Članci

Preterana samokritičnost i sposobnost da uvidimo svoje nekorisne obrasce ponašanja i učinjene greške nikako nisu iste stvari! Samokritičnost je osobina kojom sami sebe iscrpljujemo, maltretiramo, bukvalno uništavamo. Druga osobina nam pomaže da jasno sagledamo sebe. Nakon teksta o ličnoj vrednosti, samokritičnost je spontano došla kao sledeća tema.

Kakav je osećaj preterane samokritičnosti?

“Nije trebalo to da kažeš/uradiš,”
“Trebalo je bolje to da spremiš,”
“Trebalo je da znaš,”
“Kako je moguće da (ponovo) nisi predvidela?!,”
“Nije trebalo da počneš da radiš u maloj firmi, to si samo uradila iz straha da nećeš naći bolje! Uvek ti je falilo samopouzdanja!”
“Kako je moguće da si TI TO URADILA?! Pa ti nisi normalna”
Ovo su samo neke od rečenica koje su mi dolazile kao misli – izgovorene mojim ličnim glasom, punim besa, ogorčenja i razočaranosti prema sebi. Što sam se ja više menjala kao ličnost, to je ovaj glas postajao sve glasniji i agresivniji, ne verujući da osoba koja postajem prestaje da poštuje neke od svojih starih načela. Da ne govorim koliko se to pojačavalo kada se pojavi neko u mojoj okolini sa sličnim, kritičkim uglom gledanja prema meni. Pre jedno godinu ipo dana stiglo je do tačke da više ne mogu da podnesem sama sebe – taj nivo preispitivanja svega, sumnje u svaku moguću odluku, sumnje u sve što radim i kritiku za sve što nije urađeno sasvim sasvim savršeno. Osećala sam se potpuno iscrpljeno tim preispitivanjima. “Ostavi me na miru” je jedino što sam želela i da pobegnem od sebe same – te brutalne analitičnosti koja sve vidi i ne daje odgovore.

Šta je bila prelomna tačka?

Tada, bila sam zaljubljena, nadala sam se da će nešto od cele te priče biti. Iako je deo mene znao da neće. Iako je deo mene znao da ne treba. Iako deo mene to nije ni želeo. I onda (sasvim slučajno, naravno) naletela na sliku njega sa novom devojkom. Klasična priča.

To je okinulo lavinu bola, povređenosti, razočarenja, ali i samokritičnosti: “koja si ti budala,” “kada ćeš već jednom naučiti,” “šta si bre očekivala, znala si da mu nije stalo,” “opet si lagala sebe,” itd. Onako kad mi već nije dobro da sama sebi dolijem ulje na vatru. Pokušala sam da trčim, da se izduvam bar malo (jedina stvar koja mi pomaže kada ne znam šta više da radim sa suvišnim mislima i emocijama), međutim samo sam ostala na nekim stepenicama pored auto-puta da plačem i dalje razmišljam.

Kao da vučeš sidro

Osećala sam jak bol i toga što sam videla i svojih misli. Međutim, pojavilo se još nešto – svest da je taj obrazac samookrivljivanja još jedna od tih stvari koje “opet sebi radim.” I došla mi je misao “Šta imaš od toga da sebe maltretiraš što nešto nisi bolje znala/umela, što nisi shvatila? Da si znala i umela ti bi to već uradila tako! Svako ko napreduje uvek je bolji nego što je bio juče! Znaš da želiš da napreduješ i naravno da ćeš biti pametnija i videti koliko manje svesti si imala ranije! Maltretiranje sebe zbog toga je glupo i nelogično. Kao da ideš napred, a za sobom vučeš sidro!” Upravo ovaj tok misli, za mene je doneo preokret i promenu – kao da je samokritičnost preuzela da kritikuje samu sebe i da samu sebe i poništi.

