Preterana samokritičnost i sposobnost da uvidimo svoje nekorisne obrasce ponašanja i učinjene greške nikako nisu iste stvari! Samokritičnost je osobina kojom sami sebe iscrpljujemo, maltretiramo, bukvalno uništavamo. Druga osobina nam pomaže da jasno sagledamo sebe. Nakon teksta o ličnoj vrednosti, samokritičnost je spontano došla kao sledeća tema.
Kakav je osećaj preterane samokritičnosti?
“Nije trebalo to da kažeš/uradiš,”
“Trebalo je bolje to da spremiš,”
“Trebalo je da znaš,”
“Kako je moguće da (ponovo) nisi predvidela?!,”
“Nije trebalo da počneš da radiš u maloj firmi, to si samo uradila iz straha da nećeš naći bolje! Uvek ti je falilo samopouzdanja!”
“Kako je moguće da si TI TO URADILA?! Pa ti nisi normalna”
Ovo su samo neke od rečenica koje su mi dolazile kao misli – izgovorene mojim ličnim glasom, punim besa, ogorčenja i razočaranosti prema sebi. Što sam se ja više menjala kao ličnost, to je ovaj glas postajao sve glasniji i agresivniji, ne verujući da osoba koja postajem prestaje da poštuje neke od svojih starih načela. Da ne govorim koliko se to pojačavalo kada se pojavi neko u mojoj okolini sa sličnim, kritičkim uglom gledanja prema meni. Pre jedno godinu ipo dana stiglo je do tačke da više ne mogu da podnesem sama sebe – taj nivo preispitivanja svega, sumnje u svaku moguću odluku, sumnje u sve što radim i kritiku za sve što nije urađeno sasvim sasvim savršeno. Osećala sam se potpuno iscrpljeno tim preispitivanjima. “Ostavi me na miru” je jedino što sam želela i da pobegnem od sebe same – te brutalne analitičnosti koja sve vidi i ne daje odgovore.
Šta je bila prelomna tačka?
Tada, bila sam zaljubljena, nadala sam se da će nešto od cele te priče biti. Iako je deo mene znao da neće. Iako je deo mene znao da ne treba. Iako deo mene to nije ni želeo. I onda (sasvim slučajno, naravno) naletela na sliku njega sa novom devojkom. Klasična priča.
To je okinulo lavinu bola, povređenosti, razočarenja, ali i samokritičnosti: “koja si ti budala,” “kada ćeš već jednom naučiti,” “šta si bre očekivala, znala si da mu nije stalo,” “opet si lagala sebe,” itd. Onako kad mi već nije dobro da sama sebi dolijem ulje na vatru. Pokušala sam da trčim, da se izduvam bar malo (jedina stvar koja mi pomaže kada ne znam šta više da radim sa suvišnim mislima i emocijama), međutim samo sam ostala na nekim stepenicama pored auto-puta da plačem i dalje razmišljam.
Kao da vučeš sidro
Osećala sam jak bol i toga što sam videla i svojih misli. Međutim, pojavilo se još nešto – svest da je taj obrazac samookrivljivanja još jedna od tih stvari koje “opet sebi radim.” I došla mi je misao “Šta imaš od toga da sebe maltretiraš što nešto nisi bolje znala/umela, što nisi shvatila? Da si znala i umela ti bi to već uradila tako! Svako ko napreduje uvek je bolji nego što je bio juče! Znaš da želiš da napreduješ i naravno da ćeš biti pametnija i videti koliko manje svesti si imala ranije! Maltretiranje sebe zbog toga je glupo i nelogično. Kao da ideš napred, a za sobom vučeš sidro!” Upravo ovaj tok misli, za mene je doneo preokret i promenu – kao da je samokritičnost preuzela da kritikuje samu sebe i da samu sebe i poništi.
