Članci

Postoji neka vrsta mita o napuštanju svega i kako pronaći sebe. Ljudi obično posežu za putovanjima, novim iskustvima, novim pričama. Moja priča o traženju sebe počinje posle završetka fakulteta, a prava stvar dolazi tek posle putovanja i selidba, kada sam se vratila kući. Moja priča je kako izgleda pogledati U SEBE i kako zapravo izgleda proces prihvatanja sebe. I potražiti svoju autentičnost. To nije nikakvo momentalno prosvetljenje, otkrovenje, produhovljenje. Tražiti sebe je posvećen lični rad. I to ne u nekom tamo vremenu, u izolaciji manastira ili na kraju sveta. Nego ovde, sada, u svom stvarnom životu i realnim, svakodnevnim okolnostima. Sada ću vam opisati i kako je ceo taj proces izgledao (i idalje izgleda). Sa sve primerima.

Izlazak iz školskog sistema je za mene značio izgubljenost

Vratila sam se sa projekta u Švajcarskoj i konferencijskih putovanja u jesen 2016. Od tada je prošlo godinu ipo dana. Bila sam odlučna da ne tražim novi posao u Beogradu dok ne završim doktorske studije. Tada, kada sam se vratila, bila sam potpuno prodrmana svime što mi se dešavalo u toku prethodnih 2-3 godine, promenama sredine i selidbama. Uopšte ceo taj period posle završetka fakulteta i izlaska iz meni dobro poznatog i dobro definisanog sistema. Za mene je to bio period izgubljenosti. Nikada do tada nisam bila ja ta koja bira o tome šta treba da radi i kako u životu. Podrazumevalo se da su ocene, škola, fakultet na prvom mestu, a sve ostalo je išlo uz to. I pre nego što sam otišla vani, započela sam proces ličnog rada, međutim sve dok nisam ostala sama sa sobom i dalje sam se držala svojih sistema i načina.

Tražiti smisao

Po povratku usledio je period sleganja i sučavanja. U teoriji skoncentrisati se na doktorat i posvetiti se samo tome lepo zvuči. U praksi me je to dovelo do ludila. Bilo mi je teško da se skoncentrišem. Suočila sam se sa time da ne znam šta i kako da radim. Suočila sam se sa svojim strahom da li to uopšte ima smisla. Emotivno sam bila veoma uzdrmana vezama u koje sam upadala i veoma sam patila zbog toga. Mučila me je sumnja u to što radim, sumnja u sebe, u sve. Mučio me je potpuni besmisao. Tražila sam odgovor šta je to moja svrha i nisam ga pronalazila. Nervirala sam se oko svega toga, što mi ne ide, što ne znam, što sam sama, što nisam birala drugačije, što nisam uradila bolje. Maltretirala sam sebe do granice samopovređivanja. Mučio me je osećaj da ništa nisam izgradila, da sam uvek na početku. Izluđivala me je sumnja u sopstvenu vrednost. Osćala sam se bezvredno jer ne zarađujemo u tom trenutnku. Izluđivala me je teška krivica i samoosuda. Pokušala sam da nađem ponovo posao u programiranju (eto da bih zarađivala nešto), međutim, ispostavilo se da sam samo proživljavala svoje strahove i gubila vreme. Jedina uteha mi je bila u fitnessu i vežbanju, mada sam u nekom momentu posumnjala da je jedan deo toga da sebi odvučem pažnju samo da se ne bi bavila onim što mi je teško i što ne znam kako da radim. Preispitivala sam sve navike, samodisciplinu, sve je bilo pod znakom pitanja. Tada sam duboko preispitivala ko sam ja zapravo i zašto radim bilo šta što radim u životu. Jednostavno, ono što me je vodilo kroz ceo taj haos je bila ideja da pronađem svoju autentičnost, vodim ispunjen i radostan život i dam svoj doprinos životu na planeti zemlji.

Suočavanje je često najteža stvar

O da, ovo je najteže za uraditi. Nisam ni bila svesna na koje sve načine izbegavam da se suočim sa stvarnošću. Kako sam bežala od suočavanja sa sobom u najrazličitije aktivnosti. I uvek nalazila nešto novo, nešto što moram, nešto što je važnije. Uvek sam nalazila nešto oko čega da se brinem, nerviram, patim. Uvek sam nalazila nešto što moram da rešavam u tom trenutku umesto da sebi odgovorim na jedno jedino pitanje – šta želiš u životu u ovom trenutku? Na to pitanje nikako nisam sebi mogla da odgovorim. Svaki put kada sam ga sebi postavljala, davala sam sebi odgovor koji je zasnovan na onome što već radim, što sam do sada uradila, prilikama koje se nalaze oko mene i onoga što mislim da je moguće.
I to nisam uspela do trenutka kada se sve čega sam se držala i gde sam bežala srušilo. U nastavku pišem o tome šta podrazumeva rad na sebi i šta on donosi.

