Članci

Preterana samokritičnost i sposobnost da uvidimo svoje nekorisne obrasce ponašanja i učinjene greške nikako nisu iste stvari! Samokritičnost je osobina kojom sami sebe iscrpljujemo, maltretiramo, bukvalno uništavamo. Druga osobina nam pomaže da jasno sagledamo sebe. Nakon teksta o ličnoj vrednosti, samokritičnost je spontano došla kao sledeća tema.

Kakav je osećaj preterane samokritičnosti?

“Nije trebalo to da kažeš/uradiš,”
“Trebalo je bolje to da spremiš,”
“Trebalo je da znaš,”
“Kako je moguće da (ponovo) nisi predvidela?!,”
“Nije trebalo da počneš da radiš u maloj firmi, to si samo uradila iz straha da nećeš naći bolje! Uvek ti je falilo samopouzdanja!”
“Kako je moguće da si TI TO URADILA?! Pa ti nisi normalna”
Ovo su samo neke od rečenica koje su mi dolazile kao misli – izgovorene mojim ličnim glasom, punim besa, ogorčenja i razočaranosti prema sebi. Što sam se ja više menjala kao ličnost, to je ovaj glas postajao sve glasniji i agresivniji, ne verujući da osoba koja postajem prestaje da poštuje neke od svojih starih načela. Da ne govorim koliko se to pojačavalo kada se pojavi neko u mojoj okolini sa sličnim, kritičkim uglom gledanja prema meni. Pre jedno godinu ipo dana stiglo je do tačke da više ne mogu da podnesem sama sebe – taj nivo preispitivanja svega, sumnje u svaku moguću odluku, sumnje u sve što radim i kritiku za sve što nije urađeno sasvim sasvim savršeno. Osećala sam se potpuno iscrpljeno tim preispitivanjima. “Ostavi me na miru” je jedino što sam želela i da pobegnem od sebe same – te brutalne analitičnosti koja sve vidi i ne daje odgovore.

Šta je bila prelomna tačka?

Tada, bila sam zaljubljena, nadala sam se da će nešto od cele te priče biti. Iako je deo mene znao da neće. Iako je deo mene znao da ne treba. Iako deo mene to nije ni želeo. I onda (sasvim slučajno, naravno) naletela na sliku njega sa novom devojkom. Klasična priča.

To je okinulo lavinu bola, povređenosti, razočarenja, ali i samokritičnosti: “koja si ti budala,” “kada ćeš već jednom naučiti,” “šta si bre očekivala, znala si da mu nije stalo,” “opet si lagala sebe,” itd. Onako kad mi već nije dobro da sama sebi dolijem ulje na vatru. Pokušala sam da trčim, da se izduvam bar malo (jedina stvar koja mi pomaže kada ne znam šta više da radim sa suvišnim mislima i emocijama), međutim samo sam ostala na nekim stepenicama pored auto-puta da plačem i dalje razmišljam.

Kao da vučeš sidro

Osećala sam jak bol i toga što sam videla i svojih misli. Međutim, pojavilo se još nešto – svest da je taj obrazac samookrivljivanja još jedna od tih stvari koje “opet sebi radim.” I došla mi je misao “Šta imaš od toga da sebe maltretiraš što nešto nisi bolje znala/umela, što nisi shvatila? Da si znala i umela ti bi to već uradila tako! Svako ko napreduje uvek je bolji nego što je bio juče! Znaš da želiš da napreduješ i naravno da ćeš biti pametnija i videti koliko manje svesti si imala ranije! Maltretiranje sebe zbog toga je glupo i nelogično. Kao da ideš napred, a za sobom vučeš sidro!” Upravo ovaj tok misli, za mene je doneo preokret i promenu – kao da je samokritičnost preuzela da kritikuje samu sebe i da samu sebe i poništi.

Šta sam pre toga ZNALA, ali nisam uspela da primenim

Tekst Jelene Pantić o Sindromu varalice, podstakao me je da uopšte obratim pažnju na to moje preveliko analiziranje zaista nije korisna stvar. Preporuka zapisivanja dostignuća, slično kao i knjiga dnevnih postignuća sa Manifestinga, za mene nije imala dugoročan efekat – u momentu pisanja se osećam bolje i stabilizujem se, ali OBRAZAC je i dalje bio prisutan i usko skopčan sa nekim drugim obrascima moje tadašnje ličnosti: nesposobnost da tražim tačno ono i sve ono što želim, strah da ne mogu da dobijem ono što želim, strah od sopstvene nesavršenosti i odbijanje da sagledam sebe realno.

Preterana samokritičnost VS sposobnost da realno sagledamo sebe

Ovo je vrlo važna stvar za spomenuti za sve one koji su preterano samokritični! Zašto? Zato što mi MISLIMO da je ta samokritičnost realno sagledavanje sebe! NIJE! NIKAKO! Ključna razlika je kakav je osećaj realno sagledati sebe – tada čak i kada vidimo greške, ne dajemo im veći značaj u odnosu na ostatak kreacije! Mi tada vidimo i ono dobro što smo uradili i njegov značaj, za greške preuzimamo odgovornost, sagledavamo ih zajedno sa njihovim uzrocima i posledicama. Uz ovaj proces ne ide bol, ne ide osećaj samomaltretiranja, ne ide pritisak, ne ide osećaj pogrešnosti i krivice. Mi smo jednostavno sposobni da sagledamo celu sliku. Greškom se bavimo samo ako je deo nekog našeg šireg obrasca – upotrebljavamo je kao trag da još više porastemo.

