U ovom i sledeća dva teksta, opisaću kako sam nakon godina neuspešnih poduhvata, konačno ipak uspela da smanjim telesnu težinu.

„Koji kilogram viška“

Od kada sam se mogla smatrati devojkom pa sve do skora uvek sam se uklapala u opis „koji kilogram viška“. Naravno da sam pokušavala razne vrste dijeta i redukovanja ishrane koji su mi pomagali kratkoročno i pomalo, ali suštinski ništa se nije menjalo. Naravno, šta god da sam pokušavala, nije mi bilo teško da to prekršim, prekinem pa počnem ponovo od ponedeljka itd. Viškovi su ostajali tu u manjoj ili većoj meri, ali suštinski – patila sam a nisam bila zadovoljna onim što postižem. Verujem da je većini ovo dobro poznato iskustvo. Ipak, uspela sam nešto da zaista promenim.

Ovako više ne može

U ovom procesu borbe sa kilogramima, postojala su dva ključna trenutka odluke. Sada ću pisati o onom prvom, a drugi ću obrazložiti kasnije. Dakle, idemo sa prvim delom priče. U trećem razredu srednje škole, iz zdravstvenih razloga bila sam primorana da mirujem pola godine – nikakav fizički napor niti fizička aktivnost. U tom periodu puštajući sebi za volju na hrani (oh lisnato testo, to divno lisnato testo!) i provodeći vreme uglavnom sedeći bez mnogo kretanja došla sam u vrlo nezavidnu situaciju po pitanju kilaže. Vaga je pokazivala preko 75kg koji su bili raspoređeni na mojoj visini od nepunih 160cm. Kada se školska godina završila, silaženje  niz stepenice postalo je za moja kolena prava noćna mora i upravo taj bol u kolenima bio je alarm – „Ovo je nedopustivo! Ovako više ne može!“

Promena ishrane

Naravno, prvo sam morala sebe da ograničim u pogledu ishrane. Odokativno, uz konsultaciju sa mamom i dijetom koju je njoj nekada prepisao nutricionista promenila sam ono što jedem: izbacila sam u potpunosti lisnato testo koje mi je bio omiljeni doručak do tada i zamenila sam ga integralnom kiflom i šoljom jogurta. Ograničila sam jelo keksa uz kafu na 3-4 obična posna keksića, ograničila sam jelo belog hleba uz ručak na najviše jedno parče, nisam jela slatkiše ni u kom obliku i izbacila sam jelo mesnih prerađevina u smislu viršli, salama bilo kojih čajnih kobasica itd. Ostalu hranu jela sam u kući onako kako je bila i ranije kuvana. Takođe, jela sam dosta voća.

Trčanje

Druga važna stvar koju sam rešila da uradim je da počnem sa fizičkim aktivnostima. Najlakše i najjednostavnije bilo mi je da počnem da trčim. Obična majca i trenerka, patike koje sam imala i krugovi oko parka iza zgrade. Svako jutro ustajanje u 6 sati i odmah u opremu za trčanje i napolje. Svako jutro, nepokolebljivo. Počela sam sa tri kruga što je cenim nekih 500m sveukupno. Ne sećam se koliko mi je vremena trebalo da to pretrčim, ali znam da je bilo jako naporno. Bilo mi je strašno vruće i posle treninga sam bila gola voda. Polako sam povećavala dužinu treninga i do kraja leta došla sam do 10 krugova po treningu uz junačke napore. I to nisam svaki put trčala tih 10 nego samo ponekad.

Rezultati su stigli

Rezultati su postali vidljivi, a težina je uspešno pala ispod 70kg. Iako je nedostajalo još, bila sam zadovoljna i početkom jeseni i kasnije nastavila sam u tom ritmu – redukovane ishrane, čak uz više volje da ne posustanem kada odlučim da preskočim poneku večeru, a sa trčanjem sam nastavila kako kada – zavisno od lepog vremena i mojih ostalih obaveza. Završila sam srednju školu sa nekih desetak kilograma manje. Upornošću, doslednošću i voljom uspela sam da svedem svoju težinu u kako – tako prihvatljive granice. Najvažnije u svemu tome bila mi je odluka da ću to da uradim zbog sebe i vera da će se rezultati pojaviti pre ili kasnije. Naravno, ovo su moja lična amaterska iskustva, a svako ko je u prilici da dobije profesionalni savet ili ga već ima neka ga se pridržava.

U sledećem tekstu, pišem o konkretnim pravilima ishrane koja su mi pomogla da izgubim i poslednjih “malo kilograma viška” i kojih se i danas pridržavam :)

Autor: Milana M.