Članci

zahvalnost

Često smo okrenuti na ono loše oko nas, na ono što je pošlo po zlu, na ono što nije kako treba. Istina je da ako se osećamo loše i demotivisano nećemo moći odatle da se izvučemo.

Zahvalnosti je jedna od stvari koja mi pomaže u trenutcima kada ono što radim deluje beskrajno, nemoguće, a da kraj ne vidim i da sumnjam u to da li ću uspeti. Prosto, razmišljam o svim ljudima sa kojima sam se srela i radila tokom školovanja, studija, na poslovima i praksi, o porodici i prijateljima. Ovaj jednostavan čin, kada se u sebi zahvaljujem svakome od njih lično ispunjava me toplinom te zahvalnosti.

Na taj način se osećam povezano, podržano – osećam se mnogo bolje! Deluje i jeste jednostavno – suština je usmeravanje misli i osećanja ka dobrim stvarima, ka ljudima koji su bili uz nas, ka osećaju ohrabrenja  i podrške koja je u momentima gubitka motivacije preko potrebna. Probajte i pišite kako vam se čini.

Kako se vi motivišete? :)

Tekst na engleskom jeziku možete naći na ovom linku.

Autor: Milana M.

Fotogarfija: Marko Vulović

Fotogarfija: Marko Vulović

„Život je lep! Mnogo lepši nego što ste zaslužili! Uživajte u životu, kada ste već imali sreće da se rodite! Tako ste slučajno i lako došli do života, a toliko ste mu pronašli mana! Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje! Ko ume da pati – često pati i bez razloga!

Ako vas novac opseda, ako patite zbog toga što niste bogati, izračunajte i sami: koliko miliona dolara vredi samo jedno vaše oko! Sram vas bilo! Strašno ste glupi i nezahvalni! Nemojte mi samo pričati o tome – šta sve zaslužili, a niste dobili. Jer ću vam ja lako pronaći – šta ste sve dobili, a niste zaslužili.“

Duško Radović

ko sam ja?

Za čim žalim u 46toj godini i savet drugima koji su na raskrsnici

“Moram da skinem težinu svog života sa svojih grudi. O meni: ja sam 46-togodišnji bankar i ceo život sam živeo u suprotnosti od onoga kako sam ja želeo. Svi moji snovi, moja strast, nestala je. U mirnom 09-17h poslu. Šest dana nedeljno. Za 26 godina. Iznova i iznova birao sam siguran put za sve, što je na kraju dovelo do toga da postanem ono što jesam danas.

Danas sam saznao da me je žena varala zadnjih 10 godina. Moj sin ne oseća ništa prema meni. Shvatio sam da sam propustio sahranu svog oca NI ZBOG ČEGA. Nisam završio pisanje knjige, putovanje oko sveta, nisam pomagao beskućnicima. Sve stvari za koje sam bio siguran o sebi kada sam bio u svojim ranim dvadesetim godinama. Da ja mlađi sretnem sam sebe danas, nokautirao bih se. Uskoro ću preći na to kako su se svi ti snovi srušili. Počnimo prvo sa tim kakav sam bio sa 20 godina.

Delovalo je kao juče kada sam bio siguran da ću promeniti svet

Ljudi su me voleli i ja sam voleo ljude. Bio sam inovativan, kreativan, spontan, smeo sam da ruzikujem i bio sam sjajan sa ljudima. Imao sam dva sna. Prvi je bio da napišem knjigu. Drugi je bio da proputujem svet i pomažem siromašnima i beskućnicima. Tada sam se zabavljao četiri godine sa svojom sadašnjom suprugom. Mladalačka ljubav. Volela je moju spontanost, energiju, sposobnost da nasmejem druge ljude i da se osećaju voljeno. Znao sam da će moja knjiga promeniti svet. Hteo sam da prikažem perspektivu “lošeg” i “izopačenog”, pokazujući svojim čitaocima da svako od nas razmišlja različito i da ljudi nikada ne misle da je ono što oni rade pogrešno. Napisao sam 70 stranica kada sam imao 20 godina. I dalje sam na tih 70 stranica, sada sa 46. Do 20-te godine obišao sam Novi Zeland i Filipine sa rancem na leđima. Planirao sam da obiđem celu Aziju, onda Evropu, onda Ameriku (inače živim u Australiji). Do dana današnjeg obišao sam samo Novi Zeland i Filipine.

Sada, dolazim do toga gde je sve pošlo naopačke. Ono zbog čega se najviše kajem. Imao sam 20 godina. Bio sam jedinac. Morao sam da budem stabilan. Morao sam da nađem posao nakon diplomiranja, koji će diktirati ceo moj život. Da posvetim moj ceo život poslu od 09 do 17h. Gde mi je bila glava?? Kako sam mogao da živim, kada je posao bio moj život? Nakon dolaska kući, večerao bih, pripremio bih posao za sutradan i išao na spavanje u 22h kako bih sutradan mogao da ustanem u 6h. Bože, ne mogu da se setim kada sam poslednji put vodio ljubav sa svojom suprugom.

