Članci

Ana Simic
,

Nepoželjne emocije i šta sa njima – iz ugla jedne Duše

Mnogo nas deli emocije na poželjne i nepoželjne, na pozitivne i negativne, kao što i inače imamo težnju da celokupnu realnost percipiramo kroz suprotnosti. Kao nastavak serijala tekstova: “ Iz ugla jedne Duše”, evo malo drugačije perspektive teme emocija, poželjnog i nepoželjnog, pozitivnog i negativnog. Tekst će biti predstavljen u vidu dijaloga između mene (A) i Duše (D) tj. svesti ili Višeg Ja.

D: Prvo bih želela da pozdravim tebe i sve naše čitaoce i da se zahvalim za to što nam je data prilika da sa vama podelimo naše viđenje nekih zanimljivih i svakako značajnih tema. Prvo zašto kažem mi? Zato što mi sebe vidimo kao celinu, kao polje Svesti. To ne znači da nemamo individualne identitete i da sami po sebi nismo celoviti. To znači da mi imamo svoje karakteristike i specifičnosti, ali da smo u stanju kokreacije sa svime i svima sa kojima je naša vibracija usklađena, sa svima koji dele našu viziju i onda se ta zajenička vizija pretvara u čistu kreaciju i stvaranje.  Mi naše jedinstvenosti i razlike vidimo kao bogatstvo, kao izobilje mogućnosti i potencijala. Vidimo sebe kao delove celovite same po sebi, ali istovremeno vidimo i kako se i svi mi savršeno uklapamo u prelepu tapiseriju celokupnosti. Vidimo svakog od nas kao jedinstvenog, savršenog i celovitog baš takvog kakav jeste, kao što vidimo i vas kao prelepa moćna i kreativna Bića, koliko god nekada vama bilo teško da prihvatite tu istinu o sebi.

A: Gde se u tu sliku celokupnosti uklapaju naše emocije? Šta su emocije iz vaše perspektive i kako one utiču na naše iskustvo realnosti?

D: Prvo je potrebno da naglasimo da ste vi kreativna Bića i da se u vama nalazi svest svega što je postojalo i svega što će ikada postojati. Vi ste mnogo više od vašeg uma i vaših emocija. Oni su samo ekspresija i kao i fizičko telo vam omogućavaju navigaciju kroz fizičke realnosti. Emocionalno telo je samo jedno od mnogih tela koje imate i omogućava vam da osetite realnost u kojoj živite, da osetite i odreagujete na situacije ili okolnosti. One vam mogu pomoći da isprocesuirate iskustvo boravka u fizičkoj realnosti kao i  da vas upozore kada je vaš mentalni ili fizički izraz ugrožen. One su u svojoj osnovi vrlo korisne i poželjne. Ljudima omogućavaju da se uz pomoć njih povezuju i razmenjuju energiju, često se koriste kao energetsko gorivo i vrlo su moćne kada rade u skladu sa zakonom privlačenja tj. ono što možemo da osetimo možemo i da privučemo. To je čist energetski potencijal. Kao sve ostalo, i emocionalna energija može imati različite vibracije i samim tim na različite načine može oblikovati realnost koju proživljavate.

A: Da li to znači da su niskovibratorne emocije nepoželjne i da ih treba izbegavati?

D: Koliko god delovalo paradoksalno,  odgovor je apsolutno i definitivno ne. Emocije se svesno ne mogu ukloniti! Jedino što se svesnom odlukom može uraditi je potiskivanje emocija i odlaganje njihovog ispoljavanja! Energija se ne može uništiti, ona može samo promeniti svoj oblik i ostati u energetskim centrima, ćelijama, u energetskom polju i ispoljiti se kroz poremećaje na fizičkom nivou, kroz nestabilne odnose, konflikte i sukobe koji čak ne moraju imati veze sa prvobitnim problemom ali imaju istu vibraciju neispoljene emocije (umesto svađe sa  šefom na poslu, desi se svađa sa roditeljem par dana kasnije) ili će se kreirati situacije koje će izazvati da se energetski naboj isprazni (pokvarila se kola). Ne kreira se samo svesnim umom! Kreirate SVIME što jeste: Kreirate svojom svesnošću – čak i kada je niste svesni (smeh) ali i svim podsvesnim programima, svim zakopanim i potisnutim emocijama, svim arhetipskim i nesvesnim obrascima i svim ostalim distorzijama koje iz bilo kog razloga postoje u vašim energetskim poljima. Kada ovo stavimo u kontekst emocija, od potiskivanja i kontrole emocija mnogo je korisnije dozvoliti svojim emocijama da se ispolje na BEZBEDAN način po sebe i druge i dati im tačku izlaza iz energetskog polja, pre nego što se one nakupe do te mere da postanu po svojoj prirodi destruktivne. Voda je i kišica i poplava, samo je pitanje kako se manifestuje. Što  se emotivnoj energiji više dozvoli da prirodno teče kroz energetski sistem, to će iskustvo biti prijatnije i bliže originalnoj svrsi i nameni.