Zašto smo preterano samokritični?

Kada sam ovoliko ocrnila samokritičnost, pomisli čovek “ko bi se normalan ovako ponašao prema sebi?” E zato je važno da vidimo još jednu stvar – čemu nam je ta samokritičnost služila u prošlosti. Da, da, imali smo mi veeelike benefite od toga, da nismo, ne bi je držali. U mom konkretnom slučaju, lov na sopstvene greške je bio način na koji sam ja učila i rasla i u školi i kao ličnost. Vidim da nešto ne valja ili da nisam zadovoljna – nađem grešku – ispravim – idem dalje i tražim sledeću. Vremenom, fokus na sopstvene greške postane navika i ujedno i jedina stvar koju si sposoban da vidiš u životu – GREŠKA. Tako je i moj život postao jedno veliko traženje greške, a složićemo se da to nije zabavno. Naravno da ne spominjem uticaj roditelja i okoline koji ovakve obrasce ponašanja podržava: da se ne bi uobrazili slučajno, da nam ne bi zavideli, da ne ispadnemo samohvalisavci itd.

Kako se samokritičnost odražava na odnose sa drugima

Ah, pa stalno se nešto izvinjavamo, stalno smo u strahu da li smo nešto loše rekli/uradili pa samim tim nismo cool, često pitamo druge za mišljenje, a njihovo mišljenje slušamo selektivno – šta nam kažu da smo pogrešili dok dobre stvari obično ne čujemo, često sami sumiramo svoje greške pre nego što ih neko drugi uvidi. Huh, naporni smo zar ne? Još jedan razlog da sebe kritikujemo i tako zatvaramo začarani krug koji samo mi imamo moć da prekinemo.

Za kraj

Verujem i nadam se da će jedna ovakva priča doprineti otpuštanju obrasca samokritičnosti. “Voleti sebe” i “biti dobar prema sebi” su teško primenjive stvari u mom slučaju – kod misaonih obrazaca bukvalno mi je potrebno da sama sebe hakujem da bih uspela da prestanem sa njima. Paradoksalno, kada tako nešto uspem, onda stvarno i imam osećaj da više volim sebe.

Na kraju možda vas interesuje da pogledate i Danicinu priču o Nesigurnostima i kako se sa njima suočiti.
I još jedan tekst o samokriticizmu.

Autorka: Milana M.

Mnogo nas deli emocije na poželjne i nepoželjne, na pozitivne i negativne, kao što i inače imamo težnju da celokupnu realnost percipiramo kroz suprotnosti. Kao nastavak serijala tekstova: “ Iz ugla jedne Duše”, evo malo drugačije perspektive teme emocija, poželjnog i nepoželjnog, pozitivnog i negativnog. Tekst će biti predstavljen u vidu dijaloga između mene (A) i Duše (D) tj. svesti ili Višeg Ja.

D: Prvo bih želela da pozdravim tebe i sve naše čitaoce i da se zahvalim za to što nam je data prilika da sa vama podelimo naše viđenje nekih zanimljivih i svakako značajnih tema. Prvo zašto kažem mi? Zato što mi sebe vidimo kao celinu, kao polje Svesti. To ne znači da nemamo individualne identitete i da sami po sebi nismo celoviti. To znači da mi imamo svoje karakteristike i specifičnosti, ali da smo u stanju kokreacije sa svime i svima sa kojima je naša vibracija usklađena, sa svima koji dele našu viziju i onda se ta zajenička vizija pretvara u čistu kreaciju i stvaranje.  Mi naše jedinstvenosti i razlike vidimo kao bogatstvo, kao izobilje mogućnosti i potencijala. Vidimo sebe kao delove celovite same po sebi, ali istovremeno vidimo i kako se i svi mi savršeno uklapamo u prelepu tapiseriju celokupnosti. Vidimo svakog od nas kao jedinstvenog, savršenog i celovitog baš takvog kakav jeste, kao što vidimo i vas kao prelepa moćna i kreativna Bića, koliko god nekada vama bilo teško da prihvatite tu istinu o sebi.

A: Gde se u tu sliku celokupnosti uklapaju naše emocije? Šta su emocije iz vaše perspektive i kako one utiču na naše iskustvo realnosti?

