge stoji na zemlji, pa kada odlutam stazama svog perfekcionizma i počnem da se nerviram “zašto nešto nije” i “zašto ja to nisam bolje uradila”, samo me preseče jednom suštinskom rečenicom i skalira moj doživljaj problema sa: “totalna katastrofa” na “pa to uopšte i nije problem”.

Fotografija: Stefan Barna

Kakav je tvoj osećaj veze?

Promena nastaje kada prestaneš da gledaš kako da se dopadneš nekome i fokusiraš se na to da definišeš kako želiš da tvoja veza izgleda, kada je sve prirodno, sa lakoćom i bez napora u svakodnevnom životu. Ono što nam je u glavi su ideje veze iz knjiga i filmova, razna uverenja i klišei. U realnom životu, to ne funkcioniše. Kako tebi izgleda idealno vreme koje provodite zajedno? Šta radite? Kako se zabavljate? Da li putujete? Da li trenirate zajedno? Ili jedete kolače i kuvate zajedno? Kako se osećaš u tim situacijama?

Za primer klišea uzeću zajedničko trčanje. Za mene je trčanje neka vrsta sita za misli i samo ponekad mi prija društvo, a navikla sam da trčim sama. Zajedničko trčanje bi mi odgovaralo jedino u varijanti gde je svako fokusiran na sebe, sluša svoju muziku i ne govori ništa. To sam probala i to mi prija, a razgovor za vreme trčanja nešto je što izbegavam.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Drugi primer: zajedničko gledanje serija. Poslednju seriju sam odgledala pre par godina i to jer me je zanimala sa naučne tačke gledišta. Ovo svakako ne bi bilo nešto što bih ja želela u svojoj idealnoj vezi (što ne znači da nekad neću ovo promeniti).

Zato je jako bitno da znaš kakav je to osećaj biti u jednoj kvalitetnoj vezi. Nažalost, većina nas ne zna kakav je to osećaj jer nije doživela i nije imala prilike da vidi primer. Ali sve se da naučiti.

Učenje spoznajom

Ne možeš da zamisliš kakav je osećaj kada ti se prsti smrznu na hladnoći ako ti nikada nije bilo hladno. Ili kakva je tekstura snega ako nikada nisi video, a kamoli dodirnuo sneg. Isto tako i za osećanja, osećaje, emocije – to mora da se doživi, da se spozna.

Ja sam tek nedavno, zahvaljujući jednom posebnom muškarcu, spoznala kako izgleda kada ti neko uliva potpuno poverenje i sigurnost. Taj osećaj bih opisala sa “kao malo vode na dlanu”. To nije da ti neko titra i ispunjava svaku tvoju želju. To je osećaj potpunog prihvatanja, sigurnosti i zaštićenosti. To ranije nikada nisam imala priliku da proživim i ne bih ni znala kako izgleda da nisam upoznala njega. Sada kada znam kakav je taj osećaj, sasvim sam sigurna da to želim da imam u odnosu sa svojim partnerom.

Dakle, da bi što bolje znali šta nam odgovara, treba da prođemo kroz različite osećaje. A to je jednostavno upoznavanjem i interakcijom sa različitim ljudima koji nisu “isti kao ti”. Ovo je važno za svaku vrstu interakcije i razvoj ličnosti uopšte, ne samo za emotivne odnose. Eksperimentišeš, probaš da gledaš sebe sa strane, da reaguješ drugačije nego što bi inače, da pričaš sa onima sa kojima inače ne bi pričao/pričala. Ne možeš da čuješ i naučiš ništa novo ako si stalno sa istom grupom ljudi koji misle isto kao ti.

Učenje primerom

Druga vrsta učenje je učenje primerom. Ko nam je model za emotivne veze? Roditelji, naravno. Hteli ili ne hteli ovo je duboko usađeno u nama, ali ne samo od roditelja nego i od generacija pre. A roditelji, ovde na Balkanu – to su skoro uvek uloge mame i tate i skoro nikad uloge partnera i supružnika. Da li ti kažu da si “ista majka/isti otac”? I onda naravno da nam je lakše da igramo te igre, jer “znamo kako se to radi”, nego da se zapitamo šta je nama potrbeno i šta nama odgovara. Ponovo, pogledaj oko sebe, nije ono što je tebi normalno i jedino što postoji.

