Od srednjoškolskih dana do završetka master studija provela sam uz etiketu „koji kilogram viška“. Dobra stvar u odnosu na ranije bila je što sam se bavila trčanjem – u proleće/leto redovno, a tokom jeseni i zime sporadično, kada je bilo prilike i lepog vremena. Težina koju sam postigla trudom u srednjoškolskim danima, kako sam pisala u prethodnom tekstu, smanjivala se uz oscilacije. Nakon završetka master studija 2012. godine stigla sam sada već do znatno bolje situacije. Ipak, neke stvari gadno nisu štimale.
Moja ishrana je nekvalitetna
Poslednje školske godine, zbog dosta obaveza koje sam imala na fakultetu, nisam stizala da jedem redovno. Dešavalo mi se da ujutru ustanem, popijem kafu i čaj uz par keksića i ceo dan budem na fakultetu bez da jedem ili pijem blo šta. Naravno, uveče kada dođem kući jela sam prvo što mi dođe pod ruku, halapljivo i sve to obično uz hladnu vodu da utolim žeđ. Posle toga obično nisam bila ni za šta. U nekom trenutku, pred kraj školske godine, shvatila sam da se ja zaista jako loše hranim – neredovna ishrana, jednolična, nedovoljno izvora vitamina i vlakana. Uz to je išlo svakodnevno celodnevno angažovanje i redovan stres. Zaista sam se zapitala šta time očekujem od svog zdravlja? Ipak, tada nisam našla vremena da se pozabavim time. Sve dok nisam otišla na praksu.
Španska kuhinja
I tamo sam se zaprepastila činjenicom da zapravo svi jedu više nego ja, a da pri tome nemaju probleme sa viškom kilograma. Susrela sam se sa izuzetnim poštovanjem vremena za obrok i njegovu pripremu. Odlučila sam da se ne pravim mnogo pametna i da jedem ono što oni jedu i kada jedu. Očigledno mi je bilo da koriste hleb mnogo manje, da više vole pirinač i da jedu na vreme, a dosta ranije u toku dana – oko jedan, pola dva, možda dva sata je ručak. Kasnije večera kada se vrate sa posla oko 8 – 9 uveče. Tamo sam nastavila sporadično da trčim, a cimerka me je odvukla u teretanu da probamo neke vođene treninge (dakle svega par puta smo posetile teretanu). Ne treba da kažem da sam bila prijatno iznenađena činjenicom da sam se kući vratila posle 3 meseca sa još dva kilograma manje.
Možeš li tako da jedeš čitav život?
To mi je bila pouka da nije gladovanje ono što utiče na metabolizam i gubitak kilograma nego pravilna ishrana. I prekretnica da shvatim da ako želim da budem zadovoljna svojim izgledom moram ja oko toga da se potrudim – niko neće to uraditi umesto mene. To je bio drugi odlučujući trenutak da promenim nešto u svojoj ishrani. Glavno pitanje koje sam sebi postavljala bilo je: „Možeš li ovako da se hraniš čitav život?“. Dakle, mora da se jede – dovoljno da bi organizam imao potrebnu energiju za sve aktivnosti. Ne sme se gladovati, jer to ne vodi ničemu.
Moja pravila ishrane
Malo istražujući po internetu, malo slušajući savete iz svoje okoline, uvela sam sebi sledeća pravila ishrane:
Trudim se da ova pravila maksimalno poštujem, jer je nešto što organizmu prija. Naravno, uvek ima odsupanja i raznoraznih izleta – to je prirodno i normalno, ali ono što je važno je da je održivo na duže staze.
Kada pogledate, zaista deluje jednostavno i svako od nas sve to već zna, ali samo treba da se odluči da će to i da ispoštuje – sebe radi. Fizički izgled je za mene bio samo posledica toga. Druga bitna stvar je nepostojanje osećanja gladi, a samim tim i lakše odolevanje hrani koja se ne uklapa u pravila (kad si gladan, to je znatno znatno teže), a i imala sam dovoljno energije da budem aktivna ceo dan. Naravno, ponavljam, ovo su moja amaterska iskustva, ko ima propisanu ishranu ograničenu iz zdravstvenih razloga neka se toga i pridržava.
Dodatni važan element u delotvornosti dijete je naravno fizička aktivnost, a o tome više u narednom tekstu.
Autor: Milana M.
Dalje čitanje
http://www.trcanje.rs/tema/ishrana/
http://www.vitkigurman.com/