 

Šta je lični rad i koji su njegovi ciljevi

Lični rad suštinski se sastoji u čišćenju zaostalog emotivnog naboja i transformaciji nekorisnih podsvesnih uverenja. To za posledicu ima promene obrazaca ponašanja i drugačiju percepciju stvarnosti. Sve što radim mnogo je stabilnije i iz pravih razloga. Kasnije, ono što stvaramo manifestujemo sa lakoćom, otpuštamo i prihvatamo stvari, ljude, situacije koje dolaze i prolaze. Imamo osećaj mnogo veće sopstvene slobode, sopstvene vrednosti, sopstvene stvaralačke i kreativne moći. Mnogo nas je teže uzdrmati.

Čišćenje zaostalog naboja

Prvi element je raščišćavanja zaostalog emotivnog naboja. Dakle sve potisnute emocije iz sitnih i krupnih situacija iz prošlosti. Primer: deca su me prozivala i zadirkivala u osnovnoj školi. Kada se setim te situacije osećam se odbačeno, prezreno, osećam nepravdu, povređenost, bol. Primer: Roditelji nikada nisu hteli/mogli da mi kupe rolere. Za to su razlozi bili od toga da se plaše da ću se polomiti jer sam smotana, do toga da nema para i da mi noga i dalje raste. Kada se setim toga osećala bih se uskraćeno, da želim nešto, a da to ne mogu da dobijem, krivom jer roditeljima tražim nešto što ne mogu da mi priušte pa se oni osećaju loše. Iz ove situacije sam stekla negativna uverenja da ja ne zaslužujem, da ne mogu da imam ono što želim, da sam smotana, da nije dobro da izražavam svoje iskrene želje jer mogu povrediti tuđa osećanja (roditeljska), ja sam kriva itd. Situacije koje sam navela su objektivno potpuno bezazlene, prirodne i svakodnevne, međutim, za mene su ostavile ili potvrdile negativna uverenja. Uverenja oblikuju način na koji se ponašamo. Kako vreme prolazi, obično ih sve više i više potvrđujemo, sve smo uporniji u obrascima ponašanja koji su često veoma toksični po nas. Kako vreme prolazi dovode do problema, lomova i velikog nezadovoljstva i nagomilavaju sve veće toksične energije.

To je naporan i težak posao

Dakle, raščišćavanje te zaostale teške energije je naporan i težak posao. Da, dobro ste čuli, naporan i težak. Svako od nas u ovom trenutku nosi ogromnu količinu potisnutih emocija – bola, tuge, besa, razočarenja, učinjene nepravde. Sva osećanja koja nismo proživeli i prihvatili u momentima takva kava smo ih osećali nego smo primenjivali jedan od mehanizama racionalizacije, potiskivanja, borbe, bežanja… Sva ta osećanja je potrebno na neki način otpustiti i raščistiti.

Kako znam da situacija ima emotivni naboj?

Ako se prisetiš situacije i ponovo ti se jave osećanja, nešto te žacne, preseče, bude ti neprijatno, postidiš se – e onda je sigurno da je tu ostalo neraščišćenog naboja.

Kako znam da je neka situacija raščišćena?

Jednostavno, kada prizoveš sećanje u misli, i ne osećaš apsolutno ništa dok premotavaš film, onda je ta situacija razrešena.

Koliko je vremena potrebno za čišćenje?

Moje iskustvo, a i iskustvo ljudi koji su mi bliski je da uz posvećen rad proces čišćenja zaostalih emocija traje bar dve godine. To vreme je krajnje individualno, zavisi od posvećenosti, prirodnog toka i životnih okolnosti. Kod mene je pre nekog vremena manje više dovršen, mada se i dalje desi da neočekivano izleti nešto što je bilo duboko zakopano.

Transformacija nekorisnih uverenja

Drugi element rada je izmena nekorisnih podsvesnih uverenja. Kao što sam već napisala, ona kreiraju naše obrasce ponašanja – način na koji vidimo i tumačimo stvarnost i način na koji reagujemo na tu stvarnost. Izmena uverenja ide paralelno sa raščišćavanjem emotivnog naboja, međutim često je potrebno vraćati se više puta na iste teme, sa više strana i sa više različitih nivoa. Nekorisnih uverenja ima bezbroj. Samo razmislite o svim stvarima za koje mislite da je: teško, nemoguće, samo za odabrane, samo za one srećne i sigurno ćete izlistati na desetine predrasuda i uverenja. “Teško je naći dobar posao”, “Ne može i jare i pare”, “Samo srećnici mogu da zarađuju toliko (u Srbiji)”, “Nemoguće je naći normalnog dečka/devojku” itd. Isto važi i za sve stvari koje misliš da moraš: “Moram da se prilagodim okolnostima”, “Moram da ćutim i trpim”, “Moram da slušam starije”.

Kako promenom svojih uverenja menjamo svoju stvarnost?