Čitanje misli

Za kraj, kvalitet veze dominantno je određen kvalitetom komunikacije. A najjača smetnja u komunikaciji su pretpostavke. To što ti pretpostavljaš da neko misli ili ne misli, ili oseća, ili će ti izaći u susret bez da ti to tražiš. To što ti vidiš i ono o čemu ti misliš je tvoja logika i tvoj fokus. Sasvim je sigurno da neko drugi ima i drugačiju logiku i drugačiji fokus. I tako pretpostavljajući nešto što često i nema neki realan osnov dolazimo do nesporazuma, u odnos donosimo negativan emotivni naboj koji se onda širi u vezi kao zaraza. Dok se ne iskoreni ili dok vezu potpuno ne uništi. Zato je izuzetno važno uočiti sve pretpostavke koje pravimo i zameniti ih pitanjima. Jer odgovori na pitanja daju realnu sliku stvari i razbijaju iluzije.

Uputstvo

Mnogo je informacija, pa bih sve to da složim u par rečenica
Raščisti sa sobom šta ti je potrebno
Definiši kako tvoja idealna veza izgleda i u odnosima sa drugima zadrži fokus na tome kakav je odnos sa drugom osobom, a ne kakav je status te osobe, kako ona izgleda čime se bavi i koliko zarađuje
Osvesti kakve pretpostavke praviš u svakodnevnoj komunikaciji i izameni ih pitanjima.

Na kraju – srećno :)

Autorka: Milana M.

Jedna od stvari koju vidim kod mnogih ljudi oko sebe je da za sebe misle da nisu dovoljno dobri. I ja imam isto to uverenje, da se razumemo, i u poslednje vreme sam počela da sagledavam koliko to loše utiče na ceo moj život.

Zašto tako mislimo o sebi?

Zato što našim roditeljima nije bilo dovoljno dobro to što smo radili. Nisi ovo slovo napisala kako treba, taj zadatak je lak – radi teže, ne sediš kako bi trebalo, brzo si to nešto završila vrati se i nauči još više itd. Dakle šta god da smo kao mali radili, uvek je moglo bolje.

Zašto to utiče loše na život?

Zato što uvek vidiš no što ti nedostaje! Baš tako! Tvoj fokus je na tome što treba da uradiš, što treba da dostigneš i čemu treba da se posvetiš. Dakle, fokus je na onome što nemaš i nisi. Izgubiš iz vida ono što imaš i jesi, ono što radiš dobro. A baš to je ono što te čini zahvalnim, pozitivnim, ponosnim na svoj rad, srećnim što si doprineo životu i ljudima oko sebe! 

Uvek može bolje, ali da li je potrebno?

Ako nešto nije savršeno ne znači da nije dobro i da nije značajno. Ja imam veoma lep rukopis, naročito kada se potrudim, ali da li su sva moja slova A ista? Da li je svako moje slovo i nagnuto pod istim uglom? Nije! Da li to menja činjenicu da je moj rukopis lep i čitljiv? NE! Da li ima neko ko piše još lepše? IMA! Da li ja treba da ne vrednujem svoj rukopis jer ima neko ko lepše piše? NE. Da li se svima sviđa moj rukopis? NE! Ono što je važno je da se meni sviđa, da je meni dovoljno dobar i funkcionalan.
A šta smo mi dobijali kao poruku od roditelja – tvoj rukopis nije dovoljno dobar jer ima neko ko piše lepše.

Roditelji su radili najbolje što su znali i umeli

Pošto je ovo vrlo upiranje prstom u naše roditelje, sada želim da njima pružim razumevanje zašto je to tako.

1. Zato što oni za nas žele najbolje. Vide da možemo bolje i onda nas i forsiraju da radimo to bolje. Međutim lako je preterati i povrediti nežnu dečiju dušu, tako da umesto poruke možeš bolje jer si sjajan, dobiješ poruku nisi dovoljno dobar.