Šta sam pre toga ZNALA, ali nisam uspela da primenim

Tekst Jelene Pantić o Sindromu varalice, podstakao me je da uopšte obratim pažnju na to moje preveliko analiziranje zaista nije korisna stvar. Preporuka zapisivanja dostignuća, slično kao i knjiga dnevnih postignuća sa Manifestinga, za mene nije imala dugoročan efekat – u momentu pisanja se osećam bolje i stabilizujem se, ali OBRAZAC je i dalje bio prisutan i usko skopčan sa nekim drugim obrascima moje tadašnje ličnosti: nesposobnost da tražim tačno ono i sve ono što želim, strah da ne mogu da dobijem ono što želim, strah od sopstvene nesavršenosti i odbijanje da sagledam sebe realno.

Preterana samokritičnost VS sposobnost da realno sagledamo sebe

Ovo je vrlo važna stvar za spomenuti za sve one koji su preterano samokritični! Zašto? Zato što mi MISLIMO da je ta samokritičnost realno sagledavanje sebe! NIJE! NIKAKO! Ključna razlika je kakav je osećaj realno sagledati sebe – tada čak i kada vidimo greške, ne dajemo im veći značaj u odnosu na ostatak kreacije! Mi tada vidimo i ono dobro što smo uradili i njegov značaj, za greške preuzimamo odgovornost, sagledavamo ih zajedno sa njihovim uzrocima i posledicama. Uz ovaj proces ne ide bol, ne ide osećaj samomaltretiranja, ne ide pritisak, ne ide osećaj pogrešnosti i krivice. Mi smo jednostavno sposobni da sagledamo celu sliku. Greškom se bavimo samo ako je deo nekog našeg šireg obrasca – upotrebljavamo je kao trag da još više porastemo.

Zašto smo preterano samokritični?

Kada sam ovoliko ocrnila samokritičnost, pomisli čovek “ko bi se normalan ovako ponašao prema sebi?” E zato je važno da vidimo još jednu stvar – čemu nam je ta samokritičnost služila u prošlosti. Da, da, imali smo mi veeelike benefite od toga, da nismo, ne bi je držali. U mom konkretnom slučaju, lov na sopstvene greške je bio način na koji sam ja učila i rasla i u školi i kao ličnost. Vidim da nešto ne valja ili da nisam zadovoljna – nađem grešku – ispravim – idem dalje i tražim sledeću. Vremenom, fokus na sopstvene greške postane navika i ujedno i jedina stvar koju si sposoban da vidiš u životu – GREŠKA. Tako je i moj život postao jedno veliko traženje greške, a složićemo se da to nije zabavno. Naravno da ne spominjem uticaj roditelja i okoline koji ovakve obrasce ponašanja podržava: da se ne bi uobrazili slučajno, da nam ne bi zavideli, da ne ispadnemo samohvalisavci itd.

Kako se samokritičnost odražava na odnose sa drugima

Ah, pa stalno se nešto izvinjavamo, stalno smo u strahu da li smo nešto loše rekli/uradili pa samim tim nismo cool, često pitamo druge za mišljenje, a njihovo mišljenje slušamo selektivno – šta nam kažu da smo pogrešili dok dobre stvari obično ne čujemo, često sami sumiramo svoje greške pre nego što ih neko drugi uvidi. Huh, naporni smo zar ne? Još jedan razlog da sebe kritikujemo i tako zatvaramo začarani krug koji samo mi imamo moć da prekinemo.

Za kraj

Verujem i nadam se da će jedna ovakva priča doprineti otpuštanju obrasca samokritičnosti. “Voleti sebe” i “biti dobar prema sebi” su teško primenjive stvari u mom slučaju – kod misaonih obrazaca bukvalno mi je potrebno da sama sebe hakujem da bih uspela da prestanem sa njima. Paradoksalno, kada tako nešto uspem, onda stvarno i imam osećaj da više volim sebe.

Na kraju možda vas interesuje da pogledate i Danicinu priču o Nesigurnostima i kako se sa njima suočiti.
I još jedan tekst o samokriticizmu.

