U februaru i martu, četiri vikenda pohađala sam trening „Manifesting“  Kreiranja uspeha. Sa distance od dva meseca, želela sam da podelim sa vama najvažnije uvide, iskustva i trenutke u kojima sam promenila ugao gledanja. U toku je prijavljivanje za novu seriju radionica, koji će se održati u toku četiri dana u periodu od 20. maja do 10. juna – poledajte, pročitajte, možda će i vama biti od koristi.

Vreme, prostor i struktura za rad na sebi

Meni je ovaj trening pre svega pružio posvećeno vreme, prostor i strukturu da sagledam sebe i svoj život iz različitih uglova. To često radim i inače, a sada sam dobila i dodatno znanje, potrebne alate, tehnike, ograničen vremenski okvir i podršku da sa tim što uvidim nešto i uradim. Jednostavno, mnogo je lakše primeniti “recept” koji su osmislili i isprobali ljudi na osnovu svog sopstvenog iskustva, koje je mnogo veće i dublje. U to je ugrađeno mnogo više znanja i mnogo dublje razumevanja ljudske prirode nego kada se samostalno, od nule, “otkriva topla voda”.

Najvažnija stvar u samoanalizi je šta se sa time uradi.

 Nikada do sada sve te rezultate analize i sagledavanja sebe i svog života nisam pretočila u efikasan plan akcije. Uvek je ostajalo da treba isplanirati nekada, dok ja završim ono što u tom trenutku moram, što je baš tada hitno. Pročitala sam, odgledala i odslušala brojne kurseve o samoorganizaciji, organizaciji vremena i postavljanju prioriteta. Mnoge stvari sam (delimično) primenjivala, kombinovala i to mi je u određenim momentima veoma dobro služilo. Međutim kada sam promenila dinamiku posla i obaveza nakon fakulteta, bilo je potrebno da napravim i adaptaciju sistema postavljanja i ostvarivanja rezultata. No, to nisam uspevala na način kojim bih bila zadovoljna.

Oduvek sam znala šta moram, ali ne i šta su moji lični prioriteti

Kada sam završila fakultet i ispala iz šeme obaveza i prirodnih prioriteta jedne studentkinje, našla sam se na terenu koji mi je do tada bio nepoznat. To je da treba JA da budem ta koja definiše šta je to što je MENI važno, šta je to čime želim da se bavim, za koju firmu da radim, koji posao u inženjerskoj struci, i na koji način. To je za mene bio izazov, jer recept po kome sam do tada funkcionisala bio je jednostavno ispunjavanje očekivanja okoline. Do kraja fakulteta, to je bilo nekako prirodno i podrazumevano – završiti fakultet u roku sa najvišim mogućim ocenama. Sve čime sam se bavila pored fakulteta, bilo je po mojoj želji i uvek je bilo iza prioriteta zvanog fakultet (učenje stranih jezika, studentsko organizovanje, ples itd.).

Ali kada sam ja postala ta koja treba da postavi okvire funkcionisanja, naletela sam na mnoge, pre svega unutrašnje konflikte. I od tada sam se posvetila rešavanju tih konflikata, promeni sopstvenog karaktera i ponašanja, promeni poimanja i regovanja. Osnovna posledica toga je da sam ušla u veoma nestabilan period u svakom mogućem smislu. Ovaj trening je za mene bio prilika da dobijem recept kako da postavim stvari na svoje mesto. Ovo je bila jedna praktična nadogradnja na sva znanja, iskustva, spoznaje i veštine koje sam sticala ranije, uokvirena u jasnu metodologiju kako da sve to primenim.

Lekcije sa Manifestinga

Želeći da podelim sa vama svoje iskustvo i ono za mene najvažnije što sam naučila, došla sam do sedam tekstova o sedam elemenata uspeha koji su za mene ključni.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Ovo je prvi od njih.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U toku detinjstva i odrastanja, stvorili smo svoju sliku o tome “kako svet funkcioniše” na osnovu svojih iskustava i na osnovu onoga što su nam govorili. Ona su se pretvorila u sistem naših verovanja ili uverenja. Najjača uverenja su ona koje smo najčešće dobijali kao poruke od okoline: društva, medija, a naročito porodice – bilo da se ticalo nas direktno ili da smo to videli na primeru.

Uverenja mogu biti podržavajuća ili ograničavajuća, zavisno od toga da li nam pomažu da napredujemo ili nas koče i usporavaju. Ona određuju način na koji funkcionišemo, tj kako tumačimo situacije i kako na njih reagujemo.

Neka uverenja koja imamo o sebi

Uverenja koja imamo o sebi određuju naše ponašanje i u velikoj meri naš život. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri, uspešni, talentovani, da je ženama mnogo teže da uspeju itd, shodno tome ćemo i delati – ili nećemo delati uopšte jer ionako nema smisla. Ako mislimo da smo sposobni i da imamo određene talente, učinićemo ono što je potrebno da ih razvijamo. Evo par uverenja koja možemo da imamo o sebi:

• “Ja nisam dovoljno dobra/dobar.”
• “Ja sam bezvredna/bezvredan.”
• “Prokleto žensko.”
• “Ja sam kriva/kriv.” … ali i
• “Ja mogu sve što hoću”
• “Ja imam čime da doprinesem svetu”

Šta verujemo o novcu, radu i uspehu

Na treningu Manifesting, jedan od zadataka je bio da pronađemo i izgovorimo uverenja koja imamo o novcu, bogatstvu, radu i uspehu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da iskoči mnoštvo narodnih poslovica, verovanja, predrasuda, poruka koje nosimo u sebi a koje smo dobili u porodici, od društva, predaka, podneblja na kome smo rođeni, medija… Evo nekih od njih:

1. “Velike pare su prokletstvo”
2. “Moraš da radiš dan i noć da bi zaradio“
3. “Novac mora da se štedi”
4. “Moraš da se mučiš i žrtvuješ da bi zaradio novac”
5.  “Novac nije sreća” (I nije, ali to ne podrazumeva da donos nesreću.)
6. “Veliki novac se ne može zaraditi na pošten način”
7. “Novac je prljav” – kroz koliko ruku je to, zaboga, prošlo? Uverenje koje u startu stvara podsvesnu odbojnost prema novcu. Jer niko ne voli prljave stvari, zar ne?
8. “Bez muke nema nauke” ili “Za uspeh je potrebno mnogo napornog rada” – Neki od vas će reći – pa da to je veoma tačno. Međutim, šta se dešava u našoj ličnoj percepciji kada imamo ovakvo uverenje? Da li razlikujemo mučenje od truda koji je zaista neophodan da bi se nešto postiglo? Da li smo sa ovakvim uverenjem u stanju da posmatramo rezultat našeg rada kao uspeh, ako se oko toga prethodno nismo dobro namučili? Da li smo u stanju da cenimo ono što ostvarimo i da se tome radujemo, čak i onda kada smo se oko toga nismo namučili? Ili se sve što smo postigli podrazumeva i treba da gledamo šta još nismo postigli?
9. “Posao nije da se voli, nego da se radi i zaradi.”
10. “Za uspeh se mora žrtvovati”
11. “Ne možeš da imaš sve.”
12. “Za sve je potrbna veza.”

I sada kada pogledamo ovu listu mučenja i loših stvari koje nesvesno povezujemo sa novcem, radom i uspehom, naravno da ćemo sami sebe blokirati i odvajati od mogućnosti koje će nam doneti taj veći novac, uspeh ili ostvarenje željenih rezultata. Ako verujemo da moramo da se mnogo mučimo, da ćemo biti nesrećni, da moramo biti nepošteni – a mi to nikako ne želimo da budemo – nećemo ni biti spremni da pogledamo sve to iz druge perspektive i da budemo otvoreni za druge mogućnosti i druge primere iz prakse. To znači da ćemo ili sve što radimo raditi sa mukom i odricanjem, ili ćemo se jednostavno apriori pomiriti sa “činjenicom” da nećemo biti uspešni ako želimo da budemo pošteni i radimo ono što nam lako ide. Ako je već tako predodređeno, zašto bismo se onda uopšte i trudili, zar ne?

Eto upravo tako su nam vaspitanje i okolina, usađivanjem upravo ovakvih i mnogih drugih uverenja odredili dokle možemo da dođemo i pod kojim uslovima, šta jeste, a šta nije za nas itd.

Ta uverenja su naša perspektiva gledanja na stvarnost iz koje donosimo odluke i reagujemo na situacije.

Kako ograničavajuća uverenja mogu da nam budu “korisna”

Napisala sam na početku da svako ograničavajuče uverenje takođe nečemu služi. Odakle nam i čemu nam mogu služiti uverenja da se do novca teško dolazi i da se veliki novac zarađuje na nepošten način? Evo na primer Švajcarci – oni nemaju ovakva uverenja – njima je normalno da imaju dosta novca. A nama nije? Zašto? Jedan od odgovora se krije u (interpretaciji) naše balkanske prošlosti. Od turskih vremena pa do skorije istorije na ovom podneblju se mnogo ratovalo, a rat odnese i pomnoži sa nulom sve što su mnogi sticali i gradili. I onda sve iz početka. I tako stalno. I naravno da je većina tako stradala i naravno da se uvreži verovanje da je postao bogat samo onaj ko je profitirao za vreme rata ili “iskoristio situaciju”. Dakle ova uverenja su došla od situacija koje su se dešavale u prošlosti. I lakše je bilo pomiriti se sa činjenicom da je to prosto tako, nego se osećati loše zato što je to tako i/ili pokušati nešto promeniti u ovim mirnodopskim uslovima koji traju.

Na taj način uverenja mogu da nam pojednostave stvarnost i “zaštite” nas od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke.

Da li znaš koja su tvoja uverenja?

Bilo koju situaciju protumačićemo u skladu sa onim u šta verujemo, a zatim ćemo odreagovati ne na situaciju, nego na naše tumačenje te situacije. I tako se uvek u stvari ponašamo u skladu sa onim što nam je u podsvesti, a ne sa onim što jeste.

Nekada je krajnje jednostavno naći uverenja, nekada i nije baš očigledno, ali ono što skoro nikada ne uradimo je da zastanemo i obratimo pažnju na njih. Prvi korak ka promenama uverenja koja nas sapliću je da ih osvestimo. A za to je potrebna svesnost, posvećenost i fokusiranosti, kao i vreme koje ćemo izdvojiti kako bi na ovome mogli da radimo na miru. Baš to vreme, vrlo često, nikada nemamo.

Stay tuned! Slede tekstovi na sledeće teme, i to opet iz mog ličnog iskustva

• Kako da usmeriš i zadržiš fokus na sopstvene prioritete
• Kako da sebi oprostiš greške
• Kakva si osoba kada si najbolja verzija sebe
• Mentorstvo i podrška kao važni elementi uspeha
• Kako (da ne) propuštamo prilike u životu
• Zašto je bitno završiti započeto

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i