Lorelaj

Hrabrost! Reč koja ište uzvičnik. Iako sam sigurna kako je treba pisati, ne znam koliko sam zapravo svesna šta sve podrazumeva: koja su njena značenja i ko su zapravo hrabre osobe? Ima li takvih u mojoj svakodnevici i da li sam ja od onih koji mogu da ponesu ovakav, sa sve uzvičnikom, epitet?

Junaci su hrabri

Prva asocijacija mi je bila junak. Junaci su hrabri. I to ne bilo kakvi, već oni epski sa svim vrlinama koje ih odlikuju. Oni koji su spremni da načine žrtvu zarad sopstvenih ideala, sposobni da ih brane i da se za njihovo ostvarenje zalažu jer znaju da će time doneti dobro velikom broju ljudi. Takva Hrabrost piše se velikim H i podrazumeva dobrotu, pouzdanost, preduzimljivost, istrajnost, principijalnost, nesebičnost… Takav, Hrabar, čovek nosiće sve one pozitivno konotirane epitete kojih možete da se prisetite u ovom trenutku, jer se takva Hrabrost bori za više ciljeve, za dobrobit svih koji su joj u neposrednoj blizini, ali i onoj posrednoj.

Opet, postoji i druga strana medalje, kada reč oslikava stvarnost, a stvarnost kroji reči. Tako se ponekad čini da se „hrabronosno” značenje istrošilo. Ponekad ovu reč zaista često koristimo, pa hrabrima nazivamo one koji takvi baš i nisu, a pod hrabrošću podrazumevamo i one postupke koji su samo smeli ili pak obavijeni aurom sreće, te su se tako prosto zadesili. Hrabrost NIJE ludost. Možda nesigurna u njeno značenje, ali svakako sigurna u činjenicu da hrabrost ne podrazumeva brzopletost, nepromišljenost i slučajnosti bilo kog tipa.

Kako onda sagledati hrabrost u našoj svakodnevici?

Možemo li biti vrli junaci svakog dana našeg života i da li svakodnevno možemo nazivati sebe hrabrima, bez bojazni da će se veličina ove reči okrnjiti? Odgovor na ovo pitanje sam se kazuje, iako je titulu Hrabriše teško poneti. Hrabri smo u svakom trenutku kada ne bežimo od straha, kada ga osvešćujemo i priznajemo, ali ga i nastojimo savladati. Od onih svakodnevnih, malih primera do onih od značaja za normalno funkcionisanje nas samih ili pak onih koji nas okružuju, strah je strah i razlika ne postoji.

Možemo krenuti od najbanalinjeg primera, a onda ga sagledati i sa više postavljenih vidika. Koliko ste se puta sreli sa osobom koja se plaši insekata, ili ste možda baš vi jedna od njih? Ja jesam. To je bezazleni strah, ali može napraviti velike probleme. Kao i kod svakog osećanja straha potrebno je shvatiti zbog čega se plašimo, šta je to što nas kod bubica i paučića užasava. Kada se osvesti taj segment straha, onda je neophodno sagledati koliko je situacija u kojoj se nalazimo zaista opasna po nas. Šta nam majušno biće može učiniti, kakvu štetu ili bol naneti? U zavisnosti od toga kakve rezultate daje ova mini „samoanketa”, videćemo na koji način možemo da se izborimo sa strahom. Smislićemo strategiju kako da ga se polako oslobađamo. Beg nije rešenje. Korak po korak, kretaćemo se ka onome čega se plašimo i tako savladati svoje strahove. Prvo im se približavajući, a onda i bez ikakve nelagode funkcionišući u njihovoj blizini. Već time pokazujemo svoju hrabrost, iako se straha možda još uvek nismo oslobodili. Vremenom doći će i onaj trenutak kada ćemo paučića posmatrati istim očima kao i leptirića.

Hrabri su oni koji se bore protiv svojih strahova

Dakle, nismo hrabri samo onda kada se oslobodimo straha u potpunosti, već i onda kada započnemo rad na njegovom otklanjanju. Hrabri su oni koji se bore protiv svojih strahova, a ne oni koji ih uopšte nemaju.

U svakoj životnoj situaciji, ma koliko ona bila ispunjena strahom, nevericom, bolom, neizvesnošću, habri smo kada započinjemo postepeno, racionalno oslobađanje od tih neprijatnosti, kada preuzimamo stvar u svoje ruke i tako napredujemo. Hrabri smo onda kada to što radimo biva dobro i korisno za naš ili nečiji razvoj. Kontrola situacije i kontrola napretka nastupa onda kada se svaki segment straha osvetli. Tada možemo osetiti postepeno oslobađanje, sagledati svoj uspeh nakon svakog načinjenog koraka i iz svakog nešto naučiti.