D: Prvo je potrebno da naglasimo da ste vi kreativna Bića i da se u vama nalazi svest svega što je postojalo i svega što će ikada postojati. Vi ste mnogo više od vašeg uma i vaših emocija. Oni su samo ekspresija i kao i fizičko telo vam omogućavaju navigaciju kroz fizičke realnosti. Emocionalno telo je samo jedno od mnogih tela koje imate i omogućava vam da osetite realnost u kojoj živite, da osetite i odreagujete na situacije ili okolnosti. One vam mogu pomoći da isprocesuirate iskustvo boravka u fizičkoj realnosti kao i  da vas upozore kada je vaš mentalni ili fizički izraz ugrožen. One su u svojoj osnovi vrlo korisne i poželjne. Ljudima omogućavaju da se uz pomoć njih povezuju i razmenjuju energiju, često se koriste kao energetsko gorivo i vrlo su moćne kada rade u skladu sa zakonom privlačenja tj. ono što možemo da osetimo možemo i da privučemo. To je čist energetski potencijal. Kao sve ostalo, i emocionalna energija može imati različite vibracije i samim tim na različite načine može oblikovati realnost koju proživljavate.

A: Da li to znači da su niskovibratorne emocije nepoželjne i da ih treba izbegavati?

D: Koliko god delovalo paradoksalno,  odgovor je apsolutno i definitivno ne. Emocije se svesno ne mogu ukloniti! Jedino što se svesnom odlukom može uraditi je potiskivanje emocija i odlaganje njihovog ispoljavanja! Energija se ne može uništiti, ona može samo promeniti svoj oblik i ostati u energetskim centrima, ćelijama, u energetskom polju i ispoljiti se kroz poremećaje na fizičkom nivou, kroz nestabilne odnose, konflikte i sukobe koji čak ne moraju imati veze sa prvobitnim problemom ali imaju istu vibraciju neispoljene emocije (umesto svađe sa  šefom na poslu, desi se svađa sa roditeljem par dana kasnije) ili će se kreirati situacije koje će izazvati da se energetski naboj isprazni (pokvarila se kola). Ne kreira se samo svesnim umom! Kreirate SVIME što jeste: Kreirate svojom svesnošću – čak i kada je niste svesni (smeh) ali i svim podsvesnim programima, svim zakopanim i potisnutim emocijama, svim arhetipskim i nesvesnim obrascima i svim ostalim distorzijama koje iz bilo kog razloga postoje u vašim energetskim poljima. Kada ovo stavimo u kontekst emocija, od potiskivanja i kontrole emocija mnogo je korisnije dozvoliti svojim emocijama da se ispolje na BEZBEDAN način po sebe i druge i dati im tačku izlaza iz energetskog polja, pre nego što se one nakupe do te mere da postanu po svojoj prirodi destruktivne. Voda je i kišica i poplava, samo je pitanje kako se manifestuje. Što  se emotivnoj energiji više dozvoli da prirodno teče kroz energetski sistem, to će iskustvo biti prijatnije i bliže originalnoj svrsi i nameni.

A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?

D: Prestanite da pokušavate da umom regulišete emocije, to je već dovelo do velikog disbalansa izeđu mentalne i emocionalne energije kod mnogih. Dozvolite sebi da osećate, sedite svakodnevno, makar na kratko i osećajte bez potrebe da interpretirate svoje emocije, jednostavno ih proživite. Ako osetite veliku količinu nagomilanih i destruktivnih emocija, osetite ih bez osude. Nađite način da ih otpustite na BEZBEDAN način po sebe i druge. Možete ih izbaciti iz sebe kroz plač (ne postoji slučajno kao mehanizam za pročišćenje energetskog sistema), koliko god da je programiranja urađeno na temu zabrana na plakanje od strane roditelja, tipa nemoj da plačeš, čućete ovaj ili onaj, dečaci ne plaču i tome slično, i dalje je fantastičan način za otpuštanje viška emocionalne napetosti. Sva programiranja na neispoljavanje emocija od strane autoriteta, roditelja i drugih faktora koji su kreirali sliku sveta koju doživljavate, nastali su iz njihovog sopstvenog straha od sopstvenih emocija kada ste im bili “ogledalo” u kome su gledali svoj neintegrisani emotivni naboj! (pauza) Bitno je naglasiti takođe i to da je svako odgovoran za svoje emocije. Drugi mogu biti trigeri za njih, ali je uzrok, kao i u svemu uvek u onome ko stvara svoju realnost. Svako je odgovoran za svoje emocije i za svoje iskustvo realnosti koju je stvorio. U tom smislu, “nepoželjne emocije” mogu biti i poklon, putokaz ka sopstvenim nerazrešenim obrascima, čijim se razrešavanjem automatski kreira kvalitetnija i lepša realnost.

A: Da li na ravni postojanja u kojoj ti postojiš postoje emocije? Da li ti proživljavaš na taj način iskustvo svog postojanja?

