Članci

Kroz rekonekciju možemo uspostaviti odnos sa svojim unutrašnjim Bićem. Ono što mi svesno želimo ne mora biti ono što je njemu zaista potrebno. O čemu je zapravo reč, govori Vanda Vickov Drača, praktičar rekonekcije.

Za početak našeg razgovora bih te zamolila da nam kažeš nešto ukratko o rekonekciji. Šta je to rekonekcija i kako bi je predstavila nekome ko prvi put za nju čuje?

Rekonekcija je metoda isceljenja energijom – ona ima holistički pristup, što znači da energija koja isceljuje dovodi u sklad i harmoničan odnos celokupno biće. Postoje dve mogućnosti kad je rekonekcija u pitanju: Balans  – odnosno tretman isceljenja i lična rekonekcija. Balans izgleda tako što klijent leži na stolu za masažu, zatvorenih očiju i pokušava da se opusti koliko je to moguće i da prati dešavanja u telu- fizička, psihička, emotivna itd. Praktičar rekonekcije prati energetski tok i pušta da energija vodi proces svojim tokom, nema manipulacije energijom. Takođe, nema ni fizičkog kontakta. Rekonektivni  balansi se  mogu raditi po potrebi, što znači i neograničen broj puta. Balanse je moguće raditi i na daljinu. Preporuka je da klijent uradi tri balansa sa razmakom od 7 dana. Lična rekonekcija se radi jednom u životu, u dva dana. Na ličnoj rekonekciji praktičar, po određjenim pravilima prati meridijane u telu klijenta, na taj način klijenta PONOVO POVEZUJE, tj. REKONEKTUJE, sa sobom i energijama oko njega, energijom Zemlje i Univerzuma.

vanda rekonekcija

Vanda Vickov Drača

Kada si ti prvi put došla u kontakt sa rekonekcijom? Zbog čega te je baš ona privukla? Kako je uticala na tebe? Da li je promenila nešto u tebi ili u tvojim životnim okolnostima?

Moje interesovanje za alternativne metode isceljenja je počelo odavno. Za rekonekciju sam čula “slučajno”, pa malo istražila o tome na internetu. Nisam htela da imam previše informacija, planirala sam da odem na balans i da imam svoje iskustvo, bez mogućnosti autosugestivnog delovanja. Od svih metoda isceljenja o kojma sam slušala i znala po nešto, Rekonekcija mi je priznajem, delovala najmanje ubedljivo. Radoznalost je pobedila i otišla sam da probam, vidim, osetim. Nisam imala očekivanja, čak sam mislila da apsolutno ništa neću osetiti. Međutim, balans je trajao tek nekoliko sekundi a ja sam bila, kako uvek to govorim u space shuttle-u. Skoro celih 30 minuta bila sam potpuno ubeđena, da se zajedno sa stolom za masažu, vrtim, okrećem, podižem, spuštam… U nekim momentima, a to mi je jako teško da objasnim, imala sam osećaj da se u isto vreme krećem u više smerova. Ma koliko sam se trudila da zaustavim vrtešku, nije bilo šanse. Osećala sam silinu te energije i vibracije, kao i to da se ja, u tom momentu, ništa ne pitam o tome. Prilično sam sigurna, da mi je bilo podjednako kao astronautima kad se spremaju na put u svemir, sreća pa se meni to dopalo i nije mi pozlilo, hahaha… Kada se balans završio, bila sam bez teksta! Istog momenta sam znala da ja želim da radim Rekonekciju. Prilično sam kao osoba skeptična, tražim da mi sve bude objašnjeno i dokazano da bih uzela u obzir da nešto vredi i ima smisla. U tom trenutku nisam znala ni ŠTA mi se desilo na balansu a ni ZAŠTO. Očigledno je postojao veliki razlog na nekom višem nivou, da ja na taj način dobijem ono što je meni potrebno. Odmah sam kupila knjigu Erika Perla LEČI DRUGE, LEČI SEBE. Erikov pristup i pogled na energetsko isceljenje i njegova cela filozofija je veoma bliska mom viđenju istog. Išla sam na još dva balansa, oni su bili neko drugačije iskustvo nego prvi. Ubrzo posle toga sam uradila i ličnu Rekonekciju. I samo mesec dana kasnije videla sam da Erik dolazi u Sloveniju da drži seminar, prijavila sam se i otišla.

Kakve su uobičajene reakcije kod ljudi za vreme i posle balansa? Kakve promene u životu mogu da očekuju?

Svako reaguje drugačije, razlozi za to su mnogobrojni. Rekonekcija će doneti osobi ono što joj je potrebno kao Biću. Često se desi da očekivanja budu ispunjena, da ljudi dođu zbog bolesti i budu isceljeni u potpunosi. To je ono što ljudi nazivaju ČUDOM, kao što čudima nazivamo sve što ne poznajemo dovljno ili ne možemo da ga objasnimo na racionalnom nivou.

Šta misliš, da li su svi spremni na te promene? Kakve su najčešće reakcije na njih?

Mislim da nisu svi ljudi spremni na promenu, često smo skloni da kažemo da nešto želimo, jer na svesnom nivou zaista hoćemo da nesto promenimo, ali na podsvesnom se držimo iz sve snage za to čega hoćemo da se oslobodimo i ne puštamo ga. Tada je potrebno da se posvetimo sebi, da radimo na sebi, da nađemo glavne razloge za probleme koje imamo, da se suočimo sa njima i da ih otpustimo. Rekonekcija jeste jedan od uspešnih načina da razrešimo energetske blokade koje nosimo u sebi, jer na Rekonekciji energija ne priča sa našim Umom i Egom, već sa našom Dušom. Uvek u razgovoru posle balansa klijente podstaknem da nastave da se bave sobom u svakom smislu. Opcije za rad na sebi su bezbrojne.

rekonekcija internetDa li postoje slučajevi kada balans nije dao rezultate kod klijenata? Ako da, šta misliš šta može biti uzrok tome?

Nisam imala takvih situacija. Uvek se nesto reši, uvek se neki konci razmirse i uvek se vibracija podigne, pa makar i malo. Rezultati neki put budu vidljivi na licu mesta, a nekad je potrebno da prođe neko vreme. Međutim, može da se desi da se ne promeni sve što smo želeli zato što se nekada naše potrebe ne poklapaju sa našim željama. Isto tako može da ima veze i sa time da klijent stvori blokadu. Iz mog iskustva te blokade popuste često u toku prvog balansa, ili nestanu u potpunosi već na drugom. Navešću primer koji često pominjem jer je jedan od boljih iz mog iskustva. Sarađujem sa centrom koji ima aparat za očitavanje aure. Jednom prilikom, kada su bili kod mene u Bast Centru, da snimaju klijentima aure, ja sam sa zakašnjenjem stigla, klijent je sedeo za aparatom i na monitoru mu se očitavala njegova energija, aura bila je crvene boje. Razmenili smo pozdrave. Ne poznajem klijenta, niti on poznaje mene, ne zna čime se bavim. Nije prošlo ni 10 sekundi u njegovoj auri se pojavio intezivni upliv ljubičaste i ciklama boje (aparat energiju Rekonekcije očitava u tim bojama). Gospođa koja radi snimanje i analizu aure konstatovala je promenu i prokomentarisala je: „Vanda, pa ti sa vrata već radiš Rekonekciju.“ Na komentar smo se nasmejali svi sem klijenta, on je bio zbunjen i pomalo uplašen i rekao je: „Šta mi radi?“ U tom momentu na aparatu smo videli kako se prečnik aure smanjuje, čakre se zatvaraju i vraća se crvena boja. Kada smo mu objasnili o čemu se radi, opustio se i ponovo “dozvolio” Rekonektivnim vibracijama pristup. Po mom mišljenju ovaj primer je dobar iz više razloga. U njemu vidimo koliko energija može da prepozna energiju i prepusti joj se jer to želi. Isto tako možemo da vidimo i koliko naš Um, Ego, naše misli i slobodna volja mogu da utiču.

Najneverovatnije iskustvo sa rekonekcijom za tebe kao rekonektičara za vreme balansa sa klijentima?Neko interesantno ili značajno iskustvo klijenata za vreme ili posle balansa?

Svako iskustvo je posebno i u svakom ima nekih fascinantnih momenata i dešavanja. Za vreme balansa mogu da gledam fizičke reakcije kod klijenta, kao i da osetim njihovu energiju. Dolazi do umrežavanja i povezivanja. Međutim, koliko god mi je uvek lepo da radim kada klijent dođe kod mene, moram da priznam da me i balansi na daljinu oduševljavaju, njihov tok i posledice su takođe fenomenalni. Ima svega, od fizičkih promena, isceljenja na svim nivoima, do toga da klijentima proradi telepatija i poveća se njihov energetski uticaj na fizički svet. Bilo je dosta neverovatnih dešavanja za vreme balansa i posle. Uskoro ću objaviti na facebook stranici kao i na sajtu iskustva klijenata. I zaista želim da sve te fenomenalne priče ostavim za taj momenat.

Da nisi rekonektičar bila bi?

Bila bih Rekonektičar, hahaha…. Zaista volim ovaj “posao” uživam u njemu i ne bih ga menjala. Uz to što sam praktičar Rekonekcije vodim i konsultacije, i držim treninge programa koji sam osmislila, nazvala sam ih chidagni. Instruktor sam kapuere, već dugo. I sada sam sama napravila kombinaciju korišćenjem elemenata raznih vežbi, veština i sportova… Kao što su kapuera, joga, pilates itd. Veliki deo svakog časa ostavljam za meditaciju, koju vodim. Važno je da pored održavanja tela u dobroj formi održavamo i naš um u formi i dobrom kontaktu sa našom Dušom.

Šta je po tvom mišljenju smisao života?