Promena uverenja suštinski znači da menjamo način na koji vidimo situaciju i kako na nju reagujemo. Kada izmenimo uverenja, menja nam se percepcija, i onda uočavamo u svojoj okolini sve ono što ranije nismo. Recimo uverenje “sve moram sama”. To uverenje za posledicu ima da kada pokušavaš da rešiš nešto, onda smišljaš 1001 način da to uradiš – sama. Uopšte nećeš ni razmišljati o tome da neko to može da uradi za tebe ili da ti pomogne i to sa zadovoljstvom. Idemo dalje, još jedno uverenje “moram da budem u pravu da bi bila prihvaćena/ voljena/ vredna” itd. Sa ovim uverenjem, za svaku situaciju ćeš juriti da dokažeš da si u pravu, po svaku cenu. Čak i kada nisi u pravu, tražićeš način da sebi opravdaš kako jesi u pravu i zašto jesi u pravu. A rešenje bi mnogo jednostvanije bilo da jednostavno kažeš “ah, pogrešila sam, neću više to” ili “izvini, nisam bila u pravu”.

Zašto nastaju nekorisna uverenja?

Nekorisna uverenja se prenose vaspitanjem ili nastaju u situacijama velikog emotivnog bola da bi se od tog bola zaštitili.

Nekorisna uverenja nastala vaspitanjem

Vaspitanjem dolaze iz ko zna kog vremena unazad i tu su jer su našim precima ta uverenja služila u vremenu u kojem su oni živeli. To je bio njihov model ponašanja i života za njihovo vreme i zato ga prenose dalje – njima je funkcionisao i za njih to stvarno jeste bila istina. Očigledan primer je model “državnog posla”, koji je u prošlosti, i to našim roditeljima, bio ideal. Tada je rad za jednu firmu, ceo život, po mogućstvu državnu, zaista bio simbol za rešenje svega materijalnog i za jedan miran život. Njihova referentna tačka su njihovi roditelji – koji su većinom proživeli nemaštinu i strahote drugog svetskog rata, mnogi su teško stradali ili su njihovi bližnji nastradali. Stvari postaju malo jasnije zar ne? Ovo vreme je znatno drugačije i zato nama obrasci naših roditelja nisu korisni da bi napredovali u struci i bili zadovoljni poslom.

Nekorisna uverenja nastala u traumatičnim situacijama

Uverenje nastaje u veoma bolnoj situaciji kao neka vrsta izmišljenog opravdanja koje će nam umanjiti bol. To je mehanizam samozaštite kada umesto da preuzmemo odgovornost za situaciju, sebi objašnjavamo da “to tako mora.” Na primer, ako sam se kao dete vozila bicikl prebrzo, pala i povredila se i pred sobom i pred roditeljima je lakše da kažem da sam smotana, nego da preuzmem odgovornost da sam išla gde mi je rečeno da ne treba i vozila prebrzo itd. Ako vam je zazvučala reč preuzeti odgovornost i treba – jasno vam je da je za to potrebna razvijena ličnost i da to kod dece nije slučaj. Baš zato smo tada i najpodložniji kreiranju nekorisnih uverenja. Isto i kada roditelji uslovljavaju dete da će ga voleti samo ako je dobro, to uči dete “samo ako ispunjavam očekivanja drugih biću voljeno.”

Kakve sve ovo veze ima sa traženjem sebe?

Sve ovo što sam opisala gore nam godinama izvlači energiju, ubija motivaciju i čini život napornim. To je kao džak trulog paradajza koji nosimo okolo sa sobom, pa još usput ga dopunjavamo kako na koji slični truli paradajz naiđemo. Dakle fuj. Naše funkcionisanje pod tim opterećenjem je okrenuto tome da se oslobodimo tog bola, da pobegnemo od traumatičnih situacija, da očajnički dobijemo šačicu zadovoljstva, privida ljubavi, privida uspeha. I tako sami sebe iscrpljujemo u ovoj trci. Svaka naša odluka nam deluje da nije na mestu. Bilo šta što radimo nam daje sve manje i manje zadovoljstva. Nismo zadovoljni našim odnosima sa ljudima. Mi ne znamo šta smo, ko smo, šta su naši talenti, šta je naša moć, šta to možemo da stvorimo. Jer smo ceo život težili da dobijemo potvrdu da smo vredni ljubavi, dokazivali sebi i drugima da smo vredni, i sve što smo radili imalo je u osnovi baš taj motiv. A to nije naša autentičnost, naša kreacija i naša moć. Život nam izgleda sve praznije, besmislenije, teže… Sami sebi postanemo teški i deluje nam da za nas nema nade ni izlaza. To sve ako se ne probudimo, ne suočimo sa prošlošću i ne raskrstimo sa svim što nije naše.

Kako da radim na sebi?