Nisam više osoba koja sam bio

Juče mi je priznala da me je varala poslednjih 10 godina. 10 godina. Deluje kao mnogo vremena, ali ja to ne mogu da pojmim. Čak ni ne boli. Ona kaže da je to zbog toga što sam se promenio. Nisam više osoba koja sam bio. Šta sam radio poslednjih 10 godina? Osim posla, zaista ne mogu da se setim ničeg drugog. Nisam bio odgovarajući muž. Nisam bio JA. Ko sam ja uopšte? Šta mi se dogodilo? Nisam čak ni tražio razvod, niti vikao na nju, niti plakao. Nisam osećao NIŠTA. Dok ovo pišem mogu da osetim suzu. Ali ne zbog toga što me je varala, već zbog toga što sam shvatio da umirem unutra. Šta se desilo sa zabavnim, pažljivim, hrabrim i energičnim momkom koji sam bio, koji je žudeo da promeni svet? Setio sam se da me je najpopularnija devojka u školi pozvala na sastanak , ali sam je odbio zbog svoje sadašnje supruge. Bože, bio sam popularan kod devojaka u srednjoj školi. I na fakultetu takođe. Ali sam ostao lojalan. Nisam istraživao. Učio sam svaki dan.

ko sam ja?

Fotografija: Radovan Živković

Sećate se putovanja i pisanja knjige? To je sve bilo u prvim godinama fakulteta. Radio sam pola radnog vremena i potrošio bih sve što sam zaradio. Sada, čuvam svaki dinar. Ne sećam se trenutka kada sam potrošio novac na nešto zabavno. Ili na nešto za sebe. Šta je to što uopšte želim sada?

Moj otac je preminuo pre 10 godina. Sećam se da me je majka zvala, govorila mi da je sve bolesniji. Ja sam imao sve više i više posla, na pragu velikog unapređenja. Odlagao sam svoju posetu, nadajući se u svom umu da će on izdržati. Preminuo je, a ja sam dobio unapređenje. Nisam ga video 15 godina. Kada je preminuo, rekao sam sebi da nije važno to što se nisam video sa njim. Bio sam ateista, racionalizovao sam smrt – ionako ne bi promenilo ništa. GDE MI JE BILA GLAVA? Racionalizovao sam sve praveći izgovore da odložim stvari. Izgovori. Odugovlačenje. I sve me je to odvelo ni do čega. Racionalizovao sam da je finansijska sigurnost najvažnija stvar na svetu. Sada znam da definitivno nije. Žao mi je što nisam uradio ništa sa svojom energijom, kada sam je imao. Moje strasti. Moja mladost. Žao mi je što sam dozvolio da posao preuzme moj život. Žao mi je što sam bio grozan muž, mašina za pravljenje novca. Žao mi je što nisam završio knjigu, proputovao svet. Što emocionalno nisam bio tu za svog sina. Što sam bio prokleti bezosećajni novčanik.

Ako čitate ovo, i imate ceo život pred sobom, molim vas: Ne odugovlačite. Ne ostavljajte svoje snove za kasnije. Uživajte u svojoj energiji, u svojim strastima. Ne visite na internetu u svoje slobodno vreme (osim ako je potrebno zbog vaših strasti).Molim vas, uradite nešto sa svojim životom dok ste mladi. NEMOJTE se skrasiti u dvadesetoj. NEMOJTE zaboraviti svoje prijatelje, porodicu. SEBE. NEMOJTE protraćiti život. Svoje ambicije. Kao što sam ja svoje. Nemojte biti kao ja.

Izvinjavam se na dugačkom tekstu, ali morao sam da zaokružim priču. Shvatio sam da su me novac i odugovalčenje zaustavili u življenju za svoje strasti kada sam bio mlaši, a sada sam mrtav iznutra, star i umoran. “

Preuzeto sa Sunny Skyz. Originalan tekst možete pogledati na ovom linku.

arenalogoU ovom i sledeća dva teksta, opisaću kako sam nakon godina neuspešnih poduhvata, konačno ipak uspela da smanjim telesnu težinu.

„Koji kilogram viška“

Od kada sam se mogla smatrati devojkom pa sve do skora uvek sam se uklapala u opis „koji kilogram viška“. Naravno da sam pokušavala razne vrste dijeta i redukovanja ishrane koji su mi pomagali kratkoročno i pomalo, ali suštinski ništa se nije menjalo. Naravno, šta god da sam pokušavala, nije mi bilo teško da to prekršim, prekinem pa počnem ponovo od ponedeljka itd. Viškovi su ostajali tu u manjoj ili većoj meri, ali suštinski – patila sam a nisam bila zadovoljna onim što postižem. Verujem da je većini ovo dobro poznato iskustvo. Ipak, uspela sam nešto da zaista promenim.