Da budemo usklađeni sa sobom, da verujemo i volimo sebe, da bismo mogli da verujemo i volimo druge. Da razmišljamo uvek pozitivno, jer je iznenađujuće koliko dobrih stvari može da se desi kad imamo dobar stav.

Poruka za kraj

Nema kraja, hahaha…Svest o tome da kada nam se učini da smo stigli do kraja puta, da smo otkrili suštinu mudrosti treba samo da nastavimo dalje, jer zaista kraja nema. Moja poruka je-Rad na sebi sa radošću.

Intervju dala: Vanda Vickov Drača
Praktičar Rekonekcije, Instruktor Chidagnij-ja i vlasnica Bast Centra
,
Da posetite sajt Bast Centra kliknite na sledeći link www. bastcentar.weebly.com 
Da posetite FB stranicu Bast Centra kliknite na sledeći link www.facebook.com/pages/Bast-Centar

Intervju vodila: Ana Simić

Vrlo često viđam ljude koje osećaj vezanosti i potreba za kontrolom drugih, situacija i događaja dovodi do mnogih destruktivnih i nerazumnih postupaka. Pokušavamo da pobedimo sebe, druge i okolnosti, ali iz svih tih događaja izlazimo samo još više isfrustrirani. Dakle da li i do koje mere možemo kontrolisati sopstveni život i ono što se u njemu dešava?

Od otpora do prihvatanja

Šta je zajedničko iznenadnom letnjem pljusku u kome smo pokisli  i zemljotresu u kome smo izgubili kuću? To da se desilo nešto što nismo planirali i to što taj događaj ne možemo da kontrolišemo.  U ovom tekstu ne bih ulazila u širi pojam slobode izbora i kreiranja događaja već bih se ograničila na naš suženi pogled iz treće dimenzije u kojoj se trenutno nalazimo. A taj pogled  kaže sledeće: “Ono na šta u ovom trenutku ne mogu da utičem moram da prihvatim i biram da verujem da u svemu što se dešava postoji smisao“. Mi ne možemo promeniti događaje, ali možemo promeniti našu reakciju na njih. Život u otporu je rasipanje energije, a pritom dovodi i do mnogih disfunkcionalnih ponašanja i fizičkih poremećaja. Moramo prestati da događaje delimo na pozitivne i negatvne. Svi oni su jednostavno situacije koje nose neku poruku. Kada ih prihvatimo kao nešto neutralno, što oni zapravo i jesu, otvorićemo se za neograničenu bazu znanja i iskustva i krenućemo u „ubrzano odeljenje Zemaljske škole“, zbog čega smo zapravo ovde i došli. Ovo je nekada izuzetno teško jer kada smo poistovećeni sa svojim Egom – sa svojim telom, emocijama i misaonim obrascima, naša svest je sužena  i skloni smo tome da situacije i druge ljude prosuđujemo i pružamo otpor svemu za šta mislimo da nas na mentalnom, emotivnom i telesnom nivou ugrožava. Kada prestanemo da se identifikujemo sa Egom, sve situacije koje nam se dešavaju počećemo da gledamo sa distance, kao da gledamo film u bioskopu. Tada se patnja i bol znatno smanjuju, a naša efikasnost u rešavanju problema se daleko povećava što na duže staze dovodi do znatno kvalitetnijeg i harmoničnijeg života.

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

 

Vezanost i kontrola u odnosima

O ovoj temi bi se moglo mnogo pisati i smatram da najviše patnje među ljudima uzrokuju disfunkcionalni međuljudski odnosi koji su najčešći u partnerskim odnosima i u odnosima prema deci.  O tome kako kreiramo drame u odnosima možete pročitati ovde. Sada bih se fokusirala na to zašto imamo potrebu da kontrolišemo druge i mislimo da imamo pravo da upravljamo tuđim životima.

Prvo pitanje koje bih vam postavila glasi: „Čija su vaša deca i vaš partner? Da li mislite da imate pravo da umesto njih donosite odluke, da ih ispravljate i korigujete zarad njihove sopstvene dobrobiti?“  Odgovor koji ću dati kod nekih može izazvati otpor, ali ću ga ipak napisati. Naši roditelji, braća, sestre, partneri ali i naša sopstvena deca nisu naše vlasništvo! Nisu čak ni naši u neku ruku. Mi jesmo u krvnom srodstvu ili u bračnom svojstvu sa njima, ali oni nisu naši. Znate čiji su oni? Svoji! To su svoja Bića * koja su pristala da svoje živote dele sa nama i koji mogu u svakom trenutku otići dalje svojim putem. Naše je da im sopstvenim primerom  predočimo mogućnosti, ali izbor mora biti njihov. Svako ima svoj put i mi ne smemo kršiti zakon slobodne volje i umesto drugih donositi odluke. To je arogancija na najvišem nivou jer izigravamo Boga potpuno nesvesni sužene perspektive iz koje trenutno gledamo. Neka iskustva, koliko god nama izgledala besmislena, drugim ljudma su na njihovom putu neophodna. I bilo bi lepo da neše pokušaje kontrole drugih prestanemo da nazivamo ljubavlju, jer  to može biti sve ali ne i ljubav. Ok, ako smatramo da je to ljubav, onda je naša definicija ljubavi izuzetno disfunkcionalna. Takvo ponašanje dolazi iz straha a ne iz ljubavi. A ljubav i strah nikada ne mogu ići zajedno.

Ako imamo potrebu da kontrolušemo druge, bilo bi bolje da se zapitamo zašto je to tako. Da li smo izgubili sebe i identifikovali se sa njima? Ukoliko jesmo, svaki put kada neko ode iz našeg života imaćemo osećaj da je deo nas otišao, jer smo svoj identitet izgradili na njima. A to onda u nama izaziva veliki bol. Pritom je i naša velika zabluda. Trebalo bi da  shvatimo da mi nismo naša deca ili naš partner. Ali da li uopšte znamo ko smo mi? I čiji smo?  I mi smo samo svoji. Svoje Biće koje je došlo da raste, sazreva, napreduje i da se uči Bezuslovnoj Ljubavi! Ne posesivnosti, ne posedovanju, već poštovanju slobodne volje svakog drugog Bića sa kojim smo ukrstili svoj život!

*Biće- u tekstu-Ono što postoji, duša sa svim svojim iskustvima i osobenostima

Fotografija: Stefan Barna (@barna_stefan)

Vezanost za materijalne stvari

Ljudski Ego voli da poseduje. Obožava da kaže:“ To je moje!“ Veći deo svog vremena u životu provodimo sakupljajući naše igračke-kuće, automobile, avione, kamione… I onda, bum! Nešto se desi, izgubimo nešto od imovine i padamo u očajanje. Kada jednom spoznamo jednu vrlo važnu životnu istinu, živećemo mnogo srećnije. Mi nismo ono što smo stekli! Sve što smo materijalno stekli možemo i da izgubimo! Ta spoznaja nije ni dobra, ni loša. Ona je takva kakva jeste a naš je izbor šta ćemo sa njom uraditi. Ja nisam protiv materijalnog. Ja sam protiv vezanosti za  materijalno i identifikacije sa njim. Oni koji svoju vrednost izjednačavaju  sa imovinom, gubitkom imovine gube sebe. Za njih je to smrt, kraj, katastrofa, jer su oni sada ništa. Materijalne stvari su nam potrebne i u njima treba uživati. Osnovne ljudske potrebe su veoma male i većina nas (nažalost ne svi) ih mogu zadovoljiti. Možemo takođe uživati i u materijalnom izoblilju. Sve je to ok dok emotivno ne zavisimo od toga. Tek kada budemo zadovoljni i kada imamo i kada nemamo, otvaramo se ka stanju unutrašnje slobode. A to je stanja kada smo srećni bez ikakvog vidljivog razloga, srećni smo jednostavno zato što postojimo. I to je stanje koje nam ni jedna spoljašnja okolnost ne može oduzeti.

                                                                                                                                                          Autor: Ana S.

U predhodnim tekstovima smo analizirali zašto ljudi prave drame i kako da prepoznamo da smo se na neku od njih i upecali. Sada bi mogli da razmotrimo kako da se oslobodimo naših starih obrazaca i kako da iz njih izađemo.

Privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim

Za svaku dramu je uvek potrebno (najmanje) dvoje. Dakle, kad god nam je lakše da okrivimo drugog za neku situaciju,  bilo bi dobro da vidimo naš udeo u tome i našu reakciju na nju. Dinamika konflikta sa nekim zavisi i od našeg učešća. Princip, on je kriv za sve ne funkcioniše. Skoro kao po formuli privlačimo ljude čije su drame komplementarne našim. Onda kreiramo problem i svako igra svoju ulogu. Kada bolje razmislimo, naše uloge se ne menjaju, već se ciklično ponavljaju sve dok ne osvestimo svoje obrasce ponašanja i ne počnemo svesno da odgovaramo na situacije i ponašanje drugih ljudi.

Uloga koju igramo u tuđoj drami je naša sopstvena drama

Kada osetimo uznemirenost zbog nečijeg ponašanja, trebalo bi da zastanemo pre nego što uhvatimo vazduh da nekome „kažemo sve šta mislimo o njemu“. U tom trenutku bi bilo idealno prekinuti raspravu koja se zahuktava i rešavanje konflikta ostaviti za kasnije. Tada je najbolje povući se, pre nego što u afektu kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije zažaliti. Nema svrhe voditi bilo kakve rasprave dok smo pod uticajem jakih emocija. Tada treba da se sklonimo i da ih osetimo u njihovom punom intenzitetu. Ne treba da ih analiziramo, definišemo, potiskujemo, razumemo. Treba samo da ih OSETIMO. Plač je odličan način za neutralizaciju emotivnog naboja. Neko više voli da se tada bavi sportom. Svako ima svoj način oslobađanja od emotivnoh naboja. Meni pomaže i pisanje svega što osećam. Nije bitan način, bitno je da to izađe napolje, a da pritom ne povređujemo druge osobe. To smo izbacili iz sebe kada u telu osetimo olakšanje, a ono što smo napisali nam izgleda besmisleno i smešno.To je idealan trenutak da papir bacimo u kantu i da onda hladne glave nađemo rešenje za problem koji se pojavio.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

 

Kada smo se prvi put tako osećali?