Autorka: Milana M.

Fake it until you make it ili ti glumi dok ne uspeš. U studentskim danima, posvećenim studentskoj politici i intenzivnom interesovanju za liderstvo, ovo je bila jedna od stvari u koju sam verovala. Znate, ono da pokažete da ste samouvereni, da se ne plašite, da znate šta radite čak i kada nemate pojma. E baš to je karta u jednom pravcu za večitu ličnu nesreću. Ova filozofija će vam doneti sve – osim onoga što vam je stvarno potrebno.

Fizička snaga i izdržljivost ne može na blef

Volim BodyPump. Pišem i govorim o njemu iz svog iskustva. Ko god da me je video na treningu, rame uz rame sa mojim kolegama koji su maltene dva puta krupniji od mene, jasno mu je koliko je to stvarno. Ko god da vidi njih dok rade vide i kakva je tek njihova fizička snaga, jasno mu je da je to stvarno. Snaga i izdržljivost ne može da se odglumi ako je nema. Volim trčanje. Ne može se trčati maraton na blef. Treba da izdržiš. Treba ti i mentalna i fizička kondicija da pređeš tih 42,2 km. Nema tu fotkanja u ogledalu, da to samo deluje tako.

Fotografija: Ivana Nježić

Kako se dolazi do fizičke snage i kondicije

Ideš korak po korak. Treneri ti daju savete koji pomažu tebi, na tom nivou na kom si da se popneš stepenicu više. Oni vide koliko ti možeš i daju ti podstrek i savet kako da odatle ideš dalje. Ti jednostavno ne možeš da odglumiš da imaš više snage nego što imaš. Ne možeš da odglumiš ni da imaš manje snage nego što imaš. To se sve lepo vidi.

Kakve veze fizička snaga ima sa “Fake it until you make it”?

Ono što mi konstantno radimo je da glumimo i sebi i drugima da smo bolje nego što jesmo, da smo sigurniji nego što jesmo, da nam je lepše nego što jeste, da nam je lakše nego što jeste, da nas nije briga i kada nam je veoma stalo. A iznutra osećamo da se sve lomi i ruši. Ono što radimo je kao da u svetu naših emocija trčimo taj maraton koji ne možemo da istrčimo, podižemo tih 150kg iako ne možemo.

Zašto je sve to moguće u svetu emocija, a nije u fizičkom svetu?

Znate onaj svoj glas u glavi koji vam svašta priča? E taj glas može da vas pogura preko svojih fizičkih granica, međutim na vrlo kratak vremenski period i ne mnogo daleko od toga što vaša granica jeste. To je mentalna energija koja se u vrlo maloj količini može preliti u fizičku. Međutim, u svetu emocija, ta energija može mnogo više i mnogo duže da gura emotivni sistem van svojih granica. Ta mentalna energija, taj vaš glas koji govori da ovo treba ovako, a ono da treba onako, koji misli i odlučuje dolazi od vašeg sistema verovanja. Što je taj sistem verovanja nekorisniji za vas kao osobu, to je taj pritisak veći.

Šta pokažeš to i dobiješ

E sad da se vratim kako to tačno “Fake it until you make it” nanosi štetu. Sećate se trenera koji na osnovu onoga što vide kao fizičku snagu daju predloge kako dalje napredovati. E kada nam blefiranje i gluma postane navika, tada možemo da dobijemo savete i lekcije samo za ono što ODGLUMIMO. A to nažalost nije ono što nam treba. Na taj način smo nekako sami sebe osudili da lupamo glavu, lomimo se i borimo, jer smo sebe svojom glumom ogradili od bilo koga ko može da nam pruži ono što nam treba.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Primeri blefiranja sebe