Ovako više ne može

U ovom procesu borbe sa kilogramima, postojala su dva ključna trenutka odluke. Sada ću pisati o onom prvom, a drugi ću obrazložiti kasnije. Dakle, idemo sa prvim delom priče. U trećem razredu srednje škole, iz zdravstvenih razloga bila sam primorana da mirujem pola godine – nikakav fizički napor niti fizička aktivnost. U tom periodu puštajući sebi za volju na hrani (oh lisnato testo, to divno lisnato testo!) i provodeći vreme uglavnom sedeći bez mnogo kretanja došla sam u vrlo nezavidnu situaciju po pitanju kilaže. Vaga je pokazivala preko 75kg koji su bili raspoređeni na mojoj visini od nepunih 160cm. Kada se školska godina završila, silaženje  niz stepenice postalo je za moja kolena prava noćna mora i upravo taj bol u kolenima bio je alarm – „Ovo je nedopustivo! Ovako više ne može!“

mali obrok na dijeti

Promena ishrane

Naravno, prvo sam morala sebe da ograničim u pogledu ishrane. Odokativno, uz konsultaciju sa mamom i dijetom koju je njoj nekada prepisao nutricionista promenila sam ono što jedem: izbacila sam u potpunosti lisnato testo koje mi je bio omiljeni doručak do tada i zamenila sam ga integralnom kiflom i šoljom jogurta. Ograničila sam jelo keksa uz kafu na 3-4 obična posna keksića, ograničila sam jelo belog hleba uz ručak na najviše jedno parče, nisam jela slatkiše ni u kom obliku i izbacila sam jelo mesnih prerađevina u smislu viršli, salama bilo kojih čajnih kobasica itd. Ostalu hranu jela sam u kući onako kako je bila i ranije kuvana. Takođe, jela sam dosta voća.

Trčanje

Druga važna stvar koju sam rešila da uradim je da počnem sa fizičkim aktivnostima. Najlakše i najjednostavnije bilo mi je da počnem da trčim. Obična majca i trenerka, patike koje sam imala i krugovi oko parka iza zgrade. Svako jutro ustajanje u 6 sati i odmah u opremu za trčanje i napolje. Svako jutro, nepokolebljivo. Počela sam sa tri kruga što je cenim nekih 500m sveukupno. Ne sećam se koliko mi je vremena trebalo da to pretrčim, ali znam da je bilo jako naporno. Bilo mi je strašno vruće i posle treninga sam bila gola voda. Polako sam povećavala dužinu treninga i do kraja leta došla sam do 10 krugova po treningu uz junačke napore. I to nisam svaki put trčala tih 10 nego samo ponekad.

Rezultati su stigli

Rezultati su postali vidljivi, a težina je uspešno pala ispod 70kg. Iako je nedostajalo još, bila sam zadovoljna i početkom jeseni i kasnije nastavila sam u tom ritmu – redukovane ishrane, čak uz više volje da ne posustanem kada odlučim da preskočim poneku večeru, a sa trčanjem sam nastavila kako kada – zavisno od lepog vremena i mojih ostalih obaveza. Završila sam srednju školu sa nekih desetak kilograma manje. Upornošću, doslednošću i voljom uspela sam da svedem svoju težinu u kako – tako prihvatljive granice. Najvažnije u svemu tome bila mi je odluka da ću to da uradim zbog sebe i vera da će se rezultati pojaviti pre ili kasnije. Naravno, ovo su moja lična amaterska iskustva, a svako ko je u prilici da dobije profesionalni savet ili ga već ima neka ga se pridržava.

U sledećem tekstu, pišem o konkretnim pravilima ishrane koja su mi pomogla da izgubim i poslednjih “malo kilograma viška” i kojih se i danas pridržavam :)

Autor: Milana M.

logo-sr-27

Prošlo je nedelju dana od 27. Beogradskog maratona, slegli su se utisci i sada vam pišem moj doživljaj ove lepe manifestacije. Maraton je to zaslužio, svi učesnici, svi organizatori su to zaslužili, i oni koji su Maraton podržali.