Oni koji žele ozbiljnije da se bave sobom i svojim obrascima mogu da se zapitaju kada su se poslednji put ovako osećali. A kada pre toga? Kada su se prvi put ovako osećali? Tako osvešćujemo koji je događaj ili osoba kreirao/la naš obrazac ponašanja i postajemo svesni  toga da je naša tipična reakcija već godinama unazad upisana u našu podsvest. Kada na ovaj način pristupamo konfliktima, ulazimo u osvešćivanje sopstvene drame. Prilikom nekog konflikta najčešće ne reagujemo na ponašanje druge osobe, već na neintergisani emocionalni naboj koji uglavnom već godinama nosimo u sebi. Ta osoba je samo njegov „glasnik“. Zbog ovih „negativnih“ emocija ne treba da osuđujemo sebe. To je samo znak  da imamo neke unutrašnje konflikte koji nas na ovaj način podsećaju da čekaju na to da budu razrešeni.

Kada znamo zašto, igra prestaje

Sada, kada smo svesni sopstvenih drama, možemo uočiti i tuđe. Kada se zapitamo zašto neko radi to što radi i šta time postiže, dobijamo jasniji uvid u situaciju i sprečavamo sebe da nesvesno uđemo u određenu ulogu i odigramo ono što se od nas očekuje. Kada otkrijemo tuđe motive možemo otkriti i uzrok njihove drame. Međutim, zbog toga ne treba da ih osuđujemo. Ljudi to najčešće ne rade svesno. Čak i kada namerno manipulišu, rade to jer ne znaju drugačije. Oni sami sebi nanose najviše bola, ne treba još i mi da im sudimo.

Ja dobijam, ti dobijaš

Kada mi kao partneri izađemo iz nečije drame, njihov koncept počinje da se ruši. Međutim, ljudi koji godinama komuniciraju na ovakav način, mogu osetiti našu promenu i postati još navalentniji i uporniji da bi nas ponovo uvukli u našu ulogu. Ovo je veoma veliki izazov za nekog ko tek usvaja novi način ponašanja, ali samo naša doslednost i upornost dok ponavljamo istu smirenu frazu kao „pokvarena ploča“ će (jednom) dati rezultata. Iako ovo zahteva priličan napor, mislim da se veoma isplati. Počećemo da se polako, ali sigurno oslobađamo opterećujućih odnosa sa drugim ljudima i kvalitet našeg života će se drastično poboljšati. Oslobođeni sopstvenih drama možemo komunicirati sa ljudima na asertivan način i time sigurno i ubedljivo izraziti svoje potrebe, bez da ugoržavamo potrebe drugih ljudi. Kada pristupimo drugima na taj način, mnogo je veća verovatnoća da ćemo dobiti pozitivne reakcije i da će oni biti mnogo spremniji da nam izađu u susret. Čak iako se to ne desi, nećemo to doživeti kao ličnu katastrofu. Znaćemo da je to njihov problem i jednostavno ćemo, bez pravljenja drame nastaviti dalje.

Još jedna dobrobit od ovoga je što postajemo roditelji oslobođeni sopstvenih drama, koji znaju kako da bezuslovno vole i kako da vaspitavaju decu bez da ih kažnjavaju oduzimanjem pažnje i ljubavi. Ovako se podiže nova generacija zdravih osoba koje će moći da duboko vole sebe i koje će biti svesne svoje vrednosti bez obzira na okolnosti, čime ćemo dati doprinos evoluciji čitavog čovečanstva.

Autor: Ana S.

U predhodnom tekstu smo govorili tome zašto ljudi uopšte imaju potrebu da prave drame. Neki manipulativni vidovi ponašanja su veoma uočljivi i lako ih je prepoznati, dok su neki izuzetno suptilni i često skoro neprimetni. Agresivne osobe nas na vrlo otvoren način uvlače u svoju dramu, što se ne bi moglo reći za one koji manipulišu svojom bespomoćnošću, da bi kod drugih izazivali saosećanje ili osećaj krivice. A kada osetimo uznemirenost koju izaziva neko ponašanje našeg sagovornika možemo biti sigurni da smo naseli na njegovu dramu i da se spremamo da odigramo svoju ulogu.

Kako prepoznati drame? Od agresije do pasivnosti…

Najotovreniji i najuočljiviji vid agresije je fizičko nasilje, verbalno napadanje, vređanje, ponižavanje, zastrašivanje. Nekim ljudima je potrebno da potvrđuju svoju vrednost tako što uništavaju tuđu. Na ovo možemo odreagovati pasivno, povlačenjem ili možemo i sami postati agresivni i pokušati fizičkim ili psihičkim nasiljem da sebe zaštitimo.

“Pusti sine ja ću, ti ćeš se povrediti”

Nešto suptilniji oblik agresivne komunikacije je stalno kritikovanje drugih ljudi. Mnogi od nas su imali roditelje za koje nikada nisu bili dovoljno dobri, one koji su sve znali bolje i uvek su bili u pravu. Stalno su ih ispravljali, uzimali im stvari iz ruke da im pokažu kako se nešto radi. Svakome bi našli neku manu, u svakom postupku neki problem. Oni, tražeći tuđe greške pokušavaju da navedu druge ljude da se osećaju loše i potkopavaju njihovo samopouzdanje. Oni  grade sopstveno samopouzdanja na račun tuđeg i tako potvrđuju sopstvenu vrednost. U komunikaciji sa ovakvim osobama veoma često gubimo samopouzdanje, osećamo se loše u sopstvenoj koži, trudimo se da im udovoljimo, čak i na našu štetu, samo da bi dobili njihovo odobravanje i kada to ne uspemo (jer će oni stalno imati nešto da nam zamere) počinjemo da osećamo krivicu, zbog čega nam je još niže samopouzdanje i tako u krug na niže.

 

Sledeći, još manje direktno agresivan ali izuzetno destruktivan vid komunikacije su prozivke na tuđ račun, ironija, sarkazam, „šale“ sa ciljem indirektnog ponižavanja druge osobe, ogovaranje. Cilj ovakve komunikacije je izdići sebe i poniziti sagovornika, navesti ga da se oseća loše, ali na jedan perfidan i suptilan način. Zbog toga što je ovaj vid komunikacije doboko ukorenjen mnogi ne vide njegovu destruktivnost. Pokušavamo da uzdignemo sebe ponižavajući drugog. Sa druge strane, kada smo uvučeni u ovakvu komunikaciju, možemo i sami prihvatiti ovaj vid komunikacije i bukvalno napraviti verbalno nadmetanje, po principu „ko će koga“, možemo postati pasivni i povući se, pritom se osećajući pobeđeno i bez samopouzdanja, ili planuti i postati agresivni da bi se zaštitili jer se osećamo ugroženo.

Fotografija: Srđan Garčević @sergesrdjan

“Vidi kako ti je majka bolesna, a ti ni da se javiš da me pitaš jel sam živa”

Najpasivniji oblik ponašanja (na prvi pogled) je uobičajen kod osoba koje svojom ulogom žrtve pokušavaju da privuku pažnju i saosećanje drugih ljudi. Njihov izbor metoda je skoro neograničen: Od izigravanja tajnovitosti i nedostupnosti sa stavom „nek se potrudi ako ga zanimam, do odbijanja kontakta i komunikacije „Ja sam ljut, a ti sad zovi, a ja neću da se javim“, do manipulacije bolešću („Donesi mi čašu vode, strašno me boli glava”-i ovako svake nedelje ili čak svakog dana…).Na ovaj način oni pokušavaju da privuku pažnju i samilost. Posledica za saigrača je najčešće osećaj krivice, naročito ako se ovaj scenario ponavlja godinama i igra među članovima porodice.

Naš mehanizam reaktivnosti

Kada smo izloženi tuđem manipulativnom ponašanju, na njega veoma često nesvesno reagujemo.* Prvi znak naše reakcije je osećaj uznemirenosti. Ovo možemo osetiti na fizičkom, mentalnom ili emocionalnon nivou. Kada se uznemirimo, automatski krivicu za to pripisujemo drugoj osobi. U sebi je optužujemo i osuđujemo za njeno ponašanje, a na spoljašnjem nivou reagujemo koristeći sebi svojstven obrazac koji (najčešće) već godinama ponavljamo u sličnim situacijama. Tada naša drama izlazi na površinu. Kada se strasti smire i kada hladne glave razmislimo o tome šta se desilo, najčešće ulazimo u treću fazu mehanizma reaktivnosti, a to je osećaj krivice. Na svesnom ili nesvesnom nivou znamo da je naša reakcija bila neadekvatna i osećamo stid i kajanje, a vrlo često sami sebe osuđujemo i kažemo da se nećemo nikad više “upecati”. Međutim, već sledeći put nesvesno odreagujemo po našem starom šablonu.

U narednom tekstu: kako da se oslobodimo starih šablona i kako da prestanemo da budemo saigrači u tuđim dramama.

 *preuzeto iz knjige: “Proces prisutnosti”-Majkla Brauna

Autor: Ana S.

