Članci

Za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u Novoj Godini :)

2017-ta, treća godina koju tosamja.rs dočekuje sa vama!

To-sam-ja je je naš način života

Povratak svojoj autentičnosti uz istovremeno usavršavanje i učenje u svakom mogućem smislu. Kroz lične primere i sopstvene zaključke koje delimo sa vama želimo da ostvarimo našu viziju – to su samosvesni, ispunjeni, uspešni, zadovoljni i rasterećeni ljudi koji aktivno rade na sebi, uče, napreduju, razvijaju se i koji pokreću svoje okruženje.

Želimo da ostvarimo sve to kroz deljenje znanja i iskustava o svesti o sebi i okruženju, emotivni napredak i razvoj; Želimo da svako od vas za sebe definiše sopstveni pojam uspeha, pronađe svoje ideje, želje i motivaciju; 

Fotografija: privatna arhiva Ane S.

Budite hrabri

kada se promenite vi, u vašem svakodnevnom životu ne mora da se promeni ama baš ništa – ali se menja vaš pogled na svakodnevni život i to je mesto gde magija počinje :)

Budite zahvalni

To je divno osećanje koje nas iz frustracije svega onoga što nemamo, vraća na razmišljanja o svemu onome što imamo!

Imajte vere

U sebe, u znanje, u učenje, u ljubav, u Boga, u Univerzum, u matematiku, u bilo šta što je za vas sveto – jer to je ono što nas može sačuvati od stresa i uzburkanosti svakodnevice.

Pratite svoj put

Onaj jedini koji vama odgovara i koji ste ucrtali da bude po vašoj meri.

Za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u našim životima :)

Srećnu Novu 2017-tu Godnu od srca vam žele Ana S. i Milana M!

Iza scene 2016 – apr – Granice su često samo iluzija

April, Beograd
Kako se probijaju sopstvene granice, koji je značaj zone konfora i  iskrenost i njena snaga naspram manipulacije samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Granice – to su strahovi

29. Beogradski maraton. Fotografija: Stefan Barna

42,2 kilometra beogradskog asfalta – maraton. Iako sam se pripremala za trku i strah i sumnja i neverovanje da to mogu su bili tu. Strah da će se nešto desti i da neću uspeti. Sati i sati, kilometri i kilometri trčanja, treninga i priprema. Znala sam da nikada nisam trčala više od 25km. I to me je najviše kolebalo. Iako sam za 10 godina pretrčala mnogo. 

A kako sam se odlučila da uopšte trčim maraton umesto polumaratona sa ovakvim stavom? Bio je tu neko ko je verovao u mene kada ja nisam verovala u sebe.

Nemoguće ne postoji

Za njega je sve bilo moguće. On je znao da ja to mogu. Granice – šta je to? Ograničenja – šta je to? A ja sam odlučila da njemu verujem, da se usudim uprkos svojoj sumnji i strahovima. Našla sam svoje zašto:

Moje „zašto?“ – Za sve one koji su poželeli da urade nešto, a nisu se usudili!
Za sve žene, devojke i devojčice koje smo vaspitavane da je mnogo važnije da budemo poslušne nego da ostvarimo svoj potencijal ;)

I uspela sam. I nije bilo ni dramatično, ni teatralno – bilo je veoma lepo iskustvo, veoma prirodno.  I šta je bila granica – to je bio moj strah i ništa više. Granice…samo iluzija šta možeš, a šta ne možeš.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #konforzona

,

Iza scene 2016 – feb – Život sa planom B

Februar, Beograd-Beč
Dobro je imati rezervnu opciju, plan za svaki slučaj, ali šta kada je to praksa za svaku stvar u životu? Promena takvog ponašanja u februaru je za mene bila jedina moguća opcija.

A šta ako ne uspe?

Baveći se organizacijom jednog kraćeg puta, uhvatila sam sebe na delu kako osim osnovnog odmah smišljam i rezervni plan – “šta ako se ovo ili ono izjalovi”. Šta ako ne stignu dokumenta, šta ako nema autobuskih karata, šta ako zakasni na autobus, šta ako ih vrate na granici, šta ako, šta ako ne uspe da dođe – šta ću ja sama tamo… Pa dobro, šta imaš od toga da razmišljaš „šta ako“ – ili hoćeš ili nećeš, ako hoćeš daj uradi sve kako treba i prestani da se nerviraš unapred.

Nepotpuna posvećenost

Zavrtelo mi se u glavi kada sam pogledala unazad. Koliko toga u prošlosti nije dovoljno uspešno urađeno jer sam se bojala da se potpuno posvetim nečemu, bez ali, iz straha da neću uspeti. I nikada nisam bila svesna tog straha. A šta sam ja radila zbog toga – ulagala energiju i u osnovni i u usputnu stvar, pošto energije nemaš beskonačno, moraš da praviš kompromis – a to je značilo i manje uspeha. Dok sam istovremeno i radila i davala ispite na doktorskim studijama je primer. Nemam vremena da se posvetim učenju znanja iz programiranja koja mi nedostaju (jer sam završila odsek za Signale i sisteme, a ne programiranje) jer se bavim doktoratom. Doktorat opet ide sporo jer radim 8, 9 sati dnevno i posle toga sam iscrpljena i neefektivna jer je i jedno i drugo umni posao. Zvuči poznato?

A šta je tu dobro?

Kako naš narod kaže “ne treba sva jaja držati u istoj korpi”, bar kada je posao u pitanju. Ta nepotpuna posvećenost samo jednoj stvari u prošlosti,  donela mi je svestranost. Znanje stranih jezika i studentski aktivizam su nešto bez čega ne bih mogla da zamislim sebe kakva sam danas. Trčanje, fitness i ovaj blog podjednako sjajne stvari za mene! Kroz sve to veliki broj poznanstava, prijateljstava, ljudi od kojih sam učila, raznih iskustava. Sve to-sam-ja.

Zadala sam sebi zadatak da nađem meru između ta dva.

A na ličnom planu?

Da se vratim na put od koga sam počela. Tada se na ličnom planu desila prava promena. Prvi put da sam uradila drugačije. Da nisam tada dala sve bez zadrške, doživljaj ne bi bila ni blizu tako moćan i intenzivan. Kajanje i žal da sam mogla, a nisam, bili bi mnogo gori od povređenosti koja je kasnije nastupila. Ne može ništa na pola – ili jeste ili nije. Dosta kasnije u 2016-toj čula sam nešto što odgovara u potpunosti ovoj priči:

“Kada dajem, dajem sve, kada želim, želim sve.”

Autorka: Milana M.