Sve je počelo pre 8 godina…

Na kraju trećeg srednje, bilo mi je teško da siđem niz stepenice jer su me bolela kolena. Imala sam skoro 25kg više nego sada. Tada sam počela da trčim. Osam godina kasnije, evo mene na polumaratonu! O putu ka normalnoj kilaži, boljoj kondiciji i na kraju pripremama za polumaraton pisaću posebno.
Nisam ni razmišljala o polumaratonu dok se moj mlađi brat nije našalio: “Hehe, ove godine ja neću biti tu da trčim polumaraton moraš ti da me zameniš!” (оn je istrčao već nekoliko polumaratona i maraton u Novom Sadu). Tada mi se upalila lampica “a što da ne?” do Maratona je bilo skoro pola godine i do tada sam se isprobala na 20km i dva puta na 15km, tako da sam verovala da ću uspeti.

Dan humanosti i dan sporta

Obuzelo me je neko čudno uzbuđenje što sam deo celog tog šarenila! Srela sam mnoge ljude koje poznajem. Neki su bili trkači, neki su došli sa svojim firmama i humanitarnim akcijama koje organizuju. Na startu sam bila sa kolegama sa fakulteta koji su takođe rešili da trče – “Za nas inženjere, važno je da se aktiviramo inače nije dobro. Ovo sedenje po ceo dan ubija.” Još malo do starta kreće horsko trkačko pozdravljanje i START!

Ja štreber – sada polumaratonac!

Polumaraton je počeo, ja trčim polumaraton! Pravi doživljaj za nekoga ko je ceo život bio posvećen knjizi i računaru, za nekoga ko nikada nije trenirao ni jedan sport! Tek tada sam doživela tu činjenicu. Bila sam srećna, presrećna. Oduševljena svim ljudima koji su došli da bi trčali, svim ljudima koji su bili u publici da pozdrave trkače, maturantima maratoncima, deci koja su navijala, policajcima koji su posmatrali, volonterima koji su nam pripremili vodu, onima koji su rasklanjali bačene čaše i flašice, koji su nas osvežili šmrkom vode. Bulevarom do Crvenog krsta i Slavije, Nemanjinom, do Brankovog mosta. Tamo su nas dočekali bubnjari, a sa njhovom muzikom, novi talas adrenalina – hvala im na tome!

Kada nešto radiš zato što voliš

Sjajna podrška i pune ulice u Zemunu i onda ulice Novog Beograda – za mene posebna priča. Praktično, ceo život živim na Novom Beogradu i trasa maratona je prošla i blizu moje osnovne škole i sada posla, ulicama kojima sam autobusom išla u srednju školu. Ovoga puta tuda nisam prošla kao đak, učenik, student posvećen svojim knjigama, znanju i struci, koji se ne bavi sportom jer uči, već kao polumaratonac! Trkač! Ceo grad je imao potpuno drugačiji izgled. To je bio “onaj osećaj”. Kada je nešto samo sebi svrha. Kada osetiš “važno je učestvovati”. Tu su pobednici oni koji pobede sebe. Jer svako trči za sebe, za svoje vreme, za svoju dušu. Kada nešto radiš zato što voliš i uživaš u tome. Ne treba ti ništa drugo. To je sreća!

Kada snage ponestane, voljom do cilja!

Stigao je tako za mene čuveni 15-ti kilometar, kada snage nekako ponestane. Tada su pomogli voda, okrepa i volja da ne stanem, da izdržim dok ne prođe kriza, kao i vera da će to proći 2 kilometra kasnije (što se zaista dogodilo!). Ponovo bubnjari na Brankovom mostu kao poslednje ohrabrenje pred cilj i ulica Narodnog fronta, pored porodilišta i specijalno moje srednje škole! U tom periodu života je sve počelo, i došlo je do polumaratona 8 godina kasnije! Tu sam sustigla i drugara sa kojim sam zajedno istrčala poslednje metre. Trubači su bili velika pomoć da se izdrži uspon do “Londona” i kada sam došla do daha, sprint do cilja! Vreme 02:09:35! Prvi polumaraton pod nogama, medaljica i najvažnije potpuni doživljaj sebe kao trkača!

IMG_20140427_121305

Fotografija: Miroslav R. – Metri pred cilj

Po završetku trke srela sam se i sa bratovom devojkom, koja je završila trku dve minuta ranije (i njen prvi polumaraton!) i obe smo bile potpuno ushićene: Jedva čekamo ponovo sledeće godine!

Želim da se zahvalim svim trkačicama i trkačima, navijačicama i navijačima, volonterkama i volonterima, organizatorima, komunalnim službama, sponzorima, Gradu Beogradu, Ministarstvu omladine i sporta, svima koji su iskoristili povod Maratona za svoje humanitarne akcije, i svim Beograđanima koji su imali strpljenja na dan Maratona! Živi bili i da se vidimo dogodine u još većem broju!

Autor: Milana M.

bolnica

“Zdravstveni radnici – Vi ste ono što ljudi vide kada dođu u bolnicu.