 

Svi smo mi makar jednom videli ljude koji sami kreiraju probleme u svom životu. U konfliktu su sa drugima, ništa im ne ide od ruke, žive od drame do drame. Glumci u njoj se menjaju ali oni, kao režiseri i glavni glumaci, uporno u njoj ostaju. Često ne znaju u čemu je problem i sve druge krive za njihovu situaciju. I ja sam bila glumac i u sopstvenim, ali i u tuđim dramama. Ono što me je zanimalo je kako da ih prepoznam i kako da iz njih izađem, o čemu ću pisati u drugom i trećem delu teksta.

Svima je potrebna ljubav i potvrđivanje

Zamislite dete koje se rodilo u jednoj prosečnoj porodici. Malo je i bespomoćno. Ljubav i pažnja koju dobija od roditelja za njega znače život. Njihov nedostatak za njega znače smrt. Kada ih ima, srećno je. Kada ih nema oseća duboku bol. Kako raste shvata da ljubav i pažnja roditelja nisu bezuslovni. U stvari, vrlo su uslovljeni. Hvale ga ako se lepo ponaša, skuplja igračke, kasnije kada ima dobre ocene. Kritikuju ga kada je nevaljalo, kada neće da jede ili spava, kada gleda TV umesto da uči… Tada dete dolazi do zaključka da će imati više pažnje ukoliko se ponaša ovako ili onako, pa usvaja te obrasce ponašanja. Međutim, šta se dešava kada su roditelji često odsutni i fokusirani na posao, ili kada ne znaju da se da se detetu adekvatno posvete, jer to nisu naučili od svojih roditelja? Dete, kao veoma intelegentno biće, će učiniti sve što je u njegovoj moći da dobije ono što mu je potrebno i što mu samim rođenjenjem i pripada: ljubav i pažnju roditelja i bliže okoline. Počeće da manipuliše i da radi ono za šta vidi da „prolazi“ kod roditelja i na šta oni „padaju“. Ako će privući pažnju bolešću, biće bolesno. Ako će privući pažnju time da ode u sobu, bude ljuto i odbija komunikaciju, da bi roditelji došli i posvetili mu se, to će i raditi. Ako roditelji hvale dobre ocene, nastojaće da ima dobre ocene. Ako mu to ne ide, može i nestašlucima i lošim ponašanjem privlačiti pažnju. Pažnja je pažnja, čak i kada je negativna. I ona je bolja nego da je nema uopšte.

Fotografija: Jelena Malešević (___malesevic___)

Da nam drame nisu korisne, ne bismo ih ni pravili

Naš prvi i osnovni problem je što potvrđivanje sopstvene vrednosti i dobijanje ljubavi tražimo od drugih ljudi, u spoljnoj sredini. To je ono što sebi ne pružamo dovoljno i mislimo da ćemo naš krug potreba za potvrdom i ljubavlju dopuniti, tako što ćemo iznuditi malo pažnje od dečka, malo ljubavi od sestre, malo potvrde od drugarice i šefa. Lepo je kada razmenjujemo ljubav sa drugim ljudima. To svakako treba raditi, drugima treba davati što više ljubavi. Problem je kada je ne dajemo sebi, pa zavisimo od one koju dobijamo od drugih. Ovo je često veoma veliki problem u partnerskim vezama. Po mom mišljenju, često se zaljubljujemo kada se pojavi neko ko je (makar i u kratkom periodu) spreman da nam pokloni svu svoju pažnju i ko potvrđuje našu vrednost svojim postupcima, komplimentima, poklonima. Tada se zaljubljujemo u osećaj sopstvene vrednosti. Problem je što taj osećaj nestaje čim ode osoba koja nam ga je pružala. A taj osećaj nam je neophodan i kada osetimo da ga gubimo, veoma često smo spremni na sve da bi ga zadržali. Tada se setimo kako smo manipulisali roditeljima da bi zadržali njihovu privrženost i isto to radimo u odnosima sa drugim ljudima. Razboljevamo se, ljutimo se, odbijamo komunikaciju, ulazimo u konflikte, pravimo sebi probleme u životu da bi ih ta osoba rešavala, ponašamo se kao žrtve, da bi nas drugi tešili, postajemo „najbolja domaćica, majka, supruga“, radimo sve  ono što drugi očekuju… Raznovrsnost taktika je gotovo neverovatna, od onih skoro bezazlenih do onih izuzetno destruktivnih po nas i druge. Jednostavno, manipulišemo svojim ponašanjem da bismo ostvarili neki cilj. To su najčešće dobijanje ljubavi, pažnje i potvrde sopstvene vrednosti iz okoline.

Da li svojim ponašanjem pokušavamo da privučemo tuđu pažnju?

Kada nešto uradimo, bilo bi dobro da se zapitamo zašto smo to uradili i šta želimo time da postignemo. Zašto nam je stalo da imamo sve desetke na fakultetu, zašto momku ispunjavamo svaki hir, zašto ukućanima kuvamo baš svakog dana? Ne kažem da to ne treba raditi, svako ima svoj stav, ali za sve što radimo treba iskreno da nađemo razlog. Nije dobro kada nešto radimo samo da bi dobili tuđu pažnju, potvrdu i ljubav. To nije prava motivacija za naša dela. Nije ni iskrena. Ljudi se nekad odriču i sopstvenih snova i zanimanja samo da bi dobili odobravanje drugih. Verovatno vam je poznato i ono:“Nemoj sine, šta će reći svet…“

Da li bih isto to uradila i da me niko ne gleda?

Kada nisam sigurna koliko mi je čista motivacija u vezi nekog postupka, kažem sebi sledeće: „Zamisli da si sama na svetu, da nema nikog da te vidi, pohvali, primeti ili prokomentariše to šta radiš. Da li bi i onda donela istu takvu odluku, da li bi i tad kuvala sebi drugo jelo svaki dan, da li bi i tad po ceo dan bila našminkana, da li bi i tad imala sve desetke na fakultetu… ? Tako možemo otkriti šta je to što radimo zbog sebe, a šta je to što radimo zbog drugih. Ne kažem da ne treba činiti neke stvari radi drugih. Lepo je dati drugima nešto do čega im je stalo. Ali ne radi odobravanja, već kao izraz ljubavi.

Moramo pružiti sebi ljubav i vrednovanje koje očekujemo da dobijemo od drugih

Kada uhvatimo sebe da čeznemo za tuđom ljubavlju i potvrdom, bilo bi dobro da počnemo da se bavimo sobom. Prvo treba da oprostimo sebi na tim sitnim ili krupnijim manipulacijama, zbog toga ne treba da osuđujemo sebe i da nas grize savest. To je samo znak da treba da naučimo da sebi pružimo bezuslovnu ljubav i da steknemo osećaj sopstvene vrednosti. To nije baš lako i zahteva dosta rada, ali se zaista isplati jer osećaj unutrašnjeg zadovoljstva ništa drugo ne može da zameni.

U narednom tekstu više o manipulativnom ponašanju drugih ljudi i o tome kako da prepoznamo da li smo se “upecali” u tuđu dramu.

Autor: Ana S.

Svi mi imamo potrebu da se družimo sa drugim ljudima. Provodimo dosta vremena u druženju, uživajući u razmeni misli, diskutovanju o različitim temama i prepričavanju svakodnevnih aktivnosti. Međutim, da li smo se ikada zapitali kakav je kvalitet komunikacije koju imamo sa tim ljudima, da li nas ta komunikacija ispunjava ili iscrpljuje i da li doprinosi našem razvoju ili nas udaljava od njega?

Naši prijatelji su naša ogledala

Sami biramo osobe sa kojima se družimo. Iako vrlo često svoje prijatelje biramo nesvesno, postoji razlog što se družimo baš sa određenim ljudima: zajednička interesovanja, neke kompatibilne osobine, slični pogledi na svet, prilika da oni od nas nešto nauče ili mi od njih… Osobe kojima smo se okružili mnogo govore o nama. Bilo bi dobro da se zapitamo zašto se družimo baš sa njima. U kojim okolnostima smo se zbližili? Koje nam osobine smetaju kod naših prijatelja? Da nisu to upravo one osobine kod nas samih koje ne volimo i koje želimo da promenimo? Šta je to što volimo kod njih? Naše sopstvene vrline ili osobine koje bi želeli da posedujemo?

Fotografija: Vladimir Tomić

 

Negativni ljudi crpe našu energiju

Ne znam da li imate sličnog iskustva, ali sam ja u jednom periodu počela da privlačim dosta negativnih ljudi u svoj život, a da to nisam ni primećivala. Naše druženje je izgledalo otprilike ovako: Nađemo se na kafi da se ispričamo i narednih sat-dva slušam drugaricine žalopojke na život, druge, posao, dečka… Pošto mi je stalo do nje, ja je sa saosećanjem saslušam, dam joj par gotovih saveta koje ona dočeka sa: “Da, ali…” i objasni mi zašto moj savet nije dobar. Kada posle ovakvog druženja dođem kući, osećam se iscrpljeno i neraspoloženo, a kada se sledeći put vidimo ona mi se žali na iste stvari, i tako u krug.

Osobe koje su negativne po opredeljenju i koje se stalno na nešto žale u žargonu nazivamo „energetskim vampirima“. Druženje sa njima je štetno za nas iz dva razloga. Prvo, crpe nam energiju i posle razgovora sa njima se osećamo kao isceđen limun i drugo, svoje negativne programe mogu preneti na nas ukoliko je naš nivo samosvesti nizak, pa upornim druženjem sa takvim osobama možemo počneti  da svet gledamo njihovim očima. Naši „vampiri“ mogu biti naši prijatelji, rodbina, roditelji, partner…

Odgovorni smo samo za kvalitet sopstvenog iskustva

Kada primetimo da se za nas „lepe“ negativni ljudi, prvo bi trebalo da se zapitamo zašto je to tako. Kada sam se to zapitala, došla sam do poražavajućeg zaključka. U tom periodu života mi je trebao sagovornik sa kim mogu da se žalim na nedaće života jer nisam bila spremna da preuzem odgovornost za njega. Dajući savete drugima, osećala sam se bolje jer sam imala utisak da ipak nešto radim (a u stvari nisam radila ništa, samo sam pojačavala ulogu žrtve i kod sebe i kod svog sagovornika).