A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?

D: Prestanite da pokušavate da umom regulišete emocije, to je već dovelo do velikog disbalansa izeđu mentalne i emocionalne energije kod mnogih. Dozvolite sebi da osećate, sedite svakodnevno, makar na kratko i osećajte bez potrebe da interpretirate svoje emocije, jednostavno ih proživite. Ako osetite veliku količinu nagomilanih i destruktivnih emocija, osetite ih bez osude. Nađite način da ih otpustite na BEZBEDAN način po sebe i druge. Možete ih izbaciti iz sebe kroz plač (ne postoji slučajno kao mehanizam za pročišćenje energetskog sistema), koliko god da je programiranja urađeno na temu zabrana na plakanje od strane roditelja, tipa nemoj da plačeš, čućete ovaj ili onaj, dečaci ne plaču i tome slično, i dalje je fantastičan način za otpuštanje viška emocionalne napetosti. Sva programiranja na neispoljavanje emocija od strane autoriteta, roditelja i drugih faktora koji su kreirali sliku sveta koju doživljavate, nastali su iz njihovog sopstvenog straha od sopstvenih emocija kada ste im bili “ogledalo” u kome su gledali svoj neintegrisani emotivni naboj! (pauza) Bitno je naglasiti takođe i to da je svako odgovoran za svoje emocije. Drugi mogu biti trigeri za njih, ali je uzrok, kao i u svemu uvek u onome ko stvara svoju realnost. Svako je odgovoran za svoje emocije i za svoje iskustvo realnosti koju je stvorio. U tom smislu, “nepoželjne emocije” mogu biti i poklon, putokaz ka sopstvenim nerazrešenim obrascima, čijim se razrešavanjem automatski kreira kvalitetnija i lepša realnost.

A: Da li na ravni postojanja u kojoj ti postojiš postoje emocije? Da li ti proživljavaš na taj način iskustvo svog postojanja?

D: Ovo je jako zanimljivo pitanje. Ravan na kojoj ja postojim je drugačija po svojoj prirodi od fizičkih realnosti u kojoj vi živite. Moje iskustvo raznih realnosti je vibracionog karaktera. Ja se ne igram sa emocijama, ja se igram sa vibracijama (smeh). S obzirom da sam deo tebe i da mi tako velikodušno daješ pristup svom mentalnom i emocionalnom telu (opet smeh) mogu se povezati i sa tvojim emocionalnim iskustvom i mogu ga porediti sa svojim iskustvom vibracija. Iz perspektive svesti lakše je sagledati celinu i udeo svakog dela u njoj i sve, pa i vaš emocionalni izraz posmatrati iz tačke većeg balansa i neutralnosti. Emocije umeju biti kao vrteška (bar to nama iz naše perspektive tako deluje) i uglavnom imaju svoje sprotnosti u koje je veoma lako upasti. Ono što mi proživljavamo mnogo je bliže nečemu što bi kod vas bili osećaji, doživljavaju se mirnije, manje euforično ali i manje bolno. To je stanje dosta izbalansirano i integrisano, nekako bliže centru. Mi možemo svesno izabrati kojim vibracijama želimo da ispunimo polje i sve to kao kreativna bića stvoriti. Da ne bude zabune, to ne znači da smo mi bezosećajni i kontrolišući. Daleko od toga. To jednostavno znači da smo ovladali veštinama stvaranja svog iskustva a to je ono što i vi sada učite. Kada shvatite da je sve holografki izraz vas samih, shvatićete i da zapravo uvek igrate igru sami sa sobom. Iz te perspektive, teško je “mrzeti komšiju” jer postoji svest da je komšija deo tebe, da si to zapravo ti u drugoj manifestaciji i da ti se vraća sve ono što “napolje” pošalješ. Zašto bi onda činili zlo bilo kome, kada je moguće sticati iskustvo na mnogo radosnije i lepše načine? Smatramo da je vreme da i ljudi osveste sebe kao deo veće celine i umesto takmičenja, nadmetanja i osvajanja preokrenu igru ka saradnji i povezivanju. Da u tome emocije i te kako mogu pomoći, ali da to nije sve što postoji. Moguće je i kroz vibracije mira, radosti, empatije, podrške i saradnje stvarati. Probajte samo da zamislite kako bi to realnost bila. A sada iskoristite svoje emocionalno telo da je i osetite. Eto kako se kreira, sve je to vrlo jednostavno.Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne počnemo zajedno da kreiramo takvu jednu realnost. Sve je to vrlo lagano i jednostavno kada poštujemo svačije pravo na život i slobodu izbora (pauza). E, sada mi imamo jedno pitanje za tebe Ana: Kako ti doživljavaš svoju realnost u kontekstu svojih emocija?

