Postoji neka vrsta mita o napuštanju svega i kako pronaći sebe. Ljudi obično posežu za putovanjima, novim iskustvima, novim pričama. Moja priča o traženju sebe počinje posle završetka fakulteta, a prava stvar dolazi tek posle putovanja i selidba, kada sam se vratila kući. Moja priča je kako izgleda pogledati U SEBE i kako zapravo izgleda proces prihvatanja sebe. I potražiti svoju autentičnost. To nije nikakvo momentalno prosvetljenje, otkrovenje, produhovljenje. Tražiti sebe je posvećen lični rad. I to ne u nekom tamo vremenu, u izolaciji manastira ili na kraju sveta. Nego ovde, sada, u svom stvarnom životu i realnim, svakodnevnim okolnostima. Sada ću vam opisati i kako je ceo taj proces izgledao (i idalje izgleda). Sa sve primerima.
Izlazak iz školskog sistema je za mene značio izgubljenost
Vratila sam se sa projekta u Švajcarskoj i konferencijskih putovanja u jesen 2016. Od tada je prošlo godinu ipo dana. Bila sam odlučna da ne tražim novi posao u Beogradu dok ne završim doktorske studije. Tada, kada sam se vratila, bila sam potpuno prodrmana svime što mi se dešavalo u toku prethodnih 2-3 godine, promenama sredine i selidbama. Uopšte ceo taj period posle završetka fakulteta i izlaska iz meni dobro poznatog i dobro definisanog sistema. Za mene je to bio period izgubljenosti. Nikada do tada nisam bila ja ta koja bira o tome šta treba da radi i kako u životu. Podrazumevalo se da su ocene, škola, fakultet na prvom mestu, a sve ostalo je išlo uz to. I pre nego što sam otišla vani, započela sam proces ličnog rada, međutim sve dok nisam ostala sama sa sobom i dalje sam se držala svojih sistema i načina.
Tražiti smisao
Po povratku usledio je period sleganja i sučavanja. U teoriji skoncentrisati se na doktorat i posvetiti se samo tome lepo zvuči. U praksi me je to dovelo do ludila. Bilo mi je teško da se skoncentrišem. Suočila sam se sa time da ne znam šta i kako da radim. Suočila sam se sa svojim strahom da li to uopšte ima smisla. Emotivno sam bila veoma uzdrmana vezama u koje sam upadala i veoma sam patila zbog toga. Mučila me je sumnja u to što radim, sumnja u sebe, u sve. Mučio me je potpuni besmisao. Tražila sam odgovor šta je to moja svrha i nisam ga pronalazila. Nervirala sam se oko svega toga, što mi ne ide, što ne znam, što sam sama, što nisam birala drugačije, što nisam uradila bolje. Maltretirala sam sebe do granice samopovređivanja. Mučio me je osećaj da ništa nisam izgradila, da sam uvek na početku. Izluđivala me je sumnja u sopstvenu vrednost. Osćala sam se bezvredno jer ne zarađujemo u tom trenutnku. Izluđivala me je teška krivica i samoosuda. Pokušala sam da nađem ponovo posao u programiranju (eto da bih zarađivala nešto), međutim, ispostavilo se da sam samo proživljavala svoje strahove i gubila vreme. Jedina uteha mi je bila u fitnessu i vežbanju, mada sam u nekom momentu posumnjala da je jedan deo toga da sebi odvučem pažnju samo da se ne bi bavila onim što mi je teško i što ne znam kako da radim. Preispitivala sam sve navike, samodisciplinu, sve je bilo pod znakom pitanja. Tada sam duboko preispitivala ko sam ja zapravo i zašto radim bilo šta što radim u životu. Jednostavno, ono što me je vodilo kroz ceo taj haos je bila ideja da pronađem svoju autentičnost, vodim ispunjen i radostan život i dam svoj doprinos životu na planeti zemlji.