Kada svesno izađemo iz uloge žrtve možemo pokušati da pomognemo i osobi do koje nam je stalo tako što ćemo je pitati da li joj odgovara situacija u kojoj se nalazi i ako joj ne odgovara šta je učinila da je promeni. Ako nije ništa učinila možemo je upitati šta će učiniti i ako vidimo da želi da se aktivira možemo zajedno sa njom razmotriti mogućnosti ili je uputiti na nekoga  ko joj može više pomoći ili ima iskustva sa sličnim problemom. Ukoliko nije spremna da preuzme odgovornost za svoj život i samo joj je potreban „sapatnik“ koji će sa njom da se žali na nepravde života možemo je jednostvano zamoliti da se žali nekome drugom za probleme koje nije spremna da reši, a da sa nama nađe neku pozitivniju temu za razgovor.

Vrlo je bitno da shvatimo da negativne ljude ne možemo menjati ukoliko oni ne žele promenu i da nismo odgovorni za kvalitet tuđeg iskustva. Odgovorni smo samo za kvalitet sopstvenog iskustva i kvalitet vremena koji provodimo sa nekim.

Autor: Ana S.

Prvi komentar na naslov bi mogao mogao biti: “Ja to ne radim, kada bi mi se nešto ponudilo ja bih to sa radošću prihvatio.“ Međutim, dešava se da odbijamo mnogo toga što nam život ponudi, iako vrlo često nismo svesni toga. Hajde da navedemo jedan jednostavan primer.

Nova bluza i luksuzno putovanje

Nalazimo se sa drugaricom i ona nam kaže da nam je super nova bluza, da ima divnu boju i kroj. Naš prvi komentar bi na to mogao biti: „Hvala, kupila sam je tu i tu na rasprodaji“. Ili: Pa meni se baš i ne dopada ali nije bilo drugog modela.“ Pri tome možemo misliti sledeće: „ Da li je njen kompliment iskren? Da li stvarno  to misli ili okolo drugima priča da sam debela i da uopšte nemam ukusa“. Evo još jednog, malo drastičnijeg primera: Prijatelj (možda čak i nepoznata osoba) nam nudi luksuzno, besplatno putovanje. Da li bismo ga prihvatili? Mnogi bi ga verovatno odbili dok bi pritom razmišljali o njegovim tajnim namerama, osećali bi potrebu da uzvrate poklon ili bi prihvatili poklon a da se pritom osećaju nelagodno i ugroženo.Veoma često se na isti način ponašamo i prema našim veštinama. Šta se dešava kada naučimo neki strani jezik, idemo na ples ili časove pevanja, a da nikad pred strancem taj jezik ne progovorimo, na žurci ne zaplešemo i ne otpevamo nešto? Druge ljude takođe veoma često poštujemo više nego sebe same. Evo još jedne situacije koja se meni dogodila pre neki dan. Očekivali smo goste i mama je na sto postavila nove porcelanske tanjire. U poslednjem momentu gosti su otkazali dolazak i mi (moji roditelji i ja) smo ručali sami. Njih dvoje su svoje tanjire zamenili za obične iz kojih stalno ručamo.

Fotografija: Vladimir Tomić

 

 

Za neku bolju priliku

Zašto svoje nove cipele, parfeme ili luksuzni veš čuvamo u ormanu za neku bolju priliku, da se ne isprlja, potroši, pocepa…umesto da u tome uživamo SADA, pošto je sadašnjost i jedino što imamo? Kako se ophodimo prema sopstvenim uspesima? Da li se njima ponosimo i proslavljamo ih sa prijateljima ili ih se stidimo i o njima ne pričamo?

Šta je to što se krije iza ovakvog ponašanja?

Naša uverenja o sebi i svetu oko nas koja smo pokupili u prošlosti od roditelja, autoriteta, drugova, iz medija… i iz različitih iskustva koja smo proživeli. Ta uverenja nam daju određene informcije na osnovu kojih tumačimo sebe, našu okolinu i ponašanje drugih ljudi. Na primer ona nam mogu govoriti sledeće: Ja sam ružna, debela, nemam ukusa (pa to mišljenje prišivamo svojoj drugarici). Drugi ljudi su loši, opasni i od njih se samo zlo može očekivati. Ljudi su neiskreni, dvolični i samo gledaju svoju korist. U drugog se ne mogu pouzdati. (Zbog toga odbijamo usluge i pomoć drugih i sumnjamo u njihove namere). Život je težak. Život je borba, patnja, bol. Ništa ne pada sa neba, za sve moram da se pomučim. (Zbog toga odbijamo sve što mislimo da nismo zaradili sopstvenim radom). Nisam dovoljno dobar/vredan da primim, da imam, da posedujem, da koristim novac, novu haljinu, parfem, cipele…  (Zato ih ne koristimo već ih čuvamo u ormanu za neku priliku ili nas grize savest kada trošimo novac). Onaj ko se ponosi svojim uspesima je nametljiv, sebičan. Onaj ko se ističe ostaje sam. Ljudi su ljubomorni na ljude koji su nešto postigli u životu (Zato krijemo svoje uspehe i ne pričamo o njima). Naravno spisak ovih uverenja je individualan i zavisi od uticaja kojima smo bili izloženi.

Zašto je ovo toliko bitno?

Želimo prijatelje a mislimo da su ljudi loši i opasni. Želimo uspeh a mislimo da ćemo zbog njega ostati sami. Želimo materijalne stvari a istovremeno ih osuđujemo ili smatramo da ih nismo vredni. Naša uverenja i naše želje veoma često nisu usaglašeni. Te je veliki problem jer tada šaljemo veoma konfuzne poruke. Svest o sopstvenim uverenjima je od ključnog značaja za lični razvoj. Mada, čak iako im još uvek ne pridajemo veliki značaj, možemo da naučimo kako da svesno primamo.

Da bismo bili uspešni moramo da znamo da primamo

Svesno primanje je veoma jednostavno, iako će nam sigurno biti potrebno neko vreme da ga uvežbamo. Loše navike se ne menjaju preko noći. Dakle, kada sledeći put dobijemo kompliment, jednostavno treba da se zahvalimo na njemu, da OSETIMO zahvalnost i poverujemo u iskrenost osobe koja nam ga je uputila, da sa zahvalnošću počnemo da primamo poklone i ljubaznosti drugih ljudi, da se drugima obraćamo za pomoć kada nam je potrebna, da se pohvalimo svojim uspesima i da im se radujemo, da uživamo  u stvarima koje smo kupili ili dobili (jer one tek tada dobijaju svoju vrednost), da koristimo veštine koje smo naučili i da se radujemo lepotama života. Tada šaljemo poruku Univerzumu: „Život je divan, ljudi mi žele dobro, volim i cenim sebe“ .  Tek tada obilje može početi da ulazi u naš život.

Autor: Ana S.

Većina nas ponekad misli da je život težak: nikada dovoljno novca, nevaljala deca, loš šef, kolege koje nas ne poštuju, politička situacija,  mnogo je vruće, hladno, nekada je bilo bolje, svakim danom je sve gore i gore… Osećamo se bespomoćno i ne vidimo svetlo na kraju tunela. Na kraju prihvatamo da stvari moraju biti takve i počinjemo živeti sa tim. Počinjemo da se osećamo kao žrtve (uređenja, dece, roditelja, šefa, života…), da se ponašamo kao žrtve i godinama se naša ogorčenost povećava sve više i više. Ovo je veoma loše za nas, jer na duge staze možemo hroničnim nezadovoljstvom narušiti čak i svoje zdravlje.

Naše reakcije na okolnosti su naša odgovornost

Da li smo zaista žrtve sopstvenog života? Šta uopšte znači biti žrtva? Za mene je žrtva osoba koja veruje da kvalitet njenog života zavisi od nepovoljnih spoljašnjih okolnosti na koje ona ne može da utiče. Jednom sam pročitala veoma pametnu misao: „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da to dvoje razlikujem…“ Čak i kada se dešavaju situacije na koje ne možemo da utičemo, imamo ličnu odgovornost za svoje reakcije na njih. Besmisleno je pokušavati promeniti vremenske prilike napolju, isto koliko je i besmisleno izaći na sneg u kratkim rukavima, a onda se žaliti na hladnoću.

Fotografija: Vladimir Tomić (@vladimir.tomic.la)

Moramo prihvatiti stvari na koje ne možemo da utičemo

Ljudi osećaju veliki otpor prema promenama. Nepromenljiva je samo promena. Što pre to prihvatimo kao činjenicu, život će nam biti lakši. Ljudi traće ogromnu količinu energije u opiranju. Prva veština koju moramo razviti je veština prihvatanja. Kada verujemo da postoji razlog zašto se nešto dešava (iako ga možda u ovom trenutku ne razumemo) prestaćemo da se borimo protiv okolnosti. Shvatićemo da se stvari dešavaju ili zato što su deo našeg životnog puta i treba iz njih nešto da naučimo, ili zato što smo ih nekim našim mislima i ponašanjima sami izazvali. Šta god da je u pitanju, prihvatimo situaciju, oslušnemo poruku i napravimo plan akcije kako da iz nje izađemo. Ako krivimo Život za nepravde koje nam nanosi odričemo se sopstvene moći i sopstvene odgovornosti. Time stavljamo sebe u ulogu sudije i sudimo nikome drugome do samom Životu. I stvari koje ne želimo se događaju za naše najviše dobro, iako nam je često teško to da spoznamo. I to bi trebalo prihvatiti. Ne znamo sve i nismo savršeni (iako naš ego pretenduje da jeste).