Spoznaja emocija kroz moj lični put

A: (malo zatečeno) Spoznaja emocija je za mene je bila dug i trnovit put. Kao neko ko je dugo vremena proveo u školskoj klupi, bila sam okrenuta mnogo više mentalnom nego emocionalnom razvoju. Tek u poslednjih par godina, od kada se intenzivno bavim ličnim razvojem, počela sam da posvećujem pažnju tome kako se osećam tokom dana. Energetski radovi su izneli jako veliku količinu nerazrešenih i potisnutih emocija na površinu, koje sam uglavnom procesuirala koristeći Duboki PEAT na svakodnevnom nivou. Verujem da to nije jedini način, možemo pisati dnevnik, govoriti na glas kada smo sami (koliko god to šašavo zvučalo, vrlo je učinkovito), slikati, svirati, pevati, plesati, trčati, vežbati ili baviti se nekim drugim sportom. Meni posebno prija sviranje, ples, joga, masaža i druge energetske tehnike, koje me istovremeno i opuštaju i vraćaju u stanje balansa i ravnoteže. Danas sam emocionalno u mnogo većoj tački balansa nego ikada pre. Sve više osećam i sve više sam u stanju mira, i to je kombinacija koja mi se posebno sviđa i koja daje smisao svemu što sam do sada na sebi radila :)

D: Hvala što si sa nama podelila svoja pitanja i iskustva. Hvala za prostor koji smo dobili u tvom radu. Šaljemo vam vibracije ljubavi i zahvalnosti, želimo vam da što više osećate i da se što više radujete životu.

A: Hvala svemu i svima koji su mi pomogli da otkrijem i da se ponovo povežem sa onim što istinski jesam i svima koji nesebično dele svoju ljubav i mudrost sa mnom i nesebično me podržavaju na mom životnom putu i u mom radu.

Muzička meditacija za danas: The river is flowing

Više o meni i mom radu možete pogledati ovde

 

Autor fotografija i teksta: Ana S.

/0 Comments/by
Ana Simic
,

Kada dan započne prerano

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda kada dan započnete prerano? Ustajete umorni i neispavani, pitajući se kako ćete da pregurate vreme do pauze, ručka, kraja radnog vremena, odmora, godine, penzije? Da li imate utisak da su sva lakoća i radost življenja ostali negde u nekoj prošlosti, da je nekada bilo lepše, bolje, radosnije? Kada biste mogli da se vratite u vreme o kome maštate, verovatno biste se našli u momentu kada ste sanjali o nekom boljem sutra, lepšoj i radosnijoj budućnosti…Kako god da okrenemo, kao da nam taj momenat radosti i lakoće stalno nekako izmiče i kao da provodimo čitav život tragajući za „ tim“ osećajem, stalno se nadajući da ćemo ga uhvatiti kad postanemo ili budemo imali ovo ili ono.

Unutrašnja radost je stanje a ne postajanje

Da bismo dosegli tačku unutrašnje radosti, prvo moramo pronaći tačku unutrašnjeg mira i balansa. Kakve god da su oluje napolju, šta god da nam se u životu dešava, najmirnije je što smo bliže centru. Centru čega? Centru samog sebe, svoje sopstvene svesnosti, mestu odakle sve počinje. To je mesto na kome uvek nalazimo osveženje, okrepljenje koliko god iscrpljeni životnim okolnostima bili. Ako se dovoljno dugo tu zadržimo možemo obnoviti sebe, svoju energiju i pronaći novu životnu radost i smisao. Da bismo to učinili, ne treba ništa da radimo ili postajemo, još manje da imamo.  Zapravo treba da pustimo. Da pustimo sve što nam više ne služi, sve što nam je postalo pretesno i suvišno, bilo da su to mentalni i emocionalni obrasci, odnosi, stvari, okolnosti ili situacije koje kreiramo. Kada dozvolimo sebi da neko vreme budemo u praznini (koliko god to u nekom momentu zastrašujuće izgledalo) otvorićemo prostor za nove početke, nove ljude, nove situacije koje nam mnogo više služe, koje su mnogo više usklađene sa nama i koje daju nov vetar našim jedrima. Počećemo da vidimo širu sliku i sve će postepeno postati mnogo smislenije i jasnije. To je mesto sa koga magija počinje da se stvara.