D: Ovo je jako zanimljivo pitanje. Ravan na kojoj ja postojim je drugačija po svojoj prirodi od fizičkih realnosti u kojoj vi živite. Moje iskustvo raznih realnosti je vibracionog karaktera. Ja se ne igram sa emocijama, ja se igram sa vibracijama (smeh). S obzirom da sam deo tebe i da mi tako velikodušno daješ pristup svom mentalnom i emocionalnom telu (opet smeh) mogu se povezati i sa tvojim emocionalnim iskustvom i mogu ga porediti sa svojim iskustvom vibracija. Iz perspektive svesti lakše je sagledati celinu i udeo svakog dela u njoj i sve, pa i vaš emocionalni izraz posmatrati iz tačke većeg balansa i neutralnosti. Emocije umeju biti kao vrteška (bar to nama iz naše perspektive tako deluje) i uglavnom imaju svoje sprotnosti u koje je veoma lako upasti. Ono što mi proživljavamo mnogo je bliže nečemu što bi kod vas bili osećaji, doživljavaju se mirnije, manje euforično ali i manje bolno. To je stanje dosta izbalansirano i integrisano, nekako bliže centru. Mi možemo svesno izabrati kojim vibracijama želimo da ispunimo polje i sve to kao kreativna bića stvoriti. Da ne bude zabune, to ne znači da smo mi bezosećajni i kontrolišući. Daleko od toga. To jednostavno znači da smo ovladali veštinama stvaranja svog iskustva a to je ono što i vi sada učite. Kada shvatite da je sve holografki izraz vas samih, shvatićete i da zapravo uvek igrate igru sami sa sobom. Iz te perspektive, teško je “mrzeti komšiju” jer postoji svest da je komšija deo tebe, da si to zapravo ti u drugoj manifestaciji i da ti se vraća sve ono što “napolje” pošalješ. Zašto bi onda činili zlo bilo kome, kada je moguće sticati iskustvo na mnogo radosnije i lepše načine? Smatramo da je vreme da i ljudi osveste sebe kao deo veće celine i umesto takmičenja, nadmetanja i osvajanja preokrenu igru ka saradnji i povezivanju. Da u tome emocije i te kako mogu pomoći, ali da to nije sve što postoji. Moguće je i kroz vibracije mira, radosti, empatije, podrške i saradnje stvarati. Probajte samo da zamislite kako bi to realnost bila. A sada iskoristite svoje emocionalno telo da je i osetite. Eto kako se kreira, sve je to vrlo jednostavno.Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne počnemo zajedno da kreiramo takvu jednu realnost. Sve je to vrlo lagano i jednostavno kada poštujemo svačije pravo na život i slobodu izbora (pauza). E, sada mi imamo jedno pitanje za tebe Ana: Kako ti doživljavaš svoju realnost u kontekstu svojih emocija?

Spoznaja emocija kroz moj lični put

A: (malo zatečeno) Spoznaja emocija je za mene je bila dug i trnovit put. Kao neko ko je dugo vremena proveo u školskoj klupi, bila sam okrenuta mnogo više mentalnom nego emocionalnom razvoju. Tek u poslednjih par godina, od kada se intenzivno bavim ličnim razvojem, počela sam da posvećujem pažnju tome kako se osećam tokom dana. Energetski radovi su izneli jako veliku količinu nerazrešenih i potisnutih emocija na površinu, koje sam uglavnom procesuirala koristeći Duboki PEAT na svakodnevnom nivou. Verujem da to nije jedini način, možemo pisati dnevnik, govoriti na glas kada smo sami (koliko god to šašavo zvučalo, vrlo je učinkovito), slikati, svirati, pevati, plesati, trčati, vežbati ili baviti se nekim drugim sportom. Meni posebno prija sviranje, ples, joga, masaža i druge energetske tehnike, koje me istovremeno i opuštaju i vraćaju u stanje balansa i ravnoteže. Danas sam emocionalno u mnogo većoj tački balansa nego ikada pre. Sve više osećam i sve više sam u stanju mira, i to je kombinacija koja mi se posebno sviđa i koja daje smisao svemu što sam do sada na sebi radila :)

D: Hvala što si sa nama podelila svoja pitanja i iskustva. Hvala za prostor koji smo dobili u tvom radu. Šaljemo vam vibracije ljubavi i zahvalnosti, želimo vam da što više osećate i da se što više radujete životu.

A: Hvala svemu i svima koji su mi pomogli da otkrijem i da se ponovo povežem sa onim što istinski jesam i svima koji nesebično dele svoju ljubav i mudrost sa mnom i nesebično me podržavaju na mom životnom putu i u mom radu.

Muzička meditacija za danas: The river is flowing

Više o meni i mom radu možete pogledati ovde

 

Autor fotografija i teksta: Ana S.

Nesigurnosti su odbacivanje sebe

Ja nesigurnosti vidim kao neprihvatanje samog sebe i strahove. Strahove kad izlaziš iz konform zone, lakše ti da se uljuškaš u nešto. Često čujemo nekoga da kaže da nema nesigurnosti, i to bi shvatili kao uobraženost, a uobraženost je manifestacija nesigurnosti – da se ne suočimo sa svojim manama.

Nesigurnosti nam se nameću kao trend

Živimo u takvom svetu da nam se nesigurnosti nameću kao trend. Kako? Na dva načina:
1. Svuda nam se serviraju savršene osobe, savršenog izgleda, imućnog statusa itd. Kroz medije i društvene mreže
2. Kroz medije tako što te “ušpesne” javne ličnosti pitaju da li imaju neke nesigurnosti i one obavezno odgovaraju sa DA. Često su primeri koje daju banalni i isfolirani, a cilj im je da se kao približe “običnim” ljudima koji nisu toliko “uspešni.”