Životne lekcije se ponavljaju dok se ne nauče

Kada nam se desi neka neprijatna situacija, bilo bi dobro da se zapitamo sledeće: Šta je to što život pokušava da nam poruči ovim? Da li postoji neka životna lekcija iza ovog neprijatnog događaja? Da li smo je naučili? Jako je bitno da shvatimo da će se životne lekcije ponavljati kroz slične ljude i događaje sve dok ih ne savladamo. Dok ovo ne uvidimo bićemo kao hrčak koji neprekidno trči u krug.

Dalje, moramo razmotriti i deo naše lične odgovornosti. Za koji deo u ovoj situaciji smo sami odgovorni? Da li smo išta pokušali da uradimo da promenimo našu situaciju ili smo navikli da kroz život idemo linijom manjeg otpora i svu odgovornost za kvalitet našeg života prebacujemo na druge ljude i okolnosti. Ako to radimo, zašto to radimo? Da li se plašimo neuspeha i ne verujemo dovoljno u sebe, pa nam je lakše da krivimo druge za sve, a da pritom ništa i ne pokušavamo da promenimo? Možda su nas neki neuspesi iz prošlosti sa kojima tada nismo znali da se nosimo ugurali u ulogu žrtve? Ili neka osoba čiji smo model ponašanja preuzeli?

Da li vidimo rešenje u svakom problemu ili problem u svakom rešenju?

Šta god da je u pitanju, to nije izgovor da to i ostanemo. Treba da se zapitamo da li nam trenutna situacija odgovara. Ako nam ne odgovara, šta je to što ćemo mi preduzeti da je promenimo? Ako ne znamo sami, da li znamo osobu koja ima iskustva sa sličnim problemom? Možda možemo da kontaktiramo nekoga ko se time profesionalno bavi i potražimo njegovu pomoć? U svakom slučaju, ovo je prvi korak ka preuzimanju odgovornosti za kvalitet sopstvenog života.

Duboko verujem da svi težimo zadovoljnijem i ispunjenijem životu. Međutim, tek kada shvatimo da je naš zadatak da sami nađemo formulu za njega, pokrenućemo se sa tačke na kojoj smo i postavićemo sebi pitanje: “Kako?“ To znači da smo već krenuli putem uspeha, da smo prestali da tražimo problem u svakom rešenju, da sada vidimo smisao svakog problema i u njemu tražimo rešenje.

Autor: Ana S.

Zamislite da je vaš život brod. Krenuli ste na predivno krstarenje beskonačnim okeanima. Stavili ste ležaljku na palubu i udobno se smestili. Pošto mislite da ne znate da upravljate brodom, kormilo ste prepustili nekom drugom: roditeljima, partneru, nekom autoritetu ili bilo kome za koga smatrate da ima dovoljno iskustva i dovoljno znanja da bi upravljao vašim brodom. Počinjete polako da se udaljavate od obale. Predeo vam se dopada ali ne znate gde ste krenuli. Pošto svoje kormilare smatrate iskusnima, predpostavljate da oni znaju put. Vaši kormilari, pošto im niste rekli kuda treba da idu, idu u pravcu u kome oni smatraju da vi treba da idete.

Kada krenu oluje…

Dremuckate, gledate neki film, ćaskate sa prijateljima koji povremeno svraćaju na palubu vašeg broda. Tako udobno plovite danima, mesecima, godinama… Odjednom kreće oluja. Talasi počinju da bivaju sve veći i veći i brod počinje opasno da se ljulja. Osećate strah i mučninu, koja vas je probudila iz sna. Trčite kod svog kormilara i počinjete da vičete na njega i kritikujete ga kako loše upravlja vašim brodom. On se izvinjava i kaže da radi najbolje što zna i usput vas podseća da on nije dužan da vozi vaš brod, da vam čini uslugu i da bi trebalo da mu budete zahvalni. Talasi se smiruju i vi se vraćate u svoju ležaljku.

Fotografija: Srđan Garčević (@sergesrdjan)

 

Ostali ste bez kormilara?

Posle nekog vremena shvatate da je brod krenuo nekotrolisano da se kreće. Ustajete i odlazite do kormila i shvatate da za njim nema nikog. Vaš kormilar vas je napustio i brodom više niko ne upravlja. Hvata vas panika. Pa vi nikada niste učili da vozite. Niste ni pokušali. Neki ljudi će u ovom momentu očajnički pokušavati da nađu drugog kormilara, bilo koga, samo da ne voze sami. Oni, koji makar malo veruju u sebe će zastati i zapitati se kako da nauče da voze. Počeće da traže upustvo za upotrebu, knjige, pitaće iskusne kormilare kako se vozi. Ali, ne da bi oni vozili već da bi sami naučili. Počinju, greše, stoje u mestu jer ne znaju kako da pokrenu motor, skreću desno kada žele levo, nekada čak voze i u rikverc. Znaju da je to deo procesa učenja, ne odustaju, crtaju nove putanje i polako ali sigurno kreću ka njima. Sada su već upoznali komande svog broda, a imaju i mapu po kojoj idu. More je nekada tiho i mirno a nekada besni bura. Ali, sada su već iskusni mornari koji znaju da mirno prihvate sve vremenske uslove jer veruju svojoj veštini upravljanja i veruju svom brodu da je kvalitetan i čvrst i da može da izdrži i najveće oluje. Srećni su što kormilo svog života konačno drže u svojim rukama.

Da li upravljate vašim brodom i kormilo sopstvenog života držite u svojim rukama?

Ukoliko ne, zašto? Kome ste prepustili tu odgovornost? Šta vas sprečava da je preuzmete na sebe? Ukoliko jeste, da li osećate radost polovidbe? Da li znate kuda ste se uputili i kako da tamo stignete?

Najlepši momenat koji sam doživela je trenutak spoznaje da sam ja osoba koja upravlja svojim životom. Ta spoznaja mi je omogućila da pronađem nove i lepše puteve do svog odredišta, da ih  dosledno sledim i da uživam u putovanju. Jer život je radost, a sve ostalo su loša tumačenja.

Autor: Ana S.

Mnogi ljudi ljubav prema sebi vezuju za pojam sebičnosti. Ovo je u našoj kulturi duboko ukorenjeno. Šta biste pomislili za domaćicu koja ustaje svakog dana u četiri sata ujutru da bi njeni ukućani imali vruće kiflice u sedam, a posle toga se oseća iscrpljeno i nezadovoljno jer svi njen trud uzimaju zdravo za gotovo?

Kome biste dali palačinku koja je ispala lošije? Sebi ili partneru? Da li biste se odrekli časova joge jer vaš partner smatra da je joga bez veze ili biste zarad toga da se osećate kao dobra majka odustali od vaših omiljenih hobija-plesa i slikanja? Osećate li grižu savesti kada probate skupi komad garderobe, koji u tom trenutku možete sebi da priuštite i razmišljate da bi taj novac mogli da potrošite na nekog drugog?

Nismo sebični ako volimo sebe

Pojam sebičnosti treba odvojiti od pojma ljubavi prema sebi. Čovek je sebičan ukoliko zadovoljava svoje potrebe i pritom ugrožava potrebe drugih ljudi. Ukoliko osoba teži da zadovolji svoje potrebe ona jednostavno voli sebe.  Ako momak dođe gladan iz provoda u tri sata ujutru,  kada svi ukućani spavaju, zalupi vrata, probudi majku tražeći da mu napravi sendvič i pusti muziku do daske, možemo reći da je sebičan. Ukoliko tiho uđe, tiho prođe kroz dnevnu sobu gde mu roditelji spavaju i ode do kuhinje da sebi napravi sendvič, on ceni sebe i svoje potrebe (sada je sit) a pritom vodi računa i o potrebama svojih ukućana. Ako oseća glad, a glupo mu je da prođe kroz dnevnu sobu do kuhinje, gde mu spavaju roditelji, da ih slučajno ne bi probudio vratima, pa legne u krevet gladan, on ne voli i ne ceni sebe dovoljno. Mislim da je razlika vrlo očigledna.

Fotografija: Jelena Malešević (___malesevic___)

 

Zašto je ljubav prema sebi toliko važna?

Zato što često stavljamo svoje potrebe po strani da bi zadovoljili potrebe drugih.  Ukoliko nekad i izrazimo svoju potrebu, koja se razlikuje od potrebe nekog drugog , često će nam ta osoba reći da smo sebični. Znači, ja sam sebična jer izražavam svoju potrebu, a ti nisi sebičan zato što izražavaš svoju? Ovde je reč o duplim standardima. Ovo može biti opasno  zato što nam druge osobe, zbog svoje sopstvene sebičnosti nameću osećaj krivice koji mi bezrezervno prihvatamo. Tada mislimo loše o sebi  i još manje volimo sebe.  Kada šaljemo signale drugim ljudima o svojoj bezvrednosti,  oni ih nesvesno prihvataju pa tako  počinju da se prema nama i ponašaju.  Tada se sve se više osećamo i ponašamo kao žrtva, što nas na duge staze dovodi do ogorčenosti i udaljava od uspeha.

Moramo prvo voleti sebe da bismo voleli druge

Najosvnovniji korak ka uspehu je da shvatimo da moramo voleti i poštovati sebe da bismo voleli i poštovali druge. Tek tada će drugi voleti i poštovati nas. Posle ovoga počinjemo da verujemo da smo vredni uspeha i svih lepota i radosti koje život donosi. Sledeće pitanje je:“Kako da zavolim sebe?“  O tome u narednim tekstovima. Za sada se samo setite ovoga  kada ne odete na probu jer drugarici ne odgovara drugo vreme za kafu  ili kada ne stignete da završite projekat na poslu, jer ste radili tuđ posao zato što vam je bilo glupo da kolegi kažete:“Ne.”

Autor: Ana S.