Ego je vrlo korisno sredstvo kada se pravilno koristi

Ego, u smislu u kome koristim tu reč, predstavlja strukturu našeg fizičkog, mentalnog i emocionalnog tela. On sačinjava našu prvu i osnovu strukturu i omogućava nam da postojimo u svetu fizičke realnosti. Da nema njegove strukture, svest ne bi imala mogućnost „uzemljenja“ i naše prisustvo u obliku u kome ovde postojimo jednostavno ne bi bilo moguće. Sa tim u vezi, ego nije ni pozitivan ni negativan, već neophodno vozilo pomoću kojeg naša Duša stiče i procesura iskustva u fizičkom svetu.  On postaje disfunkcionalan kada poveruje da je on sve što postoji, kada ograničava svoju perspekitvu i poveruje da postoji samo ono što je on u stanju da spozna, pri tom koristeći sve alate i trikove da zaštiti svoju paradigmu poznatog. Sa druge strane, u emocionalnom smislu  ta disfunkcija se izražava kroz emocionalne obrasce koji nam ne služe kao integrisanom i celovitom biću, ignorisanje, potiskivanje i izbegavanje proživljenog emotivnog bola kojeg godinama „guramo pod tepih“ izbegavajući da se suočimo sa njim, a time takođe kreirajući  i čitav niz poremećaja u fizičkom telu.

Svest se ne deli na dobru i lošu, ona je sve što postoji

Svest je sve što postoji. Sve je povezano i svi smo povezani i kada jednom počnemo da uviđamo te veze i povezanost, počinjemo da shvatamo da sve ionako iznutra dolazi. Počinjemo da spoznajemo sebe u svojoj veličanstvenosti i u svojoj disfunkcionalnosti. Tada ego može da odahne jer više ne mora da se skriva od sebe samog. Time otvaramo prostor novom kvalitetu koji dolazi kako se povezujemo sve dublje i sve više sa sobom i sa svojom svesnošću. Kada smo na taj način povezani, možemo se povezati i sa svesnošću drugih ljudi. Tada svi naši odnosi počinju drastično da se menjaju. Ljudi koji ometaju naš razvoj će jednostavno početi sami da odlaze iz našeg života, spontano ćemo početi da privlačimo vedre, vesele i ispunjene ljude. Verujte mi, ima ih oko nas, svuda, samo nam se putevi možda još nisu ukrstili. A ako još nisu, trebalo bi da se zapitamo zašto. Svest će nas sama do njih odvesti. Ego se bori, raskida, odvaja. Svest je prirodan tok evolucije. To ne znači da ne treba ništa da činimo. To znači da nam kroz intuiciju svest „šapuće“ kad, šta i na koji način da učinimo. Na svakoj raskrsnici ona zna najkraći, najlakši i najlepši put. Ona se ne može spoznati racionalno, nju otkrivamo kada se povežemo sa sobom na jednom potpuno drugom nivou, kada spoznamo sebe u celosti i osvestimo da smo mnogo više od toga što mislimo da jesmo. Da li moramo da odemo u šumu i odreknemo se svega da bi se to desilo? Definitivno ne (iako za neke to može biti put). Dovoljno je par minuta dnevno tišine kada smo fokusirani na sebe. Kada se usudimo da pogledamo šta se to krije iza najezde misli i emocija? Šta se nalazi u toj tišini, praznini? Da li je to zaista praznina ili ona predstavlja zapravo istovremeno i paradoksalno i potpunu ispunjenost koju tako čežnjivo tražimo? I da li zapravo postojanje u tom paradoksu predstavlja vrata buđenja Duše i nas u svoj svojoj raskoši i veličanstvenosti? Kada prođemo kroz vrata tog paradoksa shvatamo da nam naš ego može biti asistent, neverovatna biološka mašina, „procesor“ svih naših iskustava. Mi smo ti koji sedimo za računarom, on je taj koji obrađuje informacije i stimulanse iz spoljašnjeg sveta. Ta spoznaja u prvom momentu može biti zastrašujuća jer podrazumeva „obradu“ svih informacija, ne samo onih koje nam se sviđaju i koje su nam prijatne. To je proces kroz koji učimo kako da osetimo i prihvatimo bol, tugu, bes, sve ono što težimo da ignorišemo ili što su nas učili da ne treba da osećamo. Kroz paradoks potpune predaje i prihvatanja SVEGA što nam se u životu dešava, postajemo osnaženi i dobijamo alate kako da promenimo svoje živote bez potrebe da kreiramo nov bol, patnju i disfunkciju. Ne kroz borbu, ne kroz kontrolu, već kroz prihvatanje, što nam donosi novu lakoću i radost življenja koja nam omogućava POTPUNO PRISUSTVO u sopstvenim životima i u fizičkoj realnosti čiji smo deo. Svest je silaskom u fizičko telo želela iskustvo, mi imamo moć da joj to iskustvo pružimo. Ona nama daje širinu, mi njoj strukturu. Ona nama daje prilike, mi njoj rezultate. Ona nam daje inspiraciju, mi njoj kreaciju. Zapravo, u jednom momentu shvatimo da igramo u istom timu. Da li je tada potrebno da se odreknemo materijalnog ne bi li pronašli unutrašnju radost kojoj smo oduvek težili? Apsolutno ne, ukoliko materijalno ne vidimo kao ono što kreira to ispunjenje. To je, kao i sve ostalo deo našeg iskustva kao fizičkog bića, a ispunjenost i radost življenja su oduvek bile i ostaće u nama.