Posledice nesigurnosti

Posledice nesigurnosti su da unapred odustajemo od nekih životnih zadovoljstva, putovanja, obrazovanja, završimo na lošem poslu, završimo u lošoj vezi, držimo oko sebe ljude koji nam ne odgovaraju (loša prijateljstva). Takođe, ne uživamo u potpunosti ni u stvarima koje imamo. Nesigurnost je i zarazna – to možemo da prenesemo na partnera i naročito na našu decu. Takva osećanja se prenose sa mame na bebu još u trudnoći!

Na svojim ličnim primerima pokazaću kako su mene nesigurnosti držale dalje od stvari koje sam mogla da imam.

Nesigurnosti u svoju pamet

Smatram da sam zbog nesigurnosti studirala 10 godina. Kako sam bila super u srednjoj školi, đak generacije, došla sam na fakultet i počela da padam ispite. Došla je ta misao u moju glavu – da ja možda nisam dovoljno pametna. Kada se javila ta misao, svaki put kada sednem da učim to nije bila mrzovolja, nego negativno uverenje koje je nastalo – “džabe učim, kad ja nisam sposobna da položim.” Nekada mi je trebalo i po više meseci da izbacim te misli iz glave, spremim i položim ispit. Na kraju bih čak imala osećaj da sam mogla da ga spremim i za bolju ocenu. Pošto sam 5 godina u paraleli odugovlačila studiranje i radila, znatno sam umanjila svoj kvalitet života. To se ogledalo u društvenom životu – njegovom kvalitetu i opuštenosti i u izlascima i druženjima i u putovanjima.

Šta sam zapravo trebala da uradim? Sve što sam trebala da uradim je da kada sam prvi put pala ispit sagledam realno zašto se to desilo: nisam se dobro organizovala, učila sam iz pogrešnih knjiga i možda je zaista trebalo da tada tražim nečiju pomoć. Tada bih umesto negativnog uverenja koje sam stekla, shvatila da problem nije u meni, već u mojim akcijama i informacijama kojima sam raspolagala!

Danica Radisavljević

Nesigurnosti u fizički izgled

Primer broj dva je vezan je za fizički izgled. Preko dvadeset godina se bavim sportom, jedno vreme i profesionalno i generalno sam zadovoljna svojim fizičkim izgledom. Sve dok ne odem na more. Šta se tada desi? Dođem na plažu i krenem da sebe upoređujem sa celom ženskom populacijom! Onda se slikam i nerviram se što dok sam bela kao sir, moje telo na slikama ne deluje onako kako zaista izgleda. Zašto se to dešava? Jer ja nisam realna i pod pritiskom sam da budem idealna. Nosim kupaći koji mi ne stoji, i prvih dana dok smo svi beli svi stvarno delujemo kao da imamo par kilograma više. I to sam shvatila prvi put kada sam videla devojku koja ima 20tak kilograma “viška”, ali nosi kupaći koji joj savršeno pristaje i to sa kakvim samopouzdanjem! Tako sam prve dane letovanja provodila opterećujući sebe i ljude oko mene o svom fizičkom izgledu “da li sam se ugojila?”, “da li i dalje dobro izgledam?” itd.

A šta sam trebala da uradim? Da pronađem kupaći koji pristaje mojoj građi i figuri u tom trenutku i da se ne upoređujem ni sa kim, već da uživam u odmoru jer sam na plaži, a ne na modnoj pisti. Nije moj posao da izgledam savršeno, već da se odmorim :) Znam mnoge ljude koji su dobro zaslužene godišnje odmore ipak preskakali jer su bili nezadovoljni svojim izgledom. Vaše živce baš briga da li ste najlepši na plaži i koliko lajkova ćete dobiti na instagramu, a sunčanje, plivanje, koktel i uživanje to je ono što im treba.

Nesigurnosti u partnerskim odnosima

Što se tiče partnerskih odnosa, imala sam sreće da budem u vezama sa kvalitetnim partnerima, međutim, zbog svojih nesigurnosti da sam previše komplikovana i teška osoba, da nisam dovoljno dobra podsvesno sam i bila teška i konfliktna i zahtevala sam previše pažnje kako bi “zakrpila” te svoje nesigurnosti na kratko. Osim što je dolazilo do svađa i poremećaja odnosa sa partnerom, moj osećaj veze i same sebe je bio nezadovoljstvo. Ovde je najveća začkoljica da samo neke nesigurnosti možete zajedno sa partnerom i u vezi da ispravite dok je za ostale stvari potrebno da se posvetite svom ponašanju dok ste singl. U prevodu, čak i da nađete idelnog partnera i imate idealnu vezu, svojim nesigurnostima ćete je kad tad pokvariti. U vezi je teško uvideti te nesigurnosti jer se lako maskiraju svađama i krivica se prebacuje na partnera. Meni lično, bilo je potrebno da dugo budem singl, i da uvidim koliko sam drame pravila i zbog čega i da počnem da prihvatam sebe i svoje mane i da shvatim šta meni treba od partnera i kakvu vezu želim. Da nisam to uradila, sigurna sam da danas ne bih uspela da imam funkcionalnu vezu, ni da prepoznam svog partnera kao idealnog.