Suočavanje je često najteža stvar
O da, ovo je najteže za uraditi. Nisam ni bila svesna na koje sve načine izbegavam da se suočim sa stvarnošću. Kako sam bežala od suočavanja sa sobom u najrazličitije aktivnosti. I uvek nalazila nešto novo, nešto što moram, nešto što je važnije. Uvek sam nalazila nešto oko čega da se brinem, nerviram, patim. Uvek sam nalazila nešto što moram da rešavam u tom trenutku umesto da sebi odgovorim na jedno jedino pitanje – šta želiš u životu u ovom trenutku? Na to pitanje nikako nisam sebi mogla da odgovorim. Svaki put kada sam ga sebi postavljala, davala sam sebi odgovor koji je zasnovan na onome što već radim, što sam do sada uradila, prilikama koje se nalaze oko mene i onoga što mislim da je moguće.
I to nisam uspela do trenutka kada se sve čega sam se držala i gde sam bežala srušilo. U nastavku pišem o tome šta podrazumeva rad na sebi i šta on donosi.
Šta je lični rad i koji su njegovi ciljevi
Lični rad suštinski se sastoji u čišćenju zaostalog emotivnog naboja i transformaciji nekorisnih podsvesnih uverenja. To za posledicu ima promene obrazaca ponašanja i drugačiju percepciju stvarnosti. Sve što radim mnogo je stabilnije i iz pravih razloga. Kasnije, ono što stvaramo manifestujemo sa lakoćom, otpuštamo i prihvatamo stvari, ljude, situacije koje dolaze i prolaze. Imamo osećaj mnogo veće sopstvene slobode, sopstvene vrednosti, sopstvene stvaralačke i kreativne moći. Mnogo nas je teže uzdrmati.
Čišćenje zaostalog naboja
Prvi element je raščišćavanja zaostalog emotivnog naboja. Dakle sve potisnute emocije iz sitnih i krupnih situacija iz prošlosti. Primer: deca su me prozivala i zadirkivala u osnovnoj školi. Kada se setim te situacije osećam se odbačeno, prezreno, osećam nepravdu, povređenost, bol. Primer: Roditelji nikada nisu hteli/mogli da mi kupe rolere. Za to su razlozi bili od toga da se plaše da ću se polomiti jer sam smotana, do toga da nema para i da mi noga i dalje raste. Kada se setim toga osećala bih se uskraćeno, da želim nešto, a da to ne mogu da dobijem, krivom jer roditeljima tražim nešto što ne mogu da mi priušte pa se oni osećaju loše. Iz ove situacije sam stekla negativna uverenja da ja ne zaslužujem, da ne mogu da imam ono što želim, da sam smotana, da nije dobro da izražavam svoje iskrene želje jer mogu povrediti tuđa osećanja (roditeljska), ja sam kriva itd. Situacije koje sam navela su objektivno potpuno bezazlene, prirodne i svakodnevne, međutim, za mene su ostavile ili potvrdile negativna uverenja. Uverenja oblikuju način na koji se ponašamo. Kako vreme prolazi, obično ih sve više i više potvrđujemo, sve smo uporniji u obrascima ponašanja koji su često veoma toksični po nas. Kako vreme prolazi dovode do problema, lomova i velikog nezadovoljstva i nagomilavaju sve veće toksične energije.
To je naporan i težak posao
Dakle, raščišćavanje te zaostale teške energije je naporan i težak posao. Da, dobro ste čuli, naporan i težak. Svako od nas u ovom trenutku nosi ogromnu količinu potisnutih emocija – bola, tuge, besa, razočarenja, učinjene nepravde. Sva osećanja koja nismo proživeli i prihvatili u momentima takva kava smo ih osećali nego smo primenjivali jedan od mehanizama racionalizacije, potiskivanja, borbe, bežanja… Sva ta osećanja je potrebno na neki način otpustiti i raščistiti.
Kako znam da situacija ima emotivni naboj?
Ako se prisetiš situacije i ponovo ti se jave osećanja, nešto te žacne, preseče, bude ti neprijatno, postidiš se – e onda je sigurno da je tu ostalo neraščišćenog naboja.
Kako znam da je neka situacija raščišćena?