2. Rade najbolje što znaju. I oni su isto tako bili deca i njih su isto tako vaspitavali – dakle za njih je dalo rezultate, tako da to primenjuju i na nama.

3. Bili su umorni. Mi, deca devedesetih, naši rodtielji, kada je trebalo da budu u najboljim godinama svog života, da uživaju u plodovima svog školovanja, rada i budu u mirnom periodu rasta i uživanja, ni krivi ni dužni progutani su jednim okrutnim i ružnim vremenom koje je srušilo sve materijalno, ali još gore i sve moralno u šta su oni verovali i u skladu sa čim su živeli. I umesto onoga što su prirodno očekivali iz jednog komunističkog sistema, bili su primorani da se bore za opstanak kako znaju i umeju. A najviše ih je pogodilo razočarenje… I to se odrazilo i na nas kroz vaspitanje – ili si borac ili ćeš nestati.

4. Plašili su se da se ne uobrazimo. Jer na našem podneblju skromnost se vrednuje kao vrlina i neguje se to da ne treba sam da se namećeš nego da neko drugi treba da te uvaži, pohvali itd. Ne treba biti samohvalisavac, ali ne treba biti ni skroman. Treba biti realan po pitanju svojih sposobnosti.

Ako sam sebe ne ceniš, kako očekuješ da neko drugi to uradi.

Kako da se oslobodimo toga da nismo dovoljno dobri?

Tako što ćemo da cenimo sebe, zbog onoga što jesmo dok istovremeno težimo ka boljem. Dakle ne ono ja sam car/bog/kralj itd, to je zanošenje i obično se dobije po nosu. Treba biti realan prema sebi, to daje ubedljivo najbolje rezultate – šta radiš dobro, a šta radiš loše i treba da popraviš. Kada si realan, onda si zadovoljan svojim uspesima – nisi euforičan, jer znaš da je ono što si uradio rezultat tvog rada i vrednosti.
Isto tako kada nešto ne uradiš kako treba, nezadovoljan si, ali nisi očajan – znaš da to treba popraviti i to je to. Dakle kada si realan, mnogo manje si pod uticajem osećanja i dobrih i loših, a tada si mnogo rasterećeniji i lakše napreduješ.

Vrednuj ono što imaš i teži onome što želiš je kratak i jasan recept za uspeh i napredak, bez opterećivanja, stresa, fokusirano i direktno! Na kraju napravi spisak stvari koje kod sebe vrednuješ ;) Uživaj u danu.

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i:

Koliko puta ste se samo zapitali: „Zašto mi se ovo dešava u životu? Zbog čega privlačim probleme, loše ljude i izazovne situacije? Zašto ne mogu da kreiram realnost u kojoj ću biti srećan i ispunjen?“ Zar ispunjenost, sreća i ljubav nisu ono čemu svi težimo? Ako jesu, šta je to što nas sprečava da do njih dopremo?

Naša verovanja su filteri kroz koje doživljavamo realnost

Po definiciji Teta Isceljivanja verovanja su tvrđenja koja naš um ne dovodi u pitanje, koje doživljava kao apsolutnu istinu i na osnovu kojih povezuje, tumači i percipira sve ostale informacije koje dobija. Na osnovu toga kreira ili reaguje na nove situacije sa kojima se ranije nije suočavao. Naš um se može posmatrati kao izuzetno razvijen biološki kompijuter, a verovanja kao bazni programi koji omogućavaju svim ostalim izvršnim programima da rade. Iz ovoga je lako izvesti logičan zaključak da ukoliko imamo disfunkcionalna bazna verovanja ni jedan „operativni“ program neće raditi kako treba i da će samim tim rezultati koje dobijamo na kraju biti polovični, izvitopereni i konfuzni ili će jednostavno izostati.

Fotografija: Vladimir Tomić

Kako su naša bazna verovanja nastala?

Prema učenju Teta Isceljivanja verovanja možemo podeliti u četiri kategorije prema nivou na kome su nastala i to su osnovni nivo, genetski nivo, istorijski nivo i nivo Duše.