Svejedno mi je da li će se javiti

Na primer, u mom slučaju je bilo da sebe ubeđujem da mi je svejedno da li će mi se XY muška osoba javiti ili ne. Priča koju sam pričala sebi godinama unazad u bezbroj slučajeva. Istina je bila da bih i dalje ostajala da patim i razmišljam da li je moglo i zašto nije i šta sam mogla i da li sam trebala drugačije. I tako sve dok jedan dan, moja tadašanja cimerka nije stala pred mene i presekla me sa svojom pričom: “Zar uopšte želiš da budeš sa nekim ko će ti se MOŽDA nekada javiti? Ne treba ti to.” Naravno da sam krenula da objašnjavam i obrazlažem svoju priču i pred njom videla da zapravo lažem sebe sve vreme i da je u pravu. Bespogovorno u pravu. Nije to bio jedini put da me suočava sa mojim pričama. Uvek bih se prvo branila, a posle ipak odustajala od objašnjavanja i vraćala bih se na suštinu stvari – bila je uvek u pravu.

Ja sve znam

Drugi primer je malo opštiji u poslovnom smislu – bilo me je sramota da “ja ne znam kako se pišu radovi” i da sam se tako vrtela u krug ne znajući šta da radim, mučila se, ludela i nervirala se i objašnjavala i sebi i svima kako je to teško. Sve dok nisam postala svesna kakav cirkus pravim. Rešenje je bilo – (1) da pitam ljude koji su u tome mnogo iskusniji od mene i (2) da poslušam šta su mi rekli.

Ja sam jaka

I o ovome sam već pisala. Ko je jak i ubeđuje sebe da je jak, druge odavno već jeste, očajnički mu je potrebno da spusti sve breme koje nosi na svojim leđima, i svoju glavu na nečije rame. I da čuje: „u redu je, proći će.“ Međutim, jakima niko ne dolazi sa zagrljajem i utehom – baš zato što jesu jaki.

Prijatelji gotovo uvek vide kroz fasadu

Istina koja vam se neće dopasti je da ljudi oko vas vide te priče koje sebi pričate jasno kao dan. Oni znaju da je to deo vas. Znate šta je još gore? Rekli su vam to, verovatno više nego jedanput. Niste ih čuli. Niste u stanju da čujete od priča koji sami sebi pričate. Ni svoju intuiciju. Ni druge ljude oko sebe.

Zašto je teško prestati sa tim?

Prvo, veoma nam je teško da uočimo ovaj obrazac. To je jedna opšta navika, i zato i deluje da je prirodno. A nije. Jedino što možemo da vidimo je da postoje oblasti života koje ne možemo da rešimo. I da se iznova i iznova dešava isto samo u različitim situacijama.

Drugo, kada se ponašaš bolje nego što jesi, prijatnije nego što jesi, tolerantnije nego što jesi – time ostvariš različite benefite kroz život. Kroz to smo definisali sebe prema okolini. Ako bi to pustili, čak i kada vidimo, osećamo da bi izgubili ono što imamo i da bi izgubili SEBE. Naravno da ne želimo da budemo licemeri i da svi i mi vidimo da ono što smo radili nije istina. I zato odaberemo da ostanemo dosledni tome. Iako nas udaljava od mnogo čega.

Kako da se izađe iz ovog obrasca

Ako ste se pronašli u ovoj priči i osećate u sebi bar neki deo koji vas koji ovo doživljava kao istinu, evo šta ćete da uradite. Pozovite nekoga ko vas dobro poznaje, za koga ste sigurni da je uz vas bilo šta da se desi. Neko za koga znate da nema apsolutno nikakav interes od vašeg odnosa i za koga znate da ima visok nivo svesti. Dakle brat, sestra, prijatelj, snajka, mentor. Znajte da vas iskreno vole i da vam od srca žele dobro i da žele da vas vide srećnima. Pitajte ih da vam pričaju o tim vašim tripovima. I samo slušajte. Nemojte porekidati, nemojte im objašnjavati, samo slušajte. Primetićete kako vam dolaze objašnjenja na um i kako želite odatle da pobegnete. Odolite tome i pogledajte istini u oči. Tada će i vaš život početi da se menja.