Jednostavno, kada prizoveš sećanje u misli, i ne osećaš apsolutno ništa dok premotavaš film, onda je ta situacija razrešena.
Koliko je vremena potrebno za čišćenje?
Moje iskustvo, a i iskustvo ljudi koji su mi bliski je da uz posvećen rad proces čišćenja zaostalih emocija traje bar dve godine. To vreme je krajnje individualno, zavisi od posvećenosti, prirodnog toka i životnih okolnosti. Kod mene je pre nekog vremena manje više dovršen, mada se i dalje desi da neočekivano izleti nešto što je bilo duboko zakopano.
Transformacija nekorisnih uverenja
Drugi element rada je izmena nekorisnih podsvesnih uverenja. Kao što sam već napisala, ona kreiraju naše obrasce ponašanja – način na koji vidimo i tumačimo stvarnost i način na koji reagujemo na tu stvarnost. Izmena uverenja ide paralelno sa raščišćavanjem emotivnog naboja, međutim često je potrebno vraćati se više puta na iste teme, sa više strana i sa više različitih nivoa. Nekorisnih uverenja ima bezbroj. Samo razmislite o svim stvarima za koje mislite da je: teško, nemoguće, samo za odabrane, samo za one srećne i sigurno ćete izlistati na desetine predrasuda i uverenja. “Teško je naći dobar posao”, “Ne može i jare i pare”, “Samo srećnici mogu da zarađuju toliko (u Srbiji)”, “Nemoguće je naći normalnog dečka/devojku” itd. Isto važi i za sve stvari koje misliš da moraš: “Moram da se prilagodim okolnostima”, “Moram da ćutim i trpim”, “Moram da slušam starije”.
Kako promenom svojih uverenja menjamo svoju stvarnost?
Promena uverenja suštinski znači da menjamo način na koji vidimo situaciju i kako na nju reagujemo. Kada izmenimo uverenja, menja nam se percepcija, i onda uočavamo u svojoj okolini sve ono što ranije nismo. Recimo uverenje “sve moram sama”. To uverenje za posledicu ima da kada pokušavaš da rešiš nešto, onda smišljaš 1001 način da to uradiš – sama. Uopšte nećeš ni razmišljati o tome da neko to može da uradi za tebe ili da ti pomogne i to sa zadovoljstvom. Idemo dalje, još jedno uverenje “moram da budem u pravu da bi bila prihvaćena/ voljena/ vredna” itd. Sa ovim uverenjem, za svaku situaciju ćeš juriti da dokažeš da si u pravu, po svaku cenu. Čak i kada nisi u pravu, tražićeš način da sebi opravdaš kako jesi u pravu i zašto jesi u pravu. A rešenje bi mnogo jednostvanije bilo da jednostavno kažeš “ah, pogrešila sam, neću više to” ili “izvini, nisam bila u pravu”.
Zašto nastaju nekorisna uverenja?
Nekorisna uverenja se prenose vaspitanjem ili nastaju u situacijama velikog emotivnog bola da bi se od tog bola zaštitili.
Nekorisna uverenja nastala vaspitanjem
Vaspitanjem dolaze iz ko zna kog vremena unazad i tu su jer su našim precima ta uverenja služila u vremenu u kojem su oni živeli. To je bio njihov model ponašanja i života za njihovo vreme i zato ga prenose dalje – njima je funkcionisao i za njih to stvarno jeste bila istina. Očigledan primer je model “državnog posla”, koji je u prošlosti, i to našim roditeljima, bio ideal. Tada je rad za jednu firmu, ceo život, po mogućstvu državnu, zaista bio simbol za rešenje svega materijalnog i za jedan miran život. Njihova referentna tačka su njihovi roditelji – koji su većinom proživeli nemaštinu i strahote drugog svetskog rata, mnogi su teško stradali ili su njihovi bližnji nastradali. Stvari postaju malo jasnije zar ne? Ovo vreme je znatno drugačije i zato nama obrasci naših roditelja nisu korisni da bi napredovali u struci i bili zadovoljni poslom.