Uz mene je na ovom putu uvek bila Ana sa svojim znanjem i tehnikama rada na sebi – Theta healing, Duboki PEAT, Reiki, ali i mnogi drugi divni ljudi od kojih sam dobila i podršku i ljubav i rame za plakanje i suočavanje. I naravno mnogi ljudi od kojih sam dobila lekcije. Akademija za mlade lidere. Edukacije Fonda za Mlade Talente. Program mentorstva „Podeli svoje znanje“. Psiholog Zoran Rakić. Misli Osećaj Kreiraj i Maja Anđelković. Jovanina radionica. Les Mills edukacije. Manifesting i Neva Rajković. Svako treba za sebe da potraži način na koji može da raste i razvija se kao ličnost. 

Mi smo moćni stvaraoci

Ponoviću još jednom, sve to traženje sebe, autentičnosti i svrhe ima za cilj da vodimo ispunjen život i da kreiramo iz čiste namere. Da volimo i budemo voljeni. Da budemo ostvareni. Da budemo zadovoljni. Da budemo u miru. Meni je ovo putovanje donelo osećaj integrisanja sebe, mnogo većeg zadovoljstva životom i mnogo većeg mira sa sobom i sa ljudima koji su oko mene. Kvalitetnije odnose sa ljudima. Nestanak konfliktnih i loših odnosa, teških priča. Mnogo bolji osećaj za tok života, za lepo, za kreativnost, za rad. Slobodu izbora. Samovrednovanje, osećaj podržanosti, prihvaćenosti, voljenosti, povezanosti. Osećaj da sve ima smisla.

Autorka
Milana M.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda kada dan započnete prerano? Ustajete umorni i neispavani, pitajući se kako ćete da pregurate vreme do pauze, ručka, kraja radnog vremena, odmora, godine, penzije? Da li imate utisak da su sva lakoća i radost življenja ostali negde u nekoj prošlosti, da je nekada bilo lepše, bolje, radosnije? Kada biste mogli da se vratite u vreme o kome maštate, verovatno biste se našli u momentu kada ste sanjali o nekom boljem sutra, lepšoj i radosnijoj budućnosti…Kako god da okrenemo, kao da nam taj momenat radosti i lakoće stalno nekako izmiče i kao da provodimo čitav život tragajući za „ tim“ osećajem, stalno se nadajući da ćemo ga uhvatiti kad postanemo ili budemo imali ovo ili ono.

Unutrašnja radost je stanje a ne postajanje

Da bismo dosegli tačku unutrašnje radosti, prvo moramo pronaći tačku unutrašnjeg mira i balansa. Kakve god da su oluje napolju, šta god da nam se u životu dešava, najmirnije je što smo bliže centru. Centru čega? Centru samog sebe, svoje sopstvene svesnosti, mestu odakle sve počinje. To je mesto na kome uvek nalazimo osveženje, okrepljenje koliko god iscrpljeni životnim okolnostima bili. Ako se dovoljno dugo tu zadržimo možemo obnoviti sebe, svoju energiju i pronaći novu životnu radost i smisao. Da bismo to učinili, ne treba ništa da radimo ili postajemo, još manje da imamo.  Zapravo treba da pustimo. Da pustimo sve što nam više ne služi, sve što nam je postalo pretesno i suvišno, bilo da su to mentalni i emocionalni obrasci, odnosi, stvari, okolnosti ili situacije koje kreiramo. Kada dozvolimo sebi da neko vreme budemo u praznini (koliko god to u nekom momentu zastrašujuće izgledalo) otvorićemo prostor za nove početke, nove ljude, nove situacije koje nam mnogo više služe, koje su mnogo više usklađene sa nama i koje daju nov vetar našim jedrima. Počećemo da vidimo širu sliku i sve će postepeno postati mnogo smislenije i jasnije. To je mesto sa koga magija počinje da se stvara.

Ego je vrlo korisno sredstvo kada se pravilno koristi

Ego, u smislu u kome koristim tu reč, predstavlja strukturu našeg fizičkog, mentalnog i emocionalnog tela. On sačinjava našu prvu i osnovu strukturu i omogućava nam da postojimo u svetu fizičke realnosti. Da nema njegove strukture, svest ne bi imala mogućnost „uzemljenja“ i naše prisustvo u obliku u kome ovde postojimo jednostavno ne bi bilo moguće. Sa tim u vezi, ego nije ni pozitivan ni negativan, već neophodno vozilo pomoću kojeg naša Duša stiče i procesura iskustva u fizičkom svetu.  On postaje disfunkcionalan kada poveruje da je on sve što postoji, kada ograničava svoju perspekitvu i poveruje da postoji samo ono što je on u stanju da spozna, pri tom koristeći sve alate i trikove da zaštiti svoju paradigmu poznatog. Sa druge strane, u emocionalnom smislu  ta disfunkcija se izražava kroz emocionalne obrasce koji nam ne služe kao integrisanom i celovitom biću, ignorisanje, potiskivanje i izbegavanje proživljenog emotivnog bola kojeg godinama „guramo pod tepih“ izbegavajući da se suočimo sa njim, a time takođe kreirajući  i čitav niz poremećaja u fizičkom telu.