Predlog muzičke meditacije: Be still Uživajte ;)

O meni možete više pročitati ovde

Autor fotografije i teksta: Ana S.

/0 Comments/by
Ana Simic
,

Rad na sebi kroz rekonekciju – intervju sa Vandom Vickov Drača

Kroz rekonekciju možemo uspostaviti odnos sa svojim unutrašnjim Bićem. Ono što mi svesno želimo ne mora biti ono što je njemu zaista potrebno. O čemu je zapravo reč, govori Vanda Vickov Drača, praktičar rekonekcije.

Za početak našeg razgovora bih te zamolila da nam kažeš nešto ukratko o rekonekciji. Šta je to rekonekcija i kako bi je predstavila nekome ko prvi put za nju čuje?

Rekonekcija je metoda isceljenja energijom – ona ima holistički pristup, što znači da energija koja isceljuje dovodi u sklad i harmoničan odnos celokupno biće. Postoje dve mogućnosti kad je rekonekcija u pitanju: Balans  – odnosno tretman isceljenja i lična rekonekcija. Balans izgleda tako što klijent leži na stolu za masažu, zatvorenih očiju i pokušava da se opusti koliko je to moguće i da prati dešavanja u telu- fizička, psihička, emotivna itd. Praktičar rekonekcije prati energetski tok i pušta da energija vodi proces svojim tokom, nema manipulacije energijom. Takođe, nema ni fizičkog kontakta. Rekonektivni  balansi se  mogu raditi po potrebi, što znači i neograničen broj puta. Balanse je moguće raditi i na daljinu. Preporuka je da klijent uradi tri balansa sa razmakom od 7 dana. Lična rekonekcija se radi jednom u životu, u dva dana. Na ličnoj rekonekciji praktičar, po određjenim pravilima prati meridijane u telu klijenta, na taj način klijenta PONOVO POVEZUJE, tj. REKONEKTUJE, sa sobom i energijama oko njega, energijom Zemlje i Univerzuma.

vanda rekonekcija

Vanda Vickov Drača

Kada si ti prvi put došla u kontakt sa rekonekcijom? Zbog čega te je baš ona privukla? Kako je uticala na tebe? Da li je promenila nešto u tebi ili u tvojim životnim okolnostima?

Moje interesovanje za alternativne metode isceljenja je počelo odavno. Za rekonekciju sam čula “slučajno”, pa malo istražila o tome na internetu. Nisam htela da imam previše informacija, planirala sam da odem na balans i da imam svoje iskustvo, bez mogućnosti autosugestivnog delovanja. Od svih metoda isceljenja o kojma sam slušala i znala po nešto, Rekonekcija mi je priznajem, delovala najmanje ubedljivo. Radoznalost je pobedila i otišla sam da probam, vidim, osetim. Nisam imala očekivanja, čak sam mislila da apsolutno ništa neću osetiti. Međutim, balans je trajao tek nekoliko sekundi a ja sam bila, kako uvek to govorim u space shuttle-u. Skoro celih 30 minuta bila sam potpuno ubeđena, da se zajedno sa stolom za masažu, vrtim, okrećem, podižem, spuštam… U nekim momentima, a to mi je jako teško da objasnim, imala sam osećaj da se u isto vreme krećem u više smerova. Ma koliko sam se trudila da zaustavim vrtešku, nije bilo šanse. Osećala sam silinu te energije i vibracije, kao i to da se ja, u tom momentu, ništa ne pitam o tome. Prilično sam sigurna, da mi je bilo podjednako kao astronautima kad se spremaju na put u svemir, sreća pa se meni to dopalo i nije mi pozlilo, hahaha… Kada se balans završio, bila sam bez teksta! Istog momenta sam znala da ja želim da radim Rekonekciju. Prilično sam kao osoba skeptična, tražim da mi sve bude objašnjeno i dokazano da bih uzela u obzir da nešto vredi i ima smisla. U tom trenutku nisam znala ni ŠTA mi se desilo na balansu a ni ZAŠTO. Očigledno je postojao veliki razlog na nekom višem nivou, da ja na taj način dobijem ono što je meni potrebno. Odmah sam kupila knjigu Erika Perla LEČI DRUGE, LEČI SEBE. Erikov pristup i pogled na energetsko isceljenje i njegova cela filozofija je veoma bliska mom viđenju istog. Išla sam na još dva balansa, oni su bili neko drugačije iskustvo nego prvi. Ubrzo posle toga sam uradila i ličnu Rekonekciju. I samo mesec dana kasnije videla sam da Erik dolazi u Sloveniju da drži seminar, prijavila sam se i otišla.