Hrabri smo svakog dana kada učinimo nešto uprkos svojim strahovima.

Svakog dana možemo biti junaci epskih odlika, ali to ne znači da treba da budemo lišeni straha. On postoji i uvek će postojati, što nas ne čini slabićima. Od takvog osećanja nećemo bežati, već ćemo se snažno uhvatiti u koštac sa njim i prevazići ga, tako se stavljajući u red hrabrih. Setite se toga svaki put kada zbog straha želite da se povučete. Nadmudrite ga i ne dozvolite da vas parališe. Delujući kroz dobro u svom okruženju, samom sebi ili svojim najbližima, lakše ćemo se otisnuti i u veće izazove, jer savlađujući male, prevazilazimo i veće strahove i bivamo junaci naše svakodnevice.

Autor: Dunja P.

Kao jedno od značajnih pitanja u javnosti je ulaganje države u Mlade Talente. Sredstva su nedovljna, sistem na postoji, mladi i sposobni ljudi, razočarani, odlaze u inostranstvo.

Država su ljudi

Hajde da pogledamo stvari iz jednog drugog ugla. Razmislite o tome šta je država u stvari ? Država nije neko biće sa sopstvenim mislima, osećanjima i ponašanjem. Država, to su ljudi – vlast (političari), administracija – državni službenici, policija i vojska, javna preduzeća i ljudi koji u njima rade. Koje je vaše lično mišljenje o tim ljudima?

Osim par izuzetaka koji časno rade svoj posao (i koji su za poštovanje), većinu ovih ljudi opisuju negativne osobine: zainteresovanost za sticanje samo lične koristi na bilo koji način, korumpiranost i podmitljivost, nedovoljna kvalifikovanost i stručnost za posao koji bi trebalo da rade, sujeta… Za prihvatanje novih radnika na drzavne poslove na bilo kojoj poziciji, neguje se princip prosečnosti, a ne izuzetnosti i nadarenosti – nikome nije potreban neko ko misli svojom glavom i ko je svoje mesto zaslužio radom. Takva osoba se oseća slobodnom da odlučuje za sebe, da menja svakodnevicu, postavlja pitanja i može zatalasati učmalu sredinu državnog posla – nerad ostalih će se jasno videti. Da li se slažemo po ovom pitanju?

Ko treba kome da pomogne?

Verujem da nisam napisala ništo što već nije poznato, a sada dobar dan, ovo je Srbija. Ključno pitanje za tebe koji ovo čitaš je da li ljudi koji su gore spomenuti imaju ikakav interes da pomognu mladim i uspešnim ljudima u ovoj zemlji? Da li oni uopšte znaju kako bi to mogli da im pomognu? Da im daju perspektivu, posao, nadu, priliku da rade i usavršavaju se? „Država ne ulaže dovoljno u Mlade Talente“ = „Ljudi koji rade u državnoj upravi, adminsitraciji itd ne ulažu dovoljno u Mlade Talente“ – sada je sasvim jasno i zašto.

Pogledajte sebe u ogledalo, vi, Mladi Talenti. Šta mislite o sebi i svojim poznanicima koje smatrate Mladim i Talentovanim? Da li Vama mogu i žele da pomognu ljudi koji rade u državnoj strukturi (ponavljam, osim možda časnih izuzetaka)? Zašto od takvih ljudi bilo šta očekujete vi, Mladi i Talentovani? Sistem u kome su živeli naši roditelji gde je „država trebalo da brine“ prestao je da funkiconiše još pre nego što smo mi rođeni i od tada se raspada, truli. Baš Vi Mladi i Talentovani, baš vi, ste oni koji ne smeju da očekuju ništa, nego da izgrade novo i bolje, smisle, primene i izbore se. Jer ste jedini koji to mogu da urade. Ako idete u inostranstvo da to ne bude „zato što država ne ceni vaš rad i trud“, nego zato što time žele da postignu nešto dobro za sebe i ljude oko sebe. Ako ostajete onda razmišljajte, stvarajte, borite se. Ne očekujte pomoć, ne kukajte, ne žalite se – moćniji ste od toga i možete mnogo, mnogo više. Ne verujete? Ja verujem i znam da nas ima još koji verujemo i radimo. Pokrenite se!

Autor: Milana M.