Autorka
Milana M.

Nesigurnosti su odbacivanje sebe

Ja nesigurnosti vidim kao neprihvatanje samog sebe i strahove. Strahove kad izlaziš iz konform zone, lakše ti da se uljuškaš u nešto. Često čujemo nekoga da kaže da nema nesigurnosti, i to bi shvatili kao uobraženost, a uobraženost je manifestacija nesigurnosti – da se ne suočimo sa svojim manama.

Nesigurnosti nam se nameću kao trend

Živimo u takvom svetu da nam se nesigurnosti nameću kao trend. Kako? Na dva načina:
1. Svuda nam se serviraju savršene osobe, savršenog izgleda, imućnog statusa itd. Kroz medije i društvene mreže
2. Kroz medije tako što te “ušpesne” javne ličnosti pitaju da li imaju neke nesigurnosti i one obavezno odgovaraju sa DA. Često su primeri koje daju banalni i isfolirani, a cilj im je da se kao približe “običnim” ljudima koji nisu toliko “uspešni.”

Posledice nesigurnosti

Posledice nesigurnosti su da unapred odustajemo od nekih životnih zadovoljstva, putovanja, obrazovanja, završimo na lošem poslu, završimo u lošoj vezi, držimo oko sebe ljude koji nam ne odgovaraju (loša prijateljstva). Takođe, ne uživamo u potpunosti ni u stvarima koje imamo. Nesigurnost je i zarazna – to možemo da prenesemo na partnera i naročito na našu decu. Takva osećanja se prenose sa mame na bebu još u trudnoći!

Na svojim ličnim primerima pokazaću kako su mene nesigurnosti držale dalje od stvari koje sam mogla da imam.

Nesigurnosti u svoju pamet

Smatram da sam zbog nesigurnosti studirala 10 godina. Kako sam bila super u srednjoj školi, đak generacije, došla sam na fakultet i počela da padam ispite. Došla je ta misao u moju glavu – da ja možda nisam dovoljno pametna. Kada se javila ta misao, svaki put kada sednem da učim to nije bila mrzovolja, nego negativno uverenje koje je nastalo – “džabe učim, kad ja nisam sposobna da položim.” Nekada mi je trebalo i po više meseci da izbacim te misli iz glave, spremim i položim ispit. Na kraju bih čak imala osećaj da sam mogla da ga spremim i za bolju ocenu. Pošto sam 5 godina u paraleli odugovlačila studiranje i radila, znatno sam umanjila svoj kvalitet života. To se ogledalo u društvenom životu – njegovom kvalitetu i opuštenosti i u izlascima i druženjima i u putovanjima.

Šta sam zapravo trebala da uradim? Sve što sam trebala da uradim je da kada sam prvi put pala ispit sagledam realno zašto se to desilo: nisam se dobro organizovala, učila sam iz pogrešnih knjiga i možda je zaista trebalo da tada tražim nečiju pomoć. Tada bih umesto negativnog uverenja koje sam stekla, shvatila da problem nije u meni, već u mojim akcijama i informacijama kojima sam raspolagala!

Danica Radisavljević

Nesigurnosti u fizički izgled

Primer broj dva je vezan je za fizički izgled. Preko dvadeset godina se bavim sportom, jedno vreme i profesionalno i generalno sam zadovoljna svojim fizičkim izgledom. Sve dok ne odem na more. Šta se tada desi? Dođem na plažu i krenem da sebe upoređujem sa celom ženskom populacijom! Onda se slikam i nerviram se što dok sam bela kao sir, moje telo na slikama ne deluje onako kako zaista izgleda. Zašto se to dešava? Jer ja nisam realna i pod pritiskom sam da budem idealna. Nosim kupaći koji mi ne stoji, i prvih dana dok smo svi beli svi stvarno delujemo kao da imamo par kilograma više. I to sam shvatila prvi put kada sam videla devojku koja ima 20tak kilograma “viška”, ali nosi kupaći koji joj savršeno pristaje i to sa kakvim samopouzdanjem! Tako sam prve dane letovanja provodila opterećujući sebe i ljude oko mene o svom fizičkom izgledu “da li sam se ugojila?”, “da li i dalje dobro izgledam?” itd.