Kakve su uobičajene reakcije kod ljudi za vreme i posle balansa? Kakve promene u životu mogu da očekuju?

Svako reaguje drugačije, razlozi za to su mnogobrojni. Rekonekcija će doneti osobi ono što joj je potrebno kao Biću. Često se desi da očekivanja budu ispunjena, da ljudi dođu zbog bolesti i budu isceljeni u potpunosi. To je ono što ljudi nazivaju ČUDOM, kao što čudima nazivamo sve što ne poznajemo dovljno ili ne možemo da ga objasnimo na racionalnom nivou.

Šta misliš, da li su svi spremni na te promene? Kakve su najčešće reakcije na njih?

Mislim da nisu svi ljudi spremni na promenu, često smo skloni da kažemo da nešto želimo, jer na svesnom nivou zaista hoćemo da nesto promenimo, ali na podsvesnom se držimo iz sve snage za to čega hoćemo da se oslobodimo i ne puštamo ga. Tada je potrebno da se posvetimo sebi, da radimo na sebi, da nađemo glavne razloge za probleme koje imamo, da se suočimo sa njima i da ih otpustimo. Rekonekcija jeste jedan od uspešnih načina da razrešimo energetske blokade koje nosimo u sebi, jer na Rekonekciji energija ne priča sa našim Umom i Egom, već sa našom Dušom. Uvek u razgovoru posle balansa klijente podstaknem da nastave da se bave sobom u svakom smislu. Opcije za rad na sebi su bezbrojne.

rekonekcija internetDa li postoje slučajevi kada balans nije dao rezultate kod klijenata? Ako da, šta misliš šta može biti uzrok tome?

Nisam imala takvih situacija. Uvek se nesto reši, uvek se neki konci razmirse i uvek se vibracija podigne, pa makar i malo. Rezultati neki put budu vidljivi na licu mesta, a nekad je potrebno da prođe neko vreme. Međutim, može da se desi da se ne promeni sve što smo želeli zato što se nekada naše potrebe ne poklapaju sa našim željama. Isto tako može da ima veze i sa time da klijent stvori blokadu. Iz mog iskustva te blokade popuste često u toku prvog balansa, ili nestanu u potpunosi već na drugom. Navešću primer koji često pominjem jer je jedan od boljih iz mog iskustva. Sarađujem sa centrom koji ima aparat za očitavanje aure. Jednom prilikom, kada su bili kod mene u Bast Centru, da snimaju klijentima aure, ja sam sa zakašnjenjem stigla, klijent je sedeo za aparatom i na monitoru mu se očitavala njegova energija, aura bila je crvene boje. Razmenili smo pozdrave. Ne poznajem klijenta, niti on poznaje mene, ne zna čime se bavim. Nije prošlo ni 10 sekundi u njegovoj auri se pojavio intezivni upliv ljubičaste i ciklama boje (aparat energiju Rekonekcije očitava u tim bojama). Gospođa koja radi snimanje i analizu aure konstatovala je promenu i prokomentarisala je: „Vanda, pa ti sa vrata već radiš Rekonekciju.“ Na komentar smo se nasmejali svi sem klijenta, on je bio zbunjen i pomalo uplašen i rekao je: „Šta mi radi?“ U tom momentu na aparatu smo videli kako se prečnik aure smanjuje, čakre se zatvaraju i vraća se crvena boja. Kada smo mu objasnili o čemu se radi, opustio se i ponovo “dozvolio” Rekonektivnim vibracijama pristup. Po mom mišljenju ovaj primer je dobar iz više razloga. U njemu vidimo koliko energija može da prepozna energiju i prepusti joj se jer to želi. Isto tako možemo da vidimo i koliko naš Um, Ego, naše misli i slobodna volja mogu da utiču.

Najneverovatnije iskustvo sa rekonekcijom za tebe kao rekonektičara za vreme balansa sa klijentima?Neko interesantno ili značajno iskustvo klijenata za vreme ili posle balansa?