Ljudi često ulaze u veze sa ljudima kojima u startu nisu zadovljni kao partnerima i nadaju se da će ta osoba nekim čudom da se promeni, a zapravo samo su želeli potvrdu da su vredni ljubavi i pažnje i žele da budu voljeni i privaćeni.

Zaključak

Nesigunosti nam ne trebaju!

Treba da smo svesni sebe, svojih vrlina, mana i mana koje želimo da popravimo i samo smo mi ti koji biramo šta želimo da popravimo i ne moramo da popravimo sve. Što se tiče rešavanja mana, mi biramo kada i kako da ih rešavamo. Ako ipak ne uspemo – jedini izbor koji treba da napravimo je da oprostimo sebi i probamo ponovo! Nema gubljenja vremena, mi živimo život sada i zato je jako važno da znamo da smo DOVOLJNI!
Autorka: Danica Radisavljević

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

Maj, Beograd
Koji je značaj zone komfora i kako se probijaju sopstvene granice samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Šta je zona komfora

Zona komfora je zona svakodnevice u kojoj se stvar dešavaju onako kako znate da će se dešavati ili onako kako moraju da se dešavaju. Ništa novo nema – sve po starom ide. Svaka priča o ličnom napretku, razvoju i uspehu počeće sa time da treba da izađete iz svoje zone komfora – da napustite stvari koje su vam jednostavne, poznate, rutina i probate nešto novo i izazovno. Naučite neki jezik, preuzmete na sebe da prezentujete nešto na poslu, a plašite se javnog nastupa, naučite da vozite, krenete na trčanje, u teretanu ili odete sami na put autostopom – sve su to neka izlaženja iz te zone komfora. I potpuno su individualna – i šta je vaša zona komfora i šta je izlazak iz te zone.

A šta ako preterate?

Još nisam naletela da neko piše o tome šta se desi kada ste STALNO van zone komfora. E to je druga krajnost koja je jako stresna, nosi sa sobom strah, neizvesnost i suočila me je sa svim mojim nesigurnostima. To je dobro, ali šta kada je sve odjednom? Osećaj je da nemam gde da se sklonim, da nemam nikakav oslonac i da ništa nije sigurno. Da ne znam kuda idem, šta radim i zašto to radim. Osećaj da nemam nikakvu referentnu tačku, da nema putokaza. Da li da se posvetim samo radu na tezi ili i projektu u Cirihu? Da li da tražim posao odmah ili da se posvetim samo izradi teze? Šta da radim sa automobilom – ulagati, prodati, ali ipak mi treba? Pa onda strah od samoće. Pa onda dilema odlaska iz zemlje ili ostanka. Pa onda dilema o pokretanju svog posla ili traženja posla i tako u nedogled…

Povratak osnovama

Da bih prevazišla ovo stanje primenila sam ideju Džejmsa Altucher-a iz knjige „Izaberi sebe“ – vratila sam se osnovnim stvarima. Briga o sebi u vremenu krize treba da se provodi na četiri nivoa: fizičko, mentalnom, emotivnom i duhovnom. I po tom receptu sam maksimalno uprostila svoju svakodnevicu – šta mora da se uradi za posao, trening, stvari neophodne za funkcionisanje svakodnevice, izbegavanje donošenja bilo kakvih odluka jer osnova za odlučivanje nema. I mnogo više vere. I naravno prijatelji bliski srcu. Bez njih nigde i ništa.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #komforzona

April, Beograd
Kako se probijaju sopstvene granice, koji je značaj zone konfora i  iskrenost i njena snaga naspram manipulacije samo je najvažniji deo stvari koje mi je donelo proleće. Povratak u Beograd, prilagođavanje novim uslovima, drugačja svakodnevica, ponovni i novi susreti – ovaj period je tek bio velika promena.

Granice – to su strahovi

29. Beogradski maraton. Fotografija: Stefan Barna

42,2 kilometra beogradskog asfalta – maraton. Iako sam se pripremala za trku i strah i sumnja i neverovanje da to mogu su bili tu. Strah da će se nešto desti i da neću uspeti. Sati i sati, kilometri i kilometri trčanja, treninga i priprema. Znala sam da nikada nisam trčala više od 25km. I to me je najviše kolebalo. Iako sam za 10 godina pretrčala mnogo. 

A kako sam se odlučila da uopšte trčim maraton umesto polumaratona sa ovakvim stavom? Bio je tu neko ko je verovao u mene kada ja nisam verovala u sebe.

Nemoguće ne postoji

Za njega je sve bilo moguće. On je znao da ja to mogu. Granice – šta je to? Ograničenja – šta je to? A ja sam odlučila da njemu verujem, da se usudim uprkos svojoj sumnji i strahovima. Našla sam svoje zašto:

Moje „zašto?“ – Za sve one koji su poželeli da urade nešto, a nisu se usudili!
Za sve žene, devojke i devojčice koje smo vaspitavane da je mnogo važnije da budemo poslušne nego da ostvarimo svoj potencijal ;)

I uspela sam. I nije bilo ni dramatično, ni teatralno – bilo je veoma lepo iskustvo, veoma prirodno.  I šta je bila granica – to je bio moj strah i ništa više. Granice…samo iluzija šta možeš, a šta ne možeš.