Nekorisna uverenja nastala u traumatičnim situacijama
Uverenje nastaje u veoma bolnoj situaciji kao neka vrsta izmišljenog opravdanja koje će nam umanjiti bol. To je mehanizam samozaštite kada umesto da preuzmemo odgovornost za situaciju, sebi objašnjavamo da “to tako mora.” Na primer, ako sam se kao dete vozila bicikl prebrzo, pala i povredila se i pred sobom i pred roditeljima je lakše da kažem da sam smotana, nego da preuzmem odgovornost da sam išla gde mi je rečeno da ne treba i vozila prebrzo itd. Ako vam je zazvučala reč preuzeti odgovornost i treba – jasno vam je da je za to potrebna razvijena ličnost i da to kod dece nije slučaj. Baš zato smo tada i najpodložniji kreiranju nekorisnih uverenja. Isto i kada roditelji uslovljavaju dete da će ga voleti samo ako je dobro, to uči dete “samo ako ispunjavam očekivanja drugih biću voljeno.”
Kakve sve ovo veze ima sa traženjem sebe?
Sve ovo što sam opisala gore nam godinama izvlači energiju, ubija motivaciju i čini život napornim. To je kao džak trulog paradajza koji nosimo okolo sa sobom, pa još usput ga dopunjavamo kako na koji slični truli paradajz naiđemo. Dakle fuj. Naše funkcionisanje pod tim opterećenjem je okrenuto tome da se oslobodimo tog bola, da pobegnemo od traumatičnih situacija, da očajnički dobijemo šačicu zadovoljstva, privida ljubavi, privida uspeha. I tako sami sebe iscrpljujemo u ovoj trci. Svaka naša odluka nam deluje da nije na mestu. Bilo šta što radimo nam daje sve manje i manje zadovoljstva. Nismo zadovoljni našim odnosima sa ljudima. Mi ne znamo šta smo, ko smo, šta su naši talenti, šta je naša moć, šta to možemo da stvorimo. Jer smo ceo život težili da dobijemo potvrdu da smo vredni ljubavi, dokazivali sebi i drugima da smo vredni, i sve što smo radili imalo je u osnovi baš taj motiv. A to nije naša autentičnost, naša kreacija i naša moć. Život nam izgleda sve praznije, besmislenije, teže… Sami sebi postanemo teški i deluje nam da za nas nema nade ni izlaza. To sve ako se ne probudimo, ne suočimo sa prošlošću i ne raskrstimo sa svim što nije naše.
Kako da radim na sebi?
Uz mene je na ovom putu uvek bila Ana sa svojim znanjem i tehnikama rada na sebi – Theta healing, Duboki PEAT, Reiki, ali i mnogi drugi divni ljudi od kojih sam dobila i podršku i ljubav i rame za plakanje i suočavanje. I naravno mnogi ljudi od kojih sam dobila lekcije. Akademija za mlade lidere. Edukacije Fonda za Mlade Talente. Program mentorstva „Podeli svoje znanje“. Psiholog Zoran Rakić. Misli Osećaj Kreiraj i Maja Anđelković. Jovanina radionica. Les Mills edukacije. Manifesting i Neva Rajković. Svako treba za sebe da potraži način na koji može da raste i razvija se kao ličnost.
Mi smo moćni stvaraoci
Ponoviću još jednom, sve to traženje sebe, autentičnosti i svrhe ima za cilj da vodimo ispunjen život i da kreiramo iz čiste namere. Da volimo i budemo voljeni. Da budemo ostvareni. Da budemo zadovoljni. Da budemo u miru. Meni je ovo putovanje donelo osećaj integrisanja sebe, mnogo većeg zadovoljstva životom i mnogo većeg mira sa sobom i sa ljudima koji su oko mene. Kvalitetnije odnose sa ljudima. Nestanak konfliktnih i loših odnosa, teških priča. Mnogo bolji osećaj za tok života, za lepo, za kreativnost, za rad. Slobodu izbora. Samovrednovanje, osećaj podržanosti, prihvaćenosti, voljenosti, povezanosti. Osećaj da sve ima smisla.
Autorka
Milana M.