Šta sam pre toga ZNALA, ali nisam uspela da primenim
Tekst Jelene Pantić o Sindromu varalice, podstakao me je da uopšte obratim pažnju na to moje preveliko analiziranje zaista nije korisna stvar. Preporuka zapisivanja dostignuća, slično kao i knjiga dnevnih postignuća sa Manifestinga, za mene nije imala dugoročan efekat – u momentu pisanja se osećam bolje i stabilizujem se, ali OBRAZAC je i dalje bio prisutan i usko skopčan sa nekim drugim obrascima moje tadašnje ličnosti: nesposobnost da tražim tačno ono i sve ono što želim, strah da ne mogu da dobijem ono što želim, strah od sopstvene nesavršenosti i odbijanje da sagledam sebe realno.
Preterana samokritičnost VS sposobnost da realno sagledamo sebe
Ovo je vrlo važna stvar za spomenuti za sve one koji su preterano samokritični! Zašto? Zato što mi MISLIMO da je ta samokritičnost realno sagledavanje sebe! NIJE! NIKAKO! Ključna razlika je kakav je osećaj realno sagledati sebe – tada čak i kada vidimo greške, ne dajemo im veći značaj u odnosu na ostatak kreacije! Mi tada vidimo i ono dobro što smo uradili i njegov značaj, za greške preuzimamo odgovornost, sagledavamo ih zajedno sa njihovim uzrocima i posledicama. Uz ovaj proces ne ide bol, ne ide osećaj samomaltretiranja, ne ide pritisak, ne ide osećaj pogrešnosti i krivice. Mi smo jednostavno sposobni da sagledamo celu sliku. Greškom se bavimo samo ako je deo nekog našeg šireg obrasca – upotrebljavamo je kao trag da još više porastemo.
Zašto smo preterano samokritični?
Kada sam ovoliko ocrnila samokritičnost, pomisli čovek “ko bi se normalan ovako ponašao prema sebi?” E zato je važno da vidimo još jednu stvar – čemu nam je ta samokritičnost služila u prošlosti. Da, da, imali smo mi veeelike benefite od toga, da nismo, ne bi je držali. U mom konkretnom slučaju, lov na sopstvene greške je bio način na koji sam ja učila i rasla i u školi i kao ličnost. Vidim da nešto ne valja ili da nisam zadovoljna – nađem grešku – ispravim – idem dalje i tražim sledeću. Vremenom, fokus na sopstvene greške postane navika i ujedno i jedina stvar koju si sposoban da vidiš u životu – GREŠKA. Tako je i moj život postao jedno veliko traženje greške, a složićemo se da to nije zabavno. Naravno da ne spominjem uticaj roditelja i okoline koji ovakve obrasce ponašanja podržava: da se ne bi uobrazili slučajno, da nam ne bi zavideli, da ne ispadnemo samohvalisavci itd.
Kako se samokritičnost odražava na odnose sa drugima
Ah, pa stalno se nešto izvinjavamo, stalno smo u strahu da li smo nešto loše rekli/uradili pa samim tim nismo cool, često pitamo druge za mišljenje, a njihovo mišljenje slušamo selektivno – šta nam kažu da smo pogrešili dok dobre stvari obično ne čujemo, često sami sumiramo svoje greške pre nego što ih neko drugi uvidi. Huh, naporni smo zar ne? Još jedan razlog da sebe kritikujemo i tako zatvaramo začarani krug koji samo mi imamo moć da prekinemo.
Za kraj
Verujem i nadam se da će jedna ovakva priča doprineti otpuštanju obrasca samokritičnosti. “Voleti sebe” i “biti dobar prema sebi” su teško primenjive stvari u mom slučaju – kod misaonih obrazaca bukvalno mi je potrebno da sama sebe hakujem da bih uspela da prestanem sa njima. Paradoksalno, kada tako nešto uspem, onda stvarno i imam osećaj da više volim sebe.
Na kraju možda vas interesuje da pogledate i Danicinu priču o Nesigurnostima i kako se sa njima suočiti.
I još jedan tekst o samokriticizmu.
Autorka: Milana M.
A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?
je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.
to izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo 
zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…