A šta sam trebala da uradim? Da pronađem kupaći koji pristaje mojoj građi i figuri u tom trenutku i da se ne upoređujem ni sa kim, već da uživam u odmoru jer sam na plaži, a ne na modnoj pisti. Nije moj posao da izgledam savršeno, već da se odmorim :) Znam mnoge ljude koji su dobro zaslužene godišnje odmore ipak preskakali jer su bili nezadovoljni svojim izgledom. Vaše živce baš briga da li ste najlepši na plaži i koliko lajkova ćete dobiti na instagramu, a sunčanje, plivanje, koktel i uživanje to je ono što im treba.

Nesigurnosti u partnerskim odnosima

Što se tiče partnerskih odnosa, imala sam sreće da budem u vezama sa kvalitetnim partnerima, međutim, zbog svojih nesigurnosti da sam previše komplikovana i teška osoba, da nisam dovoljno dobra podsvesno sam i bila teška i konfliktna i zahtevala sam previše pažnje kako bi “zakrpila” te svoje nesigurnosti na kratko. Osim što je dolazilo do svađa i poremećaja odnosa sa partnerom, moj osećaj veze i same sebe je bio nezadovoljstvo. Ovde je najveća začkoljica da samo neke nesigurnosti možete zajedno sa partnerom i u vezi da ispravite dok je za ostale stvari potrebno da se posvetite svom ponašanju dok ste singl. U prevodu, čak i da nađete idelnog partnera i imate idealnu vezu, svojim nesigurnostima ćete je kad tad pokvariti. U vezi je teško uvideti te nesigurnosti jer se lako maskiraju svađama i krivica se prebacuje na partnera. Meni lično, bilo je potrebno da dugo budem singl, i da uvidim koliko sam drame pravila i zbog čega i da počnem da prihvatam sebe i svoje mane i da shvatim šta meni treba od partnera i kakvu vezu želim. Da nisam to uradila, sigurna sam da danas ne bih uspela da imam funkcionalnu vezu, ni da prepoznam svog partnera kao idealnog.

Ljudi često ulaze u veze sa ljudima kojima u startu nisu zadovljni kao partnerima i nadaju se da će ta osoba nekim čudom da se promeni, a zapravo samo su želeli potvrdu da su vredni ljubavi i pažnje i žele da budu voljeni i privaćeni.

Zaključak

Nesigunosti nam ne trebaju!

Treba da smo svesni sebe, svojih vrlina, mana i mana koje želimo da popravimo i samo smo mi ti koji biramo šta želimo da popravimo i ne moramo da popravimo sve. Što se tiče rešavanja mana, mi biramo kada i kako da ih rešavamo. Ako ipak ne uspemo – jedini izbor koji treba da napravimo je da oprostimo sebi i probamo ponovo! Nema gubljenja vremena, mi živimo život sada i zato je jako važno da znamo da smo DOVOLJNI!
Autorka: Danica Radisavljević

Početkom prošle godine, inspirisana nekim poznanstvima napisala sam tekst Kakav je to jak muškarac? međutim i pored aktivnog razmišljanja nije mi se dalo da napišem i drugi tekst – kakva je to jaka žena. Sve do sada. Smatram da je izuzetno važno imati primer za ugled i da je to naročito važno kada je u pitanju uspešna žena. Tekst je inspirisan mnogobrojnim ženama koje smatram jakim, a koje su bile u mom bliskom okruženju protekle godine. One sa kojima se razumem u malo reči. One čiju podršku osećam i koje podržavam čak i kada se to rečima ne kaže. Drage dame, ovo je posvećeno vama, u nekim stavkama pronaćićete se sve, u nekima samo neke od vas, to ne menja značaj lekcija koje nosite sa sobom. Neka vam u Novoj Godini sve ide od ruke – po vašoj meri.