Vaše su oči koje gledaju kada su usamljeni i uplašeni.

Vaši su glasovi koje ljudi čuju kada se voze liftom i kada pokušavaju da spavaju i kada pokušavaju da zaborave na svoje probleme.

Vi ste oni koje čuju dok idu na preglede koji mogu promeniti njihovu sudbinu i vi ste oni koje čuju nakon tih pregleda.

Vaši su komentari koje ljudi čuju kada Vi mislite da ne mogu da vas čuju.

Vaše su inteligencija i briga kojima se ljudi nadaju da naći

Ako ste Vi bučni, takva je i bolnica,

Ako ste Vi grubi, takva je i bolnica

Ako ste Vi divni, takva je i bolnica.

Posetioci i pacijenti ne mogu znati kakva ste Vi stvarno osoba osim Vas koji ste tamo – onako kako im Vi dopuštate da Vas vide. Jedino što znaju je ono što vide, čuju i dožive…

Pripremila: Milana M.

*Vizija Summa Health System, Ohio, SAD, preuzeto iz kursa “Inspiring Leadership through Emotional Intelligence”, Richard Boyatzis

 

Sigurno ste primetili da nam se svi ciljevi ne ostvaruju sa podjednakom lakoćom, da u neke uložimo mnogo vremena i energije, pa se onda pitamo da li je sav taj uloženi trud vredan rezultata koje smo na kraju dobili. Mislim da je dobro povremeno preispitati svoje ciljeve i naše motive za njihovo ostvarivanje, jer se upravo ovde može i kriti odgovor na pitanje: „Zašto mi ovo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, već me samo isrpljuje?“

Ambicija kao svrha

Kada bismo ljude pitali o njihovoj svrsi, mnogi bi naveli šta je to što žele da postignu, naveli bi nam svoje ciljeve i način na koji će ih ostvariti. Mnoge knjige o samopomoći podržavaju ovakav stav. Napišite vaše ciljeve, odredite tačne rokove i načine na koje ćete ih ostvariti, bavite se vizuelizacijama, borite se za njih, ostvarite ih i tada ćete biti srećni. Nećete! Ok, možda hoćete nekoliko minuta, sati ili dana i onda ćete se sa razočarenjem upitati: „Dobro, sad imam ferari i mogu svakog dana da spavam u drugom gradu. Ali, to je dosadno. Mogu sve što mi padne na pamet i opet sam nezadovoljan. Sa ovim životom nešto nije u redu!“.

Ciljevi koji dolaze iz ega

Skoro deset godina se zanimam „psihologijom uspeha“. Imala sam ciljeve, njihove slike izlepljene po kući, goruću želju da ih ostvarim, ali je ipak nešto nedostajalo. Prelomni momenat mog ličnog razvoja je bio onaj kada sam se zapitala da li su ti ciljevi zaista moji, kada sam zagrebala malo ispod površine i zapitala se ZAŠTO želim da ostvarim to što želim i da li je to ono što zaista želim. Po prvi put u životu sam priznala sebi da nešto ne znam. Po prvi put sam zaboravila na gordost i počela da tražim odgovore. Sada, kada mi neko kaže: „Želim da budem menadžer u svojoj firmi ili najbolji vaterpolista u svom timu“, zapitala bih ga: „Zašto?“

Mnogi žele da se osećaju uspešno da bi sebi dokazali da vrede, da su sposobni, da bi to isto dokazali drugima, da bi svoju ranjivost sakrili osećajem moći, da bi kontolisali druge, da bi dobili pažnji i uvažavanje od drugih ljudi, da bi se osećali korisno ili nezamenljivo. Ovakva motivacija za naša postignuća dolazi iz ega, ambicija je ta koja je naše gorivo, vrlo često nas ostvarivanje ovako postavljenih ciljeva opterećuje, izaziva u nama stres, a njihovim ostvarenjem ne dobijamo osećaj istinskog zadovoljsvta. Ego je taj koji nas uči da moramo nešto uraditi da bismo bili srećni.

1

Fotografija: Vladimir Tomić

Nisu nam bitna ostvarenja već osećaji koje nam ona donose

Da li je meni stvarno bitno da budem menadžer u svojoj firmi? Ili želim da osetim da me drugi cene, da se ravnjaju prema meni, da utičem na tuđe ponašanje, da dajem doprinos sistemu koji je veći od mene same, da dobijem potvrdu i pohvalu od nadređenih, da me poderđeni uvažavaju. Šta znači za mene to što odsedam u najskupljim hotelima? Pa suštinski krevet je krevet, a obrok je obrok. Naravno, kvalitet nije isti, ali naše osnovne potrebe mogu biti zadovoljnene i na mnogo nižem niovu. Ono što hotelijeri prodaju je usluga, impresija. Svakim svojim gestom radnici šalju poruku gostu: „Stalo mi je da vam udovoljim, da se osećate cenjeno i poštovano, da vidite da mi je stalo da zadovoljim ne samo vaše potrebe, već i vaše želje i kaprice.“ Sem toga, to donosi društveni prestiž, koji nije ništa drugo nego osećaj: „Vredim jer imam“. Moje pitanje je onda: „A da li ćeš vredeti kad ne budeš imao?“

Šta nas sprečava da SADA imamo osećaje za koje verujemo da će nam ostvarenje ciljeva doneti?