Autorka: Milana M.

#iskrenost #manipulacija #granice #nolimits #nemagranica #svejemoguce #konforzona

Mart, Cirih
Promena je cele godine bila jedina konstanta za mene. Ipak u martu mesecu mi je postalo jasno i odakle toliki otpori promenama.

Promena – šta tu ima strašno

Ako vidite da nešto ne funkcioniše – onda treba to promeniti. Dakle umesto jedne stvari – uradi drugu stvar, i to je promena. Jednostavno zar ne? Zašto je onda često toliko teško? Sve što radimo i način na koji radimo čine našu ličnost baš takvom kakva jeste. Kada se odlučimo da nešto suštinski promenimo, pre nego što prihvatimo to novo kao naše, moramo da pustimo ono što smo bili ranije, kako bi napravili mesta. E to je strašno i to je teško.

Taj osećaj da gubimo sebe, deo definicije sebe je zastrašujući.

I štetne stvari koje radimo – nečemu nam služe

Primer: verovala sam da moram sve sama. Sama da dođem sa aerodroma, sama da nosim kofre, sama da donesem iz samoposluge, sama da rešim problem sa administracijom, sama da uradim ovo ili ono. Iz tog ugla uopšte nisam videla opciju da mogu nekoga da pitam za pomoć – to se dešavalo tek kada udarim glavom u zid – treći put. Banalan primer, pravili smo večeru kod kolege i posle toga svako je uzeo da sredi neki deo – ja sam uzela da operem sudove. Skoro sam stigla do kraja, kada je on shvatio šta radim i pokazao mi – mašinu za sudove.

Dobra strana „sve moram sama“ je da jesam samostalna, nezavisna i da mogu da se snađem. Loše je što sam često sama radila stvari i koje ne moram i bespotrebno izgubim energiju. Loša je još ostavljanje utiska da ti pomoć nikada nije potrebna, pa se niko neće ni ponuditi da ti pomogne. I onda naravno „sve moram sama“ :D Tu treba naći zlatnu sredinu. Zašto je teško bilo pustiti ovaj obrazac? Zato što me je štitio od osećaja da sam bespomoćna, zavisna od drugih, da će se desiti da tražim pomoć i da budem odbijena. To je kao kada se životinje prave da su veće/jače/opasnije nego što zaista jesu. 

Preskočiti reku

Promena to je kao kada hoćemo da preskočimo na drugu obalu potoka, a ne znamo možemo li da doskočimo ili ne. Moraš da skočiš sa prve obale, izgubiš tlo pod nogama da bi se dočekao na drugu stranu. Ali ako ne skočiš kako treba, možda se pokvasiš, možda upadneš u blato, možda tamo i nije tako sjajno i radije bi se vratio. Ne možeš da znaš dok ne probaš.

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Februar, Beograd-Beč
Dobro je imati rezervnu opciju, plan za svaki slučaj, ali šta kada je to praksa za svaku stvar u životu? Promena takvog ponašanja u februaru je za mene bila jedina moguća opcija.

A šta ako ne uspe?

Baveći se organizacijom jednog kraćeg puta, uhvatila sam sebe na delu kako osim osnovnog odmah smišljam i rezervni plan – “šta ako se ovo ili ono izjalovi”. Šta ako ne stignu dokumenta, šta ako nema autobuskih karata, šta ako zakasni na autobus, šta ako ih vrate na granici, šta ako, šta ako ne uspe da dođe – šta ću ja sama tamo… Pa dobro, šta imaš od toga da razmišljaš „šta ako“ – ili hoćeš ili nećeš, ako hoćeš daj uradi sve kako treba i prestani da se nerviraš unapred.

Nepotpuna posvećenost

Zavrtelo mi se u glavi kada sam pogledala unazad. Koliko toga u prošlosti nije dovoljno uspešno urađeno jer sam se bojala da se potpuno posvetim nečemu, bez ali, iz straha da neću uspeti. I nikada nisam bila svesna tog straha. A šta sam ja radila zbog toga – ulagala energiju i u osnovni i u usputnu stvar, pošto energije nemaš beskonačno, moraš da praviš kompromis – a to je značilo i manje uspeha. Dok sam istovremeno i radila i davala ispite na doktorskim studijama je primer. Nemam vremena da se posvetim učenju znanja iz programiranja koja mi nedostaju (jer sam završila odsek za Signale i sisteme, a ne programiranje) jer se bavim doktoratom. Doktorat opet ide sporo jer radim 8, 9 sati dnevno i posle toga sam iscrpljena i neefektivna jer je i jedno i drugo umni posao. Zvuči poznato?

A šta je tu dobro?