Svako iskustvo je posebno i u svakom ima nekih fascinantnih momenata i dešavanja. Za vreme balansa mogu da gledam fizičke reakcije kod klijenta, kao i da osetim njihovu energiju. Dolazi do umrežavanja i povezivanja. Međutim, koliko god mi je uvek lepo da radim kada klijent dođe kod mene, moram da priznam da me i balansi na daljinu oduševljavaju, njihov tok i posledice su takođe fenomenalni. Ima svega, od fizičkih promena, isceljenja na svim nivoima, do toga da klijentima proradi telepatija i poveća se njihov energetski uticaj na fizički svet. Bilo je dosta neverovatnih dešavanja za vreme balansa i posle. Uskoro ću objaviti na facebook stranici kao i na sajtu iskustva klijenata. I zaista želim da sve te fenomenalne priče ostavim za taj momenat.

Da nisi rekonektičar bila bi?

Bila bih Rekonektičar, hahaha…. Zaista volim ovaj “posao” uživam u njemu i ne bih ga menjala. Uz to što sam praktičar Rekonekcije vodim i konsultacije, i držim treninge programa koji sam osmislila, nazvala sam ih chidagni. Instruktor sam kapuere, već dugo. I sada sam sama napravila kombinaciju korišćenjem elemenata raznih vežbi, veština i sportova… Kao što su kapuera, joga, pilates itd. Veliki deo svakog časa ostavljam za meditaciju, koju vodim. Važno je da pored održavanja tela u dobroj formi održavamo i naš um u formi i dobrom kontaktu sa našom Dušom.

Šta je po tvom mišljenju smisao života?

Da budemo usklađeni sa sobom, da verujemo i volimo sebe, da bismo mogli da verujemo i volimo druge. Da razmišljamo uvek pozitivno, jer je iznenađujuće koliko dobrih stvari može da se desi kad imamo dobar stav.

Poruka za kraj

Nema kraja, hahaha…Svest o tome da kada nam se učini da smo stigli do kraja puta, da smo otkrili suštinu mudrosti treba samo da nastavimo dalje, jer zaista kraja nema. Moja poruka je-Rad na sebi sa radošću.

Intervju dala: Vanda Vickov Drača
Praktičar Rekonekcije, Instruktor Chidagnij-ja i vlasnica Bast Centra,
Da posetite sajt Bast Centra kliknite na sledeći link www. bastcentar.weebly.com 
Da posetite FB stranicu Bast Centra kliknite na sledeći link www.facebook.com/pages/Bast-Centar

Intervju vodila: Ana Simić

/0 Comments/by
Ana Simic
,

Bez vezanosti i kontrole za srećniji život

Vrlo često viđam ljude koje osećaj vezanosti i potreba za kontrolom drugih, situacija i događaja dovodi do mnogih destruktivnih i nerazumnih postupaka. Pokušavamo da pobedimo sebe, druge i okolnosti, ali iz svih tih događaja izlazimo samo još više isfrustrirani. Dakle da li i do koje mere možemo kontrolisati sopstveni život i ono što se u njemu dešava?

Od otpora do prihvatanja

Šta je zajedničko iznenadnom letnjem pljusku u kome smo pokisli  i zemljotresu u kome smo izgubili kuću? To da se desilo nešto što nismo planirali i to što taj događaj ne možemo da kontrolišemo.  U ovom tekstu ne bih ulazila u širi pojam slobode izbora i kreiranja događaja već bih se ograničila na naš suženi pogled iz treće dimenzije u kojoj se trenutno nalazimo. A taj pogled  kaže sledeće: “Ono na šta u ovom trenutku ne mogu da utičem moram da prihvatim i biram da verujem da u svemu što se dešava postoji smisao“. Mi ne možemo promeniti događaje, ali možemo promeniti našu reakciju na njih. Život u otporu je rasipanje energije, a pritom dovodi i do mnogih disfunkcionalnih ponašanja i fizičkih poremećaja. Moramo prestati da događaje delimo na pozitivne i negatvne. Svi oni su jednostavno situacije koje nose neku poruku. Kada ih prihvatimo kao nešto neutralno, što oni zapravo i jesu, otvorićemo se za neograničenu bazu znanja i iskustva i krenućemo u „ubrzano odeljenje Zemaljske škole“, zbog čega smo zapravo ovde i došli. Ovo je nekada izuzetno teško jer kada smo poistovećeni sa svojim Egom – sa svojim telom, emocijama i misaonim obrascima, naša svest je sužena  i skloni smo tome da situacije i druge ljude prosuđujemo i pružamo otpor svemu za šta mislimo da nas na mentalnom, emotivnom i telesnom nivou ugrožava. Kada prestanemo da se identifikujemo sa Egom, sve situacije koje nam se dešavaju počećemo da gledamo sa distance, kao da gledamo film u bioskopu. Tada se patnja i bol znatno smanjuju, a naša efikasnost u rešavanju problema se daleko povećava što na duže staze dovodi do znatno kvalitetnijeg i harmoničnijeg života.