Kada nešto želimo da postignemo, a u sadašnjem trenutku osećamo nedostatak toga, signal koji šaljemo Univerzumu je energija nedostatka a ne energija entuzijazma. Ako mislimo da ćemo samopoštovanje steći velikom pozicijom u društvu ili velikom količinom novca, varamo se. Možemo napisati sve moguće ciljeve, nacrtati ih i vizuelizovati, ali će nam njihovo ostvarivanje ići teško i uzimaće nam mnogo više energije nego što će nam radosti donositi. U tom slučaju sebi ćemo drastično olakšati put, ako se prvo pozabavimo pitanjem: Šta nas sprečava da SADA imamo osećaje za koje verujemo da će nam ostvarenje ciljeva doneti?

Kada steknemo osećaje koji su nam potrebni, bez da ih vezujemo za neko konkretno ostvarenje neki ciljevi će nam postati smešni jer ćemo shvatiti da su samo produkt našeg nezajažljivog ega. Neke ciljeve ćemo odbaciti kao tuđe-najčešće naših roditelja ili opšteprihvaćenog mišljenja društva u kome odrastamo, dok će se neki novi ciljevi spontano pojaviti, koji nam ranije nisu ni padali na pamet i jednostavno ćemo znati da je to, to. Neki ciljevi mogu ostati isti, ali motivacija za njihovo ostvarenje se može drastično promeniti. Možda ću i dalje želeti da budem sjajan pijanista, ali ne da bih zadivila roditelje ili da bih dobila aplauz, već da bih pružila i sebi i svojoj publici radost koju nam svima donosi svaki odsviran ton na klaviru. Čišćenjem naše motivacije, vibracija naše želje postaje znatno viša i sve više smo usklađeni sa njom, zahvaljujući čemu naše postignuće postaje sve lakše.

Potreba za kontrolom nas udaljava od naših ciljeva

Bitno je imati ciljeve. To su zastavice na našem životnom putu. Međutim, naši ciljevi treba da budu dovoljno konkretni da nas inspirišu i vode, ali i dovoljno fleksibilni da ostave prostor da nam se desi ono što je za nas najbolje, bez obzira da li se to uklapa sa našim željama i planovima. Mnoge knjige nas savetuju:“ Stavite rok svakom svom cilju. Odredite način na koji želite da ostvarite svoje ciljeve.“ Iz više razloga se ne bih sa tim složila. Npr. moj cilj je da radim u firmi:“Simens“-jer sam čula da je tamo super i da je lider na tržištu i da se udam do svoje tridesete godine.

Prvo pitanje je da li ja dovoljno poznajem sebe, svoje sposobnosti i svoje talente da bi mi rad baš u toj firmi doneo ispunjenje? Drugo pitanje je da li dovoljno poznajem firmu, da sam baš ja osoba koja je toj firmi potrebna. Takođe, ja se mogu udati do tridesete godine, ali šta ako su okolnosti takve da se osoba koja meni mnogo više odgovara pojavi u mojoj 32.godini, jednostavno jer su se okolnosti tek tada poklopile.

Ljudi imaju neverovatnu potrebu za kontrolom. Pokušavamo da kontrolišemo svoje ciljeve, svoje živote, druge ljude. U ovom slučaju to nas može ometati. U smislu posla, sasvim je dovoljno fokusirati se na posao koji će nam doneti najveće ispunjenje, ili partnera sa karakteristikama i vrednostima koje su za nas bitne. I onda je potrebno širom otvoriti oči. Faza otpuštanja je izuzetno važna. Potrebno je da pratimo sve šanse koje nam se otvaraju i da naučimo da prepoznajemo znake i poklapanja koja “rade za nas”. Tada bi trebalo da svoje ciljeve oslobodimo kontrole, pritiska, stresa, očekivanja, nezadovoljstva. Ako neprestano zurimo u zatvorena vrata, nećemo ni primetiti prozore koji su nam se otvorili. A ono što nam je najpotrebnije (NE OBAVEZNO I ONO ŠTO SMO ŽELELI I PLANIRALI) može se baš tu nalaziti.

Autor: Ana S.