Kako naš narod kaže “ne treba sva jaja držati u istoj korpi”, bar kada je posao u pitanju. Ta nepotpuna posvećenost samo jednoj stvari u prošlosti,  donela mi je svestranost. Znanje stranih jezika i studentski aktivizam su nešto bez čega ne bih mogla da zamislim sebe kakva sam danas. Trčanje, fitness i ovaj blog podjednako sjajne stvari za mene! Kroz sve to veliki broj poznanstava, prijateljstava, ljudi od kojih sam učila, raznih iskustava. Sve to-sam-ja.

Zadala sam sebi zadatak da nađem meru između ta dva.

A na ličnom planu?

Da se vratim na put od koga sam počela. Tada se na ličnom planu desila prava promena. Prvi put da sam uradila drugačije. Da nisam tada dala sve bez zadrške, doživljaj ne bi bila ni blizu tako moćan i intenzivan. Kajanje i žal da sam mogla, a nisam, bili bi mnogo gori od povređenosti koja je kasnije nastupila. Ne može ništa na pola – ili jeste ili nije. Dosta kasnije u 2016-toj čula sam nešto što odgovara u potpunosti ovoj priči:

“Kada dajem, dajem sve, kada želim, želim sve.”

Autorka: Milana M.

Januar, Cirih
Januarska lekcija bilo je suočavanje sa istinom – gde me je odvelo samozavaravanje. I kako da se suočim sa tim bez samoosude.

Pogledaj se u ogledalo

Ono što je mene nateralo da pogledam sebi u oči i priznam neke stvari, bio je komentar jednog kolege:

“Sa svojim životom možeš da radiš šta hoćeš, ali lažući sebe – lažeš i druge i igraš se njihovim životima. To nije u redu.”

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da ste pogrešili. Samozavaravanje čuva ego i visoko mišljenje o sebi. Da li je moguće da sam se tako prevarila? Da li je moguće da nešto nisam uspela kako treba?

Šta je bilo – bilo je

Pomiriti se sa tim da sam uložilia vreme i energiju u pogrešne stvari – i na ličnom, i na poslovnom planu, a da “to nije to”. Nije trebalo da prihvatim onaj posao, trebalo je da kažem ovo ili ono pre 3 godine, nije trebalo da radim doktorat na ovakav način, trebalo je da priznam sebi mnogo pre da ne ide, nije uopšte trebalo to da uradim tada itd… Ideja o tome je, u početku, izazivala kod mene napad panike – pa ceo život mi je delova okrenutn naopačke. Ali to se desi kada niste iskreni sami prema sebi od početka, kada niste iskreni prema sebi godinama.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Bez samoosude

E pošto od plakanja nad prosutim mlekom nema ništa, drugi pogled na sve te pogrešne izbore dao mi je drugačiju perspektivu. Ja sada imam više iskustva, mnogo više integriteta i mnogo širi pogled nego ja pre godinu, 5 ili 10. Naravno da bih sada mnogo bolje uradila neke stvari i pravila drugačije procene i izbore. I da bi to imalo drugačije posledice na sadašnjost. Tada sam uradila ono što sam mislila da je najpametnije ili ono što sam mislila da je jedino moguće, čak iako tada to nije bila moja iskrena želja.

Da li je lekcija naučena?

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da želite nešto drugo iako vam to deluje pogrešno. Iako “ne bi trebalo da je tako”. Onda ne osuditi sebe. Onda biti iskren prema sebi, to ste što ste, od sebe se ne može pobeći. Ako ne oprostite sebi – kako ćete drugima? Ako ne prihvatate sebe – kako ćete druge?

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Iza scene – to je mesto gde se stvaraju rezultati i gde se dešavaju promene. Iza scene – tu je razvoj, napredak, rad, sreća i tuga, borba i predaja.

Iza scene 2016

Dosta se piše i priča o dobrim i pozitivnim stvarima, stvarima koje ste uspeli, kranjim rezultatima. Time se stvara iskrivljena slika o tome kako u osnovi život funkcioniše – privid da teških momenata i nesigurnosti nema, a to kod mnogih stvara još veću nesigurnost. Umesto da ohrabri, to ima baš suprotan efekat.

Pripremila sam seriju tekstova koja prikazuje na koji način sam ja učila jedan deo svojih lekcija u 2016, od ljudi koje sam upoznala, iz događaja i okolnosti: šta me je mučilo, šta sam saznavala o sebi i na koji način sam to prevazilazila.

  1. Januar – Samozavaravanje
  2. Februar – Život sa planom B
  3. Mart – Promena – zašto je teško?
  4. April – Granice su često samo iluzija
  5. Maj – Zona komfora
  6. Jun – Iskrenost i manipulacija
  7. Jul – Navike štede vreme i energiju
  8. Avgust – Bezuslovna ljubav
  9. Septembar – Prijateljstvo i srodne duše
  10. Oktobar – I jednostavan posao je posao!
  11. Novembar – Fokus, prioriteti i ideje
  12. Decembar – Značaj pravog trenutka

Iza joga scene

Skoro sam videla fantastične fotografije joga poza balansa na instagramu i par dana kasnije prateći video kako je fotografija nastala koji me je podstakao na jednu ovakvu priču.

Fotografija: Petar Jovanović

A evo i koliko je truda i pokušaja iza jedne fotografije kao što je ova gore.