 

Strane

„Nagomilani dugogodišnji emotivni problemi doveli su do niza problema u fizičkom telu i na emotivnom planu da više nisam mogla da savladam osećaj uznemirenosti. Posle seansi Reikija, dubokog PEAT-a i Theta Healing-a moja reakcija na situacije kojima sam okružena je postala umerenija. Osećaj uznemirenosti je nestao. Na probleme reagujem smirenije i bez drame što se odrazilo na kvalitetniji, srećniji i ispunjeniji život. Imam više energije, snage i volje da rešavam situacije koje nailaze na jedan konstruktivniji, vedriji način uz želju i volju da svoj život učinim što kvalitetnijim, srećnijim, vedrijim jer Život je lep, a kakav će mi biti isključivo zavisi od mene!” Marica S. (60)

reiki

„Ćao Ana, ponovo sam bila kod ginekologa i dalje je sve super, problemi koje sam imala su nestali. Zdrava sam. (poruka poslata 3 meseca nakon tretmana). Još jednom hvala. Moj život je u najboljem redu. Znam kako sve funkcioniše i tako i živim. Reiki mi je pomogao. To je istina i ljudi to treba da znaju.“ Eva T. (original poruka na nemačkom jeziku, prevod Ana S.)

Na ovoj stranici možete videti iskustva klijenata posle seansi na kojma je korišćena tehnika Duboki PEAT. Ukoliko želite lično da ih kontaktirate, obavestite me na e-mail ana@tosamja.rs. Uz njihovu saglasnost moguće je da uspostavite kontakt sa njima.

„Predivno iskustvo, puno emotivnih reakcija, nisam puno znala o ovoj metodi,čula sam ali nikad nisam probala. Hvala ti što si mi darovala tretman, jer mi je jako puno značio, da se oslobodim emocija koje su mi se nakupile u srcu. Osetila sam jedno veliko olakšanje. Toplo preporučujem i Duboki PEAT i Theta Healing, PEAT je samo uvod u Theta healing, meni su značila oba tretmana.“S ljubavlju, Aki Sunce

„Nagomilani dugogodišnji eDuboki PEATmotivni problemi doveli su do niza problema u fizičkom telu i na emotivnom planu da više nisam mogla da savladam osećaj uznemirenosti. Posle seansi Reikija, dubokog PEAT-a i Theta Healing-a moja reakcija na situacije kojima sam okružena je postala umerenija. Osećaj uznemirenosti je nestao. Na probleme reagujem smirenije i bez drame što se odrazilo na kvalitetniji, srećniji i ispunjeniji život. Imam više energije, snage i volje da rešavam situacije koje nailaze na jedan konstruktivniji, vedriji način uz želju i volju da svoj život učinim što kvalitetnijim, srećnijim, vedrijim jer Život je lep, a kakav će mi biti isključivo zavisi od mene!” Marica S. (60)

„PEAT kao tehniku za oslobađanje od emotivnog naboja i integraciju polariteta poznajem od ranije i primenjivala sam je samostalno. Međutim, kada se javi otpor prema samostalnom radu, najbolje je raditi sa nekim ko ima iskustva, tako da sam se ja​vila Ani. Nakon tretmana, problematična situacija koja je stvorila emotivnu rekaciju delovala bi kao da se desila pre tri godine, a ne pre tri sata ili 3 dana. Praktično bi mi se misli razbistrile i osećala sam se smireno. Počela sam da zauzimam drugačiji ugao gledanaja na iste situacije i nešto što me je ranije nerviralo ili povređivalo, ne bi više izazivalo nikakva osećanja​. Ana je sistematična i veoma veoma uporna kada je u pitanju rad u ovoj tehnici i ima dobar osećaj kada je stvarno neka situacija raščišćena,a kada je neophodno nastaviti i tražiti dalje.“ Milana M. (28)

„Draga Ana,hvala ti na divnom iskustvu koje sam prošla tvojim vođenjem do integracije ličnih kodova u Dubokom PEAT-u. Osećaj posle toga je neopisivo dobar i zato preporučujem samo lični doživljaj ove metode. Za sve one koji rade na svom ličnom razvoju, DP je obavezna tehnika, koja je kompatibilna sa svim ostalim.“ Vesna P.

„Исцељивање енергетским техникама у мом животу није била новост, у тренутку када сам почела третмане са Аном, међутим Тета исцељивање и Дубоки ПЕАТ јесу. Премда сам годинама упозната са концептом и значајем Тета исцељивања, из различитих разлога сам, како подсвесних тако и свесних, одлагала и упуштање у тако нешто, док нисам на поклон добила неколико третмана и пустила Ану, са свом благошћу свог доброг бића да „копа“ по мојој подвести, заједно са мном, у потрази за одговорима. Већ приликом првог контакта, осетила сам предивну милу енергију и мир, помешан са дозом радозналости и ведрине, које Ана емитује. Сматрам да има неки урођени мекан приступ људима, захваљујући којем не изазива подизање зидова код људи (чему сам примерице ја склона, али се код третмана са Аном нису активирали готово ни мало) већ једно пријатно и угодно отварање. Посебно сматрам предношћу што уме да заиста чује и интуитивно осети особу, па се дешавало да изговори реч која ми је на уму пар секунди пре него што успем да је артикулишем речима. Третмани Тета исцељивањем су заиста драгоцени, а рад са Аном ненапоран и успешан, чак и када изискује емотивне турбуленције и борбе Ега и Душе, које су нормална жељена последица ових третмана.  Посебно интересантан приступ, и сасвим нов за мене, био је Дубоки ПЕАТ који је Ана оптирала ради чишћења неких мојих претешких емотивних багажа. У овом случају такође, поверење које Ана природно изазива у особи проводи успешно кроз третман, након чега, кроз „испите живота“ сасвим сигурно можете рећи да сте „положили“. Коначно, рећи да сам задовољна третманима са Аном било би бледо и непотпуно, јер је сасвим извесно да Ана својим знањем, посвећеношћу духовном расту, пре свега сопственом а потом и помоћи другима у том правцу, сасвим сигурно дотиче најдубље у људе са којима ради и то у најлепшем смислу речи.“ Jelena J.

O tehnici Duboki PEAT možete pročitati ovde

O meni, moju biografiju i o mom razvojnom putu možete pročitati ovde

Sa ostalim tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde: Reiki, Theta Healing, Relaks masaža

Priredila: Ana S.

 

Reiki je metoda isceljenja pomoću Univerzalne Kosmičke Energije Astrala. Danas u svetu postoji trideset različitih sistema Reikija, svaki sa svojim karakterističnim osobinama, ali suštinski svo to znanje potiče iz jedne drevne matične škole Fam Rei, poreklom sa Tibeta, koje je Mikao Usui prvi postavio u obrazovni sistem 1909. godine i nazvao Usui Reiki.

Na čemu se isceljivanje Reikijem zasniva?

Isceljivanje Reikijem se zasniva na kanalisanju Univerzalne Kosmičke Energije Astrala i prenošenju te energije kroz polaganje ruku na telo klijenta. Energija Reikija je po svojoj prirodi blaga, nežna, isceljujuća i radi na vibraciji bezuslovne ljubavi. Bitno je naglasiti da se u radu sa energijom Reikija ne koristi bioenergija praktičara, već se kanališe Univerzalna Kosmička Energija Astrala. Škola kroz koju sam prošla obuku za Mastera III nivoa se zasniva na učenju Usui Reiki Fam Rei sistema.

reiki

U čemu je specifičnost Usui Reiki Fam Rei sistema?

„Mikao Usui je stvorio dva Reiki društva – „Usui Reiki Fam Rei“ u Nepalu 1912. godine i „Usui Reiki Rjoho Gakai“  u Japanu 1922. godine. Posle smrti učitelja Mikao Usuija, ova dva društva su se razvijala potpuno nezavisno i na potpuno drugačiji način. Starije društvo zadržalo je u potpunosti matični sistem Fam Rei u svom izvornom obliku kako je sam Mikao Usui postavio kao matični sistem. Nasuprot tome, mlađe društvo primorano je bilo da usvoji efikasan, ali pojednostavljen sistem, uklanjajući dvokanalni protok energije, sve tajne simbole, mnoge energetske prakse lečenja… “ preuzeto sa sajta http://rs.grandmasterreikiacademy.com  Za detaljnije informacije o istorijatu reikija i specifičnosti Usui Reiki Fam Rei sistema posetite sajt Grand Master Reiki Akademija Srbije.

Na čemu se sve Reikijem može raditi?

Reiki blagotvorno deluje na fizičkom, mentalnom, emotivnom i duhovnom nivou. To znači da se može koristiti za najširi dijapazon stanja koje želimo da promenimo na svim ovim nivoima. Reč je o veoma blagoj i intelegentnoj energiji koja nema nepoželjnih efekata u odnosu na živa bića (može se raditi i životinjama i biljkama). Reiki se ne radi osobama sa pesmejkerom (da energija ne bi uticala na rad aparata) , osobama pod anestezijom zbog mogućnosti delovanja energije na uklanjanje anestezije i osobama koje u trenutku tretmana voze (zbog promene frekvencije mozga osobe na kojoj se radi).  Moje iskustvo sa Reikijem je da je i odlična pomoćna tehnika ukoliko nam je potrebna energetska dopuna i podrška. Najbolje efekte sam imala sa klijentima ukoliko bih posle seansi Reikija nastavila rad PEAT-om  (ukoliko smo se bavili temama vezanim za emotivni nivo) ili  Theta Healingom  (za dublji rad na unutrašnjoj strukturi verovanja i otklanjanju uzroka situacije koja ih muči).

Kako izgleda reiki tretman i koliko traje?