Jaka žena je sebe izgradila

Ona se promenila, ona je plakala, ona se bojala, ona je grešila, ona se svađala, raskidala, suočavala, borila i sve to prevazišla. Ona je pustila da iz njenog života ode ono što nije za nju, čak i kada je to bilo veoma bolno. Tragaće i radiće na sebi dok ne dođe do svog mira, balansa i ispunjenosti.

Jaka žena preuzima odgovornost

Ona drži do sebe. Ona nije žrtva. Ona ne veruje u dodeljenu sudbinu i karmu, ali pomno osluškuje poruke univerzuma. I menja. Kada joj neko ili nešto remeti mir, neće ćutati i trpeti nego će preduzeti korake da to reši. Bilo da su u pitanju drugi ljudi, posao, porodični odnosi, prijateljstva, veze ili lični obrasci. Sve što joj remeti balans – ona se sa tim suočava onog trenutka kada to osvesti. Ona se ne žali i ne kuka, nego se suočava i rešava. Čak i kada to uzburka sredinu oko nje i čak i kada je košta trenutnog emotivnog mira. Ona zna da to vredi.

Jaka žena veruje u sebe

Svoje vrednosti i svoje kvalitete. Ona se ne dokazuje NIKOME, čak više ni sebi. Zna svoju vrednost, zna svoje sposobnosti, ne preuveličava i ne umanjuje. Njena sigurnost ne dolazi iz savršenog reda u njenom životu već naprotiv iz njene promene, iz haosa. Zna da može da se promeni i zna da se neće zadovoljiti ničim manjim od ispunjenog života. Daleko od toga da se ona ne boji ničega, već baš uprkos svojim strahovima ide napred. Ona zna da život nije skrivanje i bežanje. I to je taj isit osmeh koji sam videla kod svih onih koje su odlučile da ne rade ono što se od njih očekuje.

Jaka žena ima integritet

Ona staje iza svojih reči i svojih vrednosti, čak i kada to znači da se suprotstavlja i izlazi na “klizav teren”. Čak i kada je za nju lično korisnije da prećuti i pusti da stvari prođu na poslu linijom manjeg otpora. Možda će joj drugi zameriti to što kaže, ali mnogo više će sama sebi zameriti ako ne kaže to što misli i oseća da je ispravno. Njoj je to ipak najvažnije.

Jaka žena ne manipuliše

Neće se praviti nevešta da bi se neko drugi osećao bolje. Neće deliti komplimente ako zaista i ne misli ono što govori. Isto tako jaka žena je svesna sebe, i ne možete je podkupiti laskanjem. 

Ona neće dramiti i neće histerisati. Izraziće svoja osećanja takva kakva jesu, kada smatra da je neko vredan truda. Za sve ostale – neće ni imati osećanja. Sa njom niste u dilemi šta želi i ne drži nikoga na tankom ledu. Isto tako ne dozvoljava da bilo ko njoj to radi. Jednostavno ne igra igre – jer zna da je taj nivo prevazišla.

Jaka žena poštuje sebe i druge

Ona se ophodi sa poštovanjem, ljubaznošću, blagošću i isto tako traži i za sebe. Ako to ne zaslužujete, jednostavno nema igrica, drame i haosa – za nju kao i da ne postojite.

Ako pročitate oba teksta, zaključićete isto – sve što sam napisala nema mnogo veze sa time da li je neko muškarac ili žena već samo sa tim da li  je jaka, zrela i stabilna ličnost. Živeli dragi moji! 

Autorka teksta i fotografija: Minja