Osnovni nivo

Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. To su verovanja koja smo usvojili posmatrajuću kako se naši roditelji ophode međusobno i prema drugim ljudima, kako reaguju na okolnosti i situacije. Ako se naši roditelji svađaju vrlo je verovatno da ćemo da poverujemo da je ljubav bol i da ako volim nekog moram da ga povređujem ili moram da budem povređen. Emocije i traume majke se vrlo često vibraciono prenose na plod u toku trudnoće. Ukoliko je majka u trudnoći zlostavljana i odbačena beba može poverovati da je život opasan, da je bezvredna i da zaslužuje da bude zlostavljana.

Genetski nivo

Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK. Smatra se da nosimo informacije i do sedam generacija naših predaka. Primer ovih verovanja je da je život zemljoradnika težak, verovanja vezana za oskudicu, siromaštvo, nedostatak, glad, patrijarhalna verovanja vezana za položaj žene u porodici npr. žena mora da se žrtvuje da bi bila voljena ili da bi bila dobra majka, žena mora da zadovolji muža (muškarca)…

Istorijski nivo

Istorijski nivo obuhvata kolektivno nesvesno polje čovečanstva tj. polje u kome se nalaze iskustva celokupnog čovečanstva iz različitih vremena i prostora. To su verovanja koja su kroz istoriju mnogo puta potvrđena od strane ljudi i koja su ostala zapamćena u morfičkom polju čovečanstva i koje ljudi percipiraju kao apsolutnu istinu. Primer za istorijski nivo verovanja je da su ljudi opasni, neke bolesti npr.rak, dijabetis su neizlečive, ljudsko telo je smrtno, ljudi moraju da stare… Ovi programi se najčešće nalaze i na drugim nivoima, s tim što su oni najčešće nastali na istorijskom nivou a onda su kasnije preneti i na osnovni i na genetski nivo.

Nivo duše

Najdublji nivo verovanja su verovanja na nivou Duše. S obzirom da je Duša, kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog razvoja postoje verovanja koja se nose čak i na ovom nivou. Ona su nastala u različitim realnostima i okolnostima i predstavljaju najintenzivnija i najdublja ili najtraumatičnija iskustva Duše koja su ostavila duboki trag na to kako Duša percipira sebe i celokupnu kreaciju. Ova verovanja mogu biti najrazličitija npr. moram biti kažnjena, ne zalužujem ljubav, ja sam tuđe vlasništvo, nema dovoljno… Verovanja sa ovog nivo se takođe gotovo uvek prenose na neka od ostala tri nivoa i manifestuju se u životu sa ciljem da budu razrešena. Razrešavanje verovanja na nivou Duše njoj donosi veliki evolutivni napredak i predstavlja najdublju želju svake Duše. Zbog toga će ona uporno kreirati situacije u životu koje manifestuju njene programe sa ciljem da ih razreši i zatvori karmičke petlje koje je sprečavaju u daljem napredku.   

Fotografija: Vladimir Tomić

Dakle, verovanja mogu nastati kao apsolutne istine preuzete iz različitih morfičkih polja (roditelja, predaka, kolektinog nesvesnog). To takođe mogu biti „istine“ koje smo sami usvojili na osnovu iskustava iz određenih situacija protumačene u skladu sa nivoom svesti koji smo imali u momentu kada su se te situacije dogodile. Ukoliko u tom momentu nismo raspolagali resursima koji bi nam pomogli da prođemo kroz iskustvo bez posledica već su tada nastale emotivne traume i strahovi, svaki sledeći put će se ista reakcija automatski aktivirati dok god se petlja ne razreši, zarobljena emotivna energija oslobodi i verovanje na energetskom nivou promeni.

Za to postoje različite tehnike a jedna od njih je Theta Healing (Teta Isceljivanje). Na koji način se to radi u praksi Teta Isceljivanja možete pročitati ovde. U pitanju je transkript seanse sa temom: strah od javnog nastupa.

Autor teksta: Ana S.

„On je jak.“ Šta to znači? Zašto tako doživite nekoga? Razmislila sam i opisala kakav osećaj i utisak ostavlja neko ko je jak muškarac.