Reiki tretman se može raditi na blizinu i na daljinu. Ovo je moguće zato što su na višim nivoima i  prostor i vreme iluzija tako da se energija može slati i kroz prostor i kroz vreme kada je to potrebno. Ako se radi na blizinu klijent leži na stolu za masažu obučen u udobnu odeću. Praktičar prvo otvara Reiki kanal i povezuje se sa dvokanalnom energijom Fam Rei. Potom praktičar polaže ruke na klijenta-u području glave, ramena, ruku, grudi, stomaka, nogu. Ovo se radi i sa prednje i sa zadnje strane tela klijenta. U proseku radim oko 20 položaja, na kojima se zadržavam imeđu 2 i 3 min, u zavisnosti od potrebe. U proseku tretman traje (sa uvodnim razgovorom) oko 1h.

Da li možemo da radimo Reiki iako ne živim u Beogradu?

Kao što sam već napomenula, Reiki kao i druge tehnike energetskog tipa mogu se raditi na daljinu. Sam način rada je tada drugačiji, ali su efekti za klijenta isti. Za Reiki nije potreban nikakav medijum-telefon, skajp, internet. Potrebno je samo da klijent miruje u dogovoreno vreme. Tada praktičar otvara kanal i koristeći određene simbole usmerava energiju ka klijentu. Kod mene seansa na daljinu traje između 45 i 60 min.

Iskustva klijenata posle tretmana Reikija možete pročitati ovde

O meni, moju biografiju i o mom razvojnom putu možete pročitati ovde

Sa ostalim tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde: Duboki PEAT, Theta Healing, Relaks masaža

Za sve dodatne informacije možete me kontaktirati na e-mail: ana@tosamja.rs

 

Theta Healing® tj. Teta Isceljivanje je terapeutska tehnika i tehnika ličnog rasta i razvoja.  Njen osnivač je Vajana Stajbal i kombinuje znanja moderne psihologije, istočnjačke duhovnosti i energetskog rada. Smatra se da su znanja na kojima se zasniva tehnika stara hiljadama godina i da su zbog vremenskog razdoblja u kojem se nalazi čovečanstvo i planeta Zemlja ponovo data ljudima ne bi li se oslobodili starih energetskih obrazaca i zajedno sa planetom zakoračili u Novo Doba.

Na čemu se tehnika Theta Healing® zasniva?

Tehnika Theta Healing® se zasniva na verovanju da mi sami kreiramo svoju realnost i da je sve ono što nam se dešava u životu proizvod naših verovanja tj.da je spoljašnji svet samo manifestacija našeg unutrašnjeg sveta. Svi ti sistemi verovanja nalaze se u našoj podsvesti i ako na pravi način njima pristupimo, njihovom promenom automatski ćemo promeniti rezultate tj.okolnosti u našim životima. Ovi sistemi verovanja nastali su u različitim vremenima i prostorima, a mi u sebi nosimo mnogo više od iskustva od rođenja do danas. Najdublja verovanja nastala su na nivou Duše i to su verovanja koja naša Duša nosi sa sobom kud god da krene jer je i ona kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog rasta i razvoja. Drugi nivo verovanja je istorijski nivo i obuhvata kolektivno nesvesno čovečanstva i sve programe i sećanja iz prošlih života. Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK; Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. Sve ovo utiče na naše sadašnje odnose i životne okolnosti. Ako ovome dodamo i duhovne ugovore i životne karte nastale pre rođenja koje se odnose na ovaj život, zatim obaveze, zavete, zabrane i zakletve nastale na nekom od pomenutih nivoa koje nas na nešto obavezuju ili nas u nečemu sprečavaju dobijamo jednu slojevitu strukturu koju je potrebno osvestiti i izmeniti ne bi li došli do željenih promena u svakodnevnom životu.

Theta Healing DNA 2 Certificate

Kako su nastali ovi sistemi verovanja?

Sve Duše imaju jedan jedini cilj: da osveste same sebe. One to ne mogu da urade na nivou sa kojeg dolaze kao što ni čovek ne može da sedi zatvoren u sobi i osvesti svoje osobenosti. U oba slučaja potrebno je iskustvo odlaska u spoljašnji svet, interakcije sa drugim ljudima, izlaganje različitim situacijama u kojima ćemo upoznati svoje vrline, slabosti i nekad iznenaditi sebe sopstvenim reakcijama. Tako spoznajemo sebe. Međutim, svi ti odnosi i situacije mogu biti veoma traumatični za Dušu, koja je istovremeno i vrlo jaka ali i veoma nežna i osetljiva. Ona kroz iskustva uči ali često kao posledicu traumatičnih iskustava ponese u svom energetskom polju mnogo nerazrešenih emocija bola,patnje, mržnje, povređenosti…Pri tom izvuče i zaključke iz tih događaja kao npr.svi muškarci su zli, ne zaslužujem da budem voljena, nisam dovoljno vredna, dobra, ljubav je bol, patnja…Količina verovanja koja se nalazu u ljudskoj podsvesti je prosto neverovatna. Naravno da nisu sva verovanja štetna po osobu. Nas u radu interesuju disfunkcionalna temeljna verovanja tj.bazna verovanja koja nose čitave sisteme verovanja na sebi i koja nam kreiraju situaciju ili odnos u životu koji želimo da promenimo. Da bismo to uradili potrebno je energetski razrešiti traumu koja je do tog verovanja dovela, osloboditi sav negativni emotivni naboj koji ta trauma nosi u sebi i promeniti ili instalirati osećaje vezano za verovanje koje želimo da otkažemo ili instaliramo, jer da bi se promena dogodila u životu predhodno je potrebno da se dogodi i na mentalnom i na emotivnom i na fizičkom nivou(i na duhovnom ukoliko je to potrebno).

Kako dolazi do ovih promena?

Do ovih promena dolazi energetskim radom. Da bi se omogućio pristup podsvesti klijenta praktičar ulazi u Theta stanje uma. To je veoma duboko stanje relaksacije koje se koristi u hipnozi ili se u njega prirodno ulazi u stanju sna. Moždani talasi su tada usporeni i rade na frekvenciji od 4-7 Hz.Bitno je napomenuti da se u Theta stanje uma ne uvodi klijent i to je ono što Theta Healing razlikuje od klasične hipnoze. U Theta stanje uma ulazi praktičar čiji je um istreniran da pristupi ovim frekvencijama u budnom stanju. Dešava se da i klijent automatski uđe u Alfa ili Theta stanje uma, ali to nije obavezno. Na ovaj način praktičar pristupa klijentovoj podsvesti i uz usmenu dozvolu klijenta-koja je neophodna za svaki pojedinačni program-menja verovanja klijenta. Dakle, klijent ima sećanje na sve što je u toku tretmana urađeno i mogućnost da odbije bilo kakvu instalaciju koju ne želi. Praktičaru je najstrože zabranjeno instaliranje programa u klijenta bez njegovog znanja i verbalnog dopuštanja!

Kako izgleda seansa Theta Healing-a i koliko traje?

Seansa Theta Healing-a se sastoji iz dva osnovna dela. Na početku se postavlja tema na kojoj se radi. Onda dolazi do dela koji se naziva „kopanje“. Postavljanjem posebne kombinacije pitanja za određene teme praktičar pronalazi verovanja i traume koji su uzrok situacije zbog koje je klijent došao na tretman. Kada se pronađe uzrok, praktičar iz Theta stanja uma pristupa klijentovoj podsvesti i uz usmeno odobrenje klijenta menja postojeće obrasce. Na kraju tretmana klijent se vraća u početnu situaciju ne bi li se proverilo da li je došlo do iskoraka iz predhodnih obrazaca i promene percepcije situacije. Kod mene seansa traje između sat i sat i po, u zavisnosti od kompleksnosti teme. Svaka seansa predstavlja proces za sebe koji se ne sme prekidati dok se spontano ne završi. Primer seanse možete videti ovde.

Na čemu se ovom tehnikom može raditi i koliko je tretmana potrebno?

Ovom tehnikom se može raditi na praktično svim životnim temama i situacijama:komplikovanim i opterećujućim odnosima, partnerskim odnosima, ciljevima i manifestacijama, traumama, strahovima,  na svemu što nas opterećuje, kada ne znamo zašto nam se u životu nešto dešava ili na nečemu što ne možemo samostalno da razrešimo. Ovom tehnikom se takođe može raditi na uzrocima fizičkih problema i disfunkcionalnosti, s tim da još to ne radim jer nisam završila adekvatni nivo edukacije iz ove oblasti. Takođe ne radim sa psihijatrijskim dijagnozama jer za to nisam adekvatno profesionalno obučena. Ova tehnika nije zamena za odlazak kod lekara, psihologa ili psihijatra već tehnika ličnog razvoja i otklanjanja uzroka aspekata naših života kojima smo nezadovoljni. U zavisnosti od kompleksnosti teme zavisi i broj tretmana. Neke jednostavnije teme mogu biti urađene za jedan tretman dok je za one složenije potreban veći broj seansi.

Da li možemo da radimo iako ne živim u Beogradu?

Sve seanse se održavaju lično u radnom prostoru na Novom Beogradu. Međutim, Theta Healing je, kao i ostale energetske tehnike potpuno nezavistan od prostorne udaljenosti.  Prostorna udaljenost ne predstavljaju nikakvu prepreku u energetskom radu. Zbog toga je seansa podjednako efektivna ako se radi preko Skype-a kao i ako se radi lično.

Iskustva klijenata posle Theta Healing tretmana možete pročitati ovde

O meni, moju biografiju i o mom razvojnom putu možete pročitati ovde,

Oficijalni profil možete videti ovde

Sa ostalim tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde: Reiki, Duboki PEAT, Relaks masaža

Informacije na engleskom jeziku www.thetahealing.com

ThetaHealing® i ThetaHealer® su registrovani od strane THInK na www.thetahealing.com

Autor: Ana S.