Ako ste se pitali šta je to što ljude čini uspešnim, verovatno ste došli do “pravila 10.000“. Ukratko, to je teorija da nakon 10000 sati vežbe bilo koje veštine, postajete majstor – kodiranje, twittovanje, ples… Međutim najnovija istraživanja pokazuju da ovo pravilo ima veliki nedostatak: nije samo kvantitet u pitanju, nego i kvalitet vežbanja. Psiholog sa Hrvarda, autor Emocionalne Inteligencije, Danijel Goleman, u najnovijoj knjizi Focus: the Hidden Driver of Excellence, objašnjava zašto: Pravilo 10000 sati je samo polovično tačno. Ako ste pacer u golfu, na primer, i svaki put pravite iste greške vežbajući neke zamahe, 10000 sati vežbe sa istom greškom, neće poboljšati vašu igru. Nakon 10000 sati ovakve vežbe i dalje ćete biti pacer, samo stariji. 

Ključ je identifikovati akcije koje zapravo poboljšavaju kvalitet veštine za vreme provedeno u vežbi: promeniti način vežbanja, preusmeravanje pažnje i vreme za oporavak. Evo kako da znate da li napredujete u učenju i da li je vaš rad usavršavanje veština.

Fotografija: Radovan Živković

Fotografija: Radovan Živković

1. Vežbajte ono što vam ne ide

Psiholozi i zaluđenici za produktivnošću opsednuti su promišljenim vežbanjem: na pravi način probijate granice svojih mogućnosti. Na primer, pijanista amater, sviraće uvek iznova i iznova lagane melodije koje su mu lake i koje zna, jer je tako zabavnije. Za razliku od njega profesionalac će raditi na delovima koji mu loše idu.

2. Vi ste u okviru povratne sprege

Povratna sprega smatra se esencijom inteligencije. Zato ako želimo da budemo pametni sa promišljenim vežbanjem, potrebna nam je povratna informacija. Mnogo toga zavisi od okruženja: u slučaju baletskog igrača povratnu informaciju daje ogledalo, ali kada je u pitanju kancelarija, gde da pronađemo svoje odraze? Često to je u ocenama i brojevima. Ako kreirate sadržaj na internetu, onda je merilo vašeg uspeha broj pregleda stranica i jedinstvenih posetilaca. Druge mogućnosti su manje matematičke: neko iz vaše okoline, ko vam može ukazati na nedostatke i mogućnosti za poboljšanje: mentor, trener, učitelj ili prosto posmatranje reakcija ljudi oko vas.

“Svaki svetski šampion u bilo kom sportu ima trenera” kaže Goleman. Možda bi i nama bio potreban, kao izvor informacije šta sledeće treba naučiti i šta su naše greške.

3. Ne budite zadovoljni prosekom

Ako ne znate da skijate, i potrudite se da naučite da skijate dovoljno dobro, ako smo tim “dovoljno dobro” zadovoljni, nećete nikada skijati bolje od tog nivoa. Tako da čak i ako budete vežbali 10000 sati i dalje ćete ostati daleko od Olimpijskih igara.

4. Ne zaboravite na odmor – dajte sebi šansu za bolju koncentraciju

Da bi zaista promišljeno učili i vežbali novu veštinu, potrebno je da se tome posvetimo što je više moguće.  Problem je u tome što pažnju možemo držati samo dok se ne umorimo. Da bi nastavili dalje potreban nam je odmor i oporavak.

Potrebna nam je motivacija i oporavak od mentalnog posla na isti način kao što nam je potrebna motivacija i oporavak od sporta. Kao što fizički možemo da se pretreniramo, na sličan način možemo i mentalno da se umorimo – previše vremena ispred ekrana računara ili donošenje malih odluka iz minuta u minut bez vremena za odmor. Kada se ovo dogodi, performanse se više ne adaptiraju nego degradiraju.

Pripremila: Milana M.

*Preuzeto sa http://www.fastcompany.com/

Svakodnevno naletimo na razne savete šta i kako bi trebalo da radimo. Tako sam naletela i na jedan zanimljiv spisak: saveti za muškarce koji bi „trebalo da se prenose od oca na sina“. Za većinu, ipak, mislim da su univerzalni. Pogledajte!