Jak muškarac je siguran u sebe

To ne znači da svakog momenta mora da zna tačno šta hoće, šta treba da uradi, kako da reši svaki problem. Ne! Ali zna da je to što nešto ne zna u redu. Zna da niko ne zna sve (pa čak ni on, jak muškarac) – ne oseća se zbog toga ugroženo, manje vredno, nesigurno, besno ili agresivno. Umesto toga postavlja se iznad situacije, daje sebi vremena da odluči, prikuplja informacije, pušta stvari da se slegnu.

Jak muškarac preuzima odgovornost

Odgovornost za svoje postupke, akcije, odluke i njihove posledice. Ovo direktno dolazi iz sigurnosti. On sve što radi, radi sledeći svoje unutrašnje kriterijume za to šta je dovoljno dobro – to je na kraju krajeva optimum. Tako je svaki rezultat odraz njegovog ličnog kvaliteta – ako je pozitivan onda je to njegov uspeh i zasluga u potpunosti, a ako je negatiivan – on zna da nije mogao bolje (da je mogao zna da bi uradio).

Jak muškarac poznaje sebe

I zna da nije savršen, kao ni bilo ko drugi i u redu je sa tim. Zato ne upada u problem “nemoguće da se ovo meni dešava”, “zar je moguće da sam ja u ovoj situaciji”, i sličnih nervoza vezanih za sopstvena osećanja ili rekacije na događaje. Ako poznaje sebe i prihvata sebe – onda može da odluči šta će sa tim osećanjima i mislima da radi. Više nije njihova žrtva, više nije rob sopstvenih reakcija, već ih on kreira – a to je prostor za rast i napredak ličnosti.

Jak muškarac ne manipuliše

On čini da se ljudi oko njega osećaju sigurno – njegova partnerka, njegovi prijatelji, njegovi saradnici. Da imaju poverenja u njega i da imaju poštovanje prema njemu. To ne znači da uvek mora da bude mrtav ozbiljan i ne znači da ima sve odgovore na sva pitanja – već da je iskren i siguran u sebe. On nema potrebu da dokaže bilo šta.

Jak muškarac reaguje adekvatno situaciji

Da, on čini ljude oko sebe sigurnim. Ophodi se sa poštovanjem i ljubaznošću, ali ne dozvoljava nepoštovanje i bezobrazluk. On zna koje je njegovo mesto. A zna gde je drugima mesto. I ako neko nije na mestu, pokazaće mu gde mu je mesto. I Ako je ljut ili besan pokazaće to na adekvatan način. Neće dozvoliti nepoštovanje.

Autorka: Milana M.

Ti i ja na obali mog mora. Zalazak sunca. Sinhronizovan zajednički pogled u daljinu i razgovor se prekida. Pogledi nam se ponovo susretnu. Suze u tvojim očima i blago otvorena usta. Ona lepota – purpurna boja neba, šum talasa, i tvoj isprekidani glas dok se trudiš da savladaš dah i nastaviš razgovor. Ja gledam u more, pa u tebe, pa ponovo u more, i pokušavam da se setim svoje prethodne rečenice. Kako se svet dramatično promenio u ovih nekoliko godina koliko se nas dvoje znamo.

Ponovo pogledam u tebe, misao se prekine, ne mogu da završim rečenicu. Odmaknem se pola koraka unazad i ponovo skrenem pogled. Ali ovog puta prekasno, suza se već kotrlja. Čemu suza? Sećaš li se da sam te jednom pitala da li ti se nekad desilo da se rastužiš od lepote? To je, ništa drugo. Znam da će lepota ovog trenutka odzvanjati mojim bićem do kraja života. U ovom trenutku ona se urezuje u mene i menja me. Znam da je ovo poslednji put da gledamo jedno drugo u oči i naivno se nadamo velikom raspletu.

Vrlo brzo, nas dvoje više nećemo biti tu, u pogledima, šaputanjima i purpurnim oblacima. Dolaze dani zidova, kutija, kesa, i raduju se našim truplima. Ali u ovom času, pa makar to bio i poslednji put – baš ništa drugo osim naših pogleda, šaputanja i purpurnih oblaka ne postoji. Ne skrivaj zato pogled i ne govori. Dozvoli svojoj zgrčenoj suzi da se strovali.

Fotografija: Vladimir Tomić

Autor: Senka

Strane

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.