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

 

Vezanost i kontrola u odnosima

O ovoj temi bi se moglo mnogo pisati i smatram da najviše patnje među ljudima uzrokuju disfunkcionalni međuljudski odnosi koji su najčešći u partnerskim odnosima i u odnosima prema deci.  O tome kako kreiramo drame u odnosima možete pročitati ovde. Sada bih se fokusirala na to zašto imamo potrebu da kontrolišemo druge i mislimo da imamo pravo da upravljamo tuđim životima.

Prvo pitanje koje bih vam postavila glasi: „Čija su vaša deca i vaš partner? Da li mislite da imate pravo da umesto njih donosite odluke, da ih ispravljate i korigujete zarad njihove sopstvene dobrobiti?“  Odgovor koji ću dati kod nekih može izazvati otpor, ali ću ga ipak napisati. Naši roditelji, braća, sestre, partneri ali i naša sopstvena deca nisu naše vlasništvo! Nisu čak ni naši u neku ruku. Mi jesmo u krvnom srodstvu ili u bračnom svojstvu sa njima, ali oni nisu naši. Znate čiji su oni? Svoji! To su svoja Bića * koja su pristala da svoje živote dele sa nama i koji mogu u svakom trenutku otići dalje svojim putem. Naše je da im sopstvenim primerom  predočimo mogućnosti, ali izbor mora biti njihov. Svako ima svoj put i mi ne smemo kršiti zakon slobodne volje i umesto drugih donositi odluke. To je arogancija na najvišem nivou jer izigravamo Boga potpuno nesvesni sužene perspektive iz koje trenutno gledamo. Neka iskustva, koliko god nama izgledala besmislena, drugim ljudma su na njihovom putu neophodna. I bilo bi lepo da neše pokušaje kontrole drugih prestanemo da nazivamo ljubavlju, jer  to može biti sve ali ne i ljubav. Ok, ako smatramo da je to ljubav, onda je naša definicija ljubavi izuzetno disfunkcionalna. Takvo ponašanje dolazi iz straha a ne iz ljubavi. A ljubav i strah nikada ne mogu ići zajedno.

Ako imamo potrebu da kontrolušemo druge, bilo bi bolje da se zapitamo zašto je to tako. Da li smo izgubili sebe i identifikovali se sa njima? Ukoliko jesmo, svaki put kada neko ode iz našeg života imaćemo osećaj da je deo nas otišao, jer smo svoj identitet izgradili na njima. A to onda u nama izaziva veliki bol. Pritom je i naša velika zabluda. Trebalo bi da  shvatimo da mi nismo naša deca ili naš partner. Ali da li uopšte znamo ko smo mi? I čiji smo?  I mi smo samo svoji. Svoje Biće koje je došlo da raste, sazreva, napreduje i da se uči Bezuslovnoj Ljubavi! Ne posesivnosti, ne posedovanju, već poštovanju slobodne volje svakog drugog Bića sa kojim smo ukrstili svoj život!

*Biće- u tekstu-Ono što postoji, duša sa svim svojim iskustvima i osobenostima

Fotografija: Stefan Barna (@barna_stefan)

Vezanost za materijalne stvari

Ljudski Ego voli da poseduje. Obožava da kaže:“ To je moje!“ Veći deo svog vremena u životu provodimo sakupljajući naše igračke-kuće, automobile, avione, kamione… I onda, bum! Nešto se desi, izgubimo nešto od imovine i padamo u očajanje. Kada jednom spoznamo jednu vrlo važnu životnu istinu, živećemo mnogo srećnije. Mi nismo ono što smo stekli! Sve što smo materijalno stekli možemo i da izgubimo! Ta spoznaja nije ni dobra, ni loša. Ona je takva kakva jeste a naš je izbor šta ćemo sa njom uraditi. Ja nisam protiv materijalnog. Ja sam protiv vezanosti za  materijalno i identifikacije sa njim. Oni koji svoju vrednost izjednačavaju  sa imovinom, gubitkom imovine gube sebe. Za njih je to smrt, kraj, katastrofa, jer su oni sada ništa. Materijalne stvari su nam potrebne i u njima treba uživati. Osnovne ljudske potrebe su veoma male i većina nas (nažalost ne svi) ih mogu zadovoljiti. Možemo takođe uživati i u materijalnom izoblilju. Sve je to ok dok emotivno ne zavisimo od toga. Tek kada budemo zadovoljni i kada imamo i kada nemamo, otvaramo se ka stanju unutrašnje slobode. A to je stanja kada smo srećni bez ikakvog vidljivog razloga, srećni smo jednostavno zato što postojimo. I to je stanje koje nam ni jedna spoljašnja okolnost ne može oduzeti.

                                                                                                                                                          Autor: Ana S.

/0 Comments/by

Strane

Ana Simic

Primer iz prakse -strah od javnog nastupa

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.

 

/by