Svest se ne deli na dobru i lošu, ona je sve što postoji

Svest je sve što postoji. Sve je povezano i svi smo povezani i kada jednom počnemo da uviđamo te veze i povezanost, počinjemo da shvatamo da sve ionako iznutra dolazi. Počinjemo da spoznajemo sebe u svojoj veličanstvenosti i u svojoj disfunkcionalnosti. Tada ego može da odahne jer više ne mora da se skriva od sebe samog. Time otvaramo prostor novom kvalitetu koji dolazi kako se povezujemo sve dublje i sve više sa sobom i sa svojom svesnošću. Kada smo na taj način povezani, možemo se povezati i sa svesnošću drugih ljudi. Tada svi naši odnosi počinju drastično da se menjaju. Ljudi koji ometaju naš razvoj će jednostavno početi sami da odlaze iz našeg života, spontano ćemo početi da privlačimo vedre, vesele i ispunjene ljude. Verujte mi, ima ih oko nas, svuda, samo nam se putevi možda još nisu ukrstili. A ako još nisu, trebalo bi da se zapitamo zašto. Svest će nas sama do njih odvesti. Ego se bori, raskida, odvaja. Svest je prirodan tok evolucije. To ne znači da ne treba ništa da činimo. To znači da nam kroz intuiciju svest „šapuće“ kad, šta i na koji način da učinimo. Na svakoj raskrsnici ona zna najkraći, najlakši i najlepši put. Ona se ne može spoznati racionalno, nju otkrivamo kada se povežemo sa sobom na jednom potpuno drugom nivou, kada spoznamo sebe u celosti i osvestimo da smo mnogo više od toga što mislimo da jesmo. Da li moramo da odemo u šumu i odreknemo se svega da bi se to desilo? Definitivno ne (iako za neke to može biti put). Dovoljno je par minuta dnevno tišine kada smo fokusirani na sebe. Kada se usudimo da pogledamo šta se to krije iza najezde misli i emocija? Šta se nalazi u toj tišini, praznini? Da li je to zaista praznina ili ona predstavlja zapravo istovremeno i paradoksalno i potpunu ispunjenost koju tako čežnjivo tražimo? I da li zapravo postojanje u tom paradoksu predstavlja vrata buđenja Duše i nas u svoj svojoj raskoši i veličanstvenosti? Kada prođemo kroz vrata tog paradoksa shvatamo da nam naš ego može biti asistent, neverovatna biološka mašina, „procesor“ svih naših iskustava. Mi smo ti koji sedimo za računarom, on je taj koji obrađuje informacije i stimulanse iz spoljašnjeg sveta. Ta spoznaja u prvom momentu može biti zastrašujuća jer podrazumeva „obradu“ svih informacija, ne samo onih koje nam se sviđaju i koje su nam prijatne. To je proces kroz koji učimo kako da osetimo i prihvatimo bol, tugu, bes, sve ono što težimo da ignorišemo ili što su nas učili da ne treba da osećamo. Kroz paradoks potpune predaje i prihvatanja SVEGA što nam se u životu dešava, postajemo osnaženi i dobijamo alate kako da promenimo svoje živote bez potrebe da kreiramo nov bol, patnju i disfunkciju. Ne kroz borbu, ne kroz kontrolu, već kroz prihvatanje, što nam donosi novu lakoću i radost življenja koja nam omogućava POTPUNO PRISUSTVO u sopstvenim životima i u fizičkoj realnosti čiji smo deo. Svest je silaskom u fizičko telo želela iskustvo, mi imamo moć da joj to iskustvo pružimo. Ona nama daje širinu, mi njoj strukturu. Ona nama daje prilike, mi njoj rezultate. Ona nam daje inspiraciju, mi njoj kreaciju. Zapravo, u jednom momentu shvatimo da igramo u istom timu. Da li je tada potrebno da se odreknemo materijalnog ne bi li pronašli unutrašnju radost kojoj smo oduvek težili? Apsolutno ne, ukoliko materijalno ne vidimo kao ono što kreira to ispunjenje. To je, kao i sve ostalo deo našeg iskustva kao fizičkog bića, a ispunjenost i radost življenja su oduvek bile i ostaće u nama.

Predlog muzičke meditacije: Be still Uživajte ;)

O meni možete više pročitati ovde

Autor fotografije i teksta: Ana S.

U februaru i martu, četiri vikenda pohađala sam trening „Manifesting“  Kreiranja uspeha. Sa distance od dva meseca, želela sam da podelim sa vama najvažnije uvide, iskustva i trenutke u kojima sam promenila ugao gledanja. U toku je prijavljivanje za novu seriju radionica, koji će se održati u toku četiri dana u periodu od 20. maja do 10. juna – poledajte, pročitajte, možda će i vama biti od koristi.