1. Osvajaj žene koje su “izvan tvoje lige.” Iznenadićeš sam sebe.
2. Nikada nemoj imati seks sa nekim ko to ne želi koliko i ti.
3. Nikada nemojt udariti nekoga osim ako nije neposredna opasnost.
4. Svaki šešir treba da služi svrsi.
5. Nikada ne vodi devojku u bioskop na prvom sastanku.
6. Ništa ne izgleda tako opako kao dobro sašiveno odelo.
7. Kupi prezervativ pre nego što ti je potreban.
8. Vežbanje te čini srećnim. Trči, diži tegove, bavi se sportom.
9. Operi zube pre nego što vežeš kravatu.
10. Mali deo tvoje plate, svakog meseca treba da ide u ušteđevinu.
11. Pozovi roditelje svake nedelje.
12. Nikada ne nosi kravatu na klip.
13. Rukuj se čvrsto.
14. Udeli joj kompliment za cipele.
15. Nikada ne ostavljaj nedovršenu kriglu.
16. Ako nemaš samopouzdanja, pretvaraj se. Doći će samo.
17. Možeš odrediti veličinu čoveka brojem stvari koje mu smetaju.
18. Budi svestan govora tela.
19. Uvek ustani da bi se rukovao sa nekim.
20. Nikada ne pozajmljuj ništa što ne možeš da priuštiš da izgubiš.
21. Pitaj više nego što odgovaraš. Ljudi vole da pričaju o sebi.
22. Drži rezervnu garderobu u kancelariji.
23. Kupi kvalitetan alat, da bi ga kupovao samo jednom.
24. Muškost nije samo da umeš da brineš sam o sebi nego i o drugima.
25. Kada hodaš gledaj pravo napred, a ne u svoje cipele.
26. Fini momci ne završavaju poslednji. To je za dosadne momke.
27. Nađi svoju strast i nađi način kako da ti bude plaćeno za nju.
28. Ne dozvoli da mala glava razmišlja umesto velike glave.
29. Bez obzira na posao i status u životu, svako zaslužuje da se prema njemu ophodiš sa poštovanjem.
30. Najvažnija stvar koju možeš naučiti je lična odgovornost. Loše stvari se događaju, tvoj posao je da ih prevaziđeš.
31. Prvi koji se razbesni – gubi.
32. Uradi ono što moraš da uradiš bez kukanja. Ono neće doprineti tome da se stvari urade brže.
33. Ne prestaj da učiš.
34. Kada izlaziš napolje, u javnost, uvek se obuci kao da ćeš sresti ljubav svog života.
35. Ne menjaj se da bi nekoga usrećio, osim ako taj neko nisi ti.
36. Ako ste najpametnija osoba u sobi, onda ste u pogrešnoj sobi.
37. Sreća prati pripremljene.
38. Tvoje samopouzdanje je đavolski seksipilno.
39. Radi šta god želiš u životu, ali budi najbolji u tome.
40. Niko na samrtnoj postalji nije žalio što nije više radio. Uživaj u životu.

branch_warren_workout_wallpaper

Autor: Milana M.

Kažu „Lepa reč i gvozedena vrata ovara“. Ja bih rekla da nas, sem toga, lepa reč i podiže, inspiriše i ulepšava našu svakodnevicu. Već neko vreme sam tabloide, časopise i dnevne novine zamenila dobrim knjigama, inspirativnim emisijama i kvalitetnim filmovima. I mnogo se lepše osećam. Ovaj put sam izabrala par pesama koje su na mene ostavile najveći utisak i koje već godinama volim da pročitam s vremena na vreme. U pitanju su tri pesme Mike Antića i jedna pesma Radjarda Kiplinga. Uživajte :)

Ako možeš- Radjard Kipling

Ako možeš da sačuvaš svoju glavu kad svi oko tebe gube svoje i okrivljuju te za to,
Ako možeš da veruješ sebi kad svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,
Ako možeš da čekaš a da ti ne dosadi čekanje,
Ili ako si prevaren, da sam ne varaš, ili ako si omrznut da sam ne mrziš,
A da pri tom ne izgledaš ni predobar ni premudar.

Ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš a da ti maštanje ne bude cilj,
Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom,
I smatraš te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako možeš da podneseš da isitinu koju si rekao izvrnu nitkovi kao zamku za budale,
Ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio čitav život,
I da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš.

Ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive da te služe dugo iako si ih nemilice trošio
I da izdržiš i kad nema ničeg više u tebi sem volje koja ti izvikuje:”Istraj!”
Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe i ne istakneš svoju superiornost
Ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,
Ako ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te i drugi cene, ali ne previše.
Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravni minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi-
Tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
I iznad svega, bićeš čovek, sine moj!

poezija 5

Plava zvezda-Mika Antić

Iza šuma,iza gora,
iza reka,iza mora,
žbunja,trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava,sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada,ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno,tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna,sjajna.
Kad je nađes-sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Opomena-Mika Antić

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Nepovratna pesma-Mika Antić

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
– moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.
Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma – da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al’ kad pođem – neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde – kako pružim nogu –
vezuje me odmah neko,
zauzdava i potkiva.
Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim. Trčim. Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek’ od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem – krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo…
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al’ ako se i pozlatim,
il’ sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.
Nikad neću da se vratim.

Autor. Ana S.