Vreme, prostor i struktura za rad na sebi

Meni je ovaj trening pre svega pružio posvećeno vreme, prostor i strukturu da sagledam sebe i svoj život iz različitih uglova. To često radim i inače, a sada sam dobila i dodatno znanje, potrebne alate, tehnike, ograničen vremenski okvir i podršku da sa tim što uvidim nešto i uradim. Jednostavno, mnogo je lakše primeniti “recept” koji su osmislili i isprobali ljudi na osnovu svog sopstvenog iskustva, koje je mnogo veće i dublje. U to je ugrađeno mnogo više znanja i mnogo dublje razumevanja ljudske prirode nego kada se samostalno, od nule, “otkriva topla voda”.

Najvažnija stvar u samoanalizi je šta se sa time uradi.

 Nikada do sada sve te rezultate analize i sagledavanja sebe i svog života nisam pretočila u efikasan plan akcije. Uvek je ostajalo da treba isplanirati nekada, dok ja završim ono što u tom trenutku moram, što je baš tada hitno. Pročitala sam, odgledala i odslušala brojne kurseve o samoorganizaciji, organizaciji vremena i postavljanju prioriteta. Mnoge stvari sam (delimično) primenjivala, kombinovala i to mi je u određenim momentima veoma dobro služilo. Međutim kada sam promenila dinamiku posla i obaveza nakon fakulteta, bilo je potrebno da napravim i adaptaciju sistema postavljanja i ostvarivanja rezultata. No, to nisam uspevala na način kojim bih bila zadovoljna.

Oduvek sam znala šta moram, ali ne i šta su moji lični prioriteti

Kada sam završila fakultet i ispala iz šeme obaveza i prirodnih prioriteta jedne studentkinje, našla sam se na terenu koji mi je do tada bio nepoznat. To je da treba JA da budem ta koja definiše šta je to što je MENI važno, šta je to čime želim da se bavim, za koju firmu da radim, koji posao u inženjerskoj struci, i na koji način. To je za mene bio izazov, jer recept po kome sam do tada funkcionisala bio je jednostavno ispunjavanje očekivanja okoline. Do kraja fakulteta, to je bilo nekako prirodno i podrazumevano – završiti fakultet u roku sa najvišim mogućim ocenama. Sve čime sam se bavila pored fakulteta, bilo je po mojoj želji i uvek je bilo iza prioriteta zvanog fakultet (učenje stranih jezika, studentsko organizovanje, ples itd.).

Ali kada sam ja postala ta koja treba da postavi okvire funkcionisanja, naletela sam na mnoge, pre svega unutrašnje konflikte. I od tada sam se posvetila rešavanju tih konflikata, promeni sopstvenog karaktera i ponašanja, promeni poimanja i regovanja. Osnovna posledica toga je da sam ušla u veoma nestabilan period u svakom mogućem smislu. Ovaj trening je za mene bio prilika da dobijem recept kako da postavim stvari na svoje mesto. Ovo je bila jedna praktična nadogradnja na sva znanja, iskustva, spoznaje i veštine koje sam sticala ranije, uokvirena u jasnu metodologiju kako da sve to primenim.

Lekcije sa Manifestinga

Želeći da podelim sa vama svoje iskustvo i ono za mene najvažnije što sam naučila, došla sam do sedam tekstova o sedam elemenata uspeha koji su za mene ključni.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Ovo je prvi od njih.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U toku detinjstva i odrastanja, stvorili smo svoju sliku o tome “kako svet funkcioniše” na osnovu svojih iskustava i na osnovu onoga što su nam govorili. Ona su se pretvorila u sistem naših verovanja ili uverenja. Najjača uverenja su ona koje smo najčešće dobijali kao poruke od okoline: društva, medija, a naročito porodice – bilo da se ticalo nas direktno ili da smo to videli na primeru.

Uverenja mogu biti podržavajuća ili ograničavajuća, zavisno od toga da li nam pomažu da napredujemo ili nas koče i usporavaju. Ona određuju način na koji funkcionišemo, tj kako tumačimo situacije i kako na njih reagujemo.

Neka uverenja koja imamo o sebi

Uverenja koja imamo o sebi određuju naše ponašanje i u velikoj meri naš život. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri, uspešni, talentovani, da je ženama mnogo teže da uspeju itd, shodno tome ćemo i delati – ili nećemo delati uopšte jer ionako nema smisla. Ako mislimo da smo sposobni i da imamo određene talente, učinićemo ono što je potrebno da ih razvijamo. Evo par uverenja koja možemo da imamo o sebi:

  • “Ja nisam dovoljno dobra/dobar.”
  • “Ja sam bezvredna/bezvredan.”
  • “Prokleto žensko.”
  • “Ja sam kriva/kriv.” … ali i
  • “Ja mogu sve što hoću”
  • “Ja imam čime da doprinesem svetu”

Šta verujemo o novcu, radu i uspehu

Na treningu Manifesting, jedan od zadataka je bio da pronađemo i izgovorimo uverenja koja imamo o novcu, bogatstvu, radu i uspehu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da iskoči mnoštvo narodnih poslovica, verovanja, predrasuda, poruka koje nosimo u sebi a koje smo dobili u porodici, od društva, predaka, podneblja na kome smo rođeni, medija… Evo nekih od njih:

  1. “Velike pare su prokletstvo
  2. “Moraš da radiš dan i noć da bi zaradio“
  3. “Novac mora da se štedi
  4. “Moraš da se mučiš i žrtvuješ da bi zaradio novac”
  5.  “Novac nije sreća” (I nije, ali to ne podrazumeva da donos nesreću.)
  6. “Veliki novac se ne može zaraditi na pošten način”
  7. “Novac je prljav” – kroz koliko ruku je to, zaboga, prošlo? Uverenje koje u startu stvara podsvesnu odbojnost prema novcu. Jer niko ne voli prljave stvari, zar ne?
  8. “Bez muke nema nauke” ili “Za uspeh je potrebno mnogo napornog rada” – Neki od vas će reći – pa da to je veoma tačno. Međutim, šta se dešava u našoj ličnoj percepciji kada imamo ovakvo uverenje? Da li razlikujemo mučenje od truda koji je zaista neophodan da bi se nešto postiglo? Da li smo sa ovakvim uverenjem u stanju da posmatramo rezultat našeg rada kao uspeh, ako se oko toga prethodno nismo dobro namučili? Da li smo u stanju da cenimo ono što ostvarimo i da se tome radujemo, čak i onda kada smo se oko toga nismo namučili? Ili se sve što smo postigli podrazumeva i treba da gledamo šta još nismo postigli?
  9. “Posao nije da se voli, nego da se radi i zaradi.”
  10. “Za uspeh se mora žrtvovati”
  11. “Ne možeš da imaš sve.”
  12. “Za sve je potrbna veza.”

I sada kada pogledamo ovu listu mučenja i loših stvari koje nesvesno povezujemo sa novcem, radom i uspehom, naravno da ćemo sami sebe blokirati i odvajati od mogućnosti koje će nam doneti taj veći novac, uspeh ili ostvarenje željenih rezultata. Ako verujemo da moramo da se mnogo mučimo, da ćemo biti nesrećni, da moramo biti nepošteni – a mi to nikako ne želimo da budemo – nećemo ni biti spremni da pogledamo sve to iz druge perspektive i da budemo otvoreni za druge mogućnosti i druge primere iz prakse. To znači da ćemo ili sve što radimo raditi sa mukom i odricanjem, ili ćemo se jednostavno apriori pomiriti sa “činjenicom” da nećemo biti uspešni ako želimo da budemo pošteni i radimo ono što nam lako ide. Ako je već tako predodređeno, zašto bismo se onda uopšte i trudili, zar ne?

Eto upravo tako su nam vaspitanje i okolina, usađivanjem upravo ovakvih i mnogih drugih uverenja odredili dokle možemo da dođemo i pod kojim uslovima, šta jeste, a šta nije za nas itd.

Ta uverenja su naša perspektiva gledanja na stvarnost iz koje donosimo odluke i reagujemo na situacije.

Kako ograničavajuća uverenja mogu da nam budu “korisna”

Napisala sam na početku da svako ograničavajuče uverenje takođe nečemu služi. Odakle nam i čemu nam mogu služiti uverenja da se do novca teško dolazi i da se veliki novac zarađuje na nepošten način? Evo na primer Švajcarci – oni nemaju ovakva uverenja – njima je normalno da imaju dosta novca. A nama nije? Zašto? Jedan od odgovora se krije u (interpretaciji) naše balkanske prošlosti. Od turskih vremena pa do skorije istorije na ovom podneblju se mnogo ratovalo, a rat odnese i pomnoži sa nulom sve što su mnogi sticali i gradili. I onda sve iz početka. I tako stalno. I naravno da je većina tako stradala i naravno da se uvreži verovanje da je postao bogat samo onaj ko je profitirao za vreme rata ili “iskoristio situaciju”. Dakle ova uverenja su došla od situacija koje su se dešavale u prošlosti. I lakše je bilo pomiriti se sa činjenicom da je to prosto tako, nego se osećati loše zato što je to tako i/ili pokušati nešto promeniti u ovim mirnodopskim uslovima koji traju.

Na taj način uverenja mogu da nam pojednostave stvarnost i “zaštite” nas od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke.

Da li znaš koja su tvoja uverenja?

Bilo koju situaciju protumačićemo u skladu sa onim u šta verujemo, a zatim ćemo odreagovati ne na situaciju, nego na naše tumačenje te situacije. I tako se uvek u stvari ponašamo u skladu sa onim što nam je u podsvesti, a ne sa onim što jeste.

Nekada je krajnje jednostavno naći uverenja, nekada i nije baš očigledno, ali ono što skoro nikada ne uradimo je da zastanemo i obratimo pažnju na njih. Prvi korak ka promenama uverenja koja nas sapliću je da ih osvestimo. A za to je potrebna svesnost, posvećenost i fokusiranosti, kao i vreme koje ćemo izdvojiti kako bi na ovome mogli da radimo na miru. Baš to vreme, vrlo često, nikada nemamo.

Stay tuned! Slede tekstovi na sledeće teme, i to opet iz mog ličnog iskustva

  • Kako da usmeriš i zadržiš fokus na sopstvene prioritete
  • Kako da sebi oprostiš greške
  • Kakva si osoba kada si najbolja verzija sebe
  • Mentorstvo i podrška kao važni elementi uspeha
  • Kako (da ne) propuštamo prilike u životu
  • Zašto je bitno završiti započeto

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i

„On je jak.“ Šta to znači? Zašto tako doživite nekoga? Razmislila sam i opisala kakav osećaj i utisak ostavlja neko ko je jak muškarac.

Jak muškarac je siguran u sebe

To ne znači da svakog momenta mora da zna tačno šta hoće, šta treba da uradi, kako da reši svaki problem. Ne! Ali zna da je to što nešto ne zna u redu. Zna da niko ne zna sve (pa čak ni on, jak muškarac) – ne oseća se zbog toga ugroženo, manje vredno, nesigurno, besno ili agresivno. Umesto toga postavlja se iznad situacije, daje sebi vremena da odluči, prikuplja informacije, pušta stvari da se slegnu.

Jak muškarac preuzima odgovornost

Odgovornost za svoje postupke, akcije, odluke i njihove posledice. Ovo direktno dolazi iz sigurnosti. On sve što radi, radi sledeći svoje unutrašnje kriterijume za to šta je dovoljno dobro – to je na kraju krajeva optimum. Tako je svaki rezultat odraz njegovog ličnog kvaliteta – ako je pozitivan onda je to njegov uspeh i zasluga u potpunosti, a ako je negatiivan – on zna da nije mogao bolje (da je mogao zna da bi uradio).

Jak muškarac poznaje sebe

I zna da nije savršen, kao ni bilo ko drugi i u redu je sa tim. Zato ne upada u problem “nemoguće da se ovo meni dešava”, “zar je moguće da sam ja u ovoj situaciji”, i sličnih nervoza vezanih za sopstvena osećanja ili rekacije na događaje. Ako poznaje sebe i prihvata sebe – onda može da odluči šta će sa tim osećanjima i mislima da radi. Više nije njihova žrtva, više nije rob sopstvenih reakcija, već ih on kreira – a to je prostor za rast i napredak ličnosti.

Jak muškarac ne manipuliše

On čini da se ljudi oko njega osećaju sigurno – njegova partnerka, njegovi prijatelji, njegovi saradnici. Da imaju poverenja u njega i da imaju poštovanje prema njemu. To ne znači da uvek mora da bude mrtav ozbiljan i ne znači da ima sve odgovore na sva pitanja – već da je iskren i siguran u sebe. On nema potrebu da dokaže bilo šta.

Jak muškarac reaguje adekvatno situaciji

Da, on čini ljude oko sebe sigurnim. Ophodi se sa poštovanjem i ljubaznošću, ali ne dozvoljava nepoštovanje i bezobrazluk. On zna koje je njegovo mesto. A zna gde je drugima mesto. I ako neko nije na mestu, pokazaće mu gde mu je mesto. I Ako je ljut ili besan pokazaće to na adekvatan način. Neće dozvoliti nepoštovanje.

Autorka: Milana M.

2017-ta, treća godina koju tosamja.rs dočekuje sa vama!

To-sam-ja je je naš način života

Povratak svojoj autentičnosti uz istovremeno usavršavanje i učenje u svakom mogućem smislu. Kroz lične primere i sopstvene zaključke koje delimo sa vama želimo da ostvarimo našu viziju – to su samosvesni, ispunjeni, uspešni, zadovoljni i rasterećeni ljudi koji aktivno rade na sebi, uče, napreduju, razvijaju se i koji pokreću svoje okruženje.

Želimo da ostvarimo sve to kroz deljenje znanja i iskustava o svesti o sebi i okruženju, emotivni napredak i razvoj; Želimo da svako od vas za sebe definiše sopstveni pojam uspeha, pronađe svoje ideje, želje i motivaciju; 

Fotografija: privatna arhiva Ane S.

Budite hrabri

kada se promenite vi, u vašem svakodnevnom životu ne mora da se promeni ama baš ništa – ali se menja vaš pogled na svakodnevni život i to je mesto gde magija počinje :)

Budite zahvalni

To je divno osećanje koje nas iz frustracije svega onoga što nemamo, vraća na razmišljanja o svemu onome što imamo!

Imajte vere

U sebe, u znanje, u učenje, u ljubav, u Boga, u Univerzum, u matematiku, u bilo šta što je za vas sveto – jer to je ono što nas može sačuvati od stresa i uzburkanosti svakodnevice.

Pratite svoj put

Onaj jedini koji vama odgovara i koji ste ucrtali da bude po vašoj meri.

Za prave izbore, prave trenutke i prave ljude u našim životima :)

Srećnu Novu 2017-tu Godnu od srca vam žele Ana